Death Saw - Blood Avenger (2010/2012)

Album Blood Avenger beogradskih hard rockera Death Saw – u suštini Đorđa Davida i, ako sam dobro pratio, treće inkarnacije njegovog pratećeg benda – i nije baš najsvežiji: od njegovog objavljivanja prošlo je oko godinu i po dana. No Đorđe David i kompanija su nedavno rešili da putem svog zvaničnog sajta (www.death-saw.com) svoj prvenac učine dostupnim za besplatno preuzimanje, i tako nam dali priliku da napravimo osvrt na ovo izdanje.

Teško je govoriti o ovom albumu a ne osvrnuti se na trenutak na fenomen zvani Đorđe David. Jer David je, iz neobjašnjivog razloga, jedna od najneomiljenijih pojava na srpskoj rock sceni, mada njegove izjave koje, kada se uzme u obzir status koji on uživa na domaćoj sceni, neizbežno deluju megalomanske, veliki publicitet koji je, iz meni potpuno nepoznatih razloga, dobijao, a kako čujem i sada dobija, na onoj tamo televiziji, pomalo prostačko ponašanje na sceni i izuzetno odbojan imidž koji David neguje u poslednjih nekoliko godina (videti spotove za pesme „Lying For Lust“ i „Lizard“) verovatno imaju nešto sa tim.

Doduše, ne može se poreći da je David veoma dobar vokal, verovatno najbolji od svih koji su prošli kroz Generaciju 5 (Dejana Najdanovića, naravno, ne računamo), benda iz koga je, nije tajna, isključen, a kao čiji pevač će, kako se čini, uglavnom i ostati upamćen. Jer David ne samo da je najveću popularnost doživeo kao frontmen pomenuog benda (oni su, sa druge strane, najbolje zvučali i snimili, po mom ličnom mišljenju, svoje najbolje pesme u periodu kada je Đorđe David stajao za mikrofonom), već svojim solo radovima nije uspeo da previše zaintrigira domaću publiku. I dok uzroke slabijeg uspeha Davidovog drugog solo albuma (podsećamo, Đorđe David je svoj solo prvenac, Balkan, objavio 1995), Đorđe David & Fuzzbox, iz 2001. – pristojnog hard rock albuma, urađenog u saradnji sa Kikijem Lesendrićem po principu red rokačina – red balada na tragu Generacije 5 i koji je ponudio nekoliko dosta dobrih komada („Samo svoj“, „Nemirne noći“, „Jutro“, te vanserijski dobru „Majko zemljo jedina“) – treba tražiti uglavnom u Davidovom scenskom i vanscenskom nastupu, razloge za slab uspeh Blood Avengera (ako se u stanju u kakvom je naše izdavaštvo uopšte može govoriti o uspehu ili neuspehu jednog albuma) moguće je (ili će biti moguće) pronaći na samom albumu.

Death Saw, pored Davida, čine gitarista Aleksandar Mitrović Tomi, basista Đorđe Golubović Džonzi i bubnjar Stefan Dželetović Džela. Autor celokupne muzike je Mitrović, a kao autori tekstova, na albumu su potpisani Dragana Ilić (odbojkašica, reprezentativka Srbije, napisala tekst za pesmu „Sećanja“), Goran Šobić („Harley i ja“), Malcolm Bridger (svi tekstovi na engleskom) i – Mlađan Dinkić („Samo hrabro“, „Dalje od pakla“). Svirački (a taj posao su Tomi, Džonzi i Džela jako dobro odradili) i produkcijski – siroviji hard rock zvuk, prečišćen od klavijatura, sa dosta bluesa i povremenim uplivima metala – Blood Avenger je sasvim u skladu sa onim što poslednjih godina rade Whitesnake, Europe, Sebastian Bach (čijim je uticajem na ovom albumu David proširio listu svojih uzora, na kojoj najistaknutija mesta zauzimaju David Coverdale i Dado Topić), Winger – dakle izvođači na čijem se nasleđu temelji zvuk Death Sawa. Šta je, dakle, ono što ne valja na albumu Blood Avenger? Uglavnom sve ostalo.

