Tom Keifer – The Way Life Goes (2013)

Izdavač: Merovee Records

Datum izdavanja: 30.4.2013.

Producent: Chuck Turner, Tom Keifer, Savannah Keifer

Dužina trajanja: 51:32

Žanr: Rock, blues rock, hard rock

Grupa Cinderella predstavljala je jednu od najzanimljivijih (i najznačajnijih) pojava na američkoj glam metal sceni: za razliku od pionira scene – Quiet Riota, Dokkena, Mötley Crüea, Twisted Sistera i Ratta – na koje se prelilo dosta energije i kreativnosti njihovih NWOBHM kolega, i koji su tokom inicijalnih godina svoje karijere doista svirali heavy metal, Cinderella je pripadala drugom talasu glamera, znatno više inspirisanom radovima Kissa i Aerosmitha no Black Sabbatha i Judas Priesta.

No članovi Cinderelle svoje su uzore pronašli na trećoj strani – albume Night Songs i Long Cold Winter obeležio je ledzeppelinski i AC/DC-evski bluesirani hard rock nabijen teškometalnom energijom. Sa albumom Heartbreak Station postalo je jasno da su na članove benda ogroman uticaj imali i Rolling Stonesi, no ovaj album nije mogao spasti Cinderellu od sudbine njihove glam metal sabraće. Vreme od objavljivanja njihovog poslednjeg albuma, Still Climbing, do danas Cinderella, u začuđujuće stabilnoj postavi, provela je svirajući više u Americi a manje u ostatku sveta, redovno objavljujući žive albume (od nečega se mora živeti) i ne dajući naznaka da će snimiti novo studijsko izdanje. Zato je vest o solo prvencu frontmena benda, Toma Keifera, izazavala iznenađenje među Cinderellinim fanovima: od poslednjeg studijskog izdanja benda prošlo je gotovo dve decenije, a logo Cinderelle na omotu znatno lakše bi prodao album no ime Toma Keifera na istom mestu – ako imamo na umu i da je Keifer bio glavni autor u Cinderelli, jasno nam je da su se pesme sa The Way Life Goes komotno mogle naći na petom studijskom izdanju benda. Novac, dakle, nije odigrao presudnu ulogu, i Keiferova odluka da objavi solo album umesto novog albuma Cinderelle zavređuje poštovanje.

A jedan od razloga što ovaj album nije snimljen i objavljen pod firmom „Cinderella“ mogao bi biti i taj što dobar broj fanova benda čine tvrdoglavi nostalgičari koji očekuju novi Night Songs ili Long Cold Winter, dok Keifera zanimaju (i) nešto mekši zvuk i ozbiljnije teme – na stranu činjenica da pevanje njegovim karakterističnim vrišteće-hrapavim glasom za Keifera, koji je tokom dobrog dela devedsetih bolovao od pareze glasnih žica, danas svakako predstavlja veliki napor. Tako je nešto od vokalnog stila koje je negovao u vreme najveće slave Cinderelle moguće čuti tek u refrenima bržih pesama sa The Way Life Goes, koje, opet, ne čine ni polovinu materijala na albumu. Keiferov vrisak na početku uvodne „Solid Ground“, dakle, daje lažan nagoveštaj, no sama pesma umnogome otkriva šta možete očekivati od bržih pesama sa albuma: energičan, nebrušeni hard rock prošaran bluesom – na albumu nema sintetičkih boja, umnogome karakterističnih za žanr u kome je Keifer stekao slavu (mada ne i za radove njegovog benda); instrumenti poput usne harmonike i orgulja, karakterističniji za rane faze hard rocka, jasno otkrivaju da Keiferovo srce kuca znatno više u ritmu šezdesetih i sedamdesetih no osamdesetih. To nikako ne znači da The Way Life Goes možemo nazvati anahronim, naprotiv – upravo brži komadi, „Solid Ground“, „It's Not Enough“, „Mood Elevator“, te „Cold Day In Hell“, uz „Ain't That A Bitch“ glavni favorit autora teksta kada je o ovom albumu reč, nose uspešan spoj tradicionalnog i modernog, kako u aranžmanima i produkciji, tako i u melodiji. Jedina pesma koja unekoliko podseća (pre svega napevom „na-na-na-na-na“) na rane radove Keiferovog matičnog benda je završna „Babylon“, no ako imamo u vidu tematiku pesme postaje nam jasno da je ovakva forma proračuta sa ciljem stvaranja određene atmosfere, dok uvođenjem saksofona u pesmu postaje oneobičena.

Ni balade sa The Way Life Goes – „A Different Light“, „Thick & Thin“, „You Showed Me“, te prekrasne „Ask Me Yesterday“ i vedri folk rock „The Flower Song“ – ne podsećaju odviše na Keiferove stare radove. Nema u njima pompeznosti Cinderellinih power balada; balade sa ovog albuma su, iako se gdegde mogu čuti gudači, umnogome svedene – u njima dominiraju akustična gitara i klavir – i intimne. I upravo balade, uz naslovnu numeru i pomalo makabristični komad „Welcome To My Mind“, ostavljaju utisak da je The Way Life Goes album duboko iskren i ličan. Još od Heartbreak Station bilo je jasno da Keifer nije tek običan blazirani „kosoš“, no The Way Life Goes ostavlja utisak i da je to što svetla velikih reflektora više nisu uperena u njega možda probudilo ono najkreativnije u njegovom biću. Jasno, lepo je biti na vrhu, no tu još niko nije proveo čitav vek, „Aint that the way life goes?“, pita se Keifer u naslovnoj numeri. „Svakako da jeste, i sad, šta je tu je, i ovim sam sasvim zadovoljan“, kao da veli Keifer, koji se odlično snalazi u ulozi kantautora.

Ocena: 4,1/5

Spisak pesama:

1. „Solid Ground“ – 4:06

2. „A Different Light“ – 3:55

3. „It's Not Enough“ – 3:03

4. „Cold Day In Hell“ – 3:40

5. „Thick And Thin“ – 3:42

6. „Ask Me Yesterday“ – 3:54

7. „Fools Paradise“ – 3:23

8. „The Flower Song“ – 4:09

9. „Mood Elevator“ – 3:34

10. „Welcome To My Mind“ – 3:23

11. „You Showed Me“ – 4:19

12. „Ain't That A Bitch“ – 3:07

13. „The Way Life Goes“ – 3:43

14. „Babylon“ – 3:34

(Balkanrock.com, 23. novembar 2013)

Zabranjeno Pušenje - Radovi na cesti (2013)

Izdavač: Samostalno izdanje

Datum izdavanja: 10. 10. 2013.

Producent: Toni Lović, Sejo Sexon

Dužina trajanja: 45:00

Žanr: Rock, world music

Da je izdavaštvo kakvim smo ga do pre desetak godina poznavali umrlo govori i činjenica da se na postavljanje albuma za besplatan download odlučio i jedan sastav sa vrha rock scene rahmetli Jugoslavije. Jubilarni deseti studijski album Zabranjenog Pušenja („šesti studijski album Sejovog Pušenja!“, reći će neki, doduše sve malobrojniji) postao je dostupan za besplatno preuzimanje sa zvaničnog sajta benda (www.zabranjeno-pusenje.com) 10. oktobra u 10 časova.

