Na današnji dan, pre tačno šezdeset godina, dvadesettrogodišni student Donald
Turnupseed putovao je kalifornijskom Rutom 46 u svom crno-belom Fordu.
Turnupseed je bio iz kalifornijskog grada Tuleri, gde je njegov otac imao
električarsku radnju. Sada se vraćao kući iz grada San Luis Obispo, gde je
studirao na Kalifornijskom politehničkom univerzietu. Oko 5:45 poslepodne, na
raskrsnici Ruta 46 i 41, u blizini gradića Šolejm, Turnupseed je započeo skretanje,
kada se nešto ogromnom silinom gotovo čeono zakucalo u njegov automobil. Bio je
to metaliksivi Porsche, u kome su se u tom trenutku nalazili Rolf Wütherich,
bivši pilot Luftwaffea i glavni mehaničar za Porscheove trkačke automobile, i dvadesetčetvorogodišnji
James Dean, zvezda filma Istočno od raja.
James Dean je rođen 8. februara 1933. godine, u gradiću Marion u
Indijani, poznatom, osim kao Deanov rodni grad, i kao rodno mesto oca
Garfielda, Jima Davisa, ali i po linčovanju dvojice mladih crnaca koje se
odigralo samo šest meseci pre Deanovog rođenja, a koje je Billy Holiday opevala
u potresnoj pesmi „Strange Fruit“. Nakon smrti Jamesove majke kada je on imao
devet godina, otac ga je poslao da živi sa tetkom i tečom, pripadnicima verske
zajednice kvekera, na farmi u blizini Fermonta u Indijani. Kao mladić Dean se
isticao dobrim uspehom u školi, sviranjem konga bubnjeva, učešćem u
takmičenjima u glumi i govorništvu, te – iako je bio kratkovid – učešćem u
školskom košarkaškom i bejzbol timu. Njegovi biografi se slažu da je na njegovo
interesovanje za umetnost presudno uticalo prijateljstvo sa metodističkim
sveštenikom iz Fermonta (pojedini tvrde da je u pitanju bilo nešto više od
prijateljstva), sa kojim je Dean slušao klasičnu muziku, gledao filmove, razgovarao
o umetnosti, i koji je Deana pripremao za takmičenja glumaca amatera. Kada je
imao dvadeset godina, Dean je napustio studije prava da bi se posvetio glumi.
Njegov televizijski debi predstavljalo je pojavljivanje u reklami za Pepsi.
Nakon pojavljivanja u nekoliko pozorišnh predstava i statiranja u nekoliko
filmova, Dean se preselio u Njujork, gde je pohađao čuvenu školu glume Actors
Studio. Nakon zapažene uloge u pozorišnoj adaptaciji Imoralista Andréa Gidea, dobio je prvu ozbiljnu filmsku ponudu: režiser
Elia Kazan mu je, 1953, ponudio ulogu Cala Traska u adaptaciji romana Istočno od raja Johna Steinbecka. Dok je
knjiga predstavljala epsku priču o tri generacije porodica Trask i Hamilton,
film je bio skoncentrisan na priču o najmlađem članu porodice Trask, buntovnom
Calu, koji svim snagama pokušava da zadobije naklonost svog oca. U velikom
broju scena Dean je zanemario scenario, prepustivši se instinktu i
improvizaciji. Najčuveniji ovakav momenat je onaj u kojem Cal svom ocu Adamu
(koga je igrao Raymond Massey) daje pet hiljada dolara koje je zaradio
špekulacijama. Scenario je predviđao da Cal, nakon što Adam odbije novac,
istrči iz prostorije, ali je Dean umesto toga zagrlio Masseya i počeo da plače.
Kazan je odlučio da scenu – u kojoj je Masseyevo iznenađenje jasno vidljivo –
zadrži u filmu. Ova uloga je Deanu donela prvu nominaciju za Oskara i neslućenu
slavu; novine su počele da pišu o njegovim navodnim vezama sa glumicama poput Marilyn
Monroe, Elizabeth Taylor, Ursule Andress, Natalie Wood (sa kojom će kasnije
glumiti u Buntovniku bez razloga).
Izvesno je da se Dean jedno vreme zabavljao sa godinu dana mlađom glumicom Pier
Angeli, ali se ta veza brzo završila. Priče o njegovim navodnim homoseksualnim
vezama pojaviće se mnogo nakon njegove smrti.