Gitarista Tomi, tehnički izuzetno potkovan, no čije su solaže, zbog insistiranja na demonstraciji tehnike, uglavnom prilično naporne, ovde se predstavio kao autor hard rock materijala za koji bi se moglo reći da je solidan, no više zbog naših niskih standarda (jer smo od domaćih hard rock bendova tradicionalne orijentacije odavno prestali da očekujemo nešto autentično i spektakularno) nego stvarnog kvaliteta. I ako sam nakon slušanja prve tri pesme, rokačine „Samo hrabro“, melodic rock komada „Sećanja“ i balade „Dalje od pakla“, pesama nešto banalnijih ali barem smislenih tekstova (što ih, s obzirom na filozofiju „čisto da ga ima“ koje se od početaka YU Grupe do danas drži većina domaćih hard rock bendova, čini prihvatljivim), pomislio da će Blood Avenger biti slušljiv, četvrta pesma, „Harley i ja“, potpuno me je razuverila. „Harley i ja“, sa neobičnim i nefunkcionalnim rešenjima (među kojima je i Davidovo repovanje na engleskom jeziku), kakvih ima i u drugim pesmama („Moonlight Fantasy“, „Lizard“), i stupidnim tekstom („Harley i ja, zmaja dva / Surogat i njegov brat / Iz auspuha uvek buka / Beng, beng, beng“) ozbiljan je konkurent za titulu Nečeg Najgoreg u domaćem hard rocku, a konkurencija je, podsećam vas, prilično velika. Ostatak albuma čine pesme na engleskom jeziku, njih ukupno devet. Nije sasvim jasno zašto se bend odlučio za tekstove na englekom; ne verujem da Death Saw gaje iluzije o proboju na inostrano tržište – pre će biti da su, kao i ogroman broj domaćih bendova koji ne umeju da napišu pristojan tekst, računali na to da domaća publika ne obraća pažnju na tekstove ako su engleskom jeziku. No u tekstovima pesama na engleskom ima, pored mnoštva sasvim nepotrebnih „fuckova“, toliko stupidarija – „Standing here, without fear / Serbian metal, we are proud / In case you can't hear / Fuck the system, hear the sound / Baby, come around“, „Get hard in the rain / Pull out the laser“ („Gallery“), „I know you're feeling horny / But I don't fucking care“ („Lying For Lust“), „The smell of sex is in the air“ („Beggars Bowl“) – da je nemoguće ne primetiti ih. Vrhunac gluposti predstavljaju pesma „Lizard“, sa monologom prema kojem i stihovi pesama Mötley Crüea deluju kao Cvetovi zla – „Baby, every morning, every night, when I was slipping into you, making you drip... You see, woman, I know you need me stick it into again... I'll give it to you, the lizard on his way, it's time to spread your legs and give him what he wants...“ – i „Turbo City“, pesma o, kako sam naslov nagoveštava, onima tamo – na stranu što ja smatram da njima ne treba davati ni previše negativnog publiciteta – ali otpevana na engleskom jeziku, što joj daje komičan pizvuk, a to, naravno, nije bila namera autora. Davidov akcenat tekstove na engleskom čini još užasnijim, a pitanje koliko bi tekstovi tek bili loši da su ih članovi benda sami pisali samo se nameće.

Naravno, na albumu ima i dobrih momenata – već pomenute pesme „Sećanja“ i „Dalje od pakla“, koje pomalo podsećaju na radove Davidovog nekadašnjeg benda, te whitesnakeovska rokačina „Moonlight Fantasy“, ali to je otprilike sve, premalo da popravi ukupan utisak. Mogu li Death Saw bolje? Da, no verovatno samo utoliko što mogu pronaći novog tekstopisca i odustati od pesama na engleskom jeziku i pornografske estetike, jer ne verujem da će ikada izaći iz okira oprobanih hard rock formi, mada tu mogućnost ne treba isključiti. Za samog Đorđa Davida, koji je svojim ranijim radovima već pokazao šta i koliko može, Blood Avenger je veliki korak unazad.

