Petar Janjatović: Fizička izdanja gube trku s internetom

Petar Janjatović, novinar, publicista, književnik, zastupnik izdavačke kuće Dallas Records za Srbiju, najširoj publici poznat kao autor enciklopedije jugoslovenske rock muzike, za Balkanrock govori o svojim knjigama, budućim izdanjima Dallasa i izdavaštvu u Srbiji.

BR: Prošlo je pet godina od poslednjeg, trećeg izdanja Vaše Ex YU Rock enciklopedije. Možemo li se nadati pojavljivanju četvrtog izdanja Enciklopedije u bliskoj budućnosti?

Petar Janjatović: Deo tiraža trećeg izdanja je još u prodaji, pa ne vidim potrebu da se radi novo. Što ne znači da redovno ne radim na dopunjavanju za neko buduće izdanje. Mada mi se čini da internet ipak pobeđuje u trci sa hard copy, takvim vrstama knjiga

BR: Hoće li se u četvrtom izdanju Enciklopedije naći neki izvođač koji je bio aktivan u SFRJ a priznanje stekao nakon njenog raspada? (U niškim rock krugovima – „baza“ Balkanrocka je u Nišu - spekuliše se o pojavljivanju Fleka i Dobrog Isaka u novom izdanju Enciklopedije...)

Petar Janjatović: Nema razloga da ne bude grupa koje si spomenuo, a ima još zanimljivih primera sastava koji u vreme originalne aktivnosti nisu imali sreće da dođu do adekvatnih izdanja. Tu su i Ogledala, Mrtvi Kanal iz Rijeke, beogradski Nesalomivi. Zanimljivo, sve naša izdanja, izgleda da se puno bavimo arehologijom. Ali evo, još se prisećam i grupe Trotakt Projekt kojoj je Croatia Records prošle godine izdala kompletan minuli rad. Biće toga.

BR: Koji mladi izvođači bi mogli dobiti mesto u novom izdanju Enciklopedije?

Petar Janjatović: Rano je o tome govoriti, ali dosta toga se u poslednjih pet godina desilo na srpskoj sceni. Meni su zanimljivi Svi Na Pod, Naked, Lejdi Jelena... Dosta sam očekivao od sastava Repetitor, ali oni su nekako posustali.

BR: Čini se da najžešće kritike na račun Enciklopedije stižu iz metal krugova. Domaći metal fanovi Vam zameraju što u Enciklopediju niste uvrstili pionire domaćeg ekstremnog metala, poput Hellera i Bombardera, ali i što se u poslednjem izdanju Enciklopedije nisu našli sastavi koji su nakon 2000. godine stekli veliku popularnost, na primer Alogia i Kraljevski Apartman. Kako to komentarišete?

Petar Janjatović: Sve ide meni na dušu. Priznajem da, rasistički, taj pravac stavljam dosta nisko u rock lancu ishrane. Trudio sam se da ne zaobiđem izrazite predstavnike žanra, a sve ostalo je samo pitanje ukusa.

BR: Na koricama drugog i trećeg izdanja Enciklopedije odštampani su izvodi iz prikaza knjige u medijima zemalja bivše SFRJ. Imate li saznanja o tome da li je Enciklopedija doprla do nekih drugih zemalja, onih u kojima je jugoslovenski rock bio slušan? Da li je bilo ideja da se Enciklopedija objavi na nekom stranom jeziku?

Petar Janjatović: Relativno skoro mi se javio Poljak koji studira ruski, a uči i srpskohrvatski (kako je arhaično nazvao naš jezik) i hoće da napravi ex Yu rock sajt, pa je tražio da mu pošaljem enciklopediju sa posvetom. Znam da je neki bugarski i ruski novinari koriste jer su upoznati sa tom scenom. Nisam siguran da postoji potreba za izdavanjem knjige na nekom stranom jeziku. Uostalom, neki ljudi vrlo pedantno na Vikipediji prevode biografije grupa iz moje knjige, a čak se trude i da dopunjavaju aktuelnim informacijama.

BR: Svojevremeno ste govorili o mogućnosti da napišete enciklopediju jugosloveske zabavne muzike. Da li ste od te ideje odustali?

Petar Janjatović: I jesam i nisam. Dobar deo sam napisao, a onda sam nekako zapeo sa entuzijazmom. To se sad kiseli u kompjuteru i čeka da se ponovo dovedem na radnu temperaturu. Možda nešto i bude od toga. Mada sam sve manje siguran da postoje ljudi koje bi takva knjiga zanimala.

BR: Šta je sa Pesmama bratstva, jedinstva i potomstva? Hoće li se pojaviti treće izdanje ove antologije jugoslovenskog rock pesništva?

Petar Janjatović: Neće, sigurno. I za ovo prethodno ima vrlo malo interesovanja, biće da su se ljubitelji muzike sve više okrenuli internetu i kada je čitanje u pitanju.

BR: Neobično je odsustvo pesama Đorđa Balaševića iz antologije, tim pre što ga pominjete u predgovoru. Zašto je tako?

Petar Janjatović: Prvobitno sam planirao prilično veliki broj Balaševićevih pesama za knjigu, posebno onih politički obojenih koje je napisao tokom devedesetih godina. I kada smo videli koliko ih ima, izdavač i ja smo shvatili da se tu vrlo ozbiljno postavlja pitanje autorskog prava. Pa je bolje da Balašević napravi knjigu sa izborom svojih pesama.

BR: Već duži niz godina ste zastupnik Dallas Recordsa za Srbiju. Šta je po Vama glavni uzrok stanja u kome se nalazi domaće rock izdavaštvo? Da li je u pitanju opšta besparica, promene koje je doneo internet (uključujući tu hiperprodukciju i dostupnost muzike), ili nešto treće?

Petar Janjatović: Uz nabrojano, dodatni problem je što nove generacije nemaju naviku da kupuju muziku, nemaju fetiš prema disku ili vinilu. Uz sve nove tehnologije to je sasvim normalno. Problem je i u krizi autorstva, u predvidljivosti muzike. A i to je normalno upravo zbog hiperprodukcije koju si spomenuo.

BR: Možete li da nam otkrijete nešto od onoga što nas u budućnosti očekuje iz Dallas Recordsa?

Petar Janjatović: Još arheologije. Ali da ne pričam previše unapred.

BR: U poslednjih par godina vinilna izdanja se vraćaju u modu na svetskoj, ali i na domaćoj sceni. Postoji li mogućnost da se neko izdanje Dallasa pojavi na vinilu?

Petar Janjatović: Proizvodnja vinila je veoma skupa, posebno kada se radi mali tiraž. A samo takav i ima smisla. Hteli smo da novi Električni Orgazam izađe i na vinilu ali smo morali, nažalost, da odustanemo od toga.

BR: Vaše kratke priče objavljivane su u novosadskom Stavu i u knjzi Meni pričaš?! (Kikinda Short 04). Možemo li se nadati knjizi kratkih priča Petra Janjatovića?

Petar Janjatović: O, još jedan prilog činjenici da sam se ulenjio. Poslednjih godina pišem malo ali zato teško. Nedavno sam posle dugo vremena čitao te stare priče i, uprkos nostalgiji, prilično sam kritičan prema njima. Ipak, one pripadaju sasvim drugom vremenu i u njemu treba da ostanu.

Foto: sumadijapress.com

(Balkanrock.com, 27. maj 2012)

Alogia - Priče o snovima (2012)

Novi album Alogie podigao je dosta prašine u domaćim metal krugovima. Ne bez razloga, reći će mnogi. Jer momci iz Alogie su Pričama o snovima napravili tako radikalan zaokret u zvuku da domaći metal fanovi govoreći o ovom albumu izgovaraju i tako krupne reči kao što su „prodaja“ i „izdaja“.

No onima koji su iole upoznati sa aktivnostima Alogie u poslednjih nekoliko godina ovakav potez benda nije toliko neobičan. Još od njihovog nesretnog pojavljivanja u emisiji Lee Kiš i najava saradnje sa estradnom umetnicom Zoricom Marković (do koje, Bogu hvala, nije došlo) i pop – da se ne lažemo – pevačem Vukašinom Brajićem (do koje je, nažalost, došlo – pesma „Od svega umoran“ sa aktuelnog albuma) postalo je jasno da se Alogia ne libi komercijalnosti, koja je u uslovima u kakvom je naša rock scena ređe, po shvatanju Neala Schona, sinonim za uspeh, a češće sinonim za proizvod sumnjivog kvaliteta i roka trajanja. No za braću Branković i kompaniju treba imati razumevanja – dugo su u muzici, uložili su u to što rade dosta vremena, živaca i para, i hteli bi da imaju više publike na koncertima – Alogia su, barem na papiru, jedan od najvećih metal bendova u Srbiji,  ali se ne sećam kada sam poslednji put čuo da su održali samostalni koncert – i da, zašto da ne, i zarade nešto od prodaje albuma. No momci iz Alogie zaboravljaju da su time što su se pročuli i van regiona postigli veći uspeh no ijedan srpski metal bend od devedesete na ovamo (sa izuzetkom Eyesburna) i da se srpski rock bendovi koji nešto zarađuju od prodaje albuma mogu nabrojati na prste jedne sakate ruke. No, kako ovakva promišljanja vuku za sobom naše svakidašnje jadikovke, možda bi najbolje bilo okrenuti se samim Pričama o snovima.

