Europe – War Of Kings (2015)

Izdavač: UDR Records

Datum izdavanja: 2. 3. 2015.

Producent: Dave Cobb

Dužina trajanja: 54:12

Žanr: Hard rock, heavy metal

Od ponovnog okupljanja 2004. godine, bilo je na albumima Europea dosta stilskih lutanja – bez iskoraka iz hard rock okvira, razume se – koja su se činila kao traganje za ruhom koje bi nekadašnje perjanice pop metala mogle poneti u XXI veku; no, nakon nešto više od decenije, može se učiniti da kretanje od sirovijeg do melodičnijeg zvuka i natrag nije bila potraga za odgovarajućim muzičkim izrazom, već eksperimentisanje radi eksperimentisanja – što, jasno, mora podići ugled Europea u našim očima.

Takvom utisku umnogome doprinosi novi album grupe, War Of Kings. Njihov prošli album, Bag Of Bones, bio je okrenut tradicionalnijem hard rock zvuku, ukorenjenom u bluesu; u pitanju je bila izvrsna ploča, kakve se ne bi postideo nijedan teškaški sastav sa juga Sjedinjenih Država, i činilo se da su Europe, nakon ne odviše uspelih pokušaja da naprosto nastave plovidbu glavnim tokom tamo gde su je 1992. prekinuli (Start From The Dark), priključe se mlađim sastavima hard rock provenijencije (Secret Society) i usklade savremene težnje u hard rocku sa melodičnim sintetičkim zvukom po kome su nekada bili prepoznatljivi (Last Look At Eden), pronašli izraz u kome bi u današnje doba mogli imati najviše uspeha. (Naravno, mogli su Europe naprosto snimati albume poptuno arhaične – nemali broj njihovih kolega iz osamdesetih to danas radi – koji bi kod dela publike imali uspeha – pogotovo u vreme obnovljenog interesovanja za popularnu kulturu osamdesetih, uključujući  i glam metal – no to nisu učinili, svesni da bi time izašli iz kategorije ozbiljnih bendova.) No, umesto da nastave da jašu na talasu uspeha u bluesy hard rock vodama, tri godine kasnije Europe odlučuju da udovolje svojim progresivnim skolonostima.

Rat kraljeva je takođe okrenut hard rock izvorima, ali se ne oslanja na uopštenu formulu, već na radove britanskih velikana teškog rocka i pionire teškog metala. Ima na albumu komada deeppurpleovskih, sa klavijaturama izraženim, ali ne (kao u doba najveće slave grupe) dominantnim i sintetičkih boja („California 405“, „Days Of Rock 'n' Roll“), ima poigravanja sa bluesom i orijentalnim motivima sasvim ledzeppelinovskih („Praise You“ „Rainbow Bridge“), ima, naposletku blacksabbathovske masivne epičnosti („War Of Kings“, „Children Of The Mind“). Čitav album je beskomprominsno čvrst – to, naravno, ne znači da težina ovog albuma prevazilazi onu koja bi se mogla očekivati od jednog glam metal sastava druge generacije, već da nema podilaženja zakonima tržišta – zvuka uronjenog u tradiciju, a savremenog; ogromna zasluga za to, svakako, pripada producentu Daveu Cobbu, koji je prošle godine uradio sjajan posao sa prvim – i, po svemu sudeći, poslednjim – albumom California Breeda, koji mu je, naposletku, mogao biti preporuka za rad na ovom albumu.

Impresioniraju lakoća i prirodnost sa kojom sastav koji se u istoriju rocka upisao krupnim slovima zahvaljujući svojim pop metal himnama izvodi siroviji hard rock, njihova sposobnost da ponude punokrvnu rokačinu poput „Hole In My Pocket“, trenuci u kojima Ian Haugland zvuči sasvim johnbohnamovski, poput „Light Me Up“ i „Children Of The Mind“ (tipično glamerski pršteći zvuk bubnjeva je, razume, odbačen), odricanje Johna Noruma od pretencioznih soloa zarad blues bravura, što je naročito vidljivo u laganijim komadima, veoma uspeloj baladi „Angels (With Broken Hearts)“ (koja umnogome podseća na najbolje balade iz opusa Europea, „Coast To Coast“ i „Homeland“) i fini instrumental „Vasastan“. No, siroviji zvuk najčešće zahteva vokal znatno grleniji no što je melodični glas Joeya Tempesta, mada on sa godinama jeste dobio na patini. Zato Tempest svoje saborce gdegde prati uz dosta napra – ali mu to, valja naglasiti, ipak polazi za rukom – ali se u pojedinim komadima („Second Day“, „Children Of The Mind“) stavlja na čelo.

Naposletku, tekstovi pesama sa War Of Kings nisu stupidni; to je, valjda, najbolji kompliment koji tekstovi jednog hard rock benda glamerskog pedigrea mogu dobiti. Daleko je, naravno, to od primisli na poeziju, ali je i prilično odmaklo od banalnosti tekstova iz najuspešnije faze benda (setimo se samo pesama „The Final Countdown“, „Ninja“ ili „On The Loose“). Zainteresovanost za teme van trougla seks – droga – rock 'n' roll (u kome se i dan-danas kreće veliki broj kolega Europea iz osamdesetih), te sposobnost da se njime pozabave na iole uspeo način – valja imati na umu da maternji jezik članova benda nije engleski – za pohvalu su, i predstavljaju ono što Europe odvaja od ogromnog broja bivših zvezda iz drugog zlatnog doba hard rocka. Razume se, ni tematika ni zvuk ne čine War Of Kings naročito originalnim izdanjem, ali svakako ga čine izdanjem vrednim pažnje.

Ocena: 3,9/5

Spisak pesama:

1. „War Of Kings“ – 4:36

2. „Hole In My Pocket“ – 3:42

3. „The Second Day“ – 5:23

4. „Praise You“ – 4:34

5. „Nothin' To Ya“ – 3:54

6. „California 405“ – 4:31

7. „Days of Rock 'n' Roll“ – 3:05

8. „Children Of The Mind“ – 4:30

9. „Rainbow Bridge“ – 3:16

10. „Angels (With Broken Hearts)“ – 5:19

11. „Light Me Up“ – 6:10

12. „Vasastan“ (Digipak bonus) – 5:11

(Balkanrock.com, 10. avgust 2015)

U širokom svijetu: Top 15 domaćih pesama o emigrantima

Uroš Predić, Hercegovački begunci

Samo od početka ove godine sa Bliskog Istoka i iz Afrike na teritoriju Evropske unije je bežeći od nemaštine, gladi i rata kročilo više od 100.000 ljudi. Dok oni sa juga očajnički pokušavaju da u prenakrcanim plovilima dopru do Lampeduze, ostrva u sastavu Italije i dela Evropske Unije najbližeg obali Libije, oni sa istoka se u kolonama kreću preko Male Azije i Balkana, odlučni u nameri da se dokopaju Zapadne Evrope.

I dok mnogi o najvećoj izbegličkoj krizi nakon Drugog svetskog rata već sad govore kao o novoj Velikoj seobi naroda, države Evropske unije pokušavaju da nađu rešenje protiv ilegalnog krijumčarenja migranata (čitaj: protiv migranata), a među njihovim stanovništvom raste ksenofobija, na kartu koje igraju političari, pa i vlade pojedinih evropskih zemalja. U svom bekstvu od siromaštva, progona i razaranja, stotine iseljenika izgubilo je živote – tako je u samo četiri meseca, na putu od severne obale Afrike do Lampeduze stradalo 1600 ljudi. (Miljenko Jergović je nedavno zapisao: „Otočić Lampedusa, do kojeg doplutaju sretnici, spomenik je europske savjesti. Preživi li Europa – ili bolje rečeno, preživi li ideja njezina ujedinjavanja – na Lampedusu će se voditi đačke ekskurzije, jednako kao u Auschwitz. Da se djeca uče sramu, a odrasli da ponavljaju: nikad više, nikad više… Koliko je desetina tisuća utopljenih?“)

Čini se – ili bi mi bar tako volimo da mislimo – da, i pored sporadičnih incidenata, migranti u Srbiji nailaze na nešto topliji prijem nego u drugim zemljama na svom putu. Valjda je to zato što su stanovnicima ovih prostora dobro poznate strahote rata, beda i prisiljenost da se dom napusti u potrazi za boljim životom. Iseljeništvo je, naročito tokom poslednje decenije prošlog veka, predstavljalo plodnu temu za brojne domaće rock autore; tako su čitavi albumi, poput Nedelje na Duhove Dobrovoljnog Pevačkog Društva, I.D.-a Nikole Čuturila ili Ja nisam odavle beogradskog Zabranjenog Pušenja imali su za lajtmotiv temu emigracije.

Ovom prilikom vam nudimo listu od petnaest najboljih domaćih pesama na temu izbeglištva i iseljenjištava. Najpotresnije pesme na ovu temu, svakako, napisali su oni muzičari koji su i sami bili prinuđeni da žive daleko od doma, ali ništa manje vredne pažnje nisu ni pesme onih koji su gledali kako njihovi prijatelji odlaze napuštaju dom u potrazi za normalnim životom.

15. Dža ili Bu – „Zemlja nojeva“ (Strašni sud, 1995)

„Zemlja nojeva“ predstavlja autentično svedočanstvo o vremenu u kome je nastala. Ona je vešto uhvatila bez i rezignaciju pred utiskom da je otiš'o svak' ko valja – neki vani, a neki ka nebu – i da su u u zemlji ostali samo oni sa glavom duboko zarivenom u pesak.

14. Orthodox Celts – „Far Away“ (Green Roses, 1999)

Iako „Far Away“ – i tekstualno i muzički – asocira na milione kojim su krajem XIX i početkom XX veka potražili sreću u Novom svetu, ona lako može biti pesma svih onih koji su, idući trbuhom za kruhom, napustili svoj dom i voljene, čvrsto rešeni, ili bar ubeđeni da će im se jednog dana vratiti.

13. Đorđe Balašević – „Sevdalinka“ (Devedesete, 2000)

Balaševićeva „Sevdalinka“ ulazi u red najlepših pesama o rasutima nakon plamena, crnim senkama u ljudima i povratku „kući, u tuđinu“.

12. Milan Delčić Delča – „Kako da odem“ (S' jezikom u usta, 1997)

„Kako da odem“ je pesma sa raskršća, o dilemi pred kojom su se tokom devedesetih nalazile desetine hiljada ljudi, trenutku u kome valja prelomiti: kako otići a ostati, kako krenuti a ne okrenuti se?

11. Sharks, Snakes & Planes – „Mi plovimo jugom“ (Nebeska mehanika, 2013)

Svakako najbolji komad grupe Sharks, Snakes & Planes, mračna, na momente jezovita „Mi plovimo jugom“ može se čitati kao pesma iz vremena i prostora jasno određenog, ali i kao svevremena pesma svih izbeglih sa zgarišta snova u staklene grobnice.

10. Momčilo Bajagić Bajaga – „Moji drugovi“ (Ni na nebu ni na zemlji, 1994)

„Moji su drugovi“ ulazi u red pesama potresnih koje su, na neki neobjašnjiv način, široke narodne mase doživele kao neobično vesele. Tako je pesma koju je Bajagić napisao inspirisan susretima sa bivšim Jugoslovenima koje su ratovi rasuli po meridijanima postala ultimativni kafanski hit i povod za „vozić“ na svim vrstama veselja; valjda su samo oni koji su malo bolje oslušnuli stihove reagovali kao Stole (Branislav Lečić) u Ni na nebu ni na zemlji: „U, jebote, od ovoga može da se rikne.“

9. Marčelo – „Pismo bratu“ (De Facto, 2003)

Marčelo je u „Pismu bratu“, kao i u najvećem delu svog opusa, glas generacije onih iz osamdeset i neke; kroz komadiće sećanja Marčelo je ispripovedao priče hiljada koje su linije na atlasu razdvajaju od voljenih.

8. Darko Rundek – „U širokom svijetu“ (U širokom svijetu, 2000)

Nije izvesno da li je „U širokom svijetu“ nastala tokom godina Rundekovog boravka u Parizu, tek, u desetak stihova podcrtanih akustičnim instrumentima majstorski je sažeta sva teskoba života u širokom svetu.

7. Arsen Dedić, Zoran Predin & Bora Đorđević – „Domovina“ (Svjedoci priče, 1989)

U pravu je Zoran Tučkar kada veli da je „Domovina“ – sa stihovima slovenačkog pesnika Janeza Menarta, koje je na srpskohrvatski prepevao Dedić – objavljena na zajedničkom albumu Arsena Dedića i Zorana Predina, Svjedoci priče, u svojoj biti samo „zbirka nostalgičnih misli trojice putnika koji su se našli u Parizu“. Pa ipak, kako sam Tučkar primećuje, otpevale su je „osobe bogate pjesničke imaginacije i senzibiliteta“ u, kako sam Dedić reče, „posljednjoj godini prije raskola“, pri čemu se naročito težilo tome da to bude „trio SHS, kako je inače i počelo“, kako reče Dedić. Tako Menartovi stihovi poprimaju sasvim novu dimenziju, a ova pesma izvrsno funkcioniše kao ona tačka u kulturi ovih prostora na kojoj ideja jugoslovenstva biva zaokružena i odložena. „Domovina“, ostavimo li po strani sva značenja koja reči pesme poprimaju danas, nikako ne može biti tek skup opservacija trojice iseljenika i „baš ništa više“.

6. Zabranjeno Pušenje (Beograd) – „Od istorijskog AVNOJ-a“ (Ja nisam odavle, 1997)

Tema izbeglištva se provlači kroz čitav album Ja nisam odavle, jedini koji je, nakon prestanka izvornog Pušenja sa radom, dr Nele Karajlić snimio pod firmom „Zabranjeno Pušenje“. Izvrsna naslovna numera, koju je najvećim delom otpevao Dejo Sparavalo, predstavlja krik čoveka bez ikog dragog u gradu bez praštanja, no pesma „Od istorijskog AVNOJ-a“ još je uspelija: ona objedinjuje motiv iseljeništva i kraha ideala i predstavlja jedno od velikih umetničkih dela o jednoj epohi u istoriji Balkana.

5. Zabranjeno Pušenje – „U gradu gdje nisam rođen“ (Muzej revolucije, 2009)

Motiv izbeglištva zauzima značajno mesto i u opusu Seja Sexona nakon obnavljanja Zabranjenog Pušenja; njegova svakako najuspelija pesma sa ovakvom tematikom je melanholična „U gradu gdje nisam rođen“. Citat iz „Exodusa“ Boba Marleya izvesno podcrtava činjenicu da je lirski subjekt jedan od stotina hiljada stanovnika umivenih, uređenih gradova koje noćima guši žal za rodnim gradom.

4. Nikola Čuturilo Čutura – „Vrati se“ (I.D., 1997)

Neposredno pred početak ratnih sukoba 1991. godine, Nikola Čuturilo Čutura je na dve nedelje otišao u London, ne sluteći da će se njegov boravak u Velikoj Britaniji pretvoriti u višegodišnju emigraciju. Radeči kao barmen, izbacivač, menadžer muzikčkog kluba, telefonski operater, i naposletku direktor jednog kol centra, Čuturilo je nalazio vremena i da nastupa – sa Dušanom Kojićem Kojom i Bojanom Pečarom je osnovao bend Lost Children, koji je u čuvenom Marqueeu svirao obrade pesama domaćih progresivnih bendova – i da komponuje pesme za svoj četvrti studijski album, I.D., snimljen u Londonu sa britanskim muzičarima. Njegovo dotad najzrelije – i muzički najčvršće – ostvarenje bilo je nabijeno gorčinom. Pesma „Vrati se“, jedan od najsjajnijih bisera u Čuturinoj karijeri, mogla bi se uzeti za programsku kada je o albumu reč; ona izvrsno hvata rastrzanost iseljenika između doma koji nikada više neće biti što je bio i novog sveta koji nikad ne može sasvim postati domom.

3. Darko Rundek – „Kurdistan“ (Plavi avion, 2010)

Darko Rundek je, više no ijedan domaći rock pesnik, pesnik sveta; a potom, on je prvenstveno pesnik trećeg sveta. Svaka njegova pesma sa oboda blistavijeg, srećnijeg sveta pripoveda o milionima istih ili sličnih sudbina. Takav je slučaj i sa prekrasnim „Kurdistanom“, čiji lirski subjet, i pored jasne geografske odrednice, može biti bilo koji begunac od strahota rata koji se zaklinje da će se jednog dana vratiti sa niskom bisera za svoju dragu.

2. Bajaga i Instruktori – „Rimljani“ (Jahači magle, 1986)

Stihovi bravurozne balade „Rimljani“ predstavljaju jedan od poetskih vrhunaca Momčila Bajagića Bajage. Peca Popović je zapisao da su se  „u kratkom periodu od deset meseci [...] izuzetne ličnosti oglasile pesmama koje otvaraju sličnu tematiku“ – Bajaga je objavio „Rimljane“, Bora Đorđević „Pogledaj dom svoj, anđele“, a Đorđe Balašević „Ne lomite mi bagrenje“. „Mislim da ta koincidencija, taj visoki domet nacionalne odgovornosti, nije slučajnost, mada se o tome retko pisalo“, piše Popović. Takav epski narativ se, zbog senzibiliteta (ali i zbog pedigrea), od Bajagića mogao manje očekivati no od gorepomenute dvojice autora; njegovim uvođenjem u svoju poeziju on je ispunio jedan od nužnih preduslova da bi se na ovim prostorima bilo proglašenim „pravom pesnikom“.

1. Kerber – „Seobe“ (Seobe, 1986)

U recenziji jednog navrat-nanos skrpljenog Best of izdanja Kerbera, moj prijatelj Zli Hadžo sjajno je primetio kako su „Seobe“, uz „Rimljane“ i „Ne lomite mi bagrenje“ Đorđa Balaševića, „jedna od tri velike pjesme koje su te iste godine imale Kosovo kao temu“. Najverovatnije je da su tekstopisca Duška Arsenijevića, starog saradnika Kerbera, inspirisali događaji na Kosovu, no u ovoj pesmi istorijski kontekst nije čak ni ovlaš naznačen. Zato se ova epski široka balada, jedna od najvažnijih pesama u istoriji jugoslovenskog rocka, savršeno otpevana, odsvirana, aranžirana i producirana, može čitati i u istorijskom ključu, ali i kao pesma svih velikih pokreta naroda, gašenja ognjišta i ostavljanja starih pesama i grobova predaka za sobom.

(Balkanrock.com, 28. jul 2015)

Razni izvođači – Milan B. Popović & Hronično neumorni (2015)

Izdavač: Samostalno izdanje

Datum izdavanja: maj 2015.