Ocena: 1,5/5

Datum izdavanja: novembar 2010. (CD), mart 2012. (free download)

Žanr: Hard rock

Dužina trajanja: 74:23

Izdavač: Power Music

Spisak pesama:

1. „Samo hrabro“ – 4:55
2. „Sećanja“ – 5:49
3. „Dalje od pakla“ – 6:23
4. „Harley i ja“ – 5:03
5. „Moonlight Fantasy“ – 5:18
6. „Gallery“ – 5:28
7. „Turbo City“ – 5:50
8. „Lizard“ – 5:11
9. „Suffer“ – 7:18
10. „No Compromise“ – 5:50
11. „Lying For Lust“ – 4:56
12. „Beggars Bowl“ – 5:04
13. „Blood Avenger“ – 7:17

(Balkanrock.com, 15. april 2012)

Meat Loaf - Hell In A Handbasket (2012)

Moram da priznam da me vest da Meat Loaf priprema novi album nije previše obradovala. Loaf nikada nije izdao dva  studijska albuma u ovako malom vremenskom razmaku –  Hell In A Handbasket je za australijsko tržište objavljen još krajem septembra prošle godine, a Meat Loafov prethodni studijski album, Hang Cool Teddy Bear, objavljen je 2010 – te je postajala bojazan da će Hell In A Handbasket biti sačinjen od pesama napisanih za Hang Cool Teddy Bear a potom odbačenih, bojazan koja se pokazala delimično opravdanom, jer su se dve pesme koje je kompozitor i tekstopisac Sean McConnel prvobitno napisao za prethodni Loafov album našle na ovom. Na listi autora, osim Dave Kushnera, nije bilo zvučnih imena (kao autori na prošlom Loafovom albumu su, između ostalih, bili potpisani i James Michael, Rob Cavallo, koji je album i producirao, Justin Hawkins i Jon Bon Jovi), a pri pogledu na listu gostiju hvatala me je jeza. Jer pored country muzičara Johna Richa i Trace Adkinsa, te pevača Sugar Ray Marka McGratha, na Hell In A Handbasket gostovali su i Chuck D, što sam, budući da gajim neizmerno poštovanje prema angažovanim stihovima Public Enemya, i mogao da prihvatim, uprkos podozrenju koje osećam prema duetima rock veterana i rapera, i Lil' Jon, što je za mene bilo previše (poređenja radi, na prošlom Loafovom albumu gostovali su Brian May, Steve Vai, Justin Hawkins i Jack Black). Tešila me je jedino vest da će produkcija ponovo biti poverena Cavallu, te Loafovom dugogodišnjem saradniku Paulu Crooku. No, kada sam album konačno preslušao, bio sam prijatno iznenađen. Veoma prijatno iznenađen, čak.

Pre svega, Hell In A Handbasket nije urađen po šemi koju su još 1976. zacrtali Loaf i Jim Steinman (jedna, obično uvodna, simfonijski pompezna stvar, malčice hard rocka, balade u kojima dominira zvuk klavira, dueti sa ženskim vokalima), a koje se Loaf dosledno držao i na Hang Cool Teddy Bear. Kako su svi Meat Loafovi pokušaji da se otrgne ovoj formuli doživeli neuspeh i kod publike i kod kritike (a poslednji takav pokušaj bio je Blind Before I Stop iz 1987), i kako se Loaf nakon ogromnog uspeha Bat Out Of Hell II: Back Into Hell uglavnom držao pozatog šablona, već i sama činjenica da je na Hell In A Handbasket bio još skloniji ekperimentisanju no na Hang Cool Teddy Bear predstavlja veliki plus za ovaj album. Hell In A Handbasket je zapravo Loafov muzički najraznovrsniji album. Ima tu zdravog mainstream rocka („All Of Me“, „Fall From Grace“, „Blue Sky“), hard rocka („Mad Mad World“, „Party Of One“, „Live Or Die“, „Stand In The Storm“), ali vrlo malo onog wagnerijanskog (čitaj: steinmanovskog), dosta countrya („The Giving Tree“, „Live Or Die“, „Stand In The Storm“, ), malčice gospela („The Giving Tree“), budući da su, jelte, Chuck D i Lil' Jon tu ima i hip hopa („The Good God Is A Woman And She Don't Like Ugly“, „Stand In The Storm“), ima čak i trunčice punka („Party Of One“), no meni je ovaj album najzanimljiviji po tome što na njemu ima više bluesa no i na jednom Meat Loafovom albumu („Mad Mad World“, „40 Days“, „California Dreamin'“).