Da li Alogia zaista „više nije metal bend“ pokazaće njihov dalji rad. Da Priče o snovima nisu metal album nepobitna je činjenica - mekši zvuk nagoveštava i sam omot albuma, veoma lep rad ruske umetnice Ane Rastogureve. Ima tu, doduše, nekoliko pesama koje su u duhu Alogiinih ranijih radova – „Naša istina“ (sasvim solidna rokačina na kojoj gostuje Dean Clea, čime Alogii uzvraća za njihovo gostovanje na nesretnoj Tajni Osmog Putnika), „Ljubav je ostala gladna“ i „Ovo je kraj“ (sa zanimljivom upotrebom orijentalnih motiva) – ali one predstavljaju tek četvrtinu celokupnog materijala, a smeštene su na sam kraj albuma kao da su članovi Alogie hteli da kažu: „Da, mi smo ONA Alogia“. Uglavnom, sve to pomalo podseća na onaj vic o fabrici konzervi, i ja, kao i inspektor iz tog vica, zaključujem: „Pa niste morali ni da ih stavljate“.

Ostatak materijala umnogome podseća na ono što na svetskoj sceni poslednjih godina rade Brother Firetribe i Place Vendome, a na našoj sceni Art Diler: melodični hard rock sa izraženim klavijaturama. Alogiin hard rock nije nepotrebno „nabudžen“, kao što bi se moglo očekivati. Gitare braće Branković i klavijature Vladimira Đedovića su uglavnom skladno uklopljene, mada valja naglasiti da bi pojednine pesme bile znatno efektnije sa manje izraženim klavijaturama, kao i da se Đedović sintetičkim bojama služio i tamo gde bi recimo zvuk klavira bio mnogo prijatniji za uho. Pesme sa Priča osnovima su pevljivih refrena i sa dosta hitičnog potencijala, u čemu svakako prednjače „Milion godina“ (koja neodoljivo podseća na „Separate Ways“ benda već pomenutog Neala Schona), „Iza zidova“, „Za nove pobede“ i „Kad prođe sve“, a uvodna „Mi sanjamo“ i balada „Imam svoj mali svet“, te „Sudnji dan“ izdvajaju se manje kao budući koncertni favoriti a više kao zanimljivi izleti Alogie u srednjestrujaški pop rock (koji Nikoli Mijiću, čini se, više leži od metala) odnosno blues. Na priču o tekstovima, razume se, ne treba trošiti reči. Tekstovi pesama sa Priča o snovima su, iako banalni, bar smisleni, a tekstovi većine domaćih hard rock i metal bendova su nas, na žalost, naterali da budemo zadovoljni i malim.

Ostaje samo još pitanje: šta će dalje biti sa Alogiom? Kada je reč o budućim izdanjima Alogie, teško je reći. Da li će se momci iz Alogie vratiti svom izvornom zvuku ili će nastaviti u smeru u kom su krenuli Pričama o snovima zavisi uglavnom od njih samih, od toga da li sebe vide kao Bon Jovi ili Iron Maiden (kako se nakon izlaska Priča o vremenu mnogima činilo da će biti) srpske rock scene, mada bi u slučaju da su se odlučili za prvu opciju morali još dosta da se potrude, a za drugu je potrebna gotovo bespogovorna podrška metal publike, koju su momci iz Alogie Pričama o snovima, avaj, zauvek prokockali, sa izuzetkom podrške najzadrtijih ljubitelja benda, onih koji se da li je Alogia zaista tako dobar bend nisu zapitali ni nakon Secret Spheres Of Art.

Ali ne vidim ni puno njih na koncertima Alogie u bliskoj budućnosti. Čini mi se da će  na nastupima na kojima će Alogia promovisati Priče o snovima najviše biti istih onih curica koje na nastupima Atlantide cupkaju u prvim redovima. I to je lepo. Jer osnova za jaku rock scenu je kvalitetan mainstream, a osnova za kvalitetan mainstream je postojanje mainstreama. A ako ste od onih koji su Priče o snovima doživeli kao „izdaju metala“, ne mogu vam reći ništa drugo osim: haj'te, molim vas, odrastite.

Ocena: 2,5/5

Datum izdavanja: 4. mart 2012.

Žanr: Hard rock, heavy metal

Dužina trajanja: 56:44

Izdavač: Power Music

Spisak pesama:

1. „Mi sanjamo“ – 3:51
2. „Milion godina“ – 3:36
3. „Imam svoj mali svet“ – 3:22
4. „Za nove pobede“ – 3:55
5. „Sudnji dan“ – 3:20
6. „Iza zidova“ – 3:44
7. „Od svega umoran“ – 3:29
8. „Kad prođe sve“ – 3:56
9. „Prvo jutro bez tebe (Oproštaj)“  – 4:03
10. „Naša istina“ – 4:09
11. „Ljubav je ostala gladna“ – 4:24
12. „Ovo je kraj“ – 3:14

(Balkanrock.com, 7. maj, 2012)

Death Saw - Blood Avenger (2010/2012)

Album Blood Avenger beogradskih hard rockera Death Saw – u suštini Đorđa Davida i, ako sam dobro pratio, treće inkarnacije njegovog pratećeg benda – i nije baš najsvežiji: od njegovog objavljivanja prošlo je oko godinu i po dana. No Đorđe David i kompanija su nedavno rešili da putem svog zvaničnog sajta (www.death-saw.com) svoj prvenac učine dostupnim za besplatno preuzimanje, i tako nam dali priliku da napravimo osvrt na ovo izdanje.

Teško je govoriti o ovom albumu a ne osvrnuti se na trenutak na fenomen zvani Đorđe David. Jer David je, iz neobjašnjivog razloga, jedna od najneomiljenijih pojava na srpskoj rock sceni, mada njegove izjave koje, kada se uzme u obzir status koji on uživa na domaćoj sceni, neizbežno deluju megalomanske, veliki publicitet koji je, iz meni potpuno nepoznatih razloga, dobijao, a kako čujem i sada dobija, na onoj tamo televiziji, pomalo prostačko ponašanje na sceni i izuzetno odbojan imidž koji David neguje u poslednjih nekoliko godina (videti spotove za pesme „Lying For Lust“ i „Lizard“) verovatno imaju nešto sa tim.

Doduše, ne može se poreći da je David veoma dobar vokal, verovatno najbolji od svih koji su prošli kroz Generaciju 5 (Dejana Najdanovića, naravno, ne računamo), benda iz koga je, nije tajna, isključen, a kao čiji pevač će, kako se čini, uglavnom i ostati upamćen. Jer David ne samo da je najveću popularnost doživeo kao frontmen pomenuog benda (oni su, sa druge strane, najbolje zvučali i snimili, po mom ličnom mišljenju, svoje najbolje pesme u periodu kada je Đorđe David stajao za mikrofonom), već svojim solo radovima nije uspeo da previše zaintrigira domaću publiku. I dok uzroke slabijeg uspeha Davidovog drugog solo albuma (podsećamo, Đorđe David je svoj solo prvenac, Balkan, objavio 1995), Đorđe David & Fuzzbox, iz 2001. – pristojnog hard rock albuma, urađenog u saradnji sa Kikijem Lesendrićem po principu red rokačina – red balada na tragu Generacije 5 i koji je ponudio nekoliko dosta dobrih komada („Samo svoj“, „Nemirne noći“, „Jutro“, te vanserijski dobru „Majko zemljo jedina“) – treba tražiti uglavnom u Davidovom scenskom i vanscenskom nastupu, razloge za slab uspeh Blood Avengera (ako se u stanju u kakvom je naše izdavaštvo uopšte može govoriti o uspehu ili neuspehu jednog albuma) moguće je (ili će biti moguće) pronaći na samom albumu.