Producent: Razni

Dužina trajanja: 2:00:09

Žanr: Rock, hard rock, alternative rock, pop rock, industrial rock, reggae, hip hop, jazz

Pet godina nakon objavljivanja kompilacije Vreme brutalnih dobronamernika, sa pesmama koje su domaći sastavi – uglavnom metal provenijencije – snimili na stihove Milana B. Popovića, a četiri godine nakon pojavljivanja Popovićeve poslednje pesničke zbirke, Na kori integralnog hleba i olovci, pojavljuje se dupli album Milan B. Popović & Hronično neumorni. Prvobitnu zamisao o novoj, šestoj po redu knjizi poezije, Popović je pretočio u drugu kopmilaciju sa pesmama snimljenim na njegove stihove.

Na albumu Milan Popović & Hronično neumorni, koji je moguće besplatno preuzeti sa Popovićevog zvaničnog sajta (http://www.molitvatetoviranogsrca.com), na okupu su se našli izvođači različitih profila – od veterana domaće scene sedamdesetih, osamdesetih i devedestih godina prošlog veka, preko onih koji su se afirmisali tokom poslednje decenije i po, do onih kojima pojavljivanje na ovoj kompilaciji predstavlja jedan od prvih diskografskih zapisa. Žanrovska raznovrsnost donekle čini ovaj album manje kompaktnom celinom no što je to bio slučaj sa Vremenom brutalnih dobronamernika; sa druge strane, ta šarolikost, te prisustvo velikog broja etabliranih imena regionalne scene čini ovaj album u mnogome intrigantnijim no što je slučaj sa Vremenom brutalnih dobronamernika.

Pred izvođače na ovom albumu stavljen je nimalo lak zadatak: uglazbiti liriku duboko ličnu, a pisanu pretežno slobodnim stihom sa isprekidanom rimom ili sa potpunim odsustvom rime. Slobodan stih je, svakako, morao predstavljati najveću poteškoću za one izvođače čiji se muzički izraz ponajčešće zasniva na čvrstoj formi – dakle za izvođače hard i uopšte gitarskog rock usmerenja – a rima za one čija snaga izraza počiva upravo na originalnoj i efektnoj rimi – dakle za hip hop izvođače. Te poteškoće najlakše su, čini se, prevazišli world music izvođači. Tako uvodna pesma, optimistična „Misli“ Del Arno Banda, sa finim prelivima orgulja i duvačkih instrumenata, tipično delarnovski vedri komad, ulazi u red najuspelijih pesama sa albuma, a druga pesma na albumu, akustična latino stvar „Ona“, nastala udruženim snagama veterana Miroslava Dukića i mladog Flip Flopa, izuzetno efektna u svojoj svedenosti.

„Rez“ grupe Monera je minimalistička, akustična, alternativna kompozicija, koja dobro hvata ambijent stihova na koje je napisana, ali je za uho pomalo neprijatna. „Jah“ The Socksa, jedina pesma sa ovog albuma koja je na egleskom jeziku, veoma je dobro otpevana, odsvirana i producirana (produkciju pesme potpisuje član Alogie Srđan Branković) reggae stvar, sa sjajnim violinskim deonicama. Pesma „Ubuduće ne pričaj o budućnosti“ predstavlja možda najbolji komad sa ovog albuma. U njoj je Popovićeve stihove, na muziku Miroslava Dukića, recitovao multimedijalni umetnik Branko Radaković; stihovi su izgovoreni sa puno osećajnosti, a iz prekrasne Dukićeve kompozicije, u kojoj dominira klavir, sa veoma lepim gitarskim solom, može se naslutiti kako bi njegov nekadašnji sastav, Tako, zvučao da je danas aktivan.

Heavy metal „Prirodno“ Seljačke Bune sasvim je u skladu sa mračnim stihovima, ali je, i pored dobre svirke, humoristička crta – za grupu, doduše, karakteristična – prisutna najpre u vokalnom izvođenju, ono što ovu pesmu mora činiti napornom svakome kome je domaći teškometalni humor dosadio. „Burek s osmehom“ je među uspelijim hip hop komadima sa ovog albuma, za šta je manje zaslužna (istina: veoma dobra) interpetacija Kruksa, koliko činjenica da je reč o Popovićevim duhovitim stihovima u jutru u pekari (koji pokazuju da Popović ume i da svoj stih podredi tradicionalnijoj metrici i rimi), veoma podesnim za tekst hip hop pesme. Hornsman Coyote je politične stihove pesme „Predsedniče“ obukao u ruho furioznog reaggea, kojim dominiraju zvuci njegovog trombona; himnična, nabijena besom, „Predsedniče“ ulazi u red najboljih pesama sa ovog izdanja.

„Da“ Autogenog Treninga je melodijski, izvođački i produkcijski veoma uspela alternative rock stvar. Iza imena Hashish Club kriju se Stefan Simić i Bojan Brukner, nekadašnji ćlanovi kultnog banda Belgrade Ghetto, a solidan mračan industrial komad „Izjedeni živac“ stilski se donekle naslanja na pozne radove njihovog nekadašnjeg sastava. Elizabeta Klinčarevska Mladenovska, alias Elly Rasta Girl, zastupljena je na ovom izdanju sa dve verzije iste pesme: prva – „Sloboden um“ – je na makedonskom, a druga – „Vreme bez granica“ – na srpskom; pesme plene sjajnim duvačkim deonicama i prijatnim glasom Elly, a verzija na makedonskom, upravo zbog jezika, ima naročitog šarma.

„Posle meseca“ Skaj Viklera je papazjanija jazza, horora i humora – na stranu što ova pesma deluje više kao parodiranje no kao muzičko tumačenje Popovićevih stihova, ali što ova pesma nužno ulazi u red onih koje slušaoca ostavljaju u dilemi: „Šta li im je bila namera kada su ovo snimali?“; mogao je multitalentovani Miljenović mnogo bolje. Stihovi pesme „Sve ove godine“ bili su znatno manje podesni za oblačenje u hip hop ruho od stihova „Bureka s radošću“, ali je Vudu Popaj interpretacijom uspeo da izvuče maksimum iz njih; pesma se, ipak, doima manje uspelom, između ostalog i zato što iz usta Vudu Popaja očekujemo da čujemo duhovite kalambure kakvih u ovoj pesmi nema. U zanimljivoj „Istine mamlazi kriju (Batina)“ Popović se okušao kao izvođač: na industrial orijentisanu kompoziciju Zorana Marinkovića govorio je svoje stihove, dok je refren – valja naglasiti: izvrsno – otpevao Marinković.

„Mesečeva oštrica“ Broken Arrowa je pop metal himna, fin komad kome se može zameriti samo arhaičnost i pripadnost žanru odavno iscrpljenom. Sa druge strane, „Glas“ Dark Skya predstavlja uspelu kombinaciju tradicionalne power balade i savremenog srednjestrujaškog zvuka. Aleksandar-Alek Jovanović odlučio je da stihove pesme „Otuđen“ odene u formu veoma fine akustične balade; sličnog senzibiliteta je i „Lavirint tajni“ Nikole Čuturila Čuture (produkciju potpisao Dukić), sa izuzetno lepim refrenom i gitarskim solom. „Litice“ Canwaita predstavlja jednu od uspelijih hip hop pesama sa albuma, za šta su podjednako zaslužni stihovi pogodni za formu hip hop pesme i originalna matrica. „Generacija“ M.A.X.-a znatno je manje uspela – posredi je, kao i u slučaju Vudu Popaja, odsustvo metrike i rime zahvalne za žanr.

Instrumentalni deo pesme „Virtuelni trubadur i Plezira vir“ Snova veoma je lep – u skladu sa imenom, kompozicija, odsvirana na akustičnoj gitari, nosi blage primese renesansne muzike a prošarana je elektronskim elementima – a ženski vokal i zvuk muzičke kutije na kraju pesme izvrsno korespondiraju sa motivom mrtve drage nagoveštenim u stihovima, mada su stihovi izgovoreni sa nešto manje umeća no što je, recimo, slučaj sa pesmom „Ubuduće ne pričaj o budućnosti“. „Samo oka da ne ispustim dah“ Subjektivnog Suda, iako solidna, u svom minimalizmu neizbežno gubi u poređenju sa drugim reggae komadima sa albuma, pa i sa svedenijom „Nekad i sad“ Čarasa. Frontmen Ex Revolvera, Vladimir Jakšić odsvirao je i otpevao veoma uspelu klavirsku baladu „Snu u zagrljaj“. „Bio“ Sollowa je verovatno najupečatljivija hip hop stvar na ovom izdanju; jasno, u pitanju su pre svega vredni stihovi, no i sama interpretacija je za pohvalu.

I u pesmi „Poeta umire tiho“ Popović se ogledao kao interpretator sopstvenih stihova, ovoga puta na veoma lepu gitarsku temu Zeleta Lipovače. Pop rock „Al' brane mi“ Branislava Lazića, sa veoma zanimljivim uvodom – refren otpevan dečijim glasom – predstavljao bi jedan od zanimljivijih komada na albumu da nije najslabiji u produkcijskom pogledu. I „Oseti me“ Galome je vedri pop rock, aranžerski veoma uspeo, sa prizvukom osamdesetih, ali nipošto arhaičan. „Ovde“ Grima je tek solidan melodični hard rock, dok je teška balada Faulta „Prisutan dok me nema“ nešto uspelija. Stereo Tip su ponudili hard rock komad „Poslednji put“, muzički sasvim dobar, no preveliko oslanjanje na američku školu teškog rocka ne korespondira najbolje sa Popovićevim stihovima, koji se, dobrim delom, oslanjaju na domaću pesničku tradiciju. Coa, sa pesmom „Nisam poput tebe“, zatvara album; iako stihovi izvrsno funkcionišu kao završni, pesma ima isti problem kao i komadi „Sve ove godine“ i „Generacija“.