Blues, uostalom, umnogome odgovara temi kojom se bavi većina tekstova, a koju nagoveštava i sam naslov albuma. Naime, aktuelne ekonomske i socijalne prilike u Sjedinjenim Državama su, očigledno, ostavile snažan utisak na Loafa (kao, uostalom, i na sve građane Amerike), koji, istina, ne piše sam pesme koje izvodi, ali usmerava autore pesama u određenom smeru, i, naravno, ima poslednju reč kada se odlučuje o tome koje će se pesme naći na albumu. (Svakako,  velika ekonomska kriza nije pogodila samo Sjedinjene Američke Države, ali je čak i od mnogo angažovanijih američkih muzičara previše očekivati da bace pogled izvan sopstvenog dvorišta.) Tako pesme „The Giving Tree“, „Mad Mad World/Good God Is A Woman And She Don't Like Ugly“, „40 Days“ i „Stand In A Storm“ odišu besom i rezignacijom posve drugačijim od tinejdžerskog bunta kojim su neizbežno odisale čak i one Loafove pesme za koje bismo mogli reći kritikuju stanje u društvu („Life Is A Lemon And I Want My Money Back“, „Land Of The Pig (The Butcher Is King)“). „Giving Tree“ je fantastičan spoj kantrija, hard rocka i gospela, sa sjajnim tekstom nadahnutim kako realnošću, tako i mitskim motivima iz gospel i blues pesama (deo kada Loaf praćen horom peva „It's beautiful fruit / Seеms ripe at ground level / It's dangerous roots / Lead straight down to the devil“ je naročito impresivan) „Mad Mad World/Good God Is A Woman And She Don't Like Ugly“ je odličan spoj obrade blues rock komada „Mad Mad World“ kanadskog rockera Toma Cochranea, obrade koja je, usuđujem se reći, bolja od originala, i rapovanja besnog D-a, kojim je ovaj dokazao da MTV kompanija može i danas samo da mu pljune pod prozor i zbog koga sam spreman čak i da mu oprostim što je pohvalio „Radnički rep“ Lazara Ristovskog. Moje strepnje, dakle, bile su neopravdane, kada je o D-u reč to jest. Jer „Stand In The Storm“ bi mnogo bolje zvučala bez Lil' Jonove dreke. I iako pomenuta stvar, inače snimljena u dve verzije – na australijskom/nemačkom izdanju albuma u ovoj pesmi pevao je John Rich, a na izdanju namenjenom Sjedninjenim Državama i ostatku Evrope Trace Adkins, na prvo slušanje deluje kao papazjanija sačinjena od hard rocka, countrya i hip hopa, na drugo slušanje shvatate da ona predstavlja spoj tri protestne forme. Sad, Loaf baš i nije Bruce Sprinsteen, kao što ni Adkins ni Rich nisu Willie Nelson, niti je Lil' Jon Chuck D, ali je ova zamisao svakako zanimljiva. Naposletku, tu je „40 Days“, sjajan komad bluesa sa prekrasnim country outrom na akustičnoj gitari, za koju se mirne duše može reći da je jedna od najboljih stvari koje je Loaf ikad snimio i u čijem tekstu je vrlo lako prepoznati i sliku naše realnosti. Socijalni komentar prisutan je čak i u baladama „Our Love And Our Souls“ (duet sa Loafovom starom saradnicom Patti Russo) i „Another Day“, koje predstavljaju najslabije momente na albumu, dok „Blue Sky“, iako balada sa tekstom koji poziva sve ljude sveta (ili bar Amerike, mada to u očima većine Amerikanaca dođe isto) na mir, za divno čudo, ne ulazi u red loših kopija Lennonove „Imagine“, čemu doprinosi sažetost, te sjajni prateći vokali, no pre svega činjenica da je Loaf u njoj briljirao.