Trademark zvuk Pušenja – srednjestrujaški gitarski rock sa etno i world music (izvrsna manuchaovska „Tri kile, tri godine“, te orijentalnim zvucima bojena „Egzotične ljepotice istoka“) elementima (za koje je ponajviše zaslužna violina sjajnog Roberta Boldižara), na momente garažne žestine – dominira albumom. Satirično pero Seja Sexona nije nimalo otupelo, on je i dalje majstor priče o malom čoveku u mutnim vremenima („Tri kile, tri godine“, „Lav“, „Egzotične ljepotice istoka“), a u energičnim pesmama „U tvoje ime“ i „Neprijatelj“ na maestralan način se pozabavio temom jedne sorte budala – za budale, štono se kaže, kao ni za pečurke, nema semena, no za ovu naročitu sortu je ovaj deo sveta posebno plodan – koje je, poslednjih godina, sve više na ovim prostorima:

„Forsiramo diktatore, napadamo vojne baze

Citiramo svete knjige, treniramo kamikaze

Rado ćemo izdajice razapeti na stub strama

Progutaće crna zemlja svakoga ko nije s nama

Ponajviše od vremena ja prosjedim ispred kuće

U gradu je gej parada i vehabije i tuče

Vani šeta lijepi đavo, al' mu niko ne zna ime

Djeca šute i ja šutim i svi bojimo se zime“

(„U tvoje ime“)

„Kratak je put, braćo

Od sunčanih dana do otvorenih rana

Kratak je put, braćo

Od ruke na ramenu do grada u plamenu

Kratak je put, braćo

Od oca nacije do mobilizacije

Kratak je put od čuvara rodne grude

Do 'Cijenjeni haaški sude... '“

(„Neprijatelj“)

Sejo više vidi no oni pod brdom – mlađi izvođači, koji svoje pero nisu vežbali u vremenima kada je satira mogla biti opasna rabota i koji se nisu nagledali svega čega on jeste – te je u stanju da napravi odmak od opštih mesta – lopova iz fotelje, pedofila u mantijama, kriminalaca i starleta, turbo folka i rijaliti programa – i sa puno uspeha ukaže na zlo koje čeka tu, iza ugla. Razume se, to ne znači da na novom albumu Pušenja nema i tih opštih tema, ali su one obrađene sa puno duha – „Teško je reći vlastitoj djeci / kad pitaju gdje su Gormiti i keksi“ („Tri kile, tri godine“); „Perfektna tetovaža, džepovi puni šarenih laža / Zgužvana kravata i iPhoni od  zlata“ („Mafija“) – i duhovitosti, u kojoj je ostalo dosta novoprimitivističkog. Ukratko, Sejo na Radovima na cesti potvrđuje status jednog od najvećih rock liričara ovih prostora.

Uprkos mračnim temama, Radovi na cesti su, ne možemo se oteti tom utisku, poprilično optimističniji od njihovih prethodnika, kako muzički, tako i tematski – „Ti voliš sapunice“, „Kafana kod Keke“, „Klasa optimist“, te duhovita balada „Reci 'da' svemu“.  Činjenica da je „Klasa optimist“ finalna na zvaničnom delu albuma (poslednja pesma na albumu, „Neprijatelj“, označena je kao bonus numera), čitavi Radovi na cesti dobijaju izrazito vedar ton. (Razume se, percepcija bi mogla biti znatno drugačija ako kao početak i kraj celine posmatramo uvodnu „U tvoje ime“ i „Neprijatelja“.) Svojevrsnom vedrinom odiše i emotivna balada „Boško i Admira“, koja počinje ritmom marša i stihovima o zemlji u kojoj je „nešto prekrilo vrijeme“ pa „nešto ljudi zaboraviše“, a završava se prekrasnim prepletima gitare i violine, vedrinom koja dolazi od podsećanja da su srca dva „stavila ljubav ispred zastava“. Ova balada muzički, te tihom setom i pričom o ljubavi uništenoj ratom umnogome posdeća na „Lijepu Almu“, no poređenje koje se nameće je ono između „Boška i Admire“ i pesme o ljubavi između Milana i Fazile, poređenje koje baš i nije red praviti, ne samo zato što je je priča o Milanu i Fazili izmišljena. No ako pesmu „Boško i Admira“ ipak rešimo da uporedimo sa pesmom „Ljubav udari često tamo gdje ne treba“, biće jasno da pva nema poetske lepote, ali ni, što je mnogo važnije, emotivnog naboja kao potonja. I upravo je taj emotivni naboj ono po čemu se albumi (sad već valja naglasiti:) Sexonovog Pušenja – uključujući i Radove na cesti – ne mogu meriti sa albumom Ja nisam odavle – mada bi se ne samo mogla meriti, veći bi ga i prestigla kompilacija na kojoj bi se našle „Fildžan viška“, „Možeš imat' moje tijelo“, „Yugo 45“, „Lijepa Alma“, „Počasna salva“, „Nema više“, „Dobro dvorište“, „Domovina“, „U gradu gdje nisam rođen“ i ine pesme slične tematike, te potresna „Kad procvatu behari“ snimljena sa Arabeskama.

A pominjanje albuma Ja nisam odavde nas navodi da se setimo onoga što odavno priželjkujemo. Eto, u narednoj godini Das Ist Walter proslaviće trideseti rođendan, a takvi su jubileji, kao što znamo, dobre prilike za pomirenja. Tjah, pusi snovi. Sejo Sexon je danas legitimni naslednik Waltera, Sabaha sa šejtanom, Zemlje Safari i Malih priča o velikoj ljubavi ne samo zbog prava na ime – Sejo je , ako i nije imao Neletove scenske energije ni vokalnih sposobnosti, sve ove godine radio pošteno, srčano i – uspešno, taktizirao nije, ali mu je taktika bila dobra, za raju nije igrao, ali je igrao kako je raja želela da Zabranjeno Pušenje igra. (Neki će reći da je posredi nedostatk sklonosti ka artizmu, ali će drugi na to uzvarititi da je reč o istinskoj ljubavi prema rokenrolu.) Proizvod talenta talenta, srčanosti i beskompromisnosti mora biti kvalitet – kakav je slučaj i sa Radovima na cesti. Fakat.

Ocena: 3,7/5

Spisak pesama:

1. „U tvoje ime“ – 2:51
2. „Tri kile, tri godine“ – 4:01
3. „Ti voliš sapunice“ – 3:16
4. „Kafana kod Keke“ – 3:53
5. „Boško i Admira“ – 5:34
6. „Reci 'da' svemu“ – 4:27
7. „Mafija“ – 3:27
8. „Lav“ – 4:35
9. „Egzotične ljepotice istoka“ – 4:39
10. „Klasa optimist“ – 3:51
11. „Neprijatelj“ (Bonus) – 4:26

(Balkanrock.com, 18. novembar 2013.)

Alexandria – Pro Bono (2013)

Izdavač: MP RTRS

Datum izdavanja: 3.7.2013.

Producent: Vladimir Negovanović

Dužina trajanja: 34:39

Žanr: Pop rock, power pop, hard rock

Mlada Muzička produkcija Radio Televizije Republike Srpske se zahukatava: nakon Boja zvuka Jadranke Stojaković i Grobovlasnika Nikole Pejakovića, MP RTRS nam donosi novi album grupe Alexandria, Pro Bono.

I dok su dva gorepomenuta albuma objavljena kao fizička izdanja, Pro Bono je objavljen za besplatan download sa zvaničnog sajta RTRS-a. „Šta li, dođavola, RTRS ima od toga?“, nisam mogao da prestanem da se pitam, dok nisam shvatio da MP RTRS olako poredim sa PGP RTS-om, posrnulim gigantom koji, tvrdoglavo odbijajući da se okuša u izdavanju albuma u digitalnom formatu, te sve ređe objavljujući a ostavljajući objavljeno nepromovisanim, sigurnim korakom ide ka svojoj propasti. MP RTRS, sa druge strane, pokazuje spremnost da pruži prostor i pomoć u promociji albuma jednom (relativno) mladom bendu, ne očekujući finansijsku niti kakvu sličnu dobit, i ovaj postupak je, razume se, za svaku pohvalu.