Death Saw, pored Davida, čine gitarista Aleksandar Mitrović Tomi, basista Đorđe Golubović Džonzi i bubnjar Stefan Dželetović Džela. Autor celokupne muzike je Mitrović, a kao autori tekstova, na albumu su potpisani Dragana Ilić (odbojkašica, reprezentativka Srbije, napisala tekst za pesmu „Sećanja“), Goran Šobić („Harley i ja“), Malcolm Bridger (svi tekstovi na engleskom) i – Mlađan Dinkić („Samo hrabro“, „Dalje od pakla“). Svirački (a taj posao su Tomi, Džonzi i Džela jako dobro odradili) i produkcijski – siroviji hard rock zvuk, prečišćen od klavijatura, sa dosta bluesa i povremenim uplivima metala – Blood Avenger je sasvim u skladu sa onim što poslednjih godina rade Whitesnake, Europe, Sebastian Bach (čijim je uticajem na ovom albumu David proširio listu svojih uzora, na kojoj najistaknutija mesta zauzimaju David Coverdale i Dado Topić), Winger – dakle izvođači na čijem se nasleđu temelji zvuk Death Sawa. Šta je, dakle, ono što ne valja na albumu Blood Avenger? Uglavnom sve ostalo.

Gitarista Tomi, tehnički izuzetno potkovan, no čije su solaže, zbog insistiranja na demonstraciji tehnike, uglavnom prilično naporne, ovde se predstavio kao autor hard rock materijala za koji bi se moglo reći da je solidan, no više zbog naših niskih standarda (jer smo od domaćih hard rock bendova tradicionalne orijentacije odavno prestali da očekujemo nešto autentično i spektakularno) nego stvarnog kvaliteta. I ako sam nakon slušanja prve tri pesme, rokačine „Samo hrabro“, melodic rock komada „Sećanja“ i balade „Dalje od pakla“, pesama nešto banalnijih ali barem smislenih tekstova (što ih, s obzirom na filozofiju „čisto da ga ima“ koje se od početaka YU Grupe do danas drži većina domaćih hard rock bendova, čini prihvatljivim), pomislio da će Blood Avenger biti slušljiv, četvrta pesma, „Harley i ja“, potpuno me je razuverila. „Harley i ja“, sa neobičnim i nefunkcionalnim rešenjima (među kojima je i Davidovo repovanje na engleskom jeziku), kakvih ima i u drugim pesmama („Moonlight Fantasy“, „Lizard“), i stupidnim tekstom („Harley i ja, zmaja dva / Surogat i njegov brat / Iz auspuha uvek buka / Beng, beng, beng“) ozbiljan je konkurent za titulu Nečeg Najgoreg u domaćem hard rocku, a konkurencija je, podsećam vas, prilično velika. Ostatak albuma čine pesme na engleskom jeziku, njih ukupno devet. Nije sasvim jasno zašto se bend odlučio za tekstove na englekom; ne verujem da Death Saw gaje iluzije o proboju na inostrano tržište – pre će biti da su, kao i ogroman broj domaćih bendova koji ne umeju da napišu pristojan tekst, računali na to da domaća publika ne obraća pažnju na tekstove ako su engleskom jeziku. No u tekstovima pesama na engleskom ima, pored mnoštva sasvim nepotrebnih „fuckova“, toliko stupidarija – „Standing here, without fear / Serbian metal, we are proud / In case you can't hear / Fuck the system, hear the sound / Baby, come around“, „Get hard in the rain / Pull out the laser“ („Gallery“), „I know you're feeling horny / But I don't fucking care“ („Lying For Lust“), „The smell of sex is in the air“ („Beggars Bowl“) – da je nemoguće ne primetiti ih. Vrhunac gluposti predstavljaju pesma „Lizard“, sa monologom prema kojem i stihovi pesama Mötley Crüea deluju kao Cvetovi zla – „Baby, every morning, every night, when I was slipping into you, making you drip... You see, woman, I know you need me stick it into again... I'll give it to you, the lizard on his way, it's time to spread your legs and give him what he wants...“ – i „Turbo City“, pesma o, kako sam naslov nagoveštava, onima tamo – na stranu što ja smatram da njima ne treba davati ni previše negativnog publiciteta – ali otpevana na engleskom jeziku, što joj daje komičan pizvuk, a to, naravno, nije bila namera autora. Davidov akcenat tekstove na engleskom čini još užasnijim, a pitanje koliko bi tekstovi tek bili loši da su ih članovi benda sami pisali samo se nameće.

Naravno, na albumu ima i dobrih momenata – već pomenute pesme „Sećanja“ i „Dalje od pakla“, koje pomalo podsećaju na radove Davidovog nekadašnjeg benda, te whitesnakeovska rokačina „Moonlight Fantasy“, ali to je otprilike sve, premalo da popravi ukupan utisak. Mogu li Death Saw bolje? Da, no verovatno samo utoliko što mogu pronaći novog tekstopisca i odustati od pesama na engleskom jeziku i pornografske estetike, jer ne verujem da će ikada izaći iz okira oprobanih hard rock formi, mada tu mogućnost ne treba isključiti. Za samog Đorđa Davida, koji je svojim ranijim radovima već pokazao šta i koliko može, Blood Avenger je veliki korak unazad.

Ocena: 1,5/5

Datum izdavanja: novembar 2010. (CD), mart 2012. (free download)

Žanr: Hard rock

Dužina trajanja: 74:23

Izdavač: Power Music

Spisak pesama:

1. „Samo hrabro“ – 4:55
2. „Sećanja“ – 5:49
3. „Dalje od pakla“ – 6:23
4. „Harley i ja“ – 5:03
5. „Moonlight Fantasy“ – 5:18
6. „Gallery“ – 5:28
7. „Turbo City“ – 5:50
8. „Lizard“ – 5:11
9. „Suffer“ – 7:18
10. „No Compromise“ – 5:50
11. „Lying For Lust“ – 4:56
12. „Beggars Bowl“ – 5:04
13. „Blood Avenger“ – 7:17

(Balkanrock.com, 15. april 2012)

Meat Loaf - Hell In A Handbasket (2012)

Moram da priznam da me vest da Meat Loaf priprema novi album nije previše obradovala. Loaf nikada nije izdao dva  studijska albuma u ovako malom vremenskom razmaku –  Hell In A Handbasket je za australijsko tržište objavljen još krajem septembra prošle godine, a Meat Loafov prethodni studijski album, Hang Cool Teddy Bear, objavljen je 2010 – te je postajala bojazan da će Hell In A Handbasket biti sačinjen od pesama napisanih za Hang Cool Teddy Bear a potom odbačenih, bojazan koja se pokazala delimično opravdanom, jer su se dve pesme koje je kompozitor i tekstopisac Sean McConnel prvobitno napisao za prethodni Loafov album našle na ovom. Na listi autora, osim Dave Kushnera, nije bilo zvučnih imena (kao autori na prošlom Loafovom albumu su, između ostalih, bili potpisani i James Michael, Rob Cavallo, koji je album i producirao, Justin Hawkins i Jon Bon Jovi), a pri pogledu na listu gostiju hvatala me je jeza. Jer pored country muzičara Johna Richa i Trace Adkinsa, te pevača Sugar Ray Marka McGratha, na Hell In A Handbasket gostovali su i Chuck D, što sam, budući da gajim neizmerno poštovanje prema angažovanim stihovima Public Enemya, i mogao da prihvatim, uprkos podozrenju koje osećam prema duetima rock veterana i rapera, i Lil' Jon, što je za mene bilo previše (poređenja radi, na prošlom Loafovom albumu gostovali su Brian May, Steve Vai, Justin Hawkins i Jack Black). Tešila me je jedino vest da će produkcija ponovo biti poverena Cavallu, te Loafovom dugogodišnjem saradniku Paulu Crooku. No, kada sam album konačno preslušao, bio sam prijatno iznenađen. Veoma prijatno iznenađen, čak.