Činjenici da Hell In A Handbasket zvuči neobično iskreno doprinule su i „Fall From Grace“, country rokačina „Live Or Die“ i „Party Of One“ – u kojoj su briljirali i Loaf i Russoova, jedina pesma na albumu u kojoj ima nešto od steinmanovske pompeznosti, ali u spoju sa sirovošću nesvojstvenom Loafu – i, naročito, „All Of Me“, sjajna mainstream stvar sa prelepim klavirskim deonicama, koja stoji rame uz rame sa pesmama poput „Alive“ i „Elvis In Vegas“ kao jedan od Loafovih interpretatorskih vrhunaca. Naposletku tu je i začuđujuće pristojna verzija pesme „California Dreamin'“, sa veoma lepim solom na saksofonu, koja po senzibilitetu pomalo podseća na verzije Bobbya Womacka i Josea Feliciana.

Sve u svemu, ukupni utisak više je nego povoljan. Hell In A Handbasket ulazi u red Loafovih boljih izdanja; svakako, po kvalitetu Hell In A Handbasket ne može se meriti sa albumima iz Bat Out Of Hell trilogije, ali itekako može sa Dead Ringer, Bad Attitude ili Hang Cool Teddy Bear. Hell In A Handbasket značajan je i zato što se na njemu Loaf po prvi put (ozbiljnije) poigrao Brucea Springsteena ili Johna Mellecampa, i to sa prilično uspeha. Uspeh je tim veći što danas ni Bossu, složićete se, ne polazi za rukom da nas ubedi da je i dalje ONAJ Springsteen – jer na sva njegova uveravanja da je Wrecking Ball nabijen besom više no ijedan drugi njegov album, možemo mu postaviti pitanje: „Ček', a šta bi s onim Working On A Dream?“.

Ocena: 4/5

Datum izdavanja: 27. februar 2012. (Evropa)

Žanr: Rock, hard rock, country rock, blues rock

Dužina trajanja: 52:33

Izdavačka kuća: Sony Records

Producent: Rob Cavallo, Paul Crook, Lil Jon

Spisak pesama:

1. „All Of Me“ – 5:17
2. „Fall From Grace“ – 3:46
3. „The Giving Tree“ – 4:54
4. „Mad Mad World/The Good God Is A Woman And She Don't Like Ugly“ – 4:05
5. „Party Of One“ – 3:59
6. „Live Or Die“ – 4;27
7. „Califoria Dreamin'“ – 4:05
8. „Another Day“ – 5:03
9. „40 Days“ – 5:23
10. „Our Love And Our Souls“ – 4:00
11. „Stand In The Storm“ – 4:37
12. „Blue Sky“ – 2:57

(Balkanrock.com, 10. april 2012)