Većina izvođača je, dakle, Popovićeve stihove uglazbila sa dosta uspeha. No gotovo svi su svojom muzikom i izvođenjem na izvrstan način pogodili tačnu atmosferu, tačan senzibilitet Popovićevih pesama o mračnom vremenu i ljudima u njemu. Sa puno uspeha su pravljeni izbori između mola i dura, između sporijeg i bržeg tempa, između minimalističkih i bogatih aranžmana. Sve i da nije tako, sama činjenica da je Popović uspeo da na jednom projektu okupi ovoliku i ovakvu grupu ljudi, u vreme kada svaki takav posao na svom početku nalikuje Sizifovom, čini ovo izdanje vrednim pažnje. Milan B. Popović & Hronično neumorni jeste album razuđeniji no što je to bilo Vreme brutalnih dobronamernika, ali to nipošto ne znači da nema kontinuiteta između ova dva izdanja – kontinuiteta koji uspostavlja Popovićeva introspektivna poezija, na momente jezovita, na momente optimistična, ali uvek angažovana, čak i kada je duboko intimna. (Valja dodati da je ovaj album, kao i Vreme brutalnih dobronamernika, vizuelno uobličio Popovićev stari saradnik Jakša Vlahović.) Nije izvesno da li je Popović to imao na umu, ali bi Milan B. Popović & Hronično neumorni svakako mogao biti drugi deo Popovićeve muzičke antologije.

Ocena: 4,0/5

Spisak pesama:

CD1

1. Del Arno Band – „Misli“ – 4:46

2. Flip Flop – „Ona“ – 2:25

3. Monera – „Rez“ – 5:07

4. The Socks – „Jah“ – 4:26

5. Miroslav Dukić & Branko Radaković – „Ubuduće ne pričaj u budućnosti“ – 4:07

6. Seljačka Buna – „Prirodno“ – 3:39

7. Kruks – „Burek s radošću“ – 1:56

8. Hornsman Coyote – „Predsedniče“ – 3:00

9. Autogeni trening – „Da“ – 3:09

10. Hashish Club – „Živac“ – 3:27

11. Elly Rasta Girl – „Sloboden um“ – 2:51

12. Sky Wikluh – „Posle meseca“ – 4:16

13. Vudu Popaj – „Sve ove godine“ – 4:51

14. Bjesomar & Milan B. Popović – „Istine mamlazi kriju (Batina)“ – 4:08

CD2

1. Broken Arrow – „Mesečeva oštrica“ – 4:26

2. Dark Sky – „Glas“ – 3:28

3. Alek – „Otuđen“ – 3:27

4. Nikola Čuturilo – „Lavirint tajni“ – 3:38

5. Cantwait – „Litice“ – 3:27

6. M.A.X. – „Generacija“ – 2:54

7. Snovi – „Virtualni trubadur & Plezira vir“ – 2:34

8. Subjektivni Sud – „Samo oka da ne ispustim dah“ – 3:59

9. Čaras – „Nekad i sad“ – 3:52

10. Elly Rasta Girl – „Vremena Bez Granica“ – 2:53

11. Vladimir Jakšić – „Snu u zagrljaj“ – 4:59

12. Sollow – „Bio“ – 4:08

13. Zele Lipovača & Milan B. Popović – „Poeta umire tiho“ – 2:53

14. Branislav Lazić – „Al' brane mi“ – 4:01

15. Galoma – „Oseti me“ – 3:44

16. Grim – „Ovde“ – 4:01

17. Fault – „Prisutan dok me nema“ – 3:30

18. Stereo Tip – „Poslednji stih“ – 4:27

19. Coa – „Nisam poput tebe“ – 1:40

(Balkanrock.com, 20. jul 2015)

Robert Nemeček: „Ljudska glupost i zaslepljenost su me uvek iritirali“

Nakon Pop Mašine, i Rok Mašina je dobila svoju antologiju – na Antologiji 1980 – 1983, nedavno objavljenoj od strane Multimedia Musica, našli su se svi snimci koje je kultna hard rok grupa načinila tokom svog kratkog postojanja. Koristeći sačuvane višekanalne trake, nekadašnji vođa Pop Mašine, Robert Nemeček je, uz pomoć Jana Nemečeka, remasterizovao i remiksovao stare snimke. Antologija je uobličena kao mini boks set: uz dva diska, na kojima su se uz pesme sa albuma Rok Mašina i mini albuma Izrod na granici našle i nove verzije pojedinih pesama i do sad neobjavljeni demo snimci, objavljena je i knjiga o grupi, u kojoj se nalazi obilje fotografija i napisa iz štampe. Povodom pojavljivanja ovog izdanja, razgovarali smo sa Robertom Nemečekom o Rok Mašini, njegovim stihovima, savremenoj rok sceni.

BR: Izjavili ste, neposredno po objavljivanju ove antologije, da ste dugo smatrali da je „nema smisla raditi, jer je ta muzika ostala u osamdesetim godinama“, te da ste promenili mišljenje tek nakon što ste se tog posla latili na nagovor Rodoljuba Stojanovića. Čini se da je Rok Mašina i kod domaćih rok publicista i kritičara svih ovih godina stajala u senci Pop Mašine. Da li biste se složili i, ako da, zašto je po vašem mišljenju bilo tako?

Robert Nemeček: Meni je ostalo u sećanju da je Rok Mašina imala prepoznatljiv hard rok-metal zvuk kakav su imale grupe iz osamdesetih, pre svega što se tiče produkcije, koja je bila vrlo moderna za to vreme. To nije imalo veze sa kvalitetom muziciranja, jer sam bio svestan da je to sve vreme bilo na nivou najboljih svetskih bendova tog vremena.

BR: Mnogi radove Rok Mašine posmatraju kao produžetak aktivnosti Pop Mašine, a na omotu  prvenca Rok Mašine pisalo je „Svaka sličnost sa grupom ‘Pop Mašina’ je slučajna i nenamerna!“ Iz današnje perspektive, da li i u kojoj meri su zvuk i poetika Rok Mašine prirodni nastavak onoga što je radila Pop Mašina?

Robert Nemeček: Ja sam to stavio na omot jer nisam hteo da neko pomisli da ćemo mi da se hvatamo za staru slavu, a nisam ni hteo da neko na koncertima Rok Mašine očekuje da čuje „Zemlju svetlosti“ ili „Put ka Suncu“. Zvuk se promenio jer su sada postojale dve solo gitare, pa je sve moralo da bude određenije i čvršće, a na snimcima više nije bilo klavijatura niti akustičnih instrumenata. Tekstove sam ja pisao, isto kao i kod Pop Mašine, i oni su opet odražavali moj način razmišljanja i moje sfere interesovanja i delovanja u tom trenutku, tako da je poetika u osnovi bila ista.

BR: Prvenac Rok Mašine objavljen je 1981. godine, kada su objavljeni i Pakleni trio Gordih, Stakleni hotel Divljih Jagoda i Paklenska pomaranča Pomaranče. Čini se da je u pitanju bila ključna godina za jugoslovenski teški zvuk, ali ova činjenica pomalo ostaje u senci novog talasa koji je tada bio u zenitu. Kakvo je vaše sećanje na hard rok scenu tog vremena?

Robert Nemeček: Nažalost, sklon sam verovanju da su gore pomenute grupe u tom trenutku prešle na teški zvuk zato što je izgledalo da će hevi metal u svetu postati velika stvar, a ne zato što su bili naročito iskreni, imajući u vidu šta su pre toga svirali. Mi smo počeli da pravimo stvari za buduću Rok Mašinu još 1979. godine, u vreme kada nigde u svetu ta muzika nije bila u trendu. Posle toga mi se nismo menjali, ali muzika oko nas jeste.

BR: Kako ste Vi, kao rok veteran, u to vreme doživljavali novi zvuk i radove pank i novotalasnih bendova?

Robert Nemeček: Meni su ti novi bendovi bili zabavni, bez obzira što skoro niko od njih nije bio neki vrsni muzičar i što su na koncertima uglavnom bili jadni. Meni se sviđalo da se matori muzičari, koji su počeli da puštaju korenje u muzici, malo prodrmaju i prestanu da prežvakavaju jedno isto. Naravno, grozio sam se rokera koji su se presvlačili preko noći i prelazili u novi talas, to mi je bilo sramotno tada, a to mislim i danas.

BR: Rok Mašina i Izrod na granici svojevremeno su objavljeni za beogradski  Jugodisk. Da li to izdavački giganti, Jugoton i PGP RTB, nisu bili zainteresovani za snimke?

Robert Nemeček: Mi kao Rok Mašina nismo ni kontaktirali nikoga sa strane, tako da je prva varijanta bila da snimamo za PGP, ali posle prvog singla, koji nije loše snimljen, ali je u studiju bilo mučenje sa zastarelim načinom rada, shvatili smo da moramo da odemo od njih. U to vreme u Jugodisku je glavni čovek bio Radomir Krkić, sa kojim smo radili i sa Pop Mašinom u RTV Ljubljana, i znali smo da će nas on podržati u onome što hoćemo. Tako je i bilo.

BR: Dok je Rok Mašina okrenutija mekšoj varijanti tvrdog zvuka, Izrod na granici predstavlja upliv u hevi metal. Šta je uticalo na to da se Rok Mašina od zvuka na tragu Whitesnakea i AC/DC-a okrene zvuku i tematici na tragu novog talasa metal bendova?

Robert Nemeček: Priznajem da ja tu ne pravim neku razliku, zato što su sve te pesme nastajale u kontinuitetu, mada je materijal koji je izašao pod naslovom Izrod na granici bio mnogo temeljnije rađen, odsviran i produciran, pa je zvuk bio tvrđi nego na prvoj ploči. Iskreno, mi nikada nismo mnogo slušali hevi metal, mnogo više američke južnjačke bendove, ali smo tome dodali čvrstu englesku ritam sekciju.

BR: Tekstovi sa Izroda na granici nosili su u sebi jednu novu poetiku, apokaliptično, mistično i okultno. Kako su nastajali tekstovi „Granice“, „Nultog časa“ i „Promašenog sna“, šta vas je inspirisalo?

Robert Nemeček: Skoro svi tekstovi koje sam napisao za Pop i Rok Mašinu su potpuno lični, pa su i ovi tekstovi predstavljali moje stanje svesti u tom trenutku i ja u svaku napisanu reč verujem i danas. Za mene to nikada nisu bile samo pesme kao nadogradnja na muziku.

BR: Otkud ideja da se na Izrodu na granici nađe snimak glasa Alistera Kroulija? Čini se da je to u ono vreme proteklo bez ikakvih kotroverzi?

Robert Nemeček: Kada sam radio na pesmi „Promašen san“, koja je ujedno i meni lično najdraža pesma Rok Mašine, naročito verzija koja se nalazi na Antologiji, ja sam tih osamdesetih već desetak godina proučavao okultne nauke, drevne redove i naročito učenja Alistera Kroulija. Nekako mi se samo nametnulo da pesmu završim sa Kroulijem koji recituje jednu od svojiih očaravajućih pesama. Možda je na tu odluku uticalo i to što se kod nas Krouli oduvek vezivao za satanizam i slične gluposti, koje sa njim nemaju nikakve veze, a ljudska glupost i zaslepljenost su me uvek iritirali.

BR: Bilo je problema oko originalnog omota koji je Jugoslav Vlahović uradio za Izrod na granici; čelnici Jugodiska smatrali su da je omot na kome su se nalazile šake probodene perima „politički problematičan“, pa se zbog toga kasnilo sa objavljivanjem. Možete li da se prisetite detalja ovog događaja?

Robert Nemeček: Ja i danas još uvek ne znam šta je to nekome smetalo na originalnom omotu, pošto u to vreme niko nije bio dužan da ti obrazloži razloge za neku odluku koju bi donela neka od, u to doba, neimenovanih komisija u kojima su se nalazili neimenovani ljudi. Kasnije mi je u najstrožijem poverenju rečeno da je glavni problem bio u nazivu ploče, samo što niko nije imao petlju da je zabrani.

BR: Možete li da pojasnite naziv pesme „Umbra Zonule“, prvi put objavljene na ovom izdanju?

Robert Nemeček: Taj naziv sam imao još u doba moje grupe Dogovor iz 1804., koja je postojala između 1968. i 1970. godine, a ja sam na tadašnjoj TV Novi Sad gledao seriju Zona sumraka, koja mi je i danas jedna od najomiljenih TV serija svih vremena. „Zona Sumraka“ prevedeno na latinski je „Umbra zonule“, i oduvek sam želeo da neku pesmu tako nazovem.

BR: Da li postoji neki video snimak nastupa Rok Mašine i kolika je mogućnost da se on jednog dana pojavi pred očima javnosti?

Robert Nemeček: Nažalost, to uopšte nije moguće, jer je Rok Mašina samo jednom bila na TV Beograd sa pesmom „Neću ti dati“, i to na plejbek, tako da i nije neka velika šteta što taj snimak nije sačuvan.

BR: Kako Vam se dopala verzija „Granice“ koju su Kanda, Kodža i Nebojša pre nekoliko godina izveli u emisiji Bunt?

Robert Nemeček: Ja sam to prvi put čuo pre mesec dana, kada mi je [Vidoja Božinović] Džindžer poslao link za YouTube, inače nisam ni znao da je to postojalo. Meni je to potpuno OK.

BR: Koliko pratite i kako biste ocenili savremenu domaću rok scenu? Postoji li neki mlađi izvođač koji Vam je privukao pažnju?

Robert Nemeček: Svako malo se pojavi neka nova zanimljiva grupa, jedino što neke prebrzo nestanu. Veliki je problem što se niko ne bavi bendovima, pre svega što se tiče organizovanih nastupa jer je to važnije nego da bacaju pare na spotove koje neće niko da vidi. Kada smo mi počinjali, u svakoj mesnoj zajednici u Beogradu je moglo da se svira, plus u školama, svi smo počinjali od malog i progrizli smo put donekle. Od novijih izvođača, volim Intruder i On Tour i mislim da je Ivana Smolović kalibar Florens Velš, samo što kod nas to još uvek niko nije prepoznao.

(Balkanrock.com, 30. jun 2015)

Whitesnake – The Purple Album (2015)

Izdavač: Frontiers

Datum izdavanja: 29. 4. 2015.

Producent: David Coverdale, Michael McIntyre, Reb Beach

Dužina trajanja: 66:01

Žanr: Hard rock

Ove godine se navršava četvrt veka od čuvenog koncerta Whitesnakea na Monsters of Rock festivalu u Donigntonu. David Coverdale i jedanaesta postava grupe istrčali su na teren, pred nekih 72.500 gledalaca, kao neprikosnovene zvezde festivala – na plakatima koji su najavljivali događaj ogromna bela kobra nadnosila se nad logo Aerosmitha. Whitesnake su u to vreme, dakle, predstavljali krupniju marku od veselih Bostonaca – o Deep Purpleu da i ne govorimo. Ovim nastupom krunisali su svoje zlatno doba, godine u kojima su postigli najveći komercijalni uspeh i postali jedan od najvećih hard rock bendova na svetu.

Četvrt veka kasnije, na globalnoj rock sceni slika je posve drugačija. Aerosmith slove za „najveći rock bend Amerike“, mada onaj deo sveta u kome osnovno merilo uspeha nije broj prodatih ploča, čini se, nekako više ceni Deep Purple; Deep Purple se, eto, slabije kotiraju u domovini „Nebeske kovačnice“ (Britanci su, svakako, prvi među bendovima koji bi morali da se nalaze u nečemu što se naziva Kuća slavnih rock 'n' rolla, a ne nalaze se), manjka im energije i kreativnosti iz najslavnijih dana (što je, naposletku, i prirodno), ali su se u istoriju rocka odavno upisali zlatnim slovima i, sa solidnim novijim radovima, stare koliko-toliko dostojanstveno. A šta je sa Whitesnakeom?

Čini se da je najveći uspeh Davida Coverdale od ponovnog aktiviranja benda početkom dvehiljaditih živi album Live: In The Shadow Of The Blues, te konačno pojavljivanje snimaka sa donigtonskog koncerta u vidu zvaničnog izdanja. Već sama nemaštovitost naziva i omota studijskih albuma Good To Be Bad i Forevermore trebalo je da nagovesti da je reč o izdanjima ne odviše vrednim pažnje. Nazad u ispolirani, metalizirani hard rock sa kraja osamdesetih se nije moglo, u rhythm & blues s početka osamdesetih još manje, pa je rešenje pronađeno u sirovijem zvuku koji se naslanja na radove grupe iz glam faze. Najnovija inkarnacija grupe iznedrila je pesme solidne, ali nipošto vanserijske. Veći komercijalni uspeh je, pretpostavljamo, izostao – teško da bi ga bilo sve i da su Coverdale i Whitesnake uspeli da ponude nešto epohalno – i to je, svakako, jedan od glavnih razloga što je Coverdale odlučio da sa svojim sadašnjim bendom – ljutim tezgarošima koji su potpunim odsustvom originalnosti i inicijative stekli privilegiju da nose ime jednog od najvećih hard rock bendova u istoriji žanra – snimi obrade pesama Deep Purplea iz vremena kada je on bio pevač grupe, dakle neku vrstu tributea samom sebi.

Već na prvo slušanje The Purple Albuma jasno je da Coverdale nije u vrhunskoj formi – niti će ikada ponovo biti, i to je prirodno. Zbog problema sa visokim tonovima bio je prinuđen da unekoliko izmeni stil pevanja, da grlenom pevanju, koje je nekad umeo jako umesno i umešno upotrebljavati, okrene u znatno većoj meri, što na trenutke ume da bude izuzetno naporno za slušaoca („Mistreated“). Doduše, u pesmama koje nisu zahtevale preveliki napor za njegove glasnice („Sail Away“, „Holy Man“ – razume se da je zanimljivo čuti ovu pesmu u Coverdaleovom izvođenju – „Soldier Of Fortune“) Coverdale i dalje zvuči veoma upečatljivo. U sviračkom pogledu album je više nego solidan, ne vrituozan – mada Reb Beach i Tommy Aldridge imaju pregršt veoma blistavih momenata – ali sasvim pristojan. Ima na albumu veoma finih deonica, ima veoma zanimljivih aranžerskih rešenja – tako je „You Fool No One“ u interpretaciji Whitesnakea postala bluesirani hard rock komad, „Sail Away“ fina akustična balada (možda jedina pesma sa ovog albuma za koju se bez odviše vaganja može reći da je bolja u novoj verziji), „Might Just Take Your Life“ je poprimila finu blues patinu zahvaljujući akustičnom uvodu i glasu propuštenom kroz megafon, a „Comin' Home“ je odenuta u ruho glam metal himne – a nove, tvrđe verzije „Love Child“, „Lady Double Dealer“, „Lay Down, Stay Down“ i „Stormbringer“ nabijene su energijom do eksplozivnosti. Doduše, ne treba zaboraviti da je relativno lako pronaći odgovarajuće novo pakovanje za pesmu napisanu i snimljenu pre četrdeset i kusur godina. Naposletku, ima na ovom albumu pesama čije se nove verzije doimaju sasvim neuspelim: „Burn“ ne nosi istu snagu bez razbarušene virtuoznosti Jona Lorda, pesmama „The Gypsy“ i „You Keep On Movin'“ tvrđi zvuk oduzima nešto od fine melanholije, a „Soldier Of Fortune“ sama po sebi ulazi u red velikih rock balada čije nove verzije po pravilu predstavljaju tek bledunjave odraze originala.

Međutim, ima tu nečeg mnogo važnijeg: pitanja svrsishodnosti jednog ovakvog izdanja. Ako verujemo da su osnovna svojstva dobrog rock albuma idejna celovitost (što ne znači nužno konceptualnost), originalnost, te odbijanje da se publici povlađuje i ugađa (što ne znači nužno odbijanje svake primisli na radiofoničnost i prijemčivost) – a verujemo – nužno se postavlja pitanje: kome je, izuzev, naravno, Coverdaleu i članovima njegove grupe, potreban ovakav album? Da se Coverdale odlučio na snimanje albuma obrada različitih izvođača, rezultat je mogao biti čak veoma povoljan: album bi, izvesno, u mnogome bio okrenut blues nasleđu, a cover albumi su, po pravilu, znatno zanimljiviji kada ih snimaju rock veterani no kada to čine mladi izvođači. Pa i da je ovaj album snimljen uživo – ali nije. Ovo je – i ako imamo u vidu da je ovaj album snimila postava Whitesnakea koju ni sam Coverdale ne bi mogao da označi rednim brojem (na drugoj gitari je debitovao bivši član Night Rangera i Trans-Siberian Orchestra Joel Hoekstra, bas je svirao Michael Devin, koji je u Whitesnake 2011. došao iz anonimnosti, a klavijature, doduše, samo kao session muzičar, Derek Hilland, koji je sa Coverdaleom sarađivao na Into The Light) – album na kome je vođa jednog velikog benda (što Whitesnake jeste makar zbog stare slave) ponovo snimio pesme koje je pevao u drugom velikom  bendu, i sve je to skupa nedostojanstveno i prosto vrišti „Dajte nam vaše pare“. Najbolja solucija, svakako, mogla je biti turneja Coverdalea, Ritchiea Blackmorea i Glenna Hughesa (sa ili bez Iana Paicea), na kojoj bi bile izvođene pesme sa albuma Burn i Stormbringer, mogućnost koje se intenzivno promatrala pre par godina i koja je propuštena zbog nepomirljivosti Coverdaleovog i Blackmoreovog ega. Tako se Coverdale okrenuo sopstvenom bendu radi eksploatisanja nasleđa albuma u čijem je stvaranju nekada učestvovao i kreiranja povoda za još jednu turneju.

Ocena: 2,5/5

Spisak pesama:

1. „Burn“ – 6:56

2. „You Fool No One“ – 6:23

3. „Love Child“ – 4:13

4. „Sail Away“ – 4:53

5. „The Gypsy“ – 5:29

6. „Lady Double Dealer“ – 3:59

7. „Mistreated“ – 7:39

8. „Holy Man“ – 4:42

9. „Might Just Take Your Life“ – 4:14

10. „You Keep On Moving“ – 5:06

11. „Soldier Of Fortune“ – 3:18

12. „Lay Down Stay Down“ – 3:52

13. „Strombringer“ – 5:17

14. „Lady Luck“ (Deluxe edition bonus) – 3:02

15. „Comin' Home“ (Deluxe edition bonus) – 4:15

(Balkanrock.com, 29. jun 215)

YU Rock Misija – 30 godina od sna

Na današnji dan, pre tačno trideset godina, na stadionu Crvene zvezde u Beogradu, održan je koncert u sklopu YU Rock Misije. Činjenica da se nije održao na isti dan kada i Live Aid koncerti u Filadelfiji i Londonu mu je, istina, možda i oduzela nešto od efektnosti, ali nešto treba istaći: u pitanju je bio prvi koncert u okviru globalne kampanje za pomoć gladnima Afrike.

Kako je sve počelo u svetu dobro je poznato: glad koja je u samo dve godine (neposredno ili posredno) odnela 400.000 života u Etiopiji podstakla je Boba Geldofa i Midgea Urea da napišu pesmu „Do They Know It's Christmas“, da ubede veliki broj britanskih kolega da je snime i zaradu od prodaje singla namene žrtvama gladi; njihova akcija podstakla je muzičare sa druge strane Atlantika da snime sopstveni dobrotvorni singl, „We Are The World“ (autori Michael Jackson i Lionel Richie); ogroman uspeh pesama podstakao je organizovanje dobrotvornih koncerata. Trinaesti jul 1985. godine bio je, kako reče novinar Rolling Stonea Michael Goldberg, „dan kada je čitav svet rockao“ (škotski glumac Billy Connolly, jedan od konferansjea na londonskom koncertu, izneo je, najavljujući Eltona Johna, podatak koji svakako nije istinit ali veoma lepo zvuči: na 95% televizora u svetu gledao se živi prenos Live Aida); najveća imena rock muzike nastupila su na koncertima koji su, kako je primetio Zoran Paunović, predstavljali „kraj epohe u kojoj je rok muzika još bila istinski važna – ili bar nosila u sebi manje-više neokrnjenu iluziju moći“; od samih koncerata je prikupljeno oko 50 miliona funti za pomoć gladnima. Na žalost, kako su oči čitavog sveta bile su uprte u dešavanju na londonskom Wembleyu i filadelfisjkom Stadionu John F. Kennedy, često se zaboravlja doprinos koji su kampanji dali muzičari iz Nemačke, Holandije, Austrije, Italije, Mađarske, Norveške, Finske, Sovjetskog Saveza, Japana, same Afrike i – Jugoslavije.

Grupa jugoslovenskih rock poslenika je, podstaknuta akcijama Band Aida i USA For Africa, odlučila je da nešto slično uradi na domaćem terenu. Dobri duh jugoslovenskog rock 'n' rolla, rock kritičar Petar-Peca Popović bio je taj koji je predložio da se snimi singl koji bi se prodavao uz tada veoma tiražni časopis Rock, te da se organizuje dobrotvorni koncert. Pesmu „Za milion godina“ komponovao je Dragan Ilić, klavijaturista i bivši voša Generacije 5 (koja je zvanično prestala sa radom tri godine ranije i zvanično će se ponovo okupiti tek sedam godina kasnije), a tekst je napisao Mladen Popović, u to vreme voditelj emisije Hit nedelje, koji je pre toga napisao tek nekoliko tekstova za Aske, Denis & Denis i Olivera Mandića, te za rock pevača Graleta Vuka i pevačicu zabavne muzike Jasnu Zlokić. U snimanju pesme učestvovala su neka od najvećih imena jugoslovenske rock muzike: Željko Bebek, Momčilo Bajagić Bajaga, Zdravko Čolić, Dado Topić, Jura Stublić (Film), Vlatko Stefanovski (Leb i Sol), Zoran Predin (Lačni Franz), Sergio Blažić (Atomsko Sklonište), Massimo Savić (Dorian Gray), Peđa D' Boy, Igor Popović (Jakarta), Marina Perazić (Denis & Denis), Slađana Milošević, Anja Rupel (Videosex), Vesna Vrandečić (Xenia), Zorica Kondža, Dejan Cukić (u to vreme član Bajage i Instruktora), Ljuba Ninković (u to vreme član Tunela), Doris Dragović (u to vreme članica grupe More), članice Aski, Izolda Barudžija, Snežana Stamenković i Snežana Mišković (koja u to vreme još uvek nije bila Viktorija), članovi Idola Vlada Divljan i Srđan Šaper, članovi Parnog Valjka Husein Hasanefendić Hus i Aki Rahimovski, članovi Divljih Jagoda Alen Islamović i Sead-Zele Lipovača, te sam Ilić i bivši članovi njegove Generacije 5, Dragan Jovanović Krle, Dušan Petrović i Slobodan Đorđević. Pesmu su odsvirala potonja četvorica, sa izuzetkom gitarskog soloa, koji je odsvirao Vlatko Stefanovski. Za produkciju je bio zadužen tada već proslavljeni Saša Habić, za snimanje ništa manje slavni Đorđe Petrović, a omot ploče je vizuelno uobličio jedan od najznačajnijih dizajnera jugoslovenske rock scene, Jugoslav Vlahović. PGP-RTB je inicijatorima kampanje naplatio samo vinil (ne i studio), a najveći jugoslovenski proizvođač omota, GIRO štampa, nije naplatio štampanje omota. Prvih 150.000 primeraka ploče otkupio je časopis Rock, poklanjajući ih uz svoj tiraž.

Rasprave zašto pojedinih izvođača nema na ploči traju i danas; da li su dobili poziv? Ako nisu – zašto nisu? Ako jesu – zašto su odbili? Neki bendovi su učestvovanjem na koncertu na stadionu Crvene zvezde nadomestili to što nisu imali svog predstavnika na snimanju pesme; pored Denis & Denis, Atomkog Skloništa (Blažić je, već teško bolestan, nastupio sedeći), Jakarte, Peđa D' Boy Banda, Filma, Videosexa, Željka Bebeka, Bajage i Instruktora, Slađane Milošević, Tunela, Lačnog Franza i Aski, na koncertu su svirali i Automobili, Piloti, Partibrejkers, Ekatarina Velika, Plavi Orkestar, Elvis J. Kurtovich & His Meteors, Vatreni Poljubac, Električni Orgazam, Kerber, Balkan i – jedini čiji radovi nisu preživeli sud vremena, a koji su imali čast da svojim nastupom otvore koncert – Magično Oko. Poziv da učestvuju u snimanju pesme su (kako je svedočio Ilić u jednom razgovoru sa Markom Jankovićem) odbile vođe dva najpopularnija jugoslovenska benda, Goran Bregović i Bora Đorđević. Može se učiniti da je posredi bilo nešto poput čuvenog pobratimstva Rima i Pariza – Solo Bora è degna di Brega; solo Brega è degna di Bora; naime, u to vreme, u rasponu od četiri meseca, Đorđević je gostovao na ploči Bijelog Dugmeta poznatoj kao Kosovka djevojka, a Bregović na Istini Riblje Čorbe; oba su albuma predstavljala trijumfalan uzlet nakon kriza koje su potresale dva benda i oba su zacementirala zvezdani status njihovih autora. No posredi je, bar u Đorđevićevom slučaju, bilo nešto drugo: u to vreme jugoslovenskim profesionalnim muzičarima nametnuti su visoki porezi; to je bio jedan od razloga zbog kojih se Džoni Štulić odselio iz Jugoslavije (i, kako je Ilić otkrio u pomenutom razgovoru sa Jankovićem, nije bio tu da dobije poziv da učestvuje u YU Rock Misiji). Đorđević u to vreme, kako piše Vladimir Stakić, „posle prodatih milion i petsto hiljada ploča (koja desetina hiljada gore-dole) i posle više od hiljadu održanih koncerata [...] još nije rešio mnoga bitna životna pitanja: vozi se autobusom s malim detetom na leđima i još uvek nosi isti šešir kao pre četiri godine“. Nekoliko meseci pre objavljivanja singla Đorđević, u par intervjua, grmi kako su rockeri dobri samo kada treba da nastupaju na dobrotvornim priredbama, a kako nikako da dobiju status kulturnih radnika, a porezi su ogromni, te kako mu ne pada na pamet da učestvuje u snimanju nekakvog dobrotvornog singla... Đorđević je, dakle, verovao da je u pitanju državni projekat, pa odbija da u njemu učestvuje. Zašto je Bregović odbio da učestvuje mnogo je teže naslutiti, ali je izvesno da je u pitanju bio jedan od retkih pogrešnih poteza u njegovoj karijeri. Obojica su, Đorđević valjda shvativši da su se rockeri organizovali samoinicijativno, a Bregović valjda uvidevši da je čitava stvar ispala mnogo ozbiljnija nego što je on očekivao da će biti, došli na snimanje spota, povevši sa sobom i Mladena Vojičića Tifu (tako su se u spotu pojavila sva tri pevača Bijelog Dugmeta, bivši, aktuelni i budući). Po Ilićevom svedočenju, Bebeka je strašno ljutilo što je Bregoviću dozvoljeno da učestvuje u snimanju spota.

Nekoliko meseci kasnije, u jednom intervjuu, na konstantaciju da ga nije bilo u YU Rock Misiji, frontmen Zabranjenog Pušenja, dr Nele Karajlić odgovara: „Ne, ja se ne slažem sa tim. To je, po meni, manipulacija koja nema ni moralnog ni ekonomskog pokrića. Ameri sad kao hadžije. Evo vam lova, je l'? Majku im ja... Je l' ja sad treba da gledam one radosne p'jane trubadure koji daju 0.03% na račun Marlbora koga ovi puše. Oni se ne odriču Marlbora a mogu, kao, nešto solidarno da daju, nešto što će za šest meseci vratiti u vidu sirovina ili jeftine radne snage. Prodaće hranu Somaliji da kupe oružje. To su miševi. To je Blejk Karington koga svakodnevno viđamo na ulici. To je kao kad bi opljačkao čovjeka na ulici, uzeo mu 200.000 miliona dolara i ostavio ga da gladuje. Pa ga posle pet godina sretnem i dadnem mu dva dinara da se prehrani. To je idiotizam. Oni će uvjek bit' solidarni pod uslovom da ovi drugi budu gladni.“ Ostaje nejasno da li je Karajlić odbio poziv ili ga nije ni dobio. Sa druge strane, Đorđe Balašević nije krio svoje razočarenje što mu poziv nije upućen: „Žacnulo me je i zabolelo što nisam pozvan u YU Rock Misiju, jer verujem da sam mogao, ne kao neki pevač, već kao tekstopisac, da napišem bar strofu...“ (Nije zgoreg dodati da je Janković Ilića, u pomenutom razgovoru, pitao da li je poziv dobio Oliver Dragojević, na šta je Ilić ptiznao da se o Dragojeviću, kao prevashodno pop pevaču, nije ni razmišljalo.)

Singl „Za milion godina“, prvobitno objavljen uz 75. broj časopisa Rock, predstavljao je ogroman uspeh, i u formalnom, i u izvedbenom i u produkcijskom i u finansijskom pogledu – samo od njegove prodaje sakupljeno je preko četvrt miliona dolara. No osmočasovni koncert, koji je prenosila i televizija, bio je manje uspeo. Uz kišovito vreme, zbog kog je koncert kasnio, za slabiju atmosferu pobrinula se i uprava Crvene zvezde: naime, bina je bila smeštena na istočnoj tribini, ali uprava kluba nije dozvolila publici da izađe na teren, smestivši je na zapadnu tribinu; ne samo da zbog toga izvođači nijednog trenutka nisu bili u stanju da vide i čuju reakcije publike, već je to prouzrokovalo ogroman odjek, što je isprovociralo Milića Vukašinovića da u jednom trenutku prekine nastup svog Vatrenog Poljupca i u mikrofon (za vreme živog prenosa) kaže: „Ne valja. Da jebem majku, ne valja!“ Džuboks (koji o koncertu izveštava šturo, možda i zato što je čitava akcija bila vezana prevashodno za konkurentski Rock) piše: „Na ogromnoj bini, uz odlično ozvučenje [sic!] smenjivali su se svi oni koji u ovom trenutku nešto znače na našoj rok sceni. Neki su pokazali svoje vrline, neki, na žalost, svoje mane. Bilo je to veče kad je svako na pijacu izneo ono što ima. Publika na stadionu se dobro zabavljala a TV je sebi jeftino obezbedila višečasovni program.“ Oko 20.000 gledalaca prisustvovalo je koncertu, što je bilo znatno manje no što se očekivalo, pa je sam koncert doneo je manju zaradu no ploča: oko 170.000 hiljada dolara. (Ipak, valja podsetiti da je YU Rock Misija bila samo jedan oblik pomoći naroda Jugoslavije gladnima u Africi: te 1985. godine svaki četvrti Jugosloven donirao je novac Crvenom krstu ili UNICEF-u.)

Nešto manje od mesec dana kasnije, poruka YU Rock Misije, koju je preneo Mladen Popović, i spot pesme „Za milion godina“ emitovani su tokom Live Aida, u pauzi između nastupa Black Sabbatha i Run-D.M.C.-a u Filadelfiji. Publika na Wembleyu je, prema tvrdnjama naših ljudi tamo prisutnih, pred kraj pesme počela da pevuši melodiju i pozdravila emitovanje gromkim aplauzom. Bilo je to jedno od osam uključenja u Live Aid (ostalih sedam je bilo iz Australije, Japana, Austrije, Holandije, Sovjetskog Saveza, Nemačke i Norveške)

Trideset godina nakon Live Aida, među organizatorima, učesnicima, onima koji su učešće odbili i onima koji poziv nisu dobili mnogo je zle krvi: padaju optužbe za licemerje, pa i pronevere; sa druge strane, široke mase se, sa cinizmom karakterističnim za digitalnu eru, sve češće sprdaju s naivnošću onih koji su verovali da će muzika promeniti svet  (jasno je da bogataši i propovednici neoliberalnih mitova zadovoljno trljaju ruke na takvo urušavanje velikih ideala i izvrtanje na naličje poslednjeg velikog zanosa čitavog sveta). No reakcije na YU Rock Misiju, zbog specifične istorije prostora na kojima je ponikla, bitno su drugačije.

YU Rock Misija predstavlja jedan od velikih simbola i jednu od najznačajnijih tački u istoriji kulture zemlje koja više ne postoji, pa neizbežno izaziva čitavu paletu reakcija; od nostalgije za „dobrim, starim vremenima“ i „zlatnim dobom rock 'n' rolla“ – „Suze mi teku kad ih gledam ovako zagrljene“, „Ovako nešto nikad više neće biti moguće“, vele internet komentatori; preko gorčine što smo, kako je primetio sam Mladen Popović, „tada mi bili ti koji su pomagali ljudima u nesreći, da bi, nažalost, samo par godina kasnije mi bili ti koji primaju pomoć iz belog sveta“ (a koju je jedan anonimni komentator slikovito izrazio rečima: „Afrikanci, vraćajte pare!“); do podsmeha zbog „naivnog“ idealizma, nedotupavnih komentara poput „Čoveče, kakva ljiga“, pa i gadosti poput „Jebale vas čamuge. Nek pocrkaju od ebole pička im materina smrdljiva i retardirana.“ (autentični komentar), kakve bi u nesvrstanoj Jugoslaviji izazivale samo najdublji prezir. Naposletku, ljubitelji domaćeg rocka, posmatajući spot za ovu pesmu, otkrivaju sve nove i nove zanimljive pojedinosti iz kojih se štošta može pročitati: kako se čini da je Bregoviću nelagodno; kako Vlada Divljan i Srđan Šaper ne stoje jedan kraj drugog; kako je čuveno prijateljstvo Sergia Blažića i Mladena Vojičića vidljivo i u ovom spotu; i tako dalje.

Izvesno je, međutim, da je YU Rock Misija, pored pokazatelja stepena razvijenosti jugoslovenske scene, i potvrda glasova koji kažu da je i ovaj osiromašeni komad Evrope na zlom glasu nekada „bio svet“; od imidža jugoslovenskih zvezda – ne možemo se oteti utisku da bi pojedinima na eleganciji i ekstravaganciji pozavidele i najveće svetske zvezde – preko visokih izvođačkih, produkcijskih (mada je Habić, po sopstvenom priznanju, nakon završenog snimanja bio nezadovoljan urađenim poslom) i artističkih standarda, do činjenice da su jugoslovenski rockeri, na neki način, podelili pažnju sveta sa najvećim imenima rocka. Valja tu istaći još nešto – kako je primetio Dimitrije Vojnov: „U spotu možete videti kako Čola đuska sa crnčetom na ramenima, na istom mestu pevaju Srđan Šaper i Željko Bebek, Krle iz Generacije 5 i Vlatko Stefanovski soliraju, i nikome se na licu ne vidi šta nas čeka ubrzo posle toga. Pored političkog jedinstva u ovom spotu vidimo i jedinstvo scene gde Bijelo dugme nije strogo i militantno odvojeno od Idola, što će potom da se desi kada i sve ostale podele postanu militantne.“

(Balkanrock.com, 15. jun 2015)

Nikola Čuturilo Čutura – Neko kao ja (2015)

Izdavač: PGP-RTS

Datum izdavanja: januar 2015.

Producent: Nikola Čuturilo, Saša Habić, Vlada Negovanović, Nikola Vranjković, David Micić

Dužina trajanja: 76:33

Žanr: Rock, pop rock

Da parafraziram samog Čuturu: Nije se dogodilo odavno da jedna rock pesma izazove takvu pažnju javnosti; prošlogodišnji singl Nikole Čuturila Čuture „Neko kao ja“ (sa jednostavnim a izuzetno efektnim spotom), izazvao je nepodeljeno oduševljenje kolega, kritike i publike. Nije ni čudo – Čuturi je uspelo da u tačno pet minuta sažme osećanja miliona ljudi sa ovih prostora koji nisu ni „lovci“ ni „meso“, koji, naprosto, „za ovo nisu stvoreni“. Nije onda čudo ni što je Čutura rešio da stečenu pažnju iskoristi da javnosti predstavi jedan presek sopstvenog stvaralaštva.

Iz naslova prvog kompilacijskog albuma u Čuturinoj diskografiji (objavljenog za PGP-RTS; na ćirilici, naravno, jer zašto bismo pokušali da išta od izdanja izvezemo u zapadne delove rahmetli Jugoslavije?) moglo bi se pogrešno zaključiti da je reč o pesmama sa irazitom ispovednom i autobiografskom notom. Međutim, ova kompilacija predstavlja tek kolekciju najvećih hitova (ili samo hitova; Čutura ulazi u red autora koji su potpisali više hitova drugih izvođača – tekstovi pesama „Blagi Bože, podigni me“, „Još ovu noć mi daj“, „Zaboravi“, „Mornar“, „Dunavom šibaju vetrovi“, „Kome se raduješ“, „Letnje kiše“, „Nebo jedino zna“, „Ruža ispod pepela“ – no što ih je imao u sopstvenom opusu). Tako su neki od Čuturinih najvećih artističkih uspeha, poput pesama „Skopje“, „Fuck My Father“ ili „Čekamo jutro (Gde si sad)“, nepravedno izostavljeni. Druga pogreška načinjena je pri rasporedu pesama: umesto da album počne sa ranim radovima te da se pesme odatle ređaju hronološki, učinjeno je upravo suprotno – album otvaraju dva nova komada, naslovna numera i „Nije se dogodilo odavno (Paspalj bluz)“ (interesantna, ali znatno manje uspela no „Neko kao ja“ – doduše, malo je Čuturinih pesama koje bi sa „Neko kao ja“ na drugom tasu mogle da stoje u ravnoteži), a zatvaraju pesme sa Čuturinog prvenca. Tako je propuštena prilika da se ovom kompilacijom pruži uvid u Čuturino autorsko sazrevanje, od vedrih pop rock pesama sa 9 lakih komada i Raskrća, preko nešto tvrđeg zvuka sa Reke ljubavi, do čvrštih, mračnih komada sa I.D.-a i srednjestrujaškog gitarskog zvuka sa Nemira i Tu i sad.

Razume se, zbog labave koncepcije (ili nedostatka iste) same pesme objavljene na ovoj kompilaciji niti dobijaju niti gube na vrednosti. Ima među Čuturinim pesmama izuzetno uspelih – „Beograde“, na kojoj su gostovala braća Jelić (i koja blagim primesama etna podseća na radove YU Grupe), bolna emigrantska „Vrati se“ (uz naslovnu numeru verovatno jedna od najboljih pesama u Čuturinom opusu), duhovita, blago setna „Bio sam jako mlad“, izvrsna balada „Srećan put“, angažovana „Brod“, na tragu Balaševićevog „Solitera“, fina latino balada „Kišobran“ – ima onih manje uspelih – ambiciozno zamišljena, ali nebrušena antiutopija „Poslednji dinosaurusi“, bledunjava „Sanjam da je bolje“ – ima, naposletku, nepretecioznih (što nipošto ne znači bezvrednih) mejsntrim komada kakvi čine osnov svake zdrave rock scene – rockabilly „Kad je Lojpur svirao“ (podsećamo: značajan kao prvi diskografski zapis pionira jugoslovenskog rock 'n' rolla Mileta Lojpura), vedra „Voli me“, te himnične „Nemir putuje“ i „Glorija“.

A Čutura svojim opusom ulazi u red onih autora koji su predstavljali jedan od nosećih stubova jugoslovenske rock scene: zvuka radiofoničnog, ali ne bljutavog, tekstova ne odviše poetičnih, ali ne banalnih, (mada u Čuturinoj karijeri ima i pesničkih uzleta, kakav je slučaj sa „Neko kao ja“, „Vrati se“, „Brod“) pesama ne virtuozno, ali solidno odsviranih (mada je Čutura – što je jasno uočljivo i sa ove kompilacije – potcenjen kao gitarista; valjda zato što je tamo gde je imao najviše prilike da se dokaže kao svirač, u Ribljoj Čorbi, bio osuđen na stajanje u senci Vidoje Božinovića) – fudbalskim jezikom rečeno, solidnih drugoligaša. I kako snažna scena počiva na njima, tako se i njihovo polje delovanja drastično sužava kada se ona uruši; jer, njima manjka autentičnosti (što nikako ne znači i talenta) da bi se plasirali na scene hala prve lige, ili stekli kultni status u zadimljenim podrumima treće lige. Oni se obraćaju najširoj publici, a kada je najšira publika malo zainteresovana za rock muziku, ponajčešće bivaju osuđeni na kačenje gitare o klin.

Čutura, na sreću, to nije učinio. Ova kompilacija nije samo presek njegove dosadašnje karijere, već možda i nagoveštaj činjenice da Čuturina kreativnost još nije zašla u zenit, te dobra prilika za vatrene navijače domaćih rock prvoligaša (često me je zaprepašćivala činjenica koliko je malo vatrenih Čorbinih fanova upoznato sa Čuturinim solo radovima), pa i trećeligaša, da se upoznaju sa repezentativnim delom Čuturinog stvaralaštva.

Ocena: 3,5/5

Spisak pesama:

1. „Neko kao ja“ – 5:00

2. „Nije se dogodilo odavno (Paspalj bluz)“ – 3:12

3. „Beograde“ – 4:24

4. „Budi se“ – 4:50

5. „Sanjam da je bolje“ – 4:49

6. „Nemir putuje“ – 3:43

7. „Ceo grad“ – 3:27

8. „Vrati se“ – 5:14

9. „Poslednji dinosaurusi“ – 4:46

10. „Glorija“ – 3:28

11. „Bio sam jako mlad“ – 3:38

12. „Srećan put“ – 4:36

13. „Daj mi krila (Live)“ – 3:32

14. „Voli me“ – 2:41

15. „Da kažem ti“ – 3:58

16. „Brod“ – 3:20

17. „Patetična pesma“ – 4:12

18. „Kad je Lojpur svirao“ – 3:20

19. „Kišobran“ – 3:56

(Balkanrock.com, 25. maj 2015)