Pre svega, Hell In A Handbasket nije urađen po šemi koju su još 1976. zacrtali Loaf i Jim Steinman (jedna, obično uvodna, simfonijski pompezna stvar, malčice hard rocka, balade u kojima dominira zvuk klavira, dueti sa ženskim vokalima), a koje se Loaf dosledno držao i na Hang Cool Teddy Bear. Kako su svi Meat Loafovi pokušaji da se otrgne ovoj formuli doživeli neuspeh i kod publike i kod kritike (a poslednji takav pokušaj bio je Blind Before I Stop iz 1987), i kako se Loaf nakon ogromnog uspeha Bat Out Of Hell II: Back Into Hell uglavnom držao pozatog šablona, već i sama činjenica da je na Hell In A Handbasket bio još skloniji ekperimentisanju no na Hang Cool Teddy Bear predstavlja veliki plus za ovaj album. Hell In A Handbasket je zapravo Loafov muzički najraznovrsniji album. Ima tu zdravog mainstream rocka („All Of Me“, „Fall From Grace“, „Blue Sky“), hard rocka („Mad Mad World“, „Party Of One“, „Live Or Die“, „Stand In The Storm“), ali vrlo malo onog wagnerijanskog (čitaj: steinmanovskog), dosta countrya („The Giving Tree“, „Live Or Die“, „Stand In The Storm“, ), malčice gospela („The Giving Tree“), budući da su, jelte, Chuck D i Lil' Jon tu ima i hip hopa („The Good God Is A Woman And She Don't Like Ugly“, „Stand In The Storm“), ima čak i trunčice punka („Party Of One“), no meni je ovaj album najzanimljiviji po tome što na njemu ima više bluesa no i na jednom Meat Loafovom albumu („Mad Mad World“, „40 Days“, „California Dreamin'“).

Blues, uostalom, umnogome odgovara temi kojom se bavi većina tekstova, a koju nagoveštava i sam naslov albuma. Naime, aktuelne ekonomske i socijalne prilike u Sjedinjenim Državama su, očigledno, ostavile snažan utisak na Loafa (kao, uostalom, i na sve građane Amerike), koji, istina, ne piše sam pesme koje izvodi, ali usmerava autore pesama u određenom smeru, i, naravno, ima poslednju reč kada se odlučuje o tome koje će se pesme naći na albumu. (Svakako,  velika ekonomska kriza nije pogodila samo Sjedinjene Američke Države, ali je čak i od mnogo angažovanijih američkih muzičara previše očekivati da bace pogled izvan sopstvenog dvorišta.) Tako pesme „The Giving Tree“, „Mad Mad World/Good God Is A Woman And She Don't Like Ugly“, „40 Days“ i „Stand In A Storm“ odišu besom i rezignacijom posve drugačijim od tinejdžerskog bunta kojim su neizbežno odisale čak i one Loafove pesme za koje bismo mogli reći kritikuju stanje u društvu („Life Is A Lemon And I Want My Money Back“, „Land Of The Pig (The Butcher Is King)“). „Giving Tree“ je fantastičan spoj kantrija, hard rocka i gospela, sa sjajnim tekstom nadahnutim kako realnošću, tako i mitskim motivima iz gospel i blues pesama (deo kada Loaf praćen horom peva „It's beautiful fruit / Seеms ripe at ground level / It's dangerous roots / Lead straight down to the devil“ je naročito impresivan) „Mad Mad World/Good God Is A Woman And She Don't Like Ugly“ je odličan spoj obrade blues rock komada „Mad Mad World“ kanadskog rockera Toma Cochranea, obrade koja je, usuđujem se reći, bolja od originala, i rapovanja besnog D-a, kojim je ovaj dokazao da MTV kompanija može i danas samo da mu pljune pod prozor i zbog koga sam spreman čak i da mu oprostim što je pohvalio „Radnički rep“ Lazara Ristovskog. Moje strepnje, dakle, bile su neopravdane, kada je o D-u reč to jest. Jer „Stand In The Storm“ bi mnogo bolje zvučala bez Lil' Jonove dreke. I iako pomenuta stvar, inače snimljena u dve verzije – na australijskom/nemačkom izdanju albuma u ovoj pesmi pevao je John Rich, a na izdanju namenjenom Sjedninjenim Državama i ostatku Evrope Trace Adkins, na prvo slušanje deluje kao papazjanija sačinjena od hard rocka, countrya i hip hopa, na drugo slušanje shvatate da ona predstavlja spoj tri protestne forme. Sad, Loaf baš i nije Bruce Sprinsteen, kao što ni Adkins ni Rich nisu Willie Nelson, niti je Lil' Jon Chuck D, ali je ova zamisao svakako zanimljiva. Naposletku, tu je „40 Days“, sjajan komad bluesa sa prekrasnim country outrom na akustičnoj gitari, za koju se mirne duše može reći da je jedna od najboljih stvari koje je Loaf ikad snimio i u čijem tekstu je vrlo lako prepoznati i sliku naše realnosti. Socijalni komentar prisutan je čak i u baladama „Our Love And Our Souls“ (duet sa Loafovom starom saradnicom Patti Russo) i „Another Day“, koje predstavljaju najslabije momente na albumu, dok „Blue Sky“, iako balada sa tekstom koji poziva sve ljude sveta (ili bar Amerike, mada to u očima većine Amerikanaca dođe isto) na mir, za divno čudo, ne ulazi u red loših kopija Lennonove „Imagine“, čemu doprinosi sažetost, te sjajni prateći vokali, no pre svega činjenica da je Loaf u njoj briljirao.

Činjenici da Hell In A Handbasket zvuči neobično iskreno doprinule su i „Fall From Grace“, country rokačina „Live Or Die“ i „Party Of One“ – u kojoj su briljirali i Loaf i Russoova, jedina pesma na albumu u kojoj ima nešto od steinmanovske pompeznosti, ali u spoju sa sirovošću nesvojstvenom Loafu – i, naročito, „All Of Me“, sjajna mainstream stvar sa prelepim klavirskim deonicama, koja stoji rame uz rame sa pesmama poput „Alive“ i „Elvis In Vegas“ kao jedan od Loafovih interpretatorskih vrhunaca. Naposletku tu je i začuđujuće pristojna verzija pesme „California Dreamin'“, sa veoma lepim solom na saksofonu, koja po senzibilitetu pomalo podseća na verzije Bobbya Womacka i Josea Feliciana.

Sve u svemu, ukupni utisak više je nego povoljan. Hell In A Handbasket ulazi u red Loafovih boljih izdanja; svakako, po kvalitetu Hell In A Handbasket ne može se meriti sa albumima iz Bat Out Of Hell trilogije, ali itekako može sa Dead Ringer, Bad Attitude ili Hang Cool Teddy Bear. Hell In A Handbasket značajan je i zato što se na njemu Loaf po prvi put (ozbiljnije) poigrao Brucea Springsteena ili Johna Mellecampa, i to sa prilično uspeha. Uspeh je tim veći što danas ni Bossu, složićete se, ne polazi za rukom da nas ubedi da je i dalje ONAJ Springsteen – jer na sva njegova uveravanja da je Wrecking Ball nabijen besom više no ijedan drugi njegov album, možemo mu postaviti pitanje: „Ček', a šta bi s onim Working On A Dream?“.

Ocena: 4/5

Datum izdavanja: 27. februar 2012. (Evropa)

Žanr: Rock, hard rock, country rock, blues rock

Dužina trajanja: 52:33

Izdavačka kuća: Sony Records

Producent: Rob Cavallo, Paul Crook, Lil Jon

Spisak pesama:

1. „All Of Me“ – 5:17
2. „Fall From Grace“ – 3:46
3. „The Giving Tree“ – 4:54
4. „Mad Mad World/The Good God Is A Woman And She Don't Like Ugly“ – 4:05
5. „Party Of One“ – 3:59
6. „Live Or Die“ – 4;27
7. „Califoria Dreamin'“ – 4:05
8. „Another Day“ – 5:03
9. „40 Days“ – 5:23
10. „Our Love And Our Souls“ – 4:00
11. „Stand In The Storm“ – 4:37
12. „Blue Sky“ – 2:57

(Balkanrock.com, 10. april 2012)

Rok Mašina: Na ponoru svetlosti

U godini koja je za nama gotovo niko se nije setio jednog značajnog jubileja – trideset godina od objavljivanja Rok Mašine, prvog – i jedinog – studijskog albuma istoimene grupe. Jedan od uzroka je svakako, pored činjenice da se ovakvih jubileja naši novinari retko sete ako ih se ne sete sami muzičari, činjenica da Rok Mašinu mnogi smatraju tek obnovljenom Pop Mašinom, te Rok Mašina ispada tek četvrti, odnosno treći studijski, album Pop Mašine. Čak i ako se ne držimo te računice, kompleksni albumi Kiselina i Na izvoru svetlosti (od kojih je prvi 1998. godine proglašen šezdesetim na listi sto najvećih albuma jugoslovenske popularne muzike, doživeo čak četiri reizdanja, ne računajući njegovo pojavljivanje u okviru boks seta Antologija 1972 – 1976, i nebrojeno puta uziman za dokaz da „ni jugoslovenski rokenrol pre Novog talasa nije bio zanemarljiv“ – Dimitrije Vojnov) mogu zaseniti Rok Mašinu i Izrod na granici, kojima su se nekadašnji članovi Pop Mašine okrenuli nešto tvrđem, ali znatno jednostavnijem zvuku. No ako smo skloni da Rok Mašinu posmatramo kao potpuno novi početak za Roberta Nemečeka i braću Božinović, a skloni smo, manje zbog rečenice „Svaka sličnost sa grupom 'Pop Mašina' je slučajna i nenamerna!“ ispisane na poleđini omota Rok Mašine, a više zbog stilskog zaokreta koji su načinili nekadašnji članovi Pop Mašine, Rok Mašinu i Izrod na granici videćemo kao izdanja koja predstavljaju značajne tačke na razvojnom putu domaćeg teškog zvuka. U godini kada se navršava trideset godina od raspada Rok Mašine i povlačenja Roberta Nemečeka sa domaće rock scene, ovim tekstom pokušavamo da načinimo skroman doprinos ublažavanju nepravde nanete ovom potcenjenom bendu.

Svakako, nesreća Rok Mašine leži i u činjenici da je njen debi album objavljen 1981, iste godine kada su se pojavili prvenci Šarla Akrobate, Električnog Orgazma, Idola, Haustora, Filma, Bulevara, Pilota, Lačni Franza i Zane, te Sunčana strana ulice Azre i Doživjeti stotu Bijelog Dugmeta, i  kada su YU Grupa, Smak i S Vremena Na Vreme objavili da prestaju sa radom. Svakako, preterano je reći da su mediji „sve što je mirisalo na hard rock pokušavali da sahrane“ (Zoran-Kiza Zdravković), ali je jugoslovenskim hard rock bendovima da bi opstali i/ili uspeli bila nužna autentičnost (Kerber), komercijalni njuh (Divlje Jagode), srčanost (Atomsko Sklonište), neretko tvrdoglavost (Vatreni Poljubac), ili sve to u sprezi sa poetskim jezikom umnogome u skladu sa punk i novotalasnom poetikom i bliskim najširoj publici (Riblja Čorba).

Rok Mašini nije nedostajalo autentičnosti, ali ni komercijalnog potencijala – zvuk albuma Rok Mašina umnogome je na tragu tada aktuelnih AC/DC i Whitesnake, ali i Def Leppard („Želim“ je jedna od prvih domaćih power balada na tragu „Bringin' On The Heartbreak“), ali u tome verovatno leži i jedan od glavnih uzroka loše prođe albuma. Prvenstveno hard rock album, prvenac Rok Mašine morao je ostavljati utisak već viđenog čak i u jugoslovenskim  okvirima, iako je tandem Božinović-Božinović zvučao bitno drugačije od, recimo, tandema Kojić-Bajagić. Svakako, neuspehu albuma je doprinela i činjenica da su se Rok Mašina tekstovima malo odmakli od tradicije banalnih (neretko nebuloznih) tekstova, koja se u domaćem hard rocku proteže od Smaka i početaka YU Grupe, preko Gordih, Grive, Osmog Putnika (Drage sestre moje...) i Legije, do Kraljevskog Apartmana i Atlantide. No, ako u tekstovima Rok Mašine i nema dubine, oni su svakako značajni jer nose nagoveštaj jedne nove poetike. Rok Mašina su među prvima na domaćoj rock sceni u tekstove uveli „zakone ulice“ i „gradske ratnike bez milosti“ („Zakon ulice“) – o sličnim temama govorili su i drugi, i ranije (Parni Valjak), i u isto vreme (Bulevar) i docnije (Zabranjeno Pušenje), ali na mnogo manje mitiziran način – makabrističko („Nešto strašno“), i, doduše stidljivo, AC/DC-jevski i whitesnakeovski mačizam („Vatra“). Dodajte tome i motiv oslobađanja iz okova pohotljivih udavača i društvenih konvencija („Neću ti dati“, „Bilo mi je bolje“) i podizanje rock 'n' rolla na božanski pijedestal („Rok mašina“), i dobili ste osnove heavy metal poetike.

Elementi metal poetike još su izraženiji na EP-ju Izrod na granici. U pesmama „Granica“, „Nulti čas“ i „Promašen san“ osetna je težnja da se stihovima da nešto ozbiljniji ton. Tako su u „Nultom času“ apokaliptičke vizije, u kojima je moguće nazreti čak i motive iz Otkrovenja Jovanovog, implicitno, preko naslova, dovedene u vezu sa „časovnikom sudnjeg dana“ i drugom čestom metal temom, smakom sveta kao posledicom nuklearnog rata. I iako Rok Mašina nisu bili prvi na domaćoj sceni koji su se pozabavili ovakvom tematikom, tekst pesme „Nulti čas“ mnogo je bliži tekstovima pesama „Electric Funeral“ i „2 Minutes To Midnight“ no poeziji Boška Obradovića. Tako i „Promašen san“, iako su se u njoj članovi benda samo poigrali okultnim (manje stihovima, a više semplovanjem glasa Alistera Crowleya) odiše posve drugačijom (čitaj: mračnijom) atmosferom no što je progressive rock mistika sedamdesetih, ali i naivni makabrizam savremenika Rok Mašine poput Gordija i Pomaranče. Rok Mašina se onome što nazivamo heavy metalom u užem smislu približila ne samo tekstovima, ali je Izrod ipak ostao na granici žanrova. Jer, nasuprot rainbowovske „Granice“, sabbathovskog „Promašenog sna“ i „Nultog časa“ u kome je Nemeček zapevao falsetom, i u kome su braća Božinović zazvučala sasvim maidenovski, našla se zeppelinska 12-bar himna „Rokenrol“ i live verzija pesme „Bilo mi je bolje“.  Izrod na granici nam omogućava da naslutimo kojim bi putem Rok Mašina mogla nastaviti da nije ugasila motore, no svaka tvrdnja, poput one da je Rok Mašina mogla postati ono što je jugoslovenskoj rock sceni nedostajalo – autentični heavy metal bend sa dovoljno komercijalnog potencijala (razume se da su zahtevom da bend bude autentičan Divlje Jagode, a zahtevom da bude heavy metal i Kerber, isključeni iz konkurencije) – predstavlja jedan od nebrojeno mnogo odgovora na pitanje „Šta bi bilo kad bi...?“. Ipak, možemo slobodno reći da su reči Nenada Pejovića – „[...] rak-rana našeg roka (pa i svega ostalog) nije, kao što se obično misli, bilo večito kaskanje za trendovima koji su nastajali po prestonicama rok biznisa. Primer Gordija pokazuje da i pored zavidne egzekutivne moći benda, svest njegovih članova nije bila dovoljno razvijena kao muzika kojom su se učvrstili na poziciji pionira ovdašnjeg metala“ – lako primenjive i na slučaj Rok Mašine.

Osvrnimo se radije na trenutno mesto Rok Mašine u ex-YU rock panteonu. Po nekima će Rok Mašina biti jedan od zaboravljenih ali i najblistavijih bisera jugoslovenske hard rock scene, po nekima tek fusnota u priči o Pop Mašini, no slobodno možemo reći da Rok Mašina u svakom slučaju zaslužuje više, i da njena pojava predstavlja jedan od kamena međaša na domaćoj hard rock sceni (kao što to, uostalom, predstavlja i pojava Pop Mašine). Podsećamo da je među našim bendovima koji su delovali tokom sedamdesetih moguće jasno identifikovati one pod uticajem Deep Purplea i Led Zeppelina, pa čak pronaći i njihove pandane (Smak, odnosno Bijelo Dugme), ali da uticaja Black Sabbatha nema previše ni u radovima onih koji su bili ljubitelji muzike Kumova Metala (među kojima su, po sopstvenom priznanju, bili i članovi dva pomenuta benda). Iako elemenata heavy metala ima i u prljavim rifovima Rajka Kojića i režanju Bore Đorđevića, kao i stoprocentom rokenrolu Milića Vukašinovića, heavy metal u svom najčistijem obliku se na ovim prostorima pojavljuje tek početkom osamdesetih. Pritom se kao ključna može uzeti 1981. godina, kada su Gordi Paklenim triom načinili iznenadni zaokret ka metalu, Divlje Jagode Staklenim hotelom nagovestile kojim će putem ići kada mesto pevača zauzme Alen Islamović, a Pomaranča objavila svoj prvenac, Peklenska pomaranča. Pomenutim albumima možemo slobodno pridružiti i Rok Mašinu, kao album koji je, doduše, više odisao istim duhom no u muzičkom pogledu imao sličnosti sa svojim gorepomenutim savremenicima. Već Izrod na granici ne možemo označiti kao pionirski poduhvat na polju jugoslovenskog metala, jer je objavljen iste godine kada se oglašava nova generacija teškaša (Ratnici/Warriors objavljuju svoj prvi studijski album, a Kerber i Griva objavljuju svoje prvence, koji su  ujedno i jedina njihova izdanja koja bi se mogla označiti kao heavy metal), no to ne umanjuje sjaj ovog izdanja. Pogotovu ako imamo na umu da je heavy metal scena domovine njegovih tvoraca oduvek bila slabašna. Voleo bih da mogu reći,da se u zadnjih desetak godina stanje drastično popravilo najbolje, a ako i nije da je to zbog celokupnog stanja u kome je domaća rock scena, te kako neki tvrde,  činjenice da čak i mediji orjentisani na rock kulturu više pažnje poklanjaju punk rock i alternativnoj sceni. Voleo bih, ali ne mogu. Između ostalog i zato što kvantitet ne znači i kvalitet.

Možda ima neke istine u tvrdnji da smo nacija „talentovanija“ za gorepomenute žanrove no za heavy metal – kako, uostalom, drugačije objasniti činjenicu da su među srpskim metal bendovima najviše domete u artističkom pogledu dostigli i dostižu bendovi otvoreni za ekperimentisanje sa drugim žanrovima (Svarog, Consecration, Trigger i drugi). A možda su posredi i pomanjkanje ličnog izraza i, istovremeno, prevelike ambicije. U vreme kada predstavnici tzv. Nove srpske scene inspiraciju traže među novotalasnim, ali ne samo novotalasnim herojima (pioniri scene, Jarboli, izjavili su da nije slučajno što neke od njihovih pesama podsećaju na rane radove YU Grupe) i opredeljuju se za tekstove na srpskom jeziku, u Srbiji još uvek postoji nebrojeno metal bendova koji bi želeli da postanu novi Iron Maiden, Pantera ili Slayer i, samim tim, glavne zvezde Wackena ili Monsters of Rocka (sa druge strane, bendovi poput Alogie ili Atlantide, poučeni svojim ili tuđim iskustvom, opredeljuju se za osvajanje domaćeg tržišta, ali pritom zaboravljaju na stanje celokupne domaće rock scene, te smekšavaju svoj zvuk do granice na kojoj on može postati prihvatljiv ljubiteljima OT ili Amadeus Banda, no to je već druga priča) i, shodno tome, opredeljuju se za tekstove na engleskom jeziku, računajući, naravno, i na činjenicu da domaća publika mnogo teže prepoznaje gluposti kao takve ako nisu otpevane na njihovom maternjem jeziku. Razlog što stihovi Rok Mašine nisu pisani na engleskom ne leži samo u okrenutosti domaćem tržištu, jer je, po opšteprihvaćenoj tvrdnji (koju činjenica da je najveći broj progressive rock/hard rock bendova prestao sa radom sa dolaskom Novog talasa ozbiljno dovodi u pitanje), na jugoslovenskoj rock sceni bilo mesta za sve, već svakako u želji članova benda da se obrate prvenstveno domaćoj publici. Sa tekstovima Rok Mašine na naše prostore prvi put prodire jedna nova poetika (Gorde ovde ne pominjemo iz već poznatih razloga), no pionirski rad Rok Mašine na ovom polju ostao je nedovršen, pa o njima ne možemo govoriti kao o našim prvim pravim metal pesnicima (ovoj tituli je, zasad, najbliži Milan B. Popović) iz čijeg šinjela bi mogao izaći neki tekstopisac.

No, i tvrdnja da bi domaća metal scena izgledala drugačije da je više domaćih metal muzičara slušalo Rok Mašinu, kao ustalom i Pop Mašinu, ulazi u domen pukih pretpostavki bez stvarnog pokrića. Kao što se novi talas britanskog metala mogao pojaviti samo u domovini Deep Purplea, Led Zepelina i Black Sabbatha, i kao što se glam metal mogao pojaviti samo u domovini Kissa, Aerosmitha i Alicea Coopera, domaća progressive/hard rock scena sedamdesetih mogla je biti prirodna i odlična baza za razvoj domaće metal scene – primeri Rok Mašine i Gordih tu tvrdju dokazuju – pre trideset godina, doduše. Danas je, verovatno, odviše kasno. Ipak, u vreme kada Trigger neuspešno obrađuju novotalasne hitove, a Heaven Rain poluuspešno zaboravljene pop rock klasike, ja bih mnogo više voleo da čujem neku od pesama Rok Mašine u izvedbi nekog domaćeg benda.

(Balkanrock.com, 21. mart 2012)

Album po album: Saraya

Kada neki muzički pravac uđe u tokove mejnstrima i postane masovno prihvaćen pojavi se masa onih koji će se o taj pravac očešati i preuzeti od njega nešto – češće imidž, ređe nešto od zvuka. Tako su tokom druge polovine osamdesetih u modi bili čupava kosa do dupeta i glasan zvuk distorzirane gitare.  Hard rock i heavy metal su, zahvaljujući njihovoj najkomercijalnijol inkarnaciji, glam metalu, bili na vrhuncu popularnosti – činjenica je da je i „tradicionalni“ heavy metal dobijao svoje parče kolača – no renesansa teškog zvuka se završila već u prvoj polovini decenije, erupcija energije i ideja se utišala, a zavladala je hiperprodukcija kopija. Albumi su se radili šablonski – preko jednostavnih rifova, prštećih bubnjeva i pevljivih refrena nabaciti tekst čija se tematika smeštena negde u magičnom trouglu seks – droga – rock 'n' roll, i uspeh bi trebalo da bude zagarantovan – trebalo, jer nije uvek bio. Hard rock i heavy metal su osamdesetih, dakle, bili proizvodi masovne potrošnje i prirodno je što je upliva teškog zvuka bilo čak i na albumima pop izvođača – setimo se samo saradnje Michaela Jacksona sa gitarskim herojima poput Eddiea Van Halena i Stevea Stevensa – o imidžu da i ne govorimo – 1987. godine zaista nije bilo puno razlike u stajlingu već pomenutog Kralja Popa i Alicea Coopera. Težak zvuk i lake note su mogli ne samo mirno koegzistirati, već se i vrlo uspešno (ako ne u artističkom, svakako u komercijalnom smislu) preplesti – treba samo poslušati albume The Final Countdown Europea, Blind Before I Stop Meat Loafa, Slippery When Wet Bon Jovia, Hysteria Def Lepparda, ili soundtrack album za film Top Gun. U grupi onih koji su svoju muziku obojili teškim bojama posebno mesto zauzimaju ženski vokali, poput Fione Flanagan, Robin Beck, Lise Dominique ili Alannahe Myles, čiji albumi nisu imali čvrstinu radova Lite Ford, benda Femme Fatale, često čak ni benda Vixen, delimično zato što su bili namenjeni još široj publici no što je armija headbangera, ali su predstavljali zanimljivu fuziju popa i hard rocka, često sa uplivima bluesa, soula, funka i drugih žanrova. Među pevačicama pop rock/hard rock provenijencije istaknuto mesto zauzima Sandi Saraya, koja je, sa svojim bendom Saraya, krajem osamdesetih predstavljala jednu od najzanimljivijih pojava na američkoj hard rock sceni.

Bend Saraya, koji je prvobitno delovao pod originalnim imenom Alsace Lorraine (francuski regioni Alzas i Lorena su od 1871. do 1918. godine bili objedninjeni pod imenom Alzas-Lorena), osnovali su 1987. godine pevačica Sandi Saraya i klavijaturista Gregg Munier. Iako osnovan u Nju Džersiju, bend se ubrzo preselio u tanašnju Meku hard rocka, Los Anđeles. Boravak u Gradu anđela grupi nije doneo očekivani uspeh i ona se ubrzo vratila u Nju Džersi. Sandi i Munieru će se tu pridružiti gitarista Tony Rey Bruno (nekadašnji član benda Danger Danger), basista Gary Talyor i bubnjar Chuck Bonfante. Ova postava je 1989. godine objavila album Saraya, koji je doživeo manji uspeh (dva manja hita i 79. mesto na Billboardovoj Top 200 listi). Godinu dana kasnije Munier i Taylor su napustili bend. Na Taylorovo mesto došao je Barry Dunaway (nekadašnji basista Yngwiea Malmsteena i Joe Lynn Turnera). Dve godine kasnije bend je objavio svoj drugi i poslednji album, When The Blackbird Sings.... Album nije ponovio uspeh svog prethodnika, i nakon turneje koja ga je pratila, a za koju je upražnjeno mesto klavijaturiste zauzeo John Riggio, bend je prestao sa radom.

Saraya (1989)

Debi album grupe Saraya poseduje sve bitne odrednice glam metal žanra: rock himne sa pevljivim refrenima („Love Has Taken Its Toll“, „One Night Away“, „Runnin' Out Of Time“, „Fire To Burn“), emotivne balade („Gypsy Child“, „St. Chistopher Medal“) i pop obojene pesme sa izraženim klavijaturama („Healing Touch“, „Back To The Bullet“). No albumu Saraya se ipak ne može prilepiti etiketa tipičnog glam metal albuma. Činjenica da se bend nije dosledno držao „sex, drugs & rock 'n' roll“ poetike samo je jedan od razloga – ako mislite da je to zbog činjenice što je Saraya bio bend sa ženskim vokalom, poslušajte album Femme Fatale istoimene grupe ili album Stilleto Lite Ford – takve poetike se, uostalom, nisu držali ni W.A.S.P. ni Stryper, pa se njihovi albumi smatraju reprezentativnim primercima glam albuma. To, naravno, ne znači ni da su se Saraya od glam metal poetike u potpunosti odmakli – činjenica da se ona ovde javlja u svojoj blažoj varijanti „love, love, rock 'n' roll“ posledica je ambicija da se album dopadne i hard rock i pop publici. Uzrok autentičnosti albuma više leži u božanstvenom glasu Sandi Saraye i njenom umeću interpretacije, sposobnosti da u pesmu unese potrebnu toplinu („St. Christopher Medal“), ali i oštrinu („Runnin' Out Of Time“), da zazvuči šeretno (funky stvar „Get U Ready“), ali i istinski setno („Back To The Bullet“). Upravo zahvaljujući Sandi čitav album zvuči neobično iskreno, i iako se nikako ne bih složio sa mišljenjima da je sama sintagma „iskren glam metal album“ pleonazam, ne mogu poreći da se baš po svojoj iskrenosti ovaj album razlikuje od većine svojih savremenika. Autentičnost albumu daje i nešto što bi se teško moglo nazvati konceptom, ali se svakako može nazvati idejom. Na albumu je, naime, prisutan, iako slabo uočljiv, motiv putovanja: „Gypsy Child“ (u kojoj se, kako sam naslov otkriva, Saraya bave jednim od omiljenih rock mitova), „St. Christopher Medal“ (u mnogim kulturama medaljon sa likom svetog Kristofera je omiljena amajlija putnika), te pesme „One Night Away“ i „Runnin' Out Of Time“. Pomenute pesme ujedno predstavljaju i najvrednije na albumu: „St. Christopher Medal“ je emotivna balada koja odskače od ljiga kojima je put utrla „Home Sweet Home“ Mötley Crüea, „Runnin' Out Of Time“ je rokačina kakve se ne bi postideli ni Whitesnake, a lepotu pesme „Gypsy Child“ možete istinski doživeti samo ako je slušate tokom noćne vožnje dok posmatrate svetla duž autopouta. Teži komadi „Fire To Burn“ i „Drop The Bomb“ sasvim fino kontrastiraju sa pop-obojenim „Healing Touch“ i „Back To The Bullet“, no najfiniji kontrast grade „Runnin' Out Of Time“ i njen intro, ljupka klavirska minijatura „Alsace Lorraine“. Prvenac Saraye je definitivno više nego pristojan album, pa razloge njegovog slabog uspeha treba tražiti na drugoj strani. Naime, u vreme objavljivanja albuma Sandi je negovala je imidž mnogo manje upadljiv no što je bio imidž njenih koleginica (čitaj: bila je znatno manje razgolićena) i sa uspehom se opirala težnjama menadžera i izdavača da od nje načine novu Litu Ford. U vreme kada je seksepil bio karta na koju su igrali i muškarci koji su se bavili teškim zvukom, bend predvođen pevačicom pomalo muškobanjastog imidža morao je ostati slabo zapažen.

When The Blackbird Sings... (1992)

Mötley Crüe su 1989. pevali da je „došlo vreme promene“ ali je prosto neverovatno koliko je bendova početkom devete decenije prošlog veka još uvek stvaralo albume po oprobanom receptu. Početkom devedesetih samo su malobronjni glameri, poput Skid Rowa (albumom Slave To The Grind), W.A.S.P.-a (albumom The Crimson Idol) ili Bon Jovia (albumom Keep The Faith), odbacili šablone. Pomenutim velikanima su se pridružili i članovi Saraye svojim drugim albumom. Sa pesmama nešto sporijeg ritma, klavijaturama potisnutim u drugi plan i toolovskim bas linijama, ovaj album umnogome odiše duhom devedesetih. Naravno, When The Blackbird Sings... je suštinski glam metal album, ali je atmosfera ovog albuma, kako naslov nagoveštava, mnogo mračnija no atmosfera tipičnog glam metal albuma. Takvom atmosferom odišu čak i pesme koje su mogle biti napisane i tri godine ranije – „Hitchin' A Ride“, „Lion's Den“ – a naročito one znatno ozbiljnije tematike. Naime, u nekoliko pesama na When The Blackbird Sings... pojavljuje se motiv narkotika – „White Highway“ i dvosmislena „Seducer“ sa zanimljivim govornim introm, a moguće je nazreti ga u još nekoliko numera, uključujući i naslovnu, ali teško da u slučaju ovog albuma možemo govoriti o ideji. Jer ako zavirite ispod naslova „Queen Of Sheeba“, „Bring Back The Light“, „Tear Down The Wall“ i već pomenutih „Hitchin' A Ride“ i „Lion's Den“, videćete da se iza njih kriju ljubavne pesmame koje se, iako obučene u nešto mračnije ruho, malo razlikuju od pesama sa prvog albuma grupe. U poslednjoj pesmi na albumu, baladi „New World“, Saraya pevaju o novom, boljem svetu, ali na samo za nijasnu manje naivan način no White Lion u „When The Children Cry“, te ni njome ne izlaze iz okvira glam poetike. No kada se When The Blackbord Sings... pojavio, njegov zvuk je verovatno bio odviše moderan za preostale ljubitelje glam metala. Sa druge strane, uprkos čvršćem zvuku i nešto ozbiljnijem pristupu pojedinim temama, album verovatno nije bio dovoljno žestok da bi pokupio simpatije ljubitelja „težeg“ metala kao što je to uspelo albumima Slave To The Grind i The Crimson Idol. U svakom slučaju, album je bio odviše tvrd da bi se imalo dopao pop rock publici. When The Blackbird Sings... je podelio sudbinu dva gorepomenuta albuma, koji nisu uspeli ni da održe popularnost svojih autora, a kamoli da glam metal sceni ubrizgaju preko potrebnu injekciju novih ideja. Ali dok su imena Skid Row i W.A.S.P. mogla da prežive potrese na sceni, pa čak i potrese sa epicentrom unutar samog benda, bend Saraya je nakon objavljivanja drugog albuma došao do neumitnog kraja. No, imajući u vidu da albumi Slave To The Grind, The Crimson Idol i Keep The Faith u artističkom smislu predstavljaju vrhunac delovanja njihovih autora, možemo pretpostaviti da bi nakon albuma When The Blackbird Sings... svaki naredni korak grupe Saraya bio načinjen po silaznoj putanji. Kako je Saraya bio bend sa neskrivenim komercijalnim ambicijama, a teško je zamisliti da bi se nakon albuma kakav je When The Blackbird Sings... mogli okrenuti popu (mada Sandinim koleginicama ovakav radikalizam nije bio nepoznat – Alannah Myles se početkom devedesetih okrenula znanto mekšem zvuku albumima Rockinghorse i, naročito, A-lan-nah, Lee Aaron se krajem iste decenije okrenula bluesu), možemo predpostaviti da bi kompas usmerili ka modernom hard rocku grupa Stone Temple Pilots, Alice In Chains i Soundgarden, a slični pokušaji glam metal bendova su, kao po pravilu, zvučali tragikomično (izuzeci, poput Saigon Kicka, vrlo su retki). No činjenica da su albumom When The Blackbird Sings... ostvarili mnogo značajniji poduhvat no što je Saraya teško da može biti ikakva uteha članovima benda koji je mogao biti mnogo uspešniji da se klima na globalnoj rock sceni nije počela menjati uporedo sa njihovim prvim uspesima.