Rok Mašina: Na ponoru svetlosti

U godini koja je za nama gotovo niko se nije setio jednog značajnog jubileja – trideset godina od objavljivanja Rok Mašine, prvog – i jedinog – studijskog albuma istoimene grupe. Jedan od uzroka je svakako, pored činjenice da se ovakvih jubileja naši novinari retko sete ako ih se ne sete sami muzičari, činjenica da Rok Mašinu mnogi smatraju tek obnovljenom Pop Mašinom, te Rok Mašina ispada tek četvrti, odnosno treći studijski, album Pop Mašine. Čak i ako se ne držimo te računice, kompleksni albumi Kiselina i Na izvoru svetlosti (od kojih je prvi 1998. godine proglašen šezdesetim na listi sto najvećih albuma jugoslovenske popularne muzike, doživeo čak četiri reizdanja, ne računajući njegovo pojavljivanje u okviru boks seta Antologija 1972 – 1976, i nebrojeno puta uziman za dokaz da „ni jugoslovenski rokenrol pre Novog talasa nije bio zanemarljiv“ – Dimitrije Vojnov) mogu zaseniti Rok Mašinu i Izrod na granici, kojima su se nekadašnji članovi Pop Mašine okrenuli nešto tvrđem, ali znatno jednostavnijem zvuku. No ako smo skloni da Rok Mašinu posmatramo kao potpuno novi početak za Roberta Nemečeka i braću Božinović, a skloni smo, manje zbog rečenice „Svaka sličnost sa grupom 'Pop Mašina' je slučajna i nenamerna!“ ispisane na poleđini omota Rok Mašine, a više zbog stilskog zaokreta koji su načinili nekadašnji članovi Pop Mašine, Rok Mašinu i Izrod na granici videćemo kao izdanja koja predstavljaju značajne tačke na razvojnom putu domaćeg teškog zvuka. U godini kada se navršava trideset godina od raspada Rok Mašine i povlačenja Roberta Nemečeka sa domaće rock scene, ovim tekstom pokušavamo da načinimo skroman doprinos ublažavanju nepravde nanete ovom potcenjenom bendu.

Svakako, nesreća Rok Mašine leži i u činjenici da je njen debi album objavljen 1981, iste godine kada su se pojavili prvenci Šarla Akrobate, Električnog Orgazma, Idola, Haustora, Filma, Bulevara, Pilota, Lačni Franza i Zane, te Sunčana strana ulice Azre i Doživjeti stotu Bijelog Dugmeta, i  kada su YU Grupa, Smak i S Vremena Na Vreme objavili da prestaju sa radom. Svakako, preterano je reći da su mediji „sve što je mirisalo na hard rock pokušavali da sahrane“ (Zoran-Kiza Zdravković), ali je jugoslovenskim hard rock bendovima da bi opstali i/ili uspeli bila nužna autentičnost (Kerber), komercijalni njuh (Divlje Jagode), srčanost (Atomsko Sklonište), neretko tvrdoglavost (Vatreni Poljubac), ili sve to u sprezi sa poetskim jezikom umnogome u skladu sa punk i novotalasnom poetikom i bliskim najširoj publici (Riblja Čorba).

Rok Mašini nije nedostajalo autentičnosti, ali ni komercijalnog potencijala – zvuk albuma Rok Mašina umnogome je na tragu tada aktuelnih AC/DC i Whitesnake, ali i Def Leppard („Želim“ je jedna od prvih domaćih power balada na tragu „Bringin' On The Heartbreak“), ali u tome verovatno leži i jedan od glavnih uzroka loše prođe albuma. Prvenstveno hard rock album, prvenac Rok Mašine morao je ostavljati utisak već viđenog čak i u jugoslovenskim  okvirima, iako je tandem Božinović-Božinović zvučao bitno drugačije od, recimo, tandema Kojić-Bajagić. Svakako, neuspehu albuma je doprinela i činjenica da su se Rok Mašina tekstovima malo odmakli od tradicije banalnih (neretko nebuloznih) tekstova, koja se u domaćem hard rocku proteže od Smaka i početaka YU Grupe, preko Gordih, Grive, Osmog Putnika (Drage sestre moje...) i Legije, do Kraljevskog Apartmana i Atlantide. No, ako u tekstovima Rok Mašine i nema dubine, oni su svakako značajni jer nose nagoveštaj jedne nove poetike. Rok Mašina su među prvima na domaćoj rock sceni u tekstove uveli „zakone ulice“ i „gradske ratnike bez milosti“ („Zakon ulice“) – o sličnim temama govorili su i drugi, i ranije (Parni Valjak), i u isto vreme (Bulevar) i docnije (Zabranjeno Pušenje), ali na mnogo manje mitiziran način – makabrističko („Nešto strašno“), i, doduše stidljivo, