Mia Klose – London (2012)

Početkom avgusta prošle godine švedka pevačica Mia Klose objavila je svoj prvenac pod nazivom London.

Poslednjih godina glam metal je u Skandinaviji, naročito u Švedskoj, doživeo svojevrsni revival – pojavio se ogroman broj izvođača koji zvukom i imidžom (puno xx-ova u imenima bendova i pseudonimima muzičara) podražavaju američke glam bendove sa kraja osamdesetih. Nije sasvim jasno otkud kod Skandinavaca, koji su dali nekoliko zaista istaknutih glam imena (Norvežani TNT, Šveđani Europe, uz Def Leppard i Bon Jovi najizrazitije predstavnike pop metala, a Finci Hanoi Rocks, koji su značajno uticali na vizuelni identitet pokreta), ovakva pomama za glamom, no činjenica da su njihove zemlje dom nekima od najpoznatijih black (Norveška), death (Švedska) i  power metal (Finska) bendova na svetu verovatno ima neke veze sa tim – nekima se valjda smučila tolika ozbiljnost. Jedan od najnovijih izdanaka švedske glam metal scene je i atraktivna Mia Klose.

Estetika i poetika debi albuma Mie Klose je ono što se u samom startu nameće kao problem; arhaičnost sama po sebi, razume se, ne mora biti loša, no pokušaj doslovnog rekonstruisanja, kako formom i izvedbom, tako i produkcijom, duha epohe (mislimo ovde na drugu polovinu osamdesetih) čiji je glavni proizvod bio škart nameće pitanje – čemu? London, doduše, mnogo više podseća na radove pevačica hard rock/pop rock provenijencije poput Fione Flanagan, Lise Dominique i Robin Beck no na radove glam diva poput Lite Ford i Vixen. No Kloseova, čini se, više no radovima i onih prvih duguje Maddoninim ranim albumima, što samo po sebi, naravno, nije loše. Međutim, visoki glas Kloseove na hard rock podlozi ne funkcioniše baš najbolje i London čini prilično napornim za slušanje, čemu umnogome doprinose i neobična produkcija – glas Kloseove nepotrebno je udvajan; nije reč o pratećim vokalima, već o pravim duetima Kloseove sa samom sobom – i činjenica da se Kloseova i njen prateći bend u više navrata mimoilaze. Članovi benda, iako solidni muzičari, ne mogu se pohvaliti natprosečnim sviračkim umećem, te na planu izvedbe dominiraju izlizani hard rock klišei, kakav je, uostalom, slučaj i sa tematikom pesama. Možda ne baš hedonizam, ali svakako optimizam kojim odiše London, u potpunom neskladu sa aktuelnim političkim, ekonomskim i socijalnim previranjima (koja nisu mimoišla ni mirnu Skandinaviju), neopisivo je iritantan – da se razumemo: ne zahtevamo od današnjih hard rock bendova da budu Rage Against The Machine, samo da pokažu da su svesni činjenice da su osamdesete prošle. Prvenac švedske pevačice, izuvev možda balade „Living For Tomorrow“ (nije reč o obradi pesme Scorpionsa), nema puno toga da ponudi. Mia Klose neće, bojim se, ni zagriženim ljubiteljima odavno upokojene hard rock estetike biti zanimljivija drukčije no kao lepa devojka koja se (uslovno rečeno) bavi tvrdim zvukom.

Ocena: 1,5/5

Datum izdavanja: 1. avgust 2012.

Žanr: Hard rock, glam metal revival

Dužina trajanja: 40:22

Izdavač: DMD Music

Producent: Danny Drama, Mia Klose, Melly

Spisak pesama:

1. „Open Your Eyes“ – 5:17
2. „You Drive Me Crazy“ – 5:04
3. „Mama“ – 4:28
4. „Living For Tomorrow“ – 5:21
5. „London's A Heartbreaker“ – 4:06
6. „Lady Killer“ – 3:45
7. „Never Too Late“ – 3:55
8. „City Of Rock“ – 4:34
9. „Never Too Late (Raw Demo Version)“ – 3:52

(Balkanrock.com, 7. februar 2013)

Sandra Rančić: Mi smo analogna deca u digitalnom vremenu

Sa Sandrom Rančić smo razgovarali o radu na dokumentarnoj seriji Rockovnik, aktuelnim dešavanjima na srpskoj rock sceni, onome što nas iz radionice Dušana Vesića i Sandre očekuje u budućnosti...

BR: Rockovnik ima 40 epizoda, u njemu se pojavljuje više od 300 ličnosti, rad na seriji svakako je bio mukotrpan. Koliko je celokupan rad trajao?

Sandra: To je teško reći, zato što su prva snimanja rađena još krajem devedesetih godina. A pripreme su, čini se, trajale ceo život! (smeh) Glavni deo snimanja se odvijao tokom 2004. u Beogradu, Zagrebu, Ljubljani, Sarajevu, Rijeci, Puli, Kumrovcu, Kragujevcu, Novom Sadu.

BR: Mene je, dok sam pratio seriju, naprosto zaprepastilo šta sve RTS ima u svojoj arhivi. Jeste li i vi bili iznenađeni kada ste pristupili tom materijalu?

Sandra: RTS nema bogznašta u svojoj arhivi. To je, uglavnom, naša arhiva, koju smo sakupljali godinama sa raznih strana.

BR: Čini se da je ostalo dosta neiskorišćenog materijala, neiskorišćenih intervjua. Recimo, Neno Belan i Tanja Jovićević se pojavljuju sa samo po jednom rečenicom)...

Sandra:  Da, to je tačno, ostalo je dosta materijala. Svako je zastupljen u onoj meri u  kojoj  smo smatrali da je potrebno.

BR:  Čini se da su se svi muzičari rado odazvali pozivu da učestvuju u snimanju serije...

Sandra: Oni koji drže do sebe, odazvali su se rado. Oni koji ne drže do sebe, nisu to uradili.

BR: Ko je tebi lično bio najzanimljiviji sagovornik?

Sandra:  Auuu! (smeh) To se ne može lako izdvojiti. Dušan Vesić tvrdi  da je Bajagin intervju u Rockovniku najbolji intervju koji je Bajaga ikada dao. Mene su mnogi sagovornici iznenadili. U nekim slučajevima se dešavalo da ljudi od kojih nisam to očekivala budu sjajni govornici, pa su mi njihove  rečenice odzvanjale u glavi danima, a sa druge strane, neki učesnici od kojih sam puno očekivala, jednostavno nisu imali svoj dan. Meni lično u tom momentu, jedan od najzanimljivijih bio je Dado Topić. To su bila mala, “intimna” snimanja, na kojima smo bili prisutni samo Dušan, snimatelj i ja. Tako su ljudi koje smo intervjisali mogli da se opuste, i – definitivno, opšti utisak je da smo od svih učesnika izvukli maksimum.

Sandra, Dušan Vesić i Boris Aranđelović (Smak)

BR: Kamera je bila svedok mnogih zanimljivih događaja, meni je lično najdraži onaj iz 24. epizode sa Borom i trubačima. Postoji li neki događaj koji kamera nije zabeležila, neka anegdota sa snimanja koja je tebi naročito upečatljiva?

Sandra: O snimanju Rockovnika bi mogao da se napravi  poseban film, žanr – melodrama! (smeh) Da, naravno da je bilo raznih anegdota. Na primer, snimanja u Ljubljani, zakazana mesec dana unapred, su zamalo propala, jer, na granici, slovenačka policija nije htela da nas pusti da uđemo u Sloveniju, iako smo imali sve neophodne papire. Bio je to momenat u kom je Slovenija par dana ranije postala članica EU. Na kraju smo prešli 200 kilometara više, i onda, prosto – ušli na drugi ulaz. Jednom je, zbog ogromne žurbe, kamera – verovali ili ne, ostala na ulici, u torbi. Ali, to nije kraj priče. Kad smo shvatili da nema kamere, dvadesetak minuta kasnije, vratili smo se na to mesto, spremni da zovemo policiju, i zatekli sledeću scenu: Dva policajca stoje iznad torbe sa kamerom, gledaju je, netremice – možda je unutra bomba? Ko bi ostavio kameru na sred ulice?! To je, verovatno, i razlog zbog kog je niko od prolaznika nije „poneo sa sobom kući“. (smeh)

BR: Koliko sam ja primetio, među srpskom publikom uglavnom vlada mišljenje da je Rockovnik najozbiljniji poduhvat kada je reč o dokumentarnom programu koji se tiče domaće rok muzike...

Sandra:  Da, to i mi mislimo. Izraz koji si upotrebio je adekvatan. Poduhvat.

BR: Jesi li imala prilike da čuješ reakcije publike iz drugih bivših jugoslovenskih republika?

Sandra: Da. Žao im je što nisu imali priliku da gledaju Rockovnik na svojim televizijama.

BR: A kakve su bile reakcije onih koji se u seriji pojavljuju?

Sandra: Uglavnom, dobre. (smeh)

BR:  Ipak, bilo je nekih zamerki publike, poput onih da su nauštrb nekih značajnih imena mesta dobili manje značajni ženski izvođači, da su Partibrejkersi dobili previše prostora, da K2 prostor u Rockovniku nisu zaslužile, u niškim rock krugovima („baza“ Balkanrocka je u Nišu) mnogi smatraju da je Galija zaslužila mesto u Rockovniku...

Sandra:  Dušan smatra da je svako dobio onoliko prostora koliko on smatra da zaslužuje. Ako je neko nezadovoljan, ništa ga ne sprečava da sam napravi seriju onakvu, kakvu on želi.  Što se tiče Galije, Dušan je već pravio serijal o Galiji, 1998. za RTS, pa mu je bilo glupo da ponavlja to što je već radio. Ko voli Galiju, neka potraži i pogleda tu seriju. K2 su u jednom momentu, devedesetih godina, bile značajna pojava za scenu. Ne slažem se sa konstatacijom da su „manje značajni ženski izvođači dobili mesta“, ali, neću sad elaborirati na temu položaja žene na Balkanu. Što se mene tiče, trebalo je da u Rockovniku bude više žena, ali… To ćemo poboljšati jednog dana, u posebnom serijalu! (smeh) Po mom mišljenju, Partibrejkersi su najveći srpski rock bend, a kako ima mišljenja da ih je mnogo u Rockovniku, tako ima i mišljenja da u Rockovniku nisu dovoljno zastupljeni.

BR: Meni je bilo veoma neobično što u Rockovniku nema Đorđa Balaševića, čak ni u onom kolažu na kraju poslednje epizode, u kojem se pojavljuju i oni izvođači kojih nema u ostalim epizodama...

Sandra:  Đorđe Balašević nije hteo da učestvuje. A mi nismo naročito patili za njim, jer, on ipak – ne pripada rock sceni.

BR: Postoje li šanse da se Rockovnik u skorije vreme pojavi na DVD-u?

Sandra: Da.

Sandra, snimatelj Nebojša Bašić, Dušan Vesić, sedi Boris Leiner (Azra, Vještice)

BR: Da li bi se u tom slučaju na diskovima mogao naći i neki prvobitno neiskorišćen materijal?

Sandra: Razmatramo tu mogućnost, i verovatno je – da će biti nekih zanimljivih „bonus“ snimaka.

BR: Kada bi se snimao nastavak Rockovnika koji bi se bavio domaćom rok scenom u prošloj deceniji, koji izvođači i događaji bi po tvom mišljenju zaslužili najviše prostora, šta je obeležilo dvehiljadite?

Sandra: Rockovnik je priča o vremenima. Prethodna decenija je isuviše blizu. Trebalo bi da prođe neko vreme, pa da zaključimo ko je bitna pojava, i po čemu. U tom kontekstu, ne postoji potreba za nastavkom Rockovnika. Veliko je pitanje kako bi se uspostavili kriterijumi. Ovo je New Age. Mi smo analogna deca, a živimo u digitalno vreme. Zaista mi je teško da se setim šta je to novo što sam čula, a da me je pomerilo, od 2001. do danas. Recimo, album Nikole Pejakovića Kolja i Smak Bijelog Dugmeta. Mediji su, ipak, ključna stvar, a znamo u kakvom su stanju isti, već godinama. Uticaj je ključna reč, a ja zaista nemam utisak  da ga je ostvario neko „nov“ u zadnjoj deceniji. S.A.R.S. imaju poruku, i proširili su horizonte „scene“ u poslovnom  smislu, ali, rano je govoriti o uticaju. Ako budem radila TV emisiju, u njoj će se sigurno naći KKN, Block Out, Darkvudi, Plejboj, Dža ili Bu, Kristali, KZU, Dibidusi, Kojot i Eyesburn, Bjesovi, i uopšte – neki muzičari iz devedesetih, koji se u zadnje vreme, „vraćaju na scenu“. Dakle, stalno dolazimo do iste tačke, a to je pitanje kriterijuma – šta je obeležilo zadnju deceniju? Po mom mišljenju, to su veliki strani koncerti, virtuelno stvaranje „nEXt YU pop-rock scene“, najpre kroz muzičke festivale, kao i veliki koncerti domaćih bendova. Riblja Čorba je, u tom smislu, uvek na nivou zadatka, a utisci koji su kod mene trajali danima, bili su oni sa  koncerata  Partibrejkersa i  Smaka.

BR: Dokumentarna serija o Ribljoj Čorbi na kojoj ste Dušan i ti radili najavljena je još pre dve godine, Bora je u jednom intervjuu izjavio da je i završena... Šta se desilo sa tim projektom?

Sandra: Naša samostalna produkcija PDV napravila je dokumentarni serijal Riblja Čorba – Pesme bez kojih se ne može. Televizije trenutno nemaju novca da to plate. Nadamo se da će situacija uskoro promeniti.

BR: Šta možemo očekivati od bas u budućnosti?

Sandra: Spremamo jedan novi projekat, i nameravamo da završimo jedan stari projekat, moj  dokumentarac, pod radnim nazivom Zabranjeno Pušenje i Ja.

(Balkanrock.com, 22. januar 2013)

Cotton Pickers – SlaughterHouse Blues (2012)

Blueseri Cotton Pickers objavili su nedavno svoj prvenac, SlaughterHouse Blues.

Ovaj mladenovački bend, veoma sretno odabranog imena, koji od samog nastanka do danas čine Jovan Stepić – gitara i vokal, Ivan Stepić – bas i Uroš Ugrinović – bubnjevi, na sceni je još od 2004. godine (mada su u periodu od 2006. do 2008. pravili pauzu u radu), protutnjao je kroz takmičarske festivale osvajajući brojne nagrade, a krajem 2012. godine objavio je svoj prvi album.

Na SlaughterHouse Blues (nazvanom tako jer su članovi benda koristili napuštenu klanicu kao prostor za vežbanje, bez šale!) Pickersi su se predstavili kao kompetenti autori i muzičari. Na albumu ima nekih claptonovskih i knopflerovskih momenata, ali preovladava – kako sam naslova nagoveštava – siroviji zvuk, i to sjajno funkcioniše i u bržim („Love“, „Alone“, „Song Of The Drifter“) i u laganim („Waiting For A Bus“, „Every Day“) numerama. Siroviji zvuk umnogome je podrazumevao neposredniji pristup – otuda utisak da su sve pesme snimljene iz cuga, što znači: odsvirane iz srca (drugačije i ne može biti kad je reč o bluesu, reći će mnogi). Nekoliko neispeglanih detalja doprinosi ovom utisku, te se o njima iz ovakve perspektive ne može govoriti kao o pravim nedostacima. Jedini problem kada je reč o ovom albumu jeste grleni vokal Ivana Stepića, svakako, umnogome odgovarajući za žestoki blues zvuk na momente („Love“, „Alone“, „Song Of The Drifter“, „Missing Blues“) na samoj granici sa hard rockom, mada se ne možete oteti utisku da bi na pojedinim mestima Ivanov „pravi“ glas bolje legao.

Summa summarum, SlaughterHouse Blues je jako dobar blues rock album, koji, i pored trenutaka melanholije, odiše dobrim raspoloženjem – Cotton Pickersi biće zvezde beerfestova, u to nema sumnje – i, nadajmo se, početak jedne lepe karijere. Mladenovački „Berači pamuka“ su nastavljači svetle tradicije, dostojni naslednici Sirove Kože, Point Blanka, Blues Tria, Zone B i Husha, potvrda činjenice da je na ovim prostorima mnogo onih vičnih „zapadnjačkom“ bluesu (nasuprot našem, „balkanskom“ bluesu, kako bi rekao Vlatko Stefanovski). Nema razloga da za koju godinu Pickersi ne dožive slavu u evropskim blues krugovima. Duhoviti govorni introi, koji predstavljaju veoma zanimljivo rešenje, mogli su biti snimljeni u bilo kojem teksaškom klubu, ali Pickersi su se postarali da oni koji slušaju album znaju da slušaju blues band iz Srbije, ne iz Sibira, ne iz Sirije, već iz Srbije. Srpski blues, bato!

Ocena: 3,5/5

Datum izdavanja: 26.11.2012.

Žanr: Blues, blues rock

Dužina trajanja: 44:45

Izdavač: Long Play

Spisak pesama:

1. „Meat And Potatoes“ – 2:11
2. „Waiting For A Bus“ – 3:57
3. „Love“ – 5:50
4. „Alone“ – 3:14
5. „Every Day“ – 6:52
6. „Song Of The Drifter“ – 3:00
7. „Missing Blues“ – 4:42
8. „SlaughterHouse Blues“ – 7:08
9. „My Girl“ – 4:01
10. „Meat And Potatoes (Full Version)“ – 2:12

(Balkanrock.com, 16. januar 2012)

Riblja Čorba - Uzbuna! (2012)

Krajem prošle godine Riblja Čorba objavila je svoj devetnaesti studijski album, Uzbuna!.

 „…ali ja mislim da tu ima neke kreativne budućnosti: onog trenutka kad mi osetimo da nam nestaje prostora u kom možemo da napredujemo, tog momenta mi treba da se povučemo, da odsviramo koncert i da kažemo: narode, živi bili, bili ste divni, bili ste dobri, mi odosmo.“

(Bora Đorđević, 1982)

Taman smo pomislili da je zvanično najveći srpski rock bend izgubio dodir sa srpskom rock publikom, kada su članovi Riblje Čorbe pokazali da još imaju ponekog keca u rukavu. Prvo su objavili živi album sa snimkom koncerta iz 1985. (nadajmo se da im ovaj potez neće preći u pogubnu naviku), i to na vinilu, a zatim su, na promociji Koncerta za brigadire u Domu omladine (!) najavili novi studijski album, koji će biti objavljen i na disku i na vinilu i biti produciran od strane – Johna McCoya (pročitao sam vest više puta i na kraju ostao ubeđen da je autor teksta pogrešio).

No vest se pokazala kao istinita: album (ne baš sretno odabranog naziva) producirao je McCoy, pod čijom je producentskom palicom, ako smo skloni (a jesmo) da se složimo sa Pecom Popovićem, Čorba zvučala najbolje što je u datom trenutku mogla, a za miksovanje, obavljeno u Abbey Road Studijima, bio je, pored McCoya, zadužen Peter Mew, koji je bio inžinjer zvuka na albumima Pretty Thingsa, Freea, Hanka Marvina i, pazite sad – Pink Floyda (Ummagumma) i Syda Baretta; Vlahovići su dizajnirali veoma zanimljiv omot sa robotizovanom verzijom čuvenog pileta sa Mrtve prirode, i sve je ukazivalo na to da su članovi Riblje Čorbe konačno oslušnuli šta govore kritika i publika od koje su se, pristajanjem na učestvovanje u pop-nekulturnom spektaklu, u poslednjih desetak godina porprilično otuđili. Nismo, razume se, očekivali neku novu Istinu, ali se jesmo nadali nečemu velikom, mada smo i albumom kvaliteta Nojeve barke mogli biti zadovoljni.

Avaj, većina naših očekivanja nije ispunjena. McCoy jeste odradio dobar posao; Vickovi bubnjevi zvuče zaista dobro, a klavijature Nikole Zorića potisnute su (ispravno) u drugi plan gde god je to bilo moguće. Jasno je da se težilo nešto sirovijem hard rock (ili, u krajnjem slučaju: rock) zvuku, što je i postignuto, u meri u kojoj je to moguće sa ovom postavom Čorbe; u tom smislu je više nego zanimljiva upotreba usne harmonike na naslovnoj numeri. Međutim, autor ovih redova očekivao je, bez stvarnog pokrića, doduše, pošto mu je produkcijski rad Johna McCoya nakon prestanka saradnje sa Ribljom Čorbom malo poznat, znatno moderniju produkciju, čiji bi rezultat bio zvuk možda čak i pomalo metaliziran; očigledno je da ni McCoy nije uspeo da izađe iz osamdesetih. To, naravno, ne znači da i u ovakvom pomalo arhaičnom (ovakvo određenje možda se ne bi nametalo da autor nije imao drugačija očekivanja i da pre slušanja Uzbune! nije imao prilike da čuje nove pesme Smaka) pakovanju Džindžer i Vicko nisu standardno dobri. Vickovi bubnjevi zvuče zaista sjajno, Džindžerove solaže i dalje su prilično inventivne, dok Džindžerovo i Zorićevo nadsviravanje u „Od čega ću bre da umrem“ i Zorićev veoma lep solo u „Biće bolje kad prenoći (Od nemila do nedraga)“ predstavljaju veoma zanimljiva i osvežavajuća rešenja.

No kakva je stvar sa onim najvažnijim – Borinim pevanjem, tekstovima i pesmama kao celinama? Očigledno je da Bora ima velikih problema sa glasom: kada vam glas pukne na koncertu hajde još i nekako, ali kada je na studijskim snimcima nemoguće prikriti da su od vašeg glasa (u ovom slučaju „najprepoznatljivije konstante srpskog rocka“, kako reče Nenad Pejović) ostale krhotine, u velikom ste problemu. Bori je na Uzbuni! bilo potrebno dosta pomoći – većinu refrena članovi benda su otpevali horski – a na trenutke njegovo pevanje zvuči poput bolnog hropca („Monetarni udar“, „Kad neko ljubav urekne“).

No najveće razočarenje kada je o Uzbuni! reč predstavljaju same pesme. Političkih tema, sa izuzetkom pošalice „Lelek Serba“, koja se sa našim prilikama u vezu može dovesti tek posredno i koja otkriva da Borin antiglobalizam nije sasvim naivan („Evo Morales i Ugo Čavez / s Amerikom neće savez, / jer ko je lud da pusti stoku / da uništi biljku koku.“), nema, a tako je svakako i najbolje. Lajao je Bora dvadeset godina, bio hapšen i zabranjivan, da bi se malo šta promenilo ili se promenilo nagore i da bi se on naposletku odlučio za jednu političku opciju, što je sasvim legitimno, ali se plaća pravom na titulu „buntovnika“ i „glasnogovornika naroda“, i toga je, čini se, i on sam svestan. Preovlađuju, dakle, ljubavne teme; onih nekoliko pesama sa šaljivim stihovima, „Lelek Serba“, „Od čega ću bre da umerm“, „Šerše la fam“ nije ni približno duhovito kao ranije pošalice benda, a bavi se temama odavno obrađenim, i to sa znatno više uspeha („Gnjilane“, „Disko mišić“, „Jebi ga“), mada valja priznati da „Šerše le fam“ nije bez svog šarma, čemu umnogome doprinosi francuska harmonika. Glavnina materijala, ljubavne pesme, nisu čak ni blede kopije starih pesama. Nema tu onih „suza, krvi i znoja“ kojima su bile ulepljene Čorbine ljubavne pesme sve do Nojeve barke, a kamoli „zvezda potkrovlja i suterena“, „pohotljivih udavača“ i „žena koje puše 'Drinu' bez filtera“, nije teško pogoditi zašto: nema mladosti. Naravno, Čorba još uvek nije zašla u adult contemporary vode, mada im se pesmama „Ti ne znaš šta ćeš da budeš kad porasteš“ i „Kad me već lažeš (Izgubljen)“, kao uostalom i baladama sa Minut sa njom, opasno približila. Tekstovi pesama sa Uzbune! uglavnom su zanatski proizvodi, banalni i metrički aljkavi, i naprosto je zaprepašćujuće koliko se Bora uljuljkao u (odavno stečenoj i, mnogi će reći, izgubljenoj) tituli najvećeg srpskog rock pesnika pa je dopustio sebi ovakav nedostatak ambicije.