Epilog

Sandi Saraya se nakon razvoda od Briana Wheata, basiste Tesle, udala za malo poznatog glumca Brendana Kellya i povukla sa scene. Bruno je nakon odlaska iz benda sarađivao sa Joe Lynn Turnerom, Enriqueom Iglesiasom, Anastaciom i svojim nekadašnjim bendom, Danger Danger, a Dunaway sa Malmsteenom i Patom Traversom. Munier je preminuo 2006. godine od komplikacija izazvanih upalom pluća. Iako se 2010. godine bend ponovo okupio da bi na notingemskom Firefestu podelio binu sa bendovima Bonfire, Lynch Mob, Nelson, Pretty Maids, Beggars & Thieves, Bangalore Choir i drugima, nesuglasice između Sandi i organizatora festivala su dovele do otkazivanja nastupa grupe.

(Balkanrock.com, 15. februar 2012)

Steel Panther - Balls Out (2011)

Uroš Smiljanić je, pišući o albumu Čuvar tajni Kraljevskog Apartmana, primetio da heavy metal možete iskreno voleti smejući mu se, i ja se u potpunosti slažem sa njim. Ne poričem da u muzici Venoma i Manowara možete uživati, ali teško da ih i u jednom trenutku možete uzeti za ozbiljno. O black metal bendovima da i ne govorimo.

Na sreću, ogroman broj metal muzičara je svestan potrebe za zdravom dozom humora (ne govorimo o bendovima kao što su Nanowar of Steel ili Pero Defformero, koji su postizanje komičnog efekta postavili za jedan od glavnih ciljeva svog delovanja). Na nesreću, veliki procenat metal publike od svojih heroja najmanje očekuje da ga zasmeju; tako se, na primer, pokušaj Helloweena da svojoj muzici daju nešto manje ozbiljan prizvuk završio neuspehom. Samo je u vreme najveće popularnosti glam metala humor bio gotovo sveprisutan – prednjačili su, naravno, Van Halen, Poison, Aerosmith, David Lee Roth, Extreme, Danger Danger, Zodiac Mindwarp – i dobro prihvaćen od strane publike; humor je uostalom bio skopčan sa hedonističkim pogledom na svet glamera.

Sa druge strane, u svetu metala je upravo glam metal najčešće predmet sprdnje. Odgovor na pitanje „Zašto je tako?“ nije teško naći: na stranu što su glameri od žanra koji je dugo bio sinonim za bunt protiv svih konvencija načinili mejnstrim mejnstrima, na stranu što su (gotovo svi) odbacili makabrističnu ikonografiju i bilo kakvu pomisao na socijalni komentar zadržavši od svojih prethodnika samo dionizijski moto „Sex, drugs & rock 'n' roll“, njihov najveći greh je, sudeći po metalcima, što su muziku koja bi morala biti veoma mračna i mačistička odenuli u šljokičavo ruho. Poznavaoci žanra, naravno, znaju da nisu baš svi glameri „izgledali k'o žene“ i smatraju da glam metalci pokude zaslužuju pre svega zbog neinventivnosti i šablonskog pravljenja muzike (iako bendove poput Dokkena, W.A.S.P.-a, Cinderellae ili Extremea uvek možete izvući iz rukava kada pobijate tvrdnje o potpunoj neautentičnosti glam metal bendova). Našminkane, kosate kopije bile su ismevane još u vreme njihove najveće popularnosti (videti spot za „No Sleep Till Brooklyn“ Beastie Boysa), ali je bilo potrebno čitavih dvadesetak godina od kraja ere da bi se, u liku Steel Panthera, pojavio bend koji će glam metal parodirati obraćajući pažnju i na estetiku i na poetiku i da bi Spinal Tap dobili dostojne naslednike.

Balls Out je treći studijski album Steel Panthera i drugi koji su objavili pod tim imenom (prvi, Hole Patrole, su objavili pod imenom Metal Shop, a zatim ga reizdali pod imenom Metal Skool), i on ne skreće previše sa kursa koji su američki neoglameri zacrtali još svojim prvim izdanjem: parodiranje imidža glam bendova iz druge polovine osamdesetih i pesme koje poštuju forme tipičnih hard rock himni i ljigavih balada, ali su začinjene eksplicitnim stihovima. Kada je o samoj muzici reč, Balls Out ne donosi ništa novo – u tome je, naravno, i poenta – no Steel Panther su manje-više autenični, koliko se to može biti u okvirima žanra. Iako vam se može učiniti da u pojedinim pesmama sa Balls Out prepoznajete pozajmice iz pesama Cinderellae, FireHousea ili Alicea Coopera, Steel Panther su uspeli da izgrade nešto što se uslovno može nazvati „njihovim stilom“, a što je opet potpuno klišeirano, pa se može doživeti samo kao parodija žanra, nikako kao parodija na radove konkretnih izvođača. Izuzetak je samo prva pesma na Balls Out, govorni intro „In The Future“, koji je urnebesna parodija na „In The Beginning“ sa albuma Shout At The Devil Mötley Crüea (valja, doduše, napomenuti i da omot za Balls Out pomalo podseća na originalan omot za Slippery When Wet Bon Jovija). Kako su tekstovi zanimljiviji deo pesama Steel Pantehra, činjenica da su ovi momci sasvim pristojni muzičari vam može čak i promaći.

Kao što se muzika Steel Panthera drži klišea, njihovi tekstovi dosledno poštuju stereotipe: glam metal muzičar nije previše bistar, imidž mu je važniji od muzike, ali su i imidž i muzika sredstvo za dolaženje do devojaka – geslo Steel Panthera mogla bi biti čuvena rečenica koju u filmu This Is Spinal Tap izgovara R.J. Parnell: „Dok god je, znate, seksa i droge, mogu bez rock ’n’ rolla“. Na ovom albumu Steel Panther pevaju gotovo isključivo o seksu – samo pesma „I Like Drugs“ ima nešto drugačiju tematiku, ali je i ona začinjena pornografskim stihovima – njihovi heroji su Ron Jeremy i Tiger Woods, oni se razmeću svojim seksualnim podvizima i mogućnostima („17 Girls In A Row“, „Weenie Ride“), a seksizam je u osnovi njihovog pogleda na muško-ženske odnose („It Won’t Suck Itself“, na kojoj se kao gosti pojavljuju pevač Nickelbacka, Chad Kroeger, i gitarista Extremea, Nuno Bettencourt, „Critter“, „That’s What Girls Are For“, „If You Really, Really Love Me“).  Upravo to je i glavna mana ovog albuma. Iako pesme Steel Panthera i dalje odišu southparkovskim humorom – „Supersonic Sex Machhine“ zvuči kao nacrt scenarija za porno parodiju nekog naučnofantastičnog filma – i autokarikaturom – „I got a 5150 on a 212, I’m following a 1984 yellow Camaro, suspect looks like a chubby David Lee Roth“ („I Like Drugs“) – albumu Balls Out nedostaje pesama kakve su metal kvazihimna „Death To All But Metal“, apoteza „opasnim metal ženskama“ „Eyes Of A Panther“, ili parodija metal ikonografije na tragu Spinal Tapa „Hell’s On Fire“ sa njihovog prošlog albuma, Feel The Steel. Svakako, treba imati u vidu da su pesme koje su se našle na Feel The Steel nastajale u periodu 2003 – 2008, a da su pesme sa Balls Out nastajale u periodu od samo dve godine, tokom kojih su Pantheri, očigledno, uvideli da njihove pornografske pošalice najbolje prolaze kod (američke) publike, a kako su oni pre svega zabavljači, ne možete ih kriviti što su ta očekivanja nastojali da ispune. Balls Out uglavnom jeste veoma zabavan i sigurno će vas nasmejati, ali Pantherima nedostaje svestranosti jednih Tenacious D (o Weird Al Yankovichu da i ne govorimo), te se neizbežno nameće pitanje „Još koliko će Steel Panther biti zabavni?“; tačnije: „Još koliko će biti zabavna parodija na glam metal koja se uglavnom oslanja na opscene stihove?“.

Info:

Datum izdavanja: 28.10.2011.

Žanr: Glam metal, comedy rock

Dužina trajanja: 47:28

Izdavač: Universal Records

Producent: Jay Ruston

Spisak pesama:

1. „In The Future“ - 1:28

2. „Supersonic Sex Machine“ - 3:10

3. „Just Like Tiger Woods“ - 3:41

4. „17 Girls In A Row“ - 3:41

5. „If You Really, Really Love Me“ - 2:25

6. „It Won't Suck Itself“ - 2:54

7. „Tomorrow Night“ - 2:58

8. „Why Can't You Trust Me“ - 4:01

9. „That's What Girls Are For“ - 3:59

10. „Gold-Digging Whore“ - 3:55

11. „I Like Drugs“ - 4:19

12. „Critter“ - 3:38

13. „Let Me Cum In“ - 3:30

14. „Weenie Ride“ - 4:20

(Balkanrock.com, 4. decembar 2011.)