Dve godine nakon pojavljivanja filma Istočno
od raja, Dean će igrati glavnu ulogu u Buntovniku
bez razloga Nicholasa Raya. Glavni junak filma, Jim Stark, umnogome je
nalik Calu Trasku: odrastao u mučnoj porodičnoj atmosferi, oseća se
zapostavljeno od strane svojih roditelja, što je uzrok njegovog problematičnog
ponašanja. Bio je to jedan od prvih američkih filmova koji su pokušali da se
bave temom jaza između generacija u savremenom američkom društvu i da pokažu
naličje američkog sna. Iste godine, Dean je prihvatio ulogu u filmu Georgea
Stevensa Div, rešen da napravi odmak
od uloga buntovnih tinejdžera. Glumeći zajedno sa Rockom Hudsonom i Elizabeth
Taylor, Dean je igrao teksaškog farmera Jetta Rinka, koji se obogatio nakon što
je na svom imanju naišao na naftu. Warner Bros je, nakon snimanja filma, Deanu
ponudio novi ugovor; na njemu je, po prvi put u istoriji Holivuda, stajalo:
„milion dolara“. Međutim, Dean je odložio potpisivanje ugovora zbog drugih
planova.
Nakon snimanja filma Istočno od
raja, Dean se zainteresovao za
automobilske trke. Kupio je luksuzni Porsche 356 i počeo da se takmiči na
profesinalnim auto-trkama. Na svojoj prvoj trci, u Palm Springsu, osvojio je
prvo mestu u kategoriji početnika i drugo mestu u glavnoj trci. U to vreme,
učestvovao je u akciji nevladine organizacije Nacionalni savet za bezbednost,
pojavljujući se u reklami u kojoj je govorio o opanostima brze vožnje. Kada je
počelo snimanje Diva, Warner Bros je od
Deana zahtevao da prestane da se takmiči dok ne završi rad na filmu. Film je
bio snimljen i nalazio se u fazi posprodukcije kada je Dean rešio da opet počne
da se takmiči. Njegova prva trka nakon povratka automobilizmu trebalo je da se
održi u Salinasu u Kaliforniji. Dean je trebalo da učestvuje u njoj vozeći svoj
Porsche 550, model poznat i kao „Spyder“ („Pauk“), kome je dao nadimak „Malo
kopile“ (navodno po načinu na koji je Deana oslovljavao predsednik Warner
Brosa, Jack L. Warner), napravljenom od aluminijuma zbog postizanja što veće
brzine. Legenda kaže da je Alecu Guinessu, nakon što mu je Dean pokazao svoj
novi auto, Porsche delovao nekako zlokobno, te da je rekao Deanu: „Uđeš li u
taj auto, bićeš mrtav iduće nedelje u ovo vreme“. Ovaj susret se odigrao 23.
septembra 1955. Sedam dana kasnije, Dean je krenuo iz Los Anđelesa u Salinas,
zajedno sa kaskaderom Billom Hickmanom, čuvenim fotografom Sanfordom Rothom i Rolfom
Wütherichom. Njih četvorica su na put krenula sa dva automobila; za volanom
prvog je bio Dean, a za volanom drugog Hickman. Oko pola četiri popodne
zaustavila ih je policija, kaznivši i Deana i Hickmana zbog prebrze vožnje.
Oko petnaest do šest, Donald Turnupseed je započeo skretanje ulevo baš u
trenutku kada je prema njemu išao Deanov auto. Dean nije uspeo da zakoči na
vreme i zakucao se u vozilo, a zatim proklizao sa puta. Turnupseed je iz svog
vozila izašao sa neloliko ogrebotina i modrica, Deanov suvozač, Wütherich,
izleteo je iz automobila sa nekoliko ozbiljnih, ali ne i fatalnih povreda, a
Dean je ostao u vozilu slomljenog vrata. Jedna medicinska sestra iz grupe
brojnih svedoka konstantovala je slab puls, ali je Dean već bio mrtav kada ga
je vozilo hitne pomoći dovezlo do bolnice. Njegove poslednje reči su, navodno,
bile odogovor Wütherichu, koji mu je savetovao da uspori: „Taj tip mora da
uspori... Videće nas.“
Zvanična istraga oslobodila je Turnupseeda svake krivice, utvrdivši da
je do sudara došlo jer je Dean vozio brzinom od oko 140 kilometara na čas, mada
će se kasnije pojaviti veliki broj različitih tvrdnji od strane svedoka i
istraživača-amatera, od onih da je Dean vozio mnogo sporije no što je zvanina
istraga utvrdila, do onih da je za volanom Deanovog automobila zapravo bio Wütherich.
Dean je sahranjen 8. oktobra, u Fermontu. Oko šest stotina ljudi, uključujući i
brojne holivudske zvezde, bilo je u kapeli, dok je oko dve i po hiljade
obožavalaca bilo ispred nje. Na nadgrobnoj ploči žene će tokom decenija koje će
uslediti ostavljati otiske nakarminisanih usana. U maju naredne godine pojaviće
se glasine da je Dean živ, i da kao invalid boravi u nekoj duševnoj bolnici.
Medijski odjek ovih glasina bio je toliki da je šef kalifornijske policije
morao da još jednom javnosti na uvid pruži dokaze o Deanovoj smrti. Olupinu
Deanovih kola otkupio je preduzimljivi George Barris, tvorac unikatnih
automobila za veliki broj američkih zvezda, i počeo da je prikazuje na trkama
automobila, karnevalima, bioskopima, naplaćujući sedenje za volanom. Godine
1977, japanski biznismen Seita Ohnishi, veliki poštovalac Deanovog dela,
finasirao je postavljanje neobičnog spomenika Deanu, u Šolejmu, oko milju od
mesta nesreće. Spomenik predstavlja kiselo drvo oko koga je izgrađena
konstrukcija od nerđajućeg čelika. Na njemu je ispisan Deanov omiljeni citat iz
Malog princa: „Suština je očima
nevidljiva“. Wütherich se oporavio i nastavio da radi za Porsche. Poginuo je
1981. u Nemačkoj, kada se automobilom zakucao u zgradu; nakon njegove smrti
pojaviće se svedočantsva o njegovoj depresiji, samoubilačkim mislima i
sklonosti alkoholu, koje su se javile nakon nesreće u kojoj je Dean stradao. Turnupseed
je nasledio očev posao, razvivši ga u milionsku kompaniju Turnupseed Electric
Services Inc. Zauvek žigosan kao „čovek koji je ubio Jamesa Deana“, on će do
kraja života odbijati brojne pozive i ponude za intervjue. Umro je 1995.
godine.
Osim kao glumac ogromnog talenta, seks simbol i gej ikona, Dean će
ostati upamćen kao otelotvorenje „buntovnika bez razloga“, simbol onih godina u
kojima se ruše velike iluzije, besnih mladih ljudi koji veruju da ih baš niko –
ni odrasli, ni njihovi vršnjaci – ne razume. Pre Cala Traska i Jimmya Starka,
tinejdžeri su na velikom platnu prikazivani ili kao pristojni i čedni, oličenje
konzevrativnog morala, ili kao besprizorni huligani, primer do čega može
dovesti loše vaspitanje i pogrešni uzori; sa likovima koje je Dean tumačio, na
filmu su se po prvi put pojavili tinejdžeri od krvi i mesa, sa svim dilemama,
strahovima i zabludama koje prate to životno doba. Naš kniževnik Momo Kapor
istakao je značaj pojave mladog Jamesa Deana i romana Dobar dan, tugo (1954) osamnaestogodišnje Françoise Sagan kao
prelomnih trenutaka u istoriji kulture XX veka. Po njegovim rečima, pre pre
Deana i Saganove, svetom su vladali „moćni, sredovečni muškarci, ukoričeni u
odela i kravate“; njih dvoje označili su „trenutak pobune mladih, kada više u
njihovom svetu nije bilo mesta za starije od 30 godina“, trenutak u kome su se
mladi izborili za pravo na svoje filmove, svoje pesme, svoje junake. Čuveni
konzervativni novinar George Frederick Will, dobitnik Pulitzerove nagrade,
optužio je upravo Deana za pojavu omladinske kontrakulture šezdesetih godina
prošlog veka („Njegov lik lansirao je cmizdravo, otuđeno durenje u stilu: Niko me ne razume koje je upijala omladina
šezdesetih smatrajući to političkim stavom“), dajući Deanu tako – iako mu to
nije bila namera – ogroman kompliment. Sa Buntovnikom
bez razloga, koji se, kao i Div,
u bioskopima pojavio nakon Deanove smrti (oba filma donela su Deanu posthumnu
nominaciju za Oskara za najbolju mušku ulogu; bile su to prve posthumne
nominacije u istoriji dodele Oskara), amerčiki tinejdžeri, a potom i tinejdžeri
drugih zemalja Zapadnog sveta, dobili su svog prvog velikog heroja, koji je
otvorio put onima koji su baš tih godina krenuli u pohod na svet naoružani
mikrofonima i električnim gitarama i koji će heroji tek postati. Po rečima
Deanovog biografa Davida Daltona: „Samo u Sjedinjenim Državama godinu dana
nakon njegove smrti bilo je četiri miliona članova Memorijalnog kruga Jamesa
Deana i drugih klubova posvećenih njemu; naravno, to nije bila ekskluzivna
grupa, ali je sam broj njegovih poklonika bila iskaz za sebe, integrisana sa
rock 'n' rollom za novu fazu Tinejdžerskog Sna: bilo je u redu biti tinejdžer,
naročito otuđen tinejdžer, ranjiv, razdražljiv čak. 'Tinejdžer' je sada
predstavljao potpun stadijum; stigma adolescencije postala je njena stigmata
[...] On je oslobodio robove, i pubertetska zver je, dopadalo se to nama ili
ne, puštena u svet.“
Koju godinu pre filmova Istočno od
raja i Buntovnik bez razloga, još jedan će glumac postati simbolom
filmskog buntovnika – bio je to Deanov idol, Marlon Brando (kada su se njih
dvojica upoznali, Brando je bio prilično neprijatan prema mlađem kolegi,
savetujući Deana da prestane da ga oponaša; Dean je bio razočaran ponašanjem
svog heroja, ali je rešio da ga posluša i potraži sopstveni glumački izraz). Pa
ipak, likovi koje je Brando tumačio u Tramvaju
zvanom želja i Divljaku nisu
mogli imati uticaja na omladinsku kulturu kakav je imao Dean. Gotovo deceniju
stariji od Deana, korpulentan, u ulogama žestokih pripadnika radničke klase,
Brando nije mogao predstavljati identifikacionu figuru bejbibumerima američke
srednje klase onako kako je to mogao plavooki Dean u ulozi otuđenog emotivaca na
pragu sveta odraslih. „Tu je“, piše Dalton,
„njegovo androgeno potomstvo – Mick Jagger, David Bowie, Jackie Curtis. Jimmy
je otvorio put novoj paleti dozvoljenih osećanja kod muškaraca. Bilo je, Jimmy
je tako rekao, u redu biti osećajan. Ili mačo. Ili oba.“ A potom – Brando nije
otišao prerano i tragično. Buntovništvo, samoubilačka žudnja za adrenalinom
sažeta u krilatici „živi brzo, umri mlad i budi lep leš“ (tri godine po
Deanovoj smrti pojaviće se i film sa tim imenom, reklamiran kao „grehom natopljena
priča o današnjoj bit generaciji“, a to će biti naslov i jedne od Deanovih biografija),
te veličanstvena smrt ući će u red najčešćih motiva u rock ikonografiji; o
farmericama, crnoj kožnoj jakni i zalizanoj kosi da i ne govorimo. Dean će biti
jedna od prvih filmskih zvezda koja će narušiti konvencije onoga što se
smatralo pristojnim odevanjem – na svečanu konferenciju za novinare povodom premijere
Istočno od raja došao je bez
obaveznog fraka i leptir mašne, u vreme snimanja Buntovnika jedan novinar je zapisao: „Dean se oblači kao nenamešten
krevet“, a na pretpremijeru Diva došao
je u radničkoj košulji i farmericama, ruku zamazanih motornim uljem – otvorivši
tako još jedan front u velikoj borbi za osvajanje slobode.
Dean će, uz Che Guevaru, postati najvećim ne-rockerskim herojem rock 'n'
rolla, mitska figura za generacije rockera sa obe strane bine. Samo
godinu dana nakon Deanove smrti, Varetta Dillard mu je posvetila pesmu „I Miss
You, Jimmy“. John Lennon će jednom prilikom izjaviti da nikad ne bi bilo
Beatlesa da nije bilo Jamesa Deana. Morrissey je tvrdio da su James Dean i Oscar Wilde predstavljali njegovo jedino društvo tokom tinejdžerskih dana; on će 1983. čak
objaviti knjigu o Deanu nazvanu James
Dean Is Not Dead. Madonna je Deanu posvetila pesmu „Jimmy Jimmy“, nastalu
iz njenih tinejdžerskih maštanja o drugovanju sa Deanom. Deanovu smrt opevali
su Robbie Robertson, u pesmi „American Roulette“, i My Favorite, u pesmi „James
Dean (Awaiting Ambulance)“. Pesma „Fade Away And Radiate“ grupe Blondie za temu
ima mrtvog Deana kao predmet ljubavi. Goo Goo Dolls su u pesmi „James Dean“ pružili ironičan pogled na mit o
Deanu. Hillary Duff u pesmi „Mr. James Dean“ peva kako „nikad neće postojati
još jednan James Dean“, Bonnie Tyler u pesmi „James Dean“ peva o „plavim očima
koje sjaje“, a Joan Jett, u pesmi „Ridin' With James Dean“ kaže: „Toliko toga
za šta se treba boriti / toliko zastava kojima treba mahati / buntovnik bez
razloga / imaš toliko toga da kažeš“. Verovatno najlepšu pesmu o James Deanu
snimili su Eaglesi; stihovi pesme nazvane jednostavno „James Dean“ vele: „Pauk
je pokupio svog jahača / i odneo ga putem u večnost“.
(Balkanrock.com, 30. septembar 2015)
Нема коментара:
Постави коментар