Sa druge strane, način na koji je Pro Bono objavljen zaslužuje kritike: umesto materijala (pesama i omota) spakovanog u arhivu, pesme sa albuma se sa sajta MP RTRS-a mogu preuzeti samo pojedinačno. Jedan rock album od svoje kompaktnosti ne sme gubiti ni kada je objavljen u digitalnom formatu, koji ne zahteva štednju na bukletu i drugim vizuelnim aspektima, koji su, kao što znamo, često od podjednake važnosti kao i same pesme.

A kada je o pesmama na albumu reč, one svakako zaslužuju pažnju. Energični hard rock komadi „Ljubav“ i „Nemam snage“ naterali su me da počnem sa povlačenjen paralele između Pro Bona i radova Alexandriinih sugrađana, Neura, no sa daljim slušanjem postalo mi je jasno da je teški zvuk Alexandrie stilsko rešenje, a ne žanrovsko opredeljenje. Članovi Alexandrie su svoj hardrockerski pedigre sa puno uspeha uneli u gitarski pop rock kojim se bave, te je Pro Bono vešto izveden preplet čvrstine i melodičnosti, za šta je, svakako, umnogome zaslužan Vlada Negovanović, standardno sjajan u ulozi producenta. Melodija je jedan od glavnih kvaliteta Alexandrie – „Vatra“, „Ruke“, „N.P.I.“, „Revolucija 22“ – no izvedba ne zaostaje za kvalitetom kompozicija – naročito valja pohvaliti upečatljive interpretacije frontmena Tibora Tišme („Ljubav“, „Nemam snage“ „Ruke“, „Šri Lanka“). A tu su, naposletku, i Tišmini intrigantni stihovi, koji odišu vedrinom i optimizmom; pesma „Dar“, na gojoj gostuje Zvonimir Đukić Đule, sa stihovima „Svijet je oko nas i pun je ljubavi, / Učini nešto dobro, od nekog mora početi, / Zašto ne bi to bio i ti? / Zašto ne bi to bila i ti?“, mogla bi se uzeti za programsku kada je o Pro Bono reč. No „Dar“ je možda i najmanje uspela pesma na albumu – kao da joj nedostaje one finoće i iskrenosti kakvu imaju „Vatra“, „Ruke“, „Heroji ulice“ i „N.P.I.“, te balade „Revolucija 22“ i akustična uspavanka „Šri Lanka“ sa prekrasnim gudačkim deonicama.

Nesreća ovog albuma je, bojim se, u tome što ulazi u red kvalitetnih srednjestrujaških izdanja koja su u „srećna vremena“ bila osnova rokenrol piramide, a danas su odviše mekana/mejstrimaška za rokenrol publiku, a odviše nerazumljiva za široke narodne mase. Želim da verujem da će Pro Bono dopreti do publike, jer je reč o jednom zdravom izdanju, doista snimljenom na „opšte dobro“.

 

Ocena: 3,3/5

Spisak pesama:

1. „Ljubav“ – 4:11
2. „Vatra“ – 3:33
3. „Nemam snage“ – 4:04
4. „Ruke“ – 4:31
5. „Heroji ulica“ – 2:57
6. „N.P.I“ – 3:52
7. „Dar“ – 2:46
8. „Revolucija 22“ – 4:47
9. „Šri Lanka“ – 3:58

(Balkanrock.com, 27. septembar 2013)

Neuro – Zvuci ćutanja (2013)

Izdavač: Demofest Music

Datum izdavanja: 23.7.2013.

Producent: Dejan Vučković, Neuro

Dužina trajanja: 39:48

Žanr: Hard rock, alternative rock

Mladi banjalučki sastav Neuro nedavno je objavio svoj prvenac pod nazivom Zvuci ćutanja.

Bend Neuro, osnovan 2009. godine, čine pevač Dražen Pozderović, gitaristi Nikola Galić i Boris Golić, basista Ninoslav Dobrijević i bubnjar Nenad Dobrijević. Pobeda na prošlogodišnjem banjalučkom Jelen Demofestu donela je grupi i priliku da se njihov prvenac pojavi u izdanju Demofesta. Zvuci ćutanja dostupni su i kao fizičko izdanje, koje možete naručiti šaljući poruku na zvanični Fejsbuk profil benda (https://www.facebook.com/neuro.bend/info), i za beslatan download (http://goo.gl/P7uY7j). Kada je o fizičkom izdanju reč, album dolazi u veoma maštovito dizajniranom pakovanju: disk se nalazi unutar bloka koji nalikuje na rokovnik lekara u duševnoj bolnici. Biografije članova benda prerušene su u istorije bolesti, a tekstovi pesama u terapije. I iako mrlje, žvrljotine, tragovi presavijanja papira i pomalo jezovite fotografije članova benda bude asociajcije na „bolničke“ horore, materijal na albumu znatno je manje mračan.

Neurov hard rock zvuk u dobroj meri je hitičan. Na prvo slušanje, nameće se poređenje sa Night Shiftom, no na svako naredno slušanje postaje sve jasnije da su razlike znatno dublje od onih koje postoje na stilskom planu. Naime, i pored moderne produkcije, na Zvucima ćutanja znatno je primetniji uticaj domaćeg srednjestrujaškog gitarskog rocka no američko-kanadske post-grunge škole. Samo po sebi, razume se, to nije loše, no nesaglasje između mračnjaštva prisutnog u vizuelnom identitetu benda (dizajnu omota i unutrašnjosti pakovanja albuma, spotu za naslovnu numeru, performansu koji su na nastupu Neura na ovogodišnjem Demofestu izveli glumci Banjalučkog studentskog pozorišta, te, naposletku, samom imidžu članova benda) i očigledno intencionalne radiofoničnosti pesama sa Zvukova ćutanja, koju ne uspevaju da prikriju ni Pozderovićevi pomalo mračni introspektivni stihovi, ostavlja utisak pokušaja balansiranja na tananoj žici razapetoj između ljubitelja teškog zvuka i širokih narodnih masa, što se na ovim prostorima u toku poslednjih godina uglavnom pokazalo kao kontraproduktivno, ako ni po šta drugo, ono po kvalitet radova i kredibiltet izvođača kod dela publike.

A Neuro, ako ćemo pravo, uopšte ne treba da stoji na toj žici, niti na njenoj sredini, niti bliže nekom od krajeva. Hard rock Neura je, iako, kako rekosmo, nešto bliži domaćem, tradicionalnijem poimanju ovog žanra, zdrav – što će reći umnogome sirov, moderno produciran i, što je najvažnije, nije puristički – zvuk Neura umesno je prošaran alternativnim elementima, u pesmi „Bože, da l' si živ“ moguće je čuti sitar (koji svira Golić), a završnu „Odlazim“ karakteriše upotreba talk boxa i sintetičkih ritmova, što ne znači da njoj nedostaje energije kojom je nabijen ostatak albuma. U deonicama dvojice Dobrijevića i gitarskog dvojca Galić-Golić prisutna je gotovo teškometalna eksplozivnost. Pozderović je kvalitetan vokal, no očigledno je da bi mu melodičnost više ležala no grleno pevanje. To, doduše, ne znači da su njegove deonice loše otpevane, već da se na trenutke osećaju izveštačenim. No, njegovi stihovi, koji predstavljaju prijatan odmak od banalnosti koja je u miljeu iz koga Neuro dolazi tradicionalna, na drugi način nisu mogli biti interpretirani.

Zvuci ćutanja zanimljivi su kao prvi korak benda koji ponegde briljira, ponegde greši, možda i nije sasvim siguran u kom pravcu bi trebalo ići, ali puno obećava, te verujem da ćemo pravu sliku Neura videti tek nakon njihovog narednog studijskog izdanja. A da Neuro štošta kriju u rukavu, nagoveštava moj favorit kada je o Zvucima ćutanja reč, pesma koja unekoliko odudara od ostatka materijala, veoma lepa „teška“ balada „Putnik“.

Ocena: 3,1/5

Spisak pesama:

1. „Udahni me“ – 4:22
2. „Bože, da l' si živ“ – 5:00
3. „Nema ljubavi“ – 4:50
4. „Čuvaj me“ – 5:34
5. „Zvuci ćutanja“ – 4:22
6. „Putnik“ – 4:00
7. „Pustinja“ – 4:21
8. „Igra zla“ – 4:40
9. „Odlazim“ – 3:18

(Balkanrock.com, 31. avgust 2013)

Yubilej: YU 100: najbolji albumi jugoslovenske rok i pop muzike (15 godina kasnije)

Kada sam pre par godina, na buvljoj pijaci u Nišu, među gomilom raskupusanih knjiga ugledao korice knjige YU 100: najbolji albumi jugoslovenske rok i pop muzike, učinio sam ono što nijedan iskusan lovac na polovne knjige (što sam i u to vreme bio) ne sme učiniti: ciknuo sam od uzbuđenja.

Polovni primerci knjige, razume se, mogli su se (kao što se mogu i sada) naći u online prodavnicama, no ovo je bila prilika da jedan odlično očuvan kupim po bagatelnoj ceni. No čovek koji ju je prodavao je, ako i nije dobro poznavao svoju robu, bio iskusan prodavac; moja reakcija mu nije promakla – toliko i toliko, kume.

„E! Da je nisi malo precenio?“

„A, kume, to je mnogo lepa knjiga, ja sam je triput čitao.“

Taj primerak knjige leži na mom radnom stolu dok pišem ovaj tekst. Petnaest godina prošlo je otkako je ova knjiga izašla iz štampe, a svakako znatno više otkako su Duško Antonić i Danilo Štrbac odlučili da na osnovu mišljenja krema naše rok kritike i novinarstva – Pece Popovića, Nikole Karaklajića, Petra Janjatovića, Slobe Konjvovića, Ivana Ivačkovića, Aleksandra Žikića, Petra Lukovića, Dubravke Marković, Marka Jankovića, Dušana Vesića, Jadranke Janković, Baneta Loknera i drugih – ali i drugih kulturnih poslenika sačine listu od 100 najboljih albuma u istoriji jugoslovenske (zaključno sa 1992. godinom) popularne muzike. Rezultat je bila lista koju vam, podsećanja radi, predočavamo:

1. Odbrana i poslednji dani – Idoli (1982)
2. Paket aranžman – Idoli, Šarlo Akrobata, Električni Orgazam (1981)
3. Time – Time (1972)
4. Korni Grupa – Korni Grupa (1972)
5. Azra – Azra (1980)
6. Sunčana strana ulice – Azra (1981)
7. Pljuni istini u oči – Buldožer (1975)
8. Filigranski pločnici – Azra (1982)
9. Dnevnik jedne ljubavi – Josipa Lisac (1973)
10. Bitanga i princeza – Bijelo Dugme (1979)
11. Bistriji ili tuplji čovek biva kad... – Šarlo Akrobata (1981)
12. Indexi – Indexi (1974)
13. Sa druge strane jastuka – Bajaga i Instruktori (1985)
14. Kad bi bio bijelo dugme – Bijelo Dugme (1974)
15. Probaj me – Oliver Mandić (1981)
16. Kost u grlu – Riblja Čorba (1979)
17. Šta bi dao da si na mom mjestu – Bijelo Dugme (1975)
18. Partibrejkers I – Partibrejkers (1985)
19. Mrtva priroda – Riblja Čorba (1981)
20. Treći svijet – Haustor (1984)
21. Leb i Sol – Leb i Sol (1978)
22. Još jučer samo na filmu a sada i u vašoj glavi – Film (1981)
23. Pokvarena mašta i prljave strasti – Riblja Čorba (1981)
24. Distorzija – Električni Orgazam (1986)
25. Bezdan – Đorđe Balašević (1986)
26. S' vetrom uz lice – Ekatarina Velika (1986)
27. Sviđa mi se da ti ne bude prijatno – Disciplina Kičme (1983)
28. Bijelo Dugme – Bijelo Dugme (1984)
29. Haustor – Haustor (1981)
30. S Vremena Na Vreme – S Vremena Na Vreme (1975)
31. Eto! Baš hoću! – Bijelo Dugme (1976)
32. Zeleni Zub na Planeti dosade – Disciplina Kičme (1989)
33. Kao kakao – Leb i Sol (1987)
34. Malinkonija – Oliver Dragojević (1977)
35. Doživjeti stotu – Bijelo Dugme (1980)
36. Crno-bijeli svijet – Prljavo Kazalište (1980)
37. Pozitivna geografija – Momčilo Bajagić Bajaga (1984)
38. Ako priđeš bliže – Zdravko Čolić (1977)
39. Bolero – Haustor (1985)
40. Crna dama – Smak (1977)
41. Leb i Sol II – Leb i Sol (1978)
42. Čovjek kao ja – Arsen Dedić (1969)
43. Istina – Riblja Čorba (1985)
44. Mojoj mami umesto maturske slike u izlogu – Rani Mraz (1978)
45. Tajni grad – Haustor (1988)
46. Čokolada – Idoli (1988)
47. Ne cvikaj, generacijo – Atomsko Sklonište (1978)
48. Hoćemo gusle! – Rambo Amadeus (1989)
49. Spavaćeš sam – Viktorija (1988)
50. Modra rijeka – Indexi (1978)
51. Sve najbolje – Oliver Mandić (1987)
52. Time II – Time (1975)
53. Pljuni i zapjevaj, moja Jugoslavijo – Bijelo Dugme (1986)
54. Pruži mi ruku, ljubavi – Pro Arte (1970)
55. Izlog jeftinih slatkiša – Buldožer (1980)
56. Ručni rad – Leb i Sol (1979)
57. YU zlato – YU Grupa (1976)
58. Jahači magle – Bajaga i Instruktori (1986)
59. Najjači ostaju – Neca Falk (1980)
60. Kiselina – Pop Mašina (1973)
61. Prljavo Kazalište – Prljavo Kazalište (1979)
62. YU Grupa – YU Grupa (1973)
63. Smak – Smak (1975)
64. Buvlja pijaca – Riblja Čorba (1982)
65. Svi za mnom! – Disciplina Kičme (1986)
66. Pub – Đorđe Balašević (1982)
67. Signali u noći – Film (1986)
68. Katarina II – Katarina II (1984)
69. Sva čuda svijeta – Film (1983)
70. Film u Kulušiću – Live – Film (1981)
71. VIS Idoli – Idoli (1981)
72. Nasvojistrani – Lačni Franz (1986)
73. Kako bubanj kaže – Električni Orgazam (1984)
74. Koncert kod Hajdučke česme – Bijelo Dugme (1977)
75. Prisluškivanja – Eva Braun (1992)
76. Ravno do dna – Azra (1982)
77. Plitka poezija – Pekinška Patka (1980)
78. Moje bube – Suncokret (1977)
79. Prodavnica tajni – Bajaga i Instruktori (1988)
80. Večeras vas zabavljaju muzičari koji piju – Riblja Čorba (1984)
81. Adijo pamet – Lačni Franz (1982)
82. Anđeli se dosađuju? – Parni Valjak (1987)
83. Osmi nervni slom – Riblja Čorba (1986)
84. Samo za zaljubljene – Drago Diklić (1973)
85. U ime naroda – Riblja Čorba (1982)
86. LP-60993 – Kamen Na Kamen (1973)
87. Das Ist Walter – Zabranjeno Pušenje (1984)
88. Drugi Način – Drugi Način (1977)
89. Kad nedjelja prođe – Xenia (1983)
90. Od šanka do šanka – Andrej Šifrer (1979)
91. Mitovi i legende o kralju Elvisu – Elvis J. Kurtović & His Meteors (1984)
92. Pod sjajem zvezda – Vokalni kvartet Predraga Ivanovića (1978)
93. Naši dani – Grupa 220 (1968)
94. 1941. – Korni Grupa
95. Teška Industrija – Teška Industrija (1976)
96. Kad fazani lete – Azra (1983)
97. Napokon ploča – Poslednja Igra Leptira (1982)
98. Kozmetika – Kozmetika (1983)
99. 9 lakih komada – Nikola Čuturilo Čutura & Laki Band (1988)
100. 100. Ventilator 202: Demo Top 10 – Razni izvođači (1983)

Razume se, lista k'o lista, njome niko nije zadovoljan. (Iz Utrehta, u tekstu „Smijurijada: Mada sam svoju pamet mogao i na nečem značajnijem pokazati“, objavljenom u Vremenu krajem prošle godine, stigao je komentar: „Mnogo smešno, tih prvih deset albuma Ju–roka (od njih stotinu), naime, primeni li se ključ vrednovanja kod takvih lista uspešnosti (prvom deset glasova, drugom devet, trećem osam, desetom jedan), ispada da je Azra prva [kada se saberu svi glasovi, Azra je, zapravo, na trećem mestu; na prvom su Idoli, a na drugom Bijelo Dugme], (kao što i jeste, premda to nije bila namera pokretača toga glasanja, inače ograničenog na domaću beogradsku čaršiju), što niko ne bi pomislio, budući su, naravski, Idoli prvi, pa beogradski trojac, pa onda svi ostali, dok je među sto albuma Dugme zastupljeno s najviše naslova, za njim Čorba, pa tek onda ja (ne, ne žalim ja). Dakle, još jedan dokaz kako ni Tesla ni ja ne spadamo u to društvo (što je razvidno iz naslovnice izdanja, na kojoj je izmešano skoro četrdeset svetlopisa čimbenika značajnih za tâ postignuća).“) Obožavaoci izvođača koji su se našli na listi veruju da su njihovi favoriti mogli proći bolje, a šta će tek reči fanovi Galije, Laibacha, Pankrta, Divljih Jagoda, Plavog Orkestra, KUD Idijota, Vatrenog Poljupca, Crvene Jabuke, Škripca, Zane, Pilota, Denis & Denis, Laboratorije Zvuka, Parafa, Psihomodo Popa, Dina Dvornika, Kerbera, Leta 3, Videosexa, Igre Staklenih Perli, Fita, Doriana Graya, Lune, Mizara, Majki, Del Arno Banda, Boya, Beograda ili Van Gogha? Ja lično smatram da se Čuvaj se!, Seobe i bilo koji album iz Galijine trilogije mirne duše mogu smestiti među 100 najboljih jugoslovenskih albuma, no oni bi se, naposletku, nakon nekog novog glasanja na takvoj listi možda i našli. Ova lista je, na kraju krajeva, umnogome rezultat i ličnih osećanja glasača, i zanimljivo bi bilo videti kako bi na zahtev „Navedite deset najboljih jugoslovenskih albuma“ odgovorili mlađi naraštaji muzičkih poslenika. Da li bi i u tom slučaju Dugme i Čorba dominirali listom sa po 8 albuma, a Partibrejkersi i Ekatarina Velika imali samo jedan, odnosno – ah, svetogrđa! – samo dva albuma na listi? Bi vraga.

Ovakvo glasanje bi danas, kada su kulturne veze među bivšim jugoslovenskim republikama ponovo uspostavljene, svakako podrazumevalo i učešće kritičara i novinara iz čitavog regiona, pa bi rezultat, shodno tome, bio znatno drugačiji; u tekstu „Otkud je odjednom 'novi val' postao gnjavaža?“, objavljenom početkom godine u Večernjem listu, Arsen Oremović je prevideo akustičare, progresivu i hard rok sedamdesetih kao most između „električara“ i „novovalaca“ – ovaj tekst je dobra ilustracija činjenice da su kritičari i novinari iz Hrvatske znatno skloniji previđanju muzičkih vrednosti sedamdesetih (da li zato što hrvatska progresiva nije iznedrila bendove kalibra kakvog su bili srpski i slovenački progresiv rok i makedonski džez rok sastavi? – svakako, ne želim da umanjujem značaj Timea, Tihomira-Popa Asanovića, Hoboa i Drugog Načina). A potom, teško da bi se nakon ovakvog glasanja Odbrana i poslednji dani našli na prvom mestu; valja se setiti reči Igora Mirkovića: „Čitav taj koncept oslanjanja na pravoslavnu mistiku, mi, jednostavni rock konzumenti rođeni u podneblju koje s takvom tradicijom nije imalo puno veze, teško smo iščitavali. Iz Beograda su stizali glasovi da je riječ o ploči koju smatraju remek-djelom, ali njezin uticaj je u našim životima uvijek bio nemjerljivo slabiji – jednostavno, bazirala se na nama slabo poznatom kulturnom kodu, i rekao bih da su se u mom okruženju, osim s nekoliko zaraznih melodija, rijteki oduševljavali ovom pločom, barem ne u onoj mjeri u kojoj je to njezina reputacija sugerirala. [...] Zdenko Kolar poslije će reći da se gotovo cjelokupna naklada prodala uglavnom u Srbiji, izvan njenih granica znatno manje ('to se onda uglavnom ovde prodalo, tamo mislim da skoro niko nije ukapirao', formulirao je Kolar) – rekao bih da to jasno odražava nesrazmer koji je ploča imala u različitim krajevima zemlje.“ (Sretno dijete)

Svakako je mnogo bolje ovu listu posmatrati kao podsetnik na jednu snažnu i raznovrsnu rok scenu, jednu od najsnažnijih, ako ne, vele mnogi, i drugu po snazi u Evropi. „Rockovnik je priča o vremenima“, rekla mi je Sandra Rančić kada smo razgovarali o ovoj dokumentarnoj seriji; takav je slučaj i sa YU 100, u prilog čemu rečito govori à la Sgt. Pepper's Lonely Hearts Club Band kolaž na koricama, na kome su se, uz ikone jugoslovenske rok scene, našle i pop-kulturne ikone popun Petra Čelika, Emira Kusturice, Dragana Džajića, Vlada Divca, Šabana Bajramovića, Tome Zdravkovića, Dragana Nikolića i Milene Dravić, Zorana Radmilovića, Nikole Tesle, Josipa Broza Tita, Svetog Save i Belog anđela. I to je, svakako, mač sa dve oštrice. Podsećanje na vreme kada je jugoslovenska rok scena bila jedna od najsnažnijih u Evropi može čak i one koji nisu bili svedoci priče povući u opasne vode nostalgije. „Naše društvo je društvo nostalgije“, rekao je nedavno frontmen Repetitora, Boris Vlastelica, u intervjuu za Vreme, „Tako se i na rokenrol gleda kao na deo zlatne prošlosti, nečega što je bilo, a ne nečega što je sad. Međutim, to je još jedna iluzija. Jer novih bednova ima zaista mnogo.“ Rokenrol je živ i zdrav, hvala na pitanju, iako Radio S, voditelj Ivan Ivanović i drugi  zdušno hrane mit o raspadu Jugoslavije kao smrti rokenrola ili barem smrti „dobrog“ rokenrola. Podrška medija je, svakako, to što nedostaje, no jeste li sigurni da bi ona koristila rokenrolu? Nesretnim muzičarima – da (mada bi i u tom slučaju najuspešniji među njima četvorocifrene tiraže smatrali ogromnim uspehom), no da li bi koristila njihovim radovima? Jer spremnost muzičara na kompromise bi se u tom slučaju svakako povećala. A potom, jeste li sigurni da biste muziku svojih heroja mogli da delite sa svima? Jer, ako ćemo pravo, nekih tri četvrtine publike su i u ta „srećna vremena“ činili ljudi kojima je muzika predstavljala – zabavu. Pa ipak, teško je, kada živite u vremenu obistinjenog Vorholovog proročanstva, oteti se utisku da ono jesu bili zlatni dani. Dok pišem ovaj tekst, na mom stolu leži i roman Nikole Miloševića Nit miholjskog leta; „Fuimus Troes“ je mantra oca glavnog junaka. „Fuimus Troes“, ne mogu da ne kažem listajući YU 100.