Moram da priznam da ja lično najviše problema imam sa pesmom „Užasno mi nedostaje“, koja je, nije tajna, prvobitno napisana za turbo folk pevačicu Svetlanu Ražnatović Cecu; da li je za Ražnatovićevu napisan samo tekst ili cela pesma, nismo sasvim sigurni, ali je činjenica da u ovoj rastegnutoj heavy baladi sa naprosto užasnim početkom sa gudačima ima nečeg folkoidnog, te se autor teksta nije mogao oteti utisku da sluša folk uradak na silu preobraćen u rock baladu. Na pitanje novinara Popboksa da li veruje da će mu fanovi zameriti to što se na Uzbuni! našla „Užasno mi nedostaje“, Bora je odgovorio da ne veruje, i da misli da fanovi „neće to tumačiti kao [...] da Čorba sada svira odbačenu Cecinu pesmu“, no publika će, verujem, tu činjenicu upravo tako tumačiti. To bi značilo da je ono što je dobro za turbo folk pevačicu Svetlanu Ražatović Cecu dobro i za Čorbu, i to je otprilike najbolja ilustracija Borinog nedostatka ambicije.

Nije, naravno, Uzbuna! sasvim bez dobrih komada: naslovna numera i „Malograđanska“ (na kojoj je bas svirao McCoy) nisu bez energije, pa ni bez dobrih stihova, mada je u trenucima kada ove dve pesme dođu do refrena Bora nekako propustio da poentira. Ja sam se nadao da će Uzbuna! biti album kojim bi Čorba mogla koliko-toliko dostojanstveno završiti svoju diskografsku karijeru. Naravno, za tako nešto je potrebna svest o neophodnosti završetka diskografske karijere. Ovako, pošto je Borina filozofija „što na um to na drum“, i što mu, za razliku od njegovih takmaca, Balaševića i Bajage (možda razloge nedostatka ambicije treba tražiti u činjenici da u poslednjih dvadeset godina u svojoj kategoriji drugih rivala nije ni imao), nedostaje svest o sopstvenoj veličini, za dve-tri godine možemo očekivati novi, podjednako bled album Čorbe.

Ocena: 2/5

Datum izdavanja: 18.12.2012.

Žanr: Rock, hard rock

Dužina trajanja: 49:45

Izdavač: Fidbox (ploča), City Records (CD)

Producent: John McCoy

Spisak pesama:

1. „Uzbuna“ – 3:19
2. „Monetarni udar“ – 3:42
3. „Užasno mi nedostaje“ – 5:33
4. „Lelek Serba“ – 3:47
5. „Malograđanska“ – 4:41
6. „Kad neko ljubav urekne“ – 3:53
7. „Od čega ću bre da umrem“ – 3:49
8. „Ti ne znaš šta ćeš da budeš kad porasteš“ – 5:07
9. „Kad me već lažeš (Izgubljen)“ – 4:21
10. „Šerše le fam“ – 2:52
11. „Biće bolje kad prenoći“ – 4:07
12. „Sam sam pao sam se i ubio“ – 4:34

(Balkanrock.com, 14. januar 2012.)

Šta muzičari slušaju: Branko Požgajec (Drugi Način)

Odgovor na pitanje „Šta slušate?“ nam je od Branka Požgajeca, lidera legendarnog zagrebačkog progressive rock benda Drugi Način, stigao u danas već neuobičajenoj formi – u formi pisma pisanog rukom na papiru. Delić te magije delimo sa vama.

„Odmah na startu moram reći kako mi je, odabrati samo 3 najdraže ploče, bio izuzetno težak zadatak. Posao bi mi bio daleko lakši da sam trebao odabrati 30 najdražih albuma, pa čak ni 300 mi ne bi predstavljalo problem. Ovako sam mesec dana „prekopavao“ po starim pločama i CD-ima, i nastojao reducirati svoj izbor. U stvari, čekao sam da se iskristaliziraju jaki razlozi za svaki od 3 finalna albuma na koje je konačno pao moj izbor!

The Beatles – Sgt. Pepper's Lonely Hearts Club Band (1967)

Počet ću sa Beatlesima, ne samo iz kronološkog razloga. Priznajem da su Beatlesi bili moja prva glazbena ljubav. Neki dan, tačnije prošlog petka (5. 08. 2012.), navršilo se 50 godina od izlaska njihovog prvog singla: „Love Me Do“. Beatlese slušam od 1965. god., a već 1968., moj prvi band izvodio je na plesnjacima njihove kompozicije. Objektivno gledano, nakon pojave Beatlesa više ništa u glazbi nije bilo isto. Iako su postojali svega 8 godina i objavili 14 albuma, svojim talentom i kvalitetom utemeljili su nove standarde u suvremenoj glazbi, te stvorili publiku i ogromno tržište za sve one koji će se poslije njih pojaviti u pop i rock glazbi. Nagovijestili su cijeli niz glazbenih pravaca i stilova i pokazali svoju progresivnost transformirajući se na svakom novom albumu. Kao snažan dokaz te transformacije izdvajam album Sgt. Pepper's.... Ako usporedimo Beatlese iz 1963. god. i njihov prvi album Please Please Me sa Sgt. Pepper's... albumom iz 1967. god., razlika je ogromna, kao da se ne radi o istom bandu, a opet, čim se pojavi vokal, svima nam postaje jasno da su to Beatlesi. Dok je album Please Please Me snimljen u jednom danu, za Sgt. Peppers... trebalo im je 4 mjeseca. Studio i najam svih gostujućih glazbenika, uključujući 4 orkestra, koštali su ih 100 000 $. No rezultat je doista impresivan. Sve u svemu, Sgt. Peppers... je bio prvi konceptualni rock album i pravo je remek djelo. Usudio bih se reći da je to simfo-rock ploča à la Beatles. Album sadrži kompozicije, stilski veoma različite, koje pak zajedno čine prekrasnu cijelinu. Harmonizacija pjesme „She's Leaving Home“ – u rangu je J.S. Bacha. U kompoziciji „Within You Without You“ autor George Harrison maestralno svira sitar. U naslovnoj pjesmi po kojoj je i sam album dobio ime, Beatlesi zvuče kao big-band. Sjajne brass-dionice!  Finale zadnje pjesme – „A Day In Life“, uz nevjerojatan crescendo simfonijskog orkestra, doista je impresivan. Mogao bih tako nabrajati superlative o ovom albumu u nedogled i vjerojatno nikada sve reći ali, zar to i nije glava odlika antologijskih ploča? Umjesto toga, stavit ću je još jednom na gramofon i prepustiti se čaroliji zvanoj – The Beatles!

The Jimi Hendrix Experience – Are You Experienced (1967)

Album prvijenac gitarističkog čuda koje se zove Jimi Hendrix, po godini objavljivanja (1967.), vršnjak je sa Sgt. Peppers... albumom Beatlesa. Zašto sam J. Hendrixa uvrstio u svoj izbor 3 naj-albuma? Zato što je upravo on „krivac“ što sam osnovao svoj prvi gimnazijski band 1968. godine. Sjećam se, naime, da sam kao gimnazijalac, u jednom juke-boxu sa ogromnim zvučnicima, koji je bio instaliran u gostujućem zabavnom parku nedaleko od moje kuće, čuo kompoziciju „Purple Haze“. Čuvši zvuk Hendrixove gitare, ostao sam preneražen! U prvom času nisam čak ni bio posve siguran da je to gitara. Naime, do Jimia Hendrixa elektirčne gitare zvučale su više kao tamburice ili u distorzijanoj verziji kao pokvarene dječje igračke – kao u pjesmi „Satisfaction“ Rolling Stonesa. Tek kod Jimi Hendrixa gitara dobiva onaj pravi distortion ne gubeći pri tome karakter gitare kao instrumenta. Što reći o legendi J. Hendrixu koji će nas iznenada napustiti 3 godine nakon objavljivanja svog prvog albuma – Are You Experienced, a da nije već rečeno? Možemo se samo ponavljati. Uglavnom, uz Hendrixa i Beatlese sam odrastao u glazbenom smislu. Cjelinu albuma čini 11 kompozicija ali je svaka od njih i mogući single. U pjesmi „Manic Depression“ Hendrix je utemeljio pojam gitarističkog riffa, po čijoj će paradigmi pisati pjesme mnogi, kao Led Zeppelin, Deep Purple, AC/DC i mnogi drugi. Spomenuo bih i to kako „Red House“ smatram najboljim bluesom, ikada napisanim! Nitko prije i nitko poslije nije učinio toliko za električnu gitaru i gitarističku glazbu uopće, kao Jimi Hendrix! Uz taj album sam godinama odlazio na spavanje i isto tako se ujutru budio. I dan-danas, slušanje tog albuma ispunjava me posebnim optimizmom. Živio Jimi Hendrix!

Pink Floyd – The Dark Side of the Moon (1973)

Čim je objavljen – u ožujku 1973. godine, album The Dark Side of the Moon napravio je pravi rusvaj u prodavnicama ploča. Što drugo reći za album koji je 741 tjedan, neprekidno, proveo na Billboardovoj rang-listi najprodavanijih albuma? To je period od 14 godina i 6 mjeseci! Ovakva situacija nije se dogodila nikada ranije i nikada poslije! Sam podatak čak je i prejak za Guinessovu knjigu rekorda! Uz briljantnu produkciju Alana Parsonsa, koji je i sam vrstan gitarista i sjajan glazbenik, Pink Floyd su napravili remek-djelo koje je postalo referentna ploča za testiranje vrhunskih hi-fi sistema od strane najvećih stručnjaka u akustici. The Dark Side of the Moon proglašen je „praznikom za uši“. Po mome mišljenju to je album teško dostižne perfekcije u autorskom, izvođačkom, produkcijskom i tonskom smislu. Sve ove konstatacije potvrdio sam gledajući DVD pod naslovom The Making of The Dark Side of the Moon! Pink Floyd je definitivno „letački“ band i kada želite nekud „otploviti“, to će vam najbolje uspjeti uz njihovu glazbu. Zaradivši veliki novac na tome albumu, Pink Floyd su došli u situaciju da mogu mnogo ulagati u produkciju svojih koncerata koji su postali „praznik za uši, ali i za oči“. Zadržavši takav status, pojavljuju se pred publikom rijetko kao Hallyeva kometa, ostavljajući nam ipak nadu da ćemo ih možda još jednom moći čuti i vidjeti uživo...“

(Balkanrock.com 16. decembar 2012)

Kraljevski Apartman – Igre bez pravila (2012)

Od Igara bez pravila, novog albuma Kraljevskog Apartmana, dobili smo uglavnom ono što smo očekivali – ni manje ni više.

Najveći srpski heavy metal bend (za šta Kraljevski Apartman još uvek slove; nisu baš Maideni, no, kako reče Nikola Pašić: „Kakvi ste vi Englezi, takav sam vam ja Gledston“) sa povratkom Zorana Lalića Lotketa vratio se onome što najbolje (ili jedino) ume: klasičnom metal zvuku sa povremenim okretanjima ka hard rocku, opredelivši se pritom (pametno) za melodičniji pristup uveđenjem klavijatura i ne ekperimentišući previše (sa izuzetkom trubača u petnaestak sekudni pesme „Šta ću sa tobom“; nije mi sasvim jasno šta su članovi Apartmana želeli da postignu ovim). Pesme „Zona sumraka“, „Igre bez pravila“, „Šta ću sa tobom“, „Pustiću glas i u tvoje ime“, „Kuda ideš“ i „Pandora“ sasvim su u duhu najupečatljivijih komada benda, ali su produkcijski znatno uspelije –  Lotke se, dakle, na Igrama bez pravila dosta uspešno okušao kao producent – dok balade „Nebeski sud“ i „Ti mi noćas trebaš“ imaju znatno više duše no ranije „lagane stvari“ Apartmana; takav je slučaj i sa novom, nešto mekšom verzijom „Dame iz kraljevskog apartmana“, koja u novom ruhu, sa veoma lepim klavirskim deonicama, zvuči znatno emotivnije. Lotketa glas, jedan od glavnih (ako ne i glavni) adut Apartmana, još uvek dobro služi, a solaže Zorana Zdravkovića su znatno inventivnije no na ranijim radovima benda, ostajući sasvim svrsishodne, uglavnom skladno uklopljene u celinu pesme.

Najveća mana ovog albuma su, naravno, tekstovi Zorana Zdravkovića, stara rak-rana benda. Spiritus movens Apartmana i dalje tvrdoglavo insistira na svojim tekstovima – kažem tvrdoglavo jer mi je jako teško da poverujem da mu niko nikada nije rekao: „Čoveče, ti naprosto ne umeš da napišeš dobar tekst“. Epična „Pandora“ ulazi u red muzički najuspelijih, no ujedno i tekstualno najlošijih komada benda (za šta bi, iako nije jedini uzrok, bio dovoljan stih „Pandora se otvorila“), a za njom puno ne zaostaje ni „Magija“, posvećena pokojnom Ronnieu Jamesu Diu – tekst ove pesme preplitanjem stihova na srpskom i engleskom jeziku neizbežno deluje komično. Zdravković je, na sreću, gotovo u potpunosti odustao od kvazimisticizma i okrenuo se „pričama iz života“, što njegovim tekstovima omogućuje smislenost, no novi tekstovi Apartmana nisu nimalo odmakli od neveštih i banalnih stihova sa početka karijere. Svakako, za svaku je pohvalu činjenica da su članovi Apartmana kompletni autori materijala na albumu (sa izuzetkom teksta za „Kreni“, koji potpisuju Lotke i Radina Lalović), no potražiti pomoć tekstopisca van benda, ako ćemo pravo, i nije tolika sramota (mada ne mora biti garancija uspeha – setimo se samo nesretnog Rok cirksusa Smaka ili Blood Avengera Death Sawa), naročito kada imamo na umu da su bar dva benda sa samog vrha jugoslovenske hard rock scene (Atomsko Sklonište, Kerber) dala svoje najbolje komade u saradnji sa profesonalnim tekstopiscima.

Ono najzanimljivije na Igrama bez pravila su komadi koji predstavljaju hard rock stranu Apartmana: pored balada, to je i hard rock himna „Kreni“ (muzički i tematski srodna komadu „Dodaj gas“, pesmi nepodnošljivog teksta o „kraljici moto-skupova“; nije teško pogoditi da će ova pesma imati ogromnog uspeha na istima), sa tekstom (inače jedinim koji nije potpisao Zdravković) na momente čak i vickastim, sa tradicionalnim ali ne i arhaičnim hard rock zvukom upotpunjenim hammondovskom bojom klavijatura. Ne verujem da „Kreni“ i „Dodaj gas“ najavljuju pravac u kom će se dalje kretati Apartman, ali verujem da bi u nešto mekšim, bolje rečeno: manje tvrdim vodama članovi Apartmana imali dosta uspeha (njihov zvuk se, uostalom, temelji na hard rock tradiciji scene na kojoj se heavy metal nikada nije valjano primio). No, ovakvu vrstu promene članovi benda, siguran sam, neće načiniti, verovatno i zato što je vide kao kompromis. I to je, ako ništa drugo, pošteno i srčano.

Ocena: 3/5

Datum izdavanja: Oktobar 2012.

Žanr: Heavy metal, hard rock

Dužina trajanja: 56:44

Izdavač: Power Music

Producent: Zoran Lalović, Marko Cvetković

Spisak pesama:

1. „Zona sumraka“ – 4:21
2. „Igre bez pravila“ – 4:58
3. „Nebeski sud“ – 4:54
4. „Magija“ – 5:23
5. „Šta ću sa tobom“ – 3:01
6. „Pustiću glas i u tvoje ime“ – 4:36
7. „Ti mi noćas trebaš“ – 4:39
8. „Kreni“ – 3:46
9. „Dodaj gas“ – 4:25
10. „Kuda ideš“ – 3:51
11. „Teško se sa tobom izlazi na kraj“ – 3:29
12. „Pandora“ – 4:54
13. „Dama iz kraljevskog apartmana“ – 4:27

(Balkanrock.com, 7. oktobar 2012)

Dušan Svilokos Đurić (Trigger): Obradu je često teže uraditi nego autorsku pesmu

Povodom izlaska poslednjeg dela albuma EX beogradskog metal sastava Trigger razgovarali smo sa Dušanom Svilokosom Đurićem, gitaristom i liderom Triggera, o aktuelnom, prošlom, ali i predstojećem studijskom izdanju benda, o jugoslovenskom Novom talasu, srpskoj rock sceni i izdavaštvu u Srbiji...

BR: Mediji su EX najavljivali uglavnom kao „album sa obradama pesama novotalasnih bendova“, no na albumu ima i bendova koji nisu pripadali Novom talasu (Jakarta, Beograd), ali i pesama novotalasnih bendova iz njihovih kasnijih perioda („Ena“). Po kom kriterijumu ste birali pesme koje će se naći na albumu?

Dušan: Kada se radi o Beogradu, iza tog muzičkog perioda stoji gradska ekipa koja se međusobno poznavala i družila. Iako su bili motor Novog talasa, mnogi od tih ljudi su kasnije otišli u malo drugačije vode, kao što je bio slučaj i na zapadu sa New Waveom. Ipak, u nekim kasnijim pesmama osamdesetih i dalje se jasno oseća novotalasni uticaj. To je slučaj i sa nekim pesmama koje smo obradili, kao što je recimo pesma grupe Jakarta. Nismo pokušavali da radimo album sa isključivo „čistim“ novotalasnim pesmama koliko smo zapravo želeli da izaberemo one koje reprezentuju duh tog vremena. Još smo manje obraćali pažnju na to da li je pesma bila u svoje vreme „hit“ i da li će ljudi želeti da slušaju našu obradu jer je pesma poznata od ranije, što mislim da se vidi i po izboru pesama. Drugi kriterijum je bio tehničke prirode, jer je dobar deo pesama koje pripadaju jugoslovenskoj rok muzici jako teško obraditi u našem fazonu, zbog harmonija, melodije, strukture pesme koja je nekompatibilna sa tvrđom muzikom. Konačno, birali smo pesme koje nude mogućnost da se kreativno poigra sa njima. Neke pesme su isuviše fiksirane u određeni žanr da bi obrada imala smisla ili su već same po sebi isuviše blizu hard roku.

BR: Ipak, pomalo je neobično što ste se vi, u suštini hard rok i hevi metal bend, odlučili za obradu pesama izvođača koji (izuzev možda Azre) nemaju nikakvih dodirnih tačaka sa ovim žanrovima...

Dušan: Svi znamo da postoje mnoge uspešne obrade kod kojih je pesma originalno iz znatno drugačijeg žanra. Može se primetiti da u zapadnim medijima ne postoji toliko izražena zamišljena linija koja deli žanrove, a još manje se doživljava da određeni žanr automatski povlači i dozu (ne)kvaliteta. Nasuprot tome, na ovdašnjoj rok sceni već dugo vremena egzistira kult Novog talasa kao jedinog suštinski vrednog i plodnog perioda za rok muziku na ovim prostorima. Često se ideološki od strane nekoliko medija i pojedinaca rok bendovi dele na nepodobne i podobne, a to su naravno oni koji stilski crpe inspiraciju iz Novog talasa i nečega što srpski muzički komesari mutno definišu kao „art” i „urbano”. Mislim da je to upravo način kako se kroz opsednutost formom, umesto stvarne autentičnosti i kvaliteta, suzbija kreativnost. Priznajem da lično nalazim određenu dozu zadovoljstva u tome da smo upravo kroz ove obrade pokazali da je ono što čini ove pesme vanvremenski vrednim nešto potpuno nezavisno od muzičke forme tog vremena i novotalasnog zvuka. To su dobre pesme ne zato što su zvučale „novotalasno“ već zbog kreativnog songwritinga i inovativnog pristupa muzici, koji, naravno, nije vezan za muzički žanr. Upravo onaj ko stvara muziku neopterećen žanrovima i unapred definisanim idejama o „kvalitetnom“, onaj ko želi svom delu da da lični pečat, to je osoba koja hoda stopama ljudi koji su izneli Novi talas, a ne neke današnje jeftine, nametnute imitacije. Stvarna individualnost se ne može nadomestiti slepim praćenjem forme koju je neko označio da je sama po sebi „umetnost“. U svemu tome je žanr stvorene muzike najmanje bitan.

BR: U jednom ranijem razgovoru otkrio si mi da je razlog što ste ovoliko dugo radili na ovom albumu činjenica da ste od originalnih izvođača morali da tražite dozvolu za snimanje pesama...

Dušan: U nekim zemljama koje su uređenije postoje uhodani načini dobijanja takvih dozvola. Tako se skida teret sa pleća autora a omogućava onom ko radi obradu da uglavnom brzo i jednostavno, uz za njihove uslove skromnu nadoknadu, dobije prava za obradu pesme. Kod nas i naših suseda potrebno je dobiti pismenu dozvolu samog autora. Nekad je teško uopšte doći u kontakt sa autorom. Sokoj, koji kao organizacija zastupa prava autora, najčešće ima njihove kontakte, ali ih ne mogu ili ne žele ustupiti već jedino mogu u vaše ime stupiti u kontakt sa autorom pesme. Tako nam se dogodilo da su autori, jer nažalost nekad nemaju poverenja u tu organizaciju, u nekim slučajevima negativno reagovali samo zato što čuju da je sa druge strane žice neko iz Sokoja. Zato smo bili prisiljeni da pronađemo privatno kontakt, takoreći „vezu“ za skoro svakog od njih. Drugi problem je bio u tome što su neki od autora, čini se, doživljavali da je obrada sama po sebi atak na njihov lik i delo a ne priznanje. Sve je dodatno komplikovalo što autor u većini slučajeva želi da čuje pesmu da bi odlučio da li će dati dozvolu. To nas je dovodilo u situaciju da radimo na obradi, snimimo je, predamo na slušanje, nekad čekamo nedeljama pa i mesecima na odgovor, svesni da sav trud može biti uzaludan ako autor odbije da da dozvolu. Tako je, na žalost, snimljeno par pesama koje i dalje izvodimo uživo, ali neće biti objavljene jer nismo uspeli da dobijemo dozvolu ili je za nju tražena novčana nadoknada od autora, direktno ili „između redova“.

BR: Stekao sam utisak da su vam bolje „legle“ one pesme koje nisu bile mega-hitovi, pesme poput „Kurvinih sinova“ ili „Trenutnog leka“...

Dušan: Teško mi je da budem objektivan po tom pitanju, svakoj pesmi smo pristupili sa jednakom kreativnom energijom i dobrom voljom. Publika je najbolje prihvatila upravo pesmu „Ena“, koja je među najpopularnijim pesmama grupe Haustor. Neke obrade su možda manje zapažene jer dobar deo mlađih slušalaca ne pamti originalne pesme, ali, kao što rekoh, nismo imali ambicija da pomoću njih dižemo sopstveni rejting. Kao što svi znamo, popularnost koju neki bend stekne obradom ionako može da se lako istopi ako ne postoji kvalitetan autorski rad da to podrži kroz duže vreme. Bilo nam je bitno da na kraju mi sami budemo zadovoljni rezultatom.

BR: Pojedini kritičari su u odluci da vaše drugo studijsko izdanje bude cover album videli krizu ideja...

Dušan: Ne znam na koga tačno misliš, ali verujem da je kritičar koji ne čuje koliko je mnogo upravo kreativnog rada i naših autorskih ideja otišlo u ove obrade, ili im nije posvetio dovoljno pažnje ili ne poznaje dovoljno muziku i komponovanje. Obrada je zapravo, kada nije samo puko presviravanje originalne pesme, suštinski teža za uraditi nego nova autorska pesma. Suočeni ste sa ograničenjima originalne pesme u okvirima kojih je potrebno pronaći nešto potpuno novo i sveže a zatim transformisati muzičku suštinu dela u novi oblik. Kad pravite novu, svoju, autorsku pesmu, nemate niti jedno ograničenje, što je mnogo lakše i jednostavnije. Lično, da sam znao da će ove obrade odneti toliko vremena i truda, mislim da ih ne bi ni radili, mogli smo da snimimo dva albuma naših pesama za isto vreme. (smeh)

BR: Kada ste započeli rad na albumu najavili ste i fizičko izdanje. Da li ste u međuvremenu odustali od te ideje?

Dušan: Odustali smo, jer je postalo potpuno jasno da, bar kad se radi o Srbiji i alternativnijoj rok muzici, fizičko izdanje ima u većini slučajeva jako malo smisla. Takođe, te pesme nisu naš autorski rad, pa je besplatan album u skladu sa celom idejom odavanja počasti muzici jednog vremena. Autori čije smo pesme objavili nam nisu tražili novčanu nadoknadu, pa mislim da je logično da i mi ne naplaćujemo obrade tih pesama. Ne isključujem mogućnost da eventualno odštampamo mali tiraž koji bi ponudili fanovima i to praktično za cenu izrade samog diska, ako se ispostavi da ga dovoljno ljudi želi.

BR: Pored albuma EX, za besplatan download ponudili ste i mini live album Metropolis Live (2009. godine). Činjenica je da se u današnje vreme sve veći broj (afirmisanih) bendova okreće ovom vidu objavljivanja albuma. Da li po tebi ovakav vid izdavanja albuma ima više prednosti ili mana?

Dušan: Danas je najbitnije da muzika stigne do što više ljudi, a to je lakše kada je besplatno dostupna. Od prodaje CD-a autor uglavnom jako malo zarađuje, pa me često čudi kad neko insistira na tome da objavi klasično CD izdanje kad će od istog praktično zaraditi samo izdavač. Sa druge strane, zvanično izdan album, naročito prvenac, je i dalje za neke medije i deo publike znak određene ozbiljnosti benda, a primećujem i da se besplatno dostupna muzika često shvata kao manje vredna – samim tim što je okačena za download. Tu su naravno i fanovi nekog benda koji često žele posedovati fizički nosač zvuka. Doživeo sam da sam i lično više uživao u nekom albumu i bio u stanju da ga bolje doživim nakon sam imao u rukama CD ili ploču. Mislim da najbolja opcija zavisi od konkretne situacije u kojoj je neki bend.

BR: Vratimo se malo unazad, na album Ljubav. Otkud ideja za stvaranje konceptualnog albuma koji bi za glavnu temu imao mračnu stranu ljubavi?

Dušan: Sam koncept je bio neminovna slučajnost. (smeh) U vreme nastajanja pesama sa albuma Ljubav prolazio sam kroz težak životni period. Pokušao sam da o onome što je pod pritiskom spoljnih događanja izbijalo na površinu pišem bez autocenzure, pa ga i iskarikiram, dovedem u još ekstremniji oblik pristupajući kreativnom činu kao nekoj vrsti kreativnog egzorcizma izvedenog nad samim sobom. Pri tome sam imao ideju da pesme izvodi ženski vokal pa sam i pisao iz drugačijeg, ženskog ugla. Pevačica koja zaista poseduje moć projekcije svog unutrašnjeg sveta i umeće pripovedanja ima tu mogućnost da slobodno prenosi i one emocije i poruke koje možda nekom muškom pevaču ne bi pristajale, što joj može dati izuzetnu moć u izvođenju. U tom smislu bio sam istinski blagosloven time da se Milena i ja sretnemo, da upravo ona otpeva pesme i da im konačno lice. Što se tiče reči „ljubav“, za najveći deo ljudskog roda ona uglavnom opisuje stanja hormonalnog nereda koja doživljavamo kao zaljubljenost, razna stanja patnje, vezanosti za drugo biće, neurotičnog ponašanja i projekcije kao i pokušaje da nedostatke naše ličnosti i unutrašnju prazninu nadomestimo kroz stvari oko nas i kroz druge ljude. Neke od najužasnijih stvari su kroz istoriju počinjene u ime navodne ljubavi. U takvim raznolikim ljudskim „ljubavima“ ima jako malo istinske ljubavi. Ljubav je tako na albumu grupe Trigger prisutna kao ona tama i samoponištenje koje doživljavamo ili kao bol koji nanosimo drugima, bez ikakvog razumevanja sopstvene odgovornosti. Kad je album bio skoro završen i sve pesme se našle zajedno, postalo je očigledno da imaju zajednički koncept i psihološku nit. Bio im je potreban samo taj zajednički imenitelj, ime albuma, a zajedno sa Vladimirom Petrovićem, koji je dizajnirao omot, pobrinuli smo se da i vizuelno ispratimo istu ideju. Bilo mi je jasno da će, nažalost, mnogi imati pogrešnu asocijaciju kad čuju naziv Ljubav, ali on se  nametnuo kao najbolji mogući. Zapravo, možda bi se moglo reći da je album Ljubav najneljubavniji album ikada! (smeh)

BR: Jedan od razloga što je ovaj album doživeo ogroman uspeh kod kritike su i tvoji tekstovi. Čini mi se da su tvoji tekstovi, uz sve razlike, po senzibilitetu donekle slični sa poezijom Milana B. Popovića... Milena i ti ste se, pod imenom Disparador, pojavili na kompilaciji Vreme brutalnih dobronamernika sa pesmom „Pokrov iznad mene“...

Dušan: Mislim da je Milan kroz svoje pesme, kao i svako koga primarno vodi neodoljiv poriv da se kreativno izrazi, pokazao sposobnost da bude neustrašiv i pokaže svima svoj kompleksan, ranjiv unutrašnji svet. Mislim da nam je zajednička ta ogoljenost pred osobom koja nas sluša ili čita. Što se tiče pesme za album Vreme brutalnih dobronamernika, želeo sam da uradim nešto drugačije od muzike koja se vezuje uz Trigger, otud i drugačiji naziv za ovaj virtualni sastav, Disparador. Mislim da je težak i pipav zadatak uspešno uraditi pesmu na stihove koji nisu pisani namenski za muziku, tako da sam radije pokušao da kroz atmosferu i naraciju, više nego kroz uobičajeno pevanje, iznesem Milanove reči.

BR: Lično mislim da je vaša odluka da radite pesme na srpskom jeziku za svaku pohvalu. Iza ove odluke svakako stoji rešenost da se obratite prvenstveno našoj publici...

Dušan: Volim svoj jezik i na njemu se najlaše izražavam. Iako toga ovde možda nismo svesni, on je na mnogo načina zreliji i fleksibilniji od nekih raširenijih jezika, pa i od engleskog. Raditi na srpskom je i izazov za tekstopisca koji želi da izađe van okvira već recikliranih tema i upotrebe uobičajenih fraza, jer misli koje prolaze kod nekog slušaoca na engleskom jeziku mogu na srpskom lako ispasti nespretne, rogobatne. Sa druge strane, ovih dana završavamo, nakon dosta odlaganja, snimanje vokala na engleskom za neke naše pesme, tako da će publika moći i da ih čuje u toj varijanti. Mislim da se ponekad nepotrebno forsira ideja da je potrebno opredeliti se striktno za jednu jezičku varijantu. Bitnije je gde je publika, kome je određena muzika namenjena, pa prema tome ide i izbor najprimerenijeg jezika.

BR: Šta misliš o odluci ogromnog broja tvojih kolega da tekstove pišu na engleskom jeziku?

Dušan: Mislim da je to često dobra i jedina moguća odluka. Neki žanrovi i podžanrovi jednostavno nemaju dovoljno publike ovde i ako bend ili pojedinac želi da ima publiku, mora unapred da se orijentiše na globalno slušalačko telo, a njegov jezik je prvenstveno engleski. Ljudi su ovde opterećeni davno prohujalim vremenima kada je postojalo zajedničko muzičko tržište zemlje od dvadeset miliona ljudi. Sastavi iz malih evropskih zemalja uglavnom rade na engleskom jeziku ako žele ozbiljniju karijeru. Mi u Srbiji i inače imamo problema da shvatimo i ponašamo se u skladu sa činjenicom da smo mali narod, tako da i dalje egzistira ta ideja o „domaćem rok tržištu“, koje je zapravo za većinu sastava spisak od desetak rok klubova i publika od stotinak ljudi u najboljem slučaju. Tako da, kad se radi o Triggeru, nameravamo u budućnosti polako prebaciti težište na engleski, ali i dalje ponekad izbaciti koju pesmu na srpskom.

BR: Već ste najavili rad na novom studijskom izdanju. Možeš li da nam otkriješ neke detalje o predstojećem albumu? Hoće li ponovo u pitanju biti koncept-album?

Dušan: Upravo snimamo neke nove pesme i neće se dugo čekati na prvi singl. Još uvek razmišljamo o formatu izdanja. Najverovatnije će to biti EP sa nekoliko singlova pre toga. Mislim da raditi ceo album na srpskom, samim tim namenjen ovdašnjoj publici, ne bi imalo mnogo smisla. Ne mogu a da ne primetim kako neke kolege potroše mnogo vremena i novca, objave zatim album, da bi već nakon par nedelja to svi zaboravili. Potrebno je u ovom vremenu poplave informacija koje nas bombarduju sa svih strana vezati što više pažnju publike i podsećati ih na to da postojite, a godinu dana autorske tišine, a zatim album odjednom koji sledi par koncerata, pa opet tišina – to danas nikako nije dobar recept.

BR: Koliko pratiš aktuelnu srpsku rock scenu? Imaš li neke favorite među mladim bendovima?

Dušan: Pratim je umereno, pa je moguće da su mi neki interesantni sastavi prošli „ispod radara“. Nisam siguran koliko sam pozvan da pričam o muzici koje je isuviše daleko od onoga što mi radimo, pa ću radije pomenuti one koji se bave tvrđom muzikom kao i sastave sa kojima smo delili binu. Tu su Consecration, u svakom smislu izuzetan bend. Draconic, neshvatljivo zapostavljeni od metal publike. Azil 5 bi zaista trebalo da sluša više ljudi, a nikako mi nije jasno zašto grupa Etar danas nije ravnopravno deo ovdašnje mainstream scene nego se još bori za svoje mesto pod suncem. David Mićić je izvanredno talentovan i kvalitetan autor, izuzetna dva EP-a. Forever Storm su po mnogo čemu rame uz rame sa svetskim bendovima koji sviraju klasičan, čisti metal. Downstroy bi trebalo da sviraju svetske turneje kad ih već ovde niko ne ceni dovoljno. Naši drugari Hype mogu uraditi mnogo toga kad se konačno pojave sa izdanjem i krene cela priča. Mogao bih i dalje da navodim i opet bih nekoga nenamerno zaboravio jer zaista mnogo bendova radi od srca uprkos tome što im se to ne vraća na adekvatan način. Sa druge strane, daću sebi slobodu da kažem da, nažalost, ovdašnja rok i metal publika u nekim slučajevima pokazuje izuzetno pomanjkanje dobrog ukusa kada bira na koju svirku ili koncert će potrošiti pare. Čini se da je lako žigosati kič i površnost kada su prikazani transparentno, na primer kad treba pljuvati turbo folk i njegove derivate, ali je izgleda teško identifikovati namigivanje sa šundom ili nečiju sumnjivu motivaciju kada nešto formalno, po definiciji pripada rok muzici. Mislim da je poštenije i logičnije da, ako neko ima veoma jaku potrebu da bude popularan i finansijski uspešniji, radije počne da radi muziku koja će mu to pružiti umesto da pravi kompromise koji ionako na kraju ne mogu dati željeni rezultat.

BR: Kolumnista si muzičkog portala Time Machine Music. Kako je došlo do ove saradnje?

Dušan: Dragiša Radulović iz TMM-a i ja se znamo dugo vremena, on je sjajan momak, jedan od  nekoliko ljudi iz ovdašnjih online medija koji su uvek spremni da izađu u susret bendovima. U prošlosti sam umeo da patim od perioda forumske skribomanije, što je on očigledno primetio. Dopala su mu se neka moja razmišljanja pa mi je predložio da ih stavimo u formu kolumne. Mislim da nas ima još koji bi bili spremni ovako doprineti online medijima, ali kao da postoji neki problem u komunikaciji na liniji sa muzičarima. Prijatelj sa drugog sajta mi je, nakon što je izašla prva kolumna, rekao da mi nikad ne bi predložio da nešto napišem jer je imao utisak da retko ko želi da se bavi time bez novčane nadoknade. Dakle, TMM su se prvi setili da me pozovu. Šteta je, jer je na ovako maloj sceni jako bliska povezanost medija sa bendovima ionako neminovna. Kad se radi o toj etiketi „kolumnista“, ne doživljavam sebe po tom pitanju isuviše ozbiljno. Trudim se da doprinesem sceni na neki način i drago mi je ako se nekome dopadne ono što imam da kažem.

BR: Možemo li u budućnosti ipak očekivati Triggerov album sa obradama pesama domaćih hard rok i hevi metal izvođača?

Dušan: Mislim da to ne bi imalo mnogo smisla. Ne bi bilo dovoljno prostora da se poigramo sa originalnim muzičkim materijalom. Možda ako ikada osnujem fusion sastav pa odlučimo da obradimo neke tvrđe pesme sa ovih prostora u džezerskom maniru. (smeh) To bi već bilo interesantnije. Bitno je da se zabavljamo i uživamo u onome što radimo. U Srbistanu, gde se zločin isplati a umetnost ne isplati, jedino zadovoljstvo za stvaraoca je ono koje dobija kroz sam kreativni proces i deljenje njegovih plodova sa publikom. Ko ovde traži bilo šta drugo od svog bavljenja muzikom, neminovno će ili doživeti razočaranje i odustati ili će preći postepeno u vode muzike kojoj je isključiva svrha zabavljanje publike sa primitivnijim prohtevima.

(Balkanrock.com, 4. decembar 2012)