Najzdravije je, svakako, ovu listu posmatrati kao osnovnu muzičku lektiru na koju bismo mogli uputiti nekoga ko bi želeo da sazna više o jugoslovenskoj popularnoj muzici, o jugoslovenskoj kulturi, ili, naposletku, o samoj Jugoslaviji, ali i lektiru namenjenu nama samima. Ova knjiga može predstavljati, kako rekoše sami autori „uputstvo da obratite pažnju na neke albume koje ste u svojoj karijeri diskofila nepravedno zaobišli“. Predlažem vam da načinite jedan test: prebrojte albume sa liste koje ste preslušali. Pa, šta kažete? Tako malo? Da je ovaj tekst objavljen na sajtu B92, autor bi vas svakako pozvao da u komentarima navedete vama omiljene albume jugoslovenske popularne muzike; ja vas, dragi čitaoci, pozivam da na tren zaboravite na svoj pankerski/metalski/alternativski elitizam i poslušate one albume sa liste koje do danas niste.

Šta o listi za Balkanrock kažu oni čiji su se radovi našli na njoj:

Zdenko Kolar (Idoli)

„S jedne strane bilo mi je drago. Lepo je kada te se neko seti, kad čuješ da neko ceni tvoj rad, što bi se reklo: 'Nije bilo 'zalud'. A s druge strane, mišljenja sam da top-liste i slična „vrednovanja“ nisu realna. Ovo jeste veliki broj mišljenja relevantnih ljudi – ali da su to nekih drugih sto, ili da je anketa urađena neku godinu ranije, pitanje je da li bi bio isti rezultat. Ne znači mi baš nešto [činjenica da je Odbrana i poslednji dani na prvom, a Paket aranžman na drugom mestu]. Ipak je to bilo davno, a život teče dalje i donosi nove, aktuelnije stvari koje mi se iz ovog ugla čine važnijim i mišljenja sam da su me više ispunjavale. Kao čovek koji se bavi muzikom 40 godina, mogu reći da mi je poslednji album koji sam uradio nešto najbolje što sam odsvirao. I zaista tako mislim jer je ta svirka rezultanta svih predhodnih, pa i onih sa Paketa i Odbrane. [...] Interesantno je da je mesto albuma [Idola] na listi obrnuto proporcionalno njihovim tiražima. Zaista ne znam da li je fer, i da li je neki album izostavljen, precenjen ili potcenjen. Ipak je to samo stvar ukusa, a o ukusima se...“

Nikola Čuturilo Čutura (Riblja Čorba, solo):

„Nikada nisam listama bilo kog tipa pridavao preveliki značaj, jer ipak na kraju to uvek bude zbir individualnih doživljaja. Naravno, kad su mi javili da sam u knjizi, bio sam pomalo iznenađen i nije da mi nije bilo drago zbog toga. Slično razmišljam i danas, neke stvari su definitivno izostavljene, a dosta toga je precenjeno. Uostalom, dovoljno je prelistati listu pa se na svakom albumu zadržati po nekoliko trenutaka i razmisliti da li bar jedna pesma ima neki svoj 'život' i danas. To objašnjava puno toga.... Mesto 98. je, što se moje malenkosti tiče, fenomenalno, mada mi se više dopadaju brojevi 99. i 100. Na albumu Istina se nalazi pesma 'Pogledaj dom svoj, anđele' i to je na 43. poziciji... Sad ste me baš nasmejali...“

Vedad Hadžiavdić (Teška Industrija):

„Na žalost, knjigu a ujedno i listu albuma nisam imao priliku vidjet' 1998. godine. Po meni je tu obuhvaćeno sve ono što je bitno bilo na ju rok prostoru. Da li je 'fer', odnosno pravedno... (smeh) Nikad nije. Gledajući iz ove perspektive, mislim da je grupa Teška Industrija 'mogla' kotirat' i nešto više. U svakom slučaju, drago mi je da smo među 100 najznačajnijih albuma.“

Branko Požgajec (Drugi Način)

„Odmah na početku moram reći da nisam imao prilike upoznati se sa knjigom 1998. godine, pa jedino što mogu je dati svoj komentar iz današnje perspektive. Kada sam već pozvan na komentar, bit ću slobodan ukazati na stanovite nedostatke koje sam uočio.

Već letimičan pogled na rang listu YU 100 govori mi da nešto ne štima. Naime, albumi svega 7 izođača zauzimaju ukupno 37 mjesta na listi od 100! Takva situacija nije dobra niti za jednu rang listu, pa niti za ovu, a pogotovu nije dobra za yu rock i pop glazbu u cjelini. Ovime je, naime, drastično smanjena mogućnost da na listi budu zastupljeni i neki drugi izvođači za koje, ovako, jednostavno nije bilo mjesta među prvih 100, a koji po svojoj relevantnosti, zaslužuju da budu uvršteni. Nije li pomalo apsurdno da većina albuma Bijelog Dugmeta, Riblje Čorbe, Azre, Bajage, Haustora, Filma... budu najbolji?! Mislim da se sa takvim kriterijima ni sami pomenuti izvođači ne bi složili.

Čini mi se da problem relevantnosti ove rang liste leži u premalom broju anketiranih osoba tj. u premalom statističkom uzorku. 66 ljudi sastavlja listu od 100. I onda dobijemo to što smo dobili! Umjesto da je glasačko tijelo brojilo 660 ili 6600 ljudi! Mislim da je primedba na mjestu ako uzmemo u obzir činjenicu da je rezultat u statistici tim relevantniji čim je veći statistički uzorak. Na ovaj način dobili smo situaciju, između ostalog, da su neki albumi zalutali na ovu listu, na primer Samo za zaljubljene Drage Diklića, koji niti je rok, niti je pop izvođač. Sličnih primera moglo bi se naći još.

Čini mi se, također, da glasačko tijelo baš i ne pokriva u značajnoj mjeri teritorij bivše države, što bi svakako trebao biti jedan od kriterija kada se sastavlja lista koja se zove „jugoslavenska rok i pop“. Kada bi zastupljenost glasača odgovarala ravnomjernom balansu svih glazbenih sredina po tadašnjim republikama, uvjeren sam da bismo dobili listu daleko veće kvalitativne težine i relevantnosti! Mislim da je jedna od posljedica navedenog problema i činjenica da na ovoj listi od 100 albuma jednostavno nema nekih značajnih imena i njihovih albuma koji bi tu naprosto morali biti! Kako zbog svoje originalnosti i kvalitete, tako i zbog svoje značajnosti u smislu glazbenog žanra koji predstavljaju i vremena kad su objavljeni. U tom slučaju, vjerodostojnije bi se prikazalo svo bogatstvo i raznolikost ukupne glazbene scene u Jugoslaviji.

O pozicioniranju samih albuma na spomenutoj listi također bi se moglo ponešto reći. Čini mi se da su neki albumi nepravedno nisko, a neki, opet, nepravedno visoko na listi, čak i kada se radi o albumima jednog te istog izvođača. No, recimo da je to stvar glazbenog ukusa samih glasača, a znamo da se o ukusima ne raspravlja!

Što se pak tiče prvog albuma Drugog Načina, mislim da je zaslužio dobiti bolju poziciju nego što je to 88. mjesto na listi, ako zbog ičega, onda zbog toga što je odavno od najeminentijih poznavalaca struke proglašen, uz Dnevnik jedne ljubavi Josipe Lisac i Život u čizmama sa visokom petom grupe Time, najboljim konceptualnim albumom uopće! No, glasačko tijelo od 66 ljudi namenilo mu je 88. mjesto, pa uzmimo da je to rezultat njihovog ukusa. A kao što rekosmo, o ukusima se ne raspravlja.“

(Balkanrock.com, 27. avgust 2013)

YUbilej: Slomljena Stakla – Psiho klub (30 godina kasnije)

Psiho klub, album prvenac grupe Slomljena Stakla, objavljen je 1983. godine. Debitantsko izdanje ovog pop rock benda sa snažnim uticajem novoromantičarskog pokreta producirao je Srđan Marjanović, a na njemu su se kao gosti pojavili saksofonista Vuk Vujačić, klavijaturista Zoran Radetić i Snežana Stamenković (članica Aski), koja je, zajedno sa Marjanovićem, pevala prateće vokale. Album je objavila Založba kaset in plošč RTV Ljubljana, i on do danas nije doživeo reizdanje na CD-u.

Povodom trideset godina od objavljivanja albuma razgovarali smo sa Aleksandrom Živanovićem, nekadašnjim basistom Slomljenih Stakala, o počecima grupe i o njihovom debi-albumu.

„Grupa je počela da se okuplja početkom leta 1982. godine. Mene je zvao neki Vasilićev drug, pa sam se sa Zoranom Vasilićem [pevačem i autorom pesama] našao u kafani Večiti mladoženja na Vračaru, jer se ispostavilo da obojica živimo u blizini. Tu je Zoran ispričao koji koncept ima, i to je trebalo da bude neka tvrđa pop varijanta. Pošto nije imao nijednog člana novog benda da ponudi, ja sam pozvao klavijaturistu Milana Stankovića i bubnjara Mladena  Lukača, a Mladen je zvao [gitaristu] Dragana Zarića i tako je nastala originalna postava u to vreme bezimenog benda. Kasnije, posle predlogu Hollywood, prihvatili smo ime Slomljena Stakla po filmu Broken Glass. Ime je bilo neobično i u trendu, ali je stil još bio nedefinisan. Na stil je najviše uticao Mlađa, koji je bio veliki fan britanskog benda Duran Duran, ali se to prepoznaje mnogo više na drugoj ploči. Preko Mikinog oca, poznatog karikaturiste Paje Stankovića, došli smo do Srđana Marjanovića, zastupnika slovenačke izdavačke kuće ZKP RTLJ. Demo snimak pesama ‘Još jedna votka' i 'Mirela' smo sami finansirali u tonskom studiju EMA. Ubrzo smo dobili termin da snimimo ceo album i završili smo ga početkom leta 1983. Prvi tiraž od 6000 ploča i 4000 kaseta je prodat relativno brzo. Zvao se Psiho klub, Vasilić nije umeo da objasni zašto. Pesme su dosta izvukli aranžmani i stvarno sumanut rad celog instrumentalnog dela benda. Slikanje ispred tajlandske rezidencije u Beogradu trebalo je da unese dozu istoka i mistike, kao: 'Vidi, buržuji bili na Tajlandu'.“

„Još jedna votka“

„Hit koji je probio grupu Slomljena Stakla ali nije odredio kasniji pravac, iako se stilski uklapao u naše muzičko podneblje. Zorana smo prozivali da je „malo“ pozajmio od pesme Boba Dylana 'Man Gave Names’, a on je, kao i Bregović, odgovarao: 'Bolje da liči na nešto nego na ništa'.“

„Moja generacija“

„Nastala na probi u trenutcima inspiracije New wave-om… Malo jednolična, sa teškom atmosferom, ali OK.“

„Divlja ljubav“

„Takođe nastala na probi u trenutcima inspiracije New wave-om, sa odličnim ritmom i saks solom. Tekst neobičan, pomalo apstraktan, sa Zoranovim psiho elementima.“

„Mirela“

„Vasilićev odgovor na pesmu Zane 'Dodirni mi kolena', samo u Zoranovoj pesmi ona mora da trči oko nekoga – njega.“

„Psiho klub“

„Ničim izazvana pesma, malo stilski odudara, i takođe sa Zoranovim psiho elementima. Kao naslovna pesma nije zaživela kod publike. Ništa stilski slično se nije pojavilo u kasnijem radu Slomljenih Stakala.“

„Pređi na stvar“

„Dobra pesma sa prizvukom tada popularne Generacije 5, ali upakovana u drukčiji stil.“

„Maloletnice“

„'Maloletni-Ce', kako smo u šali zvali ovu pesmicu. Lično mislim da je Zoranu muzički bila 'inspiracija' Generacija 5.“

„Šminka“

„Veoma dobra, kompleksna pesma i prva naznaka budućeg pravca. Odlično primljena i od publike i bardova tadašnjih medija – Minimaksa (zvao nas je 'Srča'), Slobe Konjovića, Vlade Džeta…“

(Balkanrock.com, 13. avgust 2013)

Whitesnake – Made In Britain / The World Record (2013)

Izdavač: Ward Records

Datum izdavanja: 19.6.2013.

Producent: David Coverdale, Doug Aldrich, Michael McIntyre

Dužina trajanja: 136:52

Žanr: Hard rock, blues rock

Plakatima koji su najavljivali festival Monsters of Rock 1990 dominirala je ogromna bela kobra koja se nadvijala nad (znatno sitnije) logoe Aerosmitha i Poisona. Ovi plakati na slikovit način ilustruju odnos snaga na svetskoj hard rock sceni te 1990. godine, kada je Whitesnake, uz Guns N' Roses i AC/DC, bio najveći hard rock bend na svetu. Avaj, slava se istopila sa upokojenjem glam metala, a Coverdaleova kreativnost nakon saradnje sa Jimmyem Pageom. Dva najnovija studijska albuma Whitesnakea, Good To Be Bad i Forevermore, i pored kompetentnosti Douga Aldricha i Reba Beacha, moderne produkcije i pregršti sjajnih momenata, umnogome su neinevntivni, zanatski proizvodi kojima se igralo na sigurno. Zato nije čudno što je prva pomisao na vest da su Coverdale & Co. u  ovoj godini objavili dva živa albuma, od kojih jedan bez srama nosi ime jedne od najvažnijih ploča u istoriji „teškog zvuka“, izraz „mamuzanje mrtvog konja“.

Sa druge strane, Whitesnake su, za razliku od Deep Purplea, koji su u zvanična izdanja pretvorili svaki živi snimak koji su ikada načinili, pre Made In Japan i Made In Britain / The World Record objavili tek četiri živa albuma (ne računajući EP Live At Hammersmith, samostalno objavljen samo u Japanu): na Live... In The Heart Of The City zabeležena je koncertna atmosfera iz vremena kada je novosnovani bend nizao prve uspehe svojim bluesiranim hard rock zvukom, na Starkers In Tokio našao se snimak Coverdaleovog i Vandenbergovog intimnog unplugged nastupa u tokijskim EMI studijima, Live: In The Shadow Of The Blues snimljen je na povratničkoj turneji iz 2006. godine, a na Live At Donington 1990 je, sa dvadesetjednom godinom zakašnjenja doduše, objavljen snimak čuvenog natsupa na Monsters Of Rock festivalu. Na svaku od faza karijere, dakle (rhythm & blues eru, metalne godine i povratak na scenu), dolazi po jedan live album, plus jedan kojim je Coverdale, istina, sa nekoliko godina zakašnjenja, ispratio aktuelne trendove. Mogli bismo, dakle, novo živo izdanje Whitesnakea posmatrati kao legitimnu želju Coverdalea i drugova da zabeleže atmosferu sa nastupa iz vremena kada su se vratili u žižu interesovanja hard rock krugova. Mogli bismo, da je Coverdale u reprezentativnoj formi i, naravo, da je umesto dva živa albuma u jednoj godini objavljen jedan.

Na duplom albumu Made In Britain / The World Record našli su se snimci sa turneje kojom je promovisan Forevermore, na prvom disku, nazvanom Made In Britain, snimci sa koncerata u Velikoj Britaniji, a na drugom, nazvanom The World Record, snimci nastali na koncertima održanim u ostatku sveta (izuzev, valjda, Japana, koji je dobio sopstveni live album). Podela albuma na „britanski“ i „svetski“ disk sama po sebi ne bi bila uzrok nekompaktnosti ovog albuma da je redosled pesama na njima načinjen nešto srećnije. Pesme na disku Made In Britain, po redosledu pesama gotovo identičnom sa prvim diskom albuma Made In Japan, predstavljaju ključne momente koncerata na turneji: pompezan uvod, miks najvećih hitova i pesama sa poslednja dva studijska izdanja i veliko finale sa „Fool For Your Loving“, „Here I Go Again“ i „Still Of The Night“, te su same dovoljne za live izdanje, kakav donekle jeste slučaj sa Made In Japan, čiji drugi disk predstavlja bonus sa snimcima sa proba. Pesme na disku The World Record (sa izuzetkom možda uvodnih „Bad Boys“ i „Slide It In“) predstavljaju bez naročitog reda složene i, imamo li u vidu da se na njemu nalazi soliranje Aldricha i Beacha, za mnoge, svakako, dosadije momente sa koncerata, te ovakav postupak, uz omot albuma, na kome nije ispisan drugi deo njegovog zvaničnog naziva i koji krasi logo Whitesnakea na Union Jacku, ostavlja vrlo nepovoljan utisak o odnosu Whitesnakea prema evropskim fanovima koji nisu sa Ostrva.

Na pomisao da bi možda bilo bolje da ovaj album nije objavljen kao dupli navodi i činjenica da je dva sata i petnaest minuta svirke prilično naporno za slušanje. No ne može se poreći da je reč o odličnoj svirci. Unekoliko je zapanjujuće koliko bluesirane sirovosti su u stanju da isporuče Aldrich i Beach, kada imamo na umu da su obojica ponikli u glam metal bendovima (Winger i Lion) koji ulaze u red najneiventivnijih grupa iz dekadentne faze žanra. Prljavi hard rock zvuk dvojca Aldrich-Beach savršeno korespondira sa teškometalnom paljbom Briana Tichya (na čijem se mestu u vreme objavljivanja albuma već nalazio povratnik Tommy Aldridge), a klavijaturisti Brianu Ruedyu je, umesno, dato veoma malo prostora. Najveći problem kada je o izvođačkom aspektu reč predstavlja, zapravo, sam Coverdale. Iako nije izgubio ništa od svog šarma (na povik jednog mladića iz publike: „Volimo te, D.C.“, Coverdale će odgovoriti: „Volim i ja tebe, sinko. Hvala. Jesi li moj?“), njegov glas je izgubio dosta na snazi i rasponu, pa na trenutke prelazi u neprijatno kričanje. No u baladama se Coverdale i dalje dobro snalazi; štaviše, „Forevermore“, „Ain't No Love In The Heart Of The City“, te akustične „One Of These Days“ i „Fare Thee Well“, od kojih se potonja na albumu pojavljuje u dve verzije, predstavljaju možda i najbolje momente albuma. Prijatno iznenađenje predstavlja činjenica da su Aldrichove i Beachove egzibicije zamenjene instrumentalima „Pistols At Dawn“, „Snake Dance“, i „The Badger“, koji (naročito „Pistols At Dawn“), istina, nisu sasvim oslobođeni isprazne virtuoznosti koja danas malo koga zanima, ali su znatno slušljiviji i funkcionalniji od, narodski rečeno, izdrkavanja na instrumentima.

Drugo prijatno iznenađenje predstavlja uvršćivanje pesama „Burn“ (sa pasažom iz „Stormbringera“) i „Soldier Of Fortune“ na album, mada se izvođenje „Soldiera“ koje se našlo na albumu ne može porediti sa onima sa koncerata Whitesnakea u Beogradu, kada je publika pevanjem sa Coverdaleom (umesto bučnim ovacijama nakon svakog otpevanog stiha) od Coverdaleovog a capella izvođenja pesme načinila intiman, gotovo svečan trenutak. Doduše, to što su se ove dve pesme našle na albumu, ne može opravdati činjenicu da na njemu nema nijedne pesme snimljene pre albuma Slide It In (izuzev, naravno, „Ain't No Love In The Heart Of The City“). „Only My Soul“, „Lie Down“, „The Time Is Right For Love“, „Trouble“, „Long Way From Home“, „Love Hunter“, „Blindman“, „Wine Women And Song“, „Child Of Babylon“, „Hit An' Run“ samo su neki od bisera koje je Coverdale mogao vratiti u život, kao što je za Live: In The Shadow Of The Blues učinio sa „Walking In The Shadow Of The Blues“, „Ready An' Willing“, „Don't Break My Heart Again“ i „Take Me With You“. Jer ako u Americi postoji velika opasnost da publika ne uživa u ovim pesmama, u Evropi je ona, svakako, znatno manja. No i u izboru pesama se, kao i u svemu ostalom, igralo na sigurno, jer, naposletku, ovaj album nije snimljen iz artističkih ili drugih sličnih pobuda već, rekao bih, čisto finansijskih.

Ocena: 2,3/5

Spisak pesama:

Disk 1: Made In Britain

1. „Best Years“ – 6:22

2. „Give Me All Your Love Tonight“ – 5:07

3. „Love Ain't No Stranger“ – 4:23

4. „Is This Love“ – 4:58

5. „Steal Your Heart Away“ – 5:55

6. „Forevermore“ – 7:06

7. „Love Will Set You Free“ – 5:00

8. „My Evil Ways“ – 7:07

9. „Fare Thee Well“ – 4:40

10. „Ain't No Love In The Heart Of The City“ – 7:45

11. „Fool For Your Loving“ – 4:28

12. „Here I Go Again“ – 6:04

13. „Still Of The Night“ – 9:08

Disk 2: The World Record

1. „Bad Boys“ – 6:36

2. „Slide It In“ – 3:47

3. „Lay Down Your Love“ – 6:38

4. „Pistols At Dawn“ – 6:20

5. „Snake Dance“ – 2:24

6. „Can You Hear The Wind Blow“ – 5:37

7. „Fare Thee Well“ – 5:52

8. „One Of These Days“ – 4:37

9. „The Badger“ – 1:28

10. „The Deeper The Love“ – 5:22

11. „Soldier Of Fortune“ – 1:23

12. „Burn / Stormbringer“ – 8:29

(Balkanrock.com, 12. avgust 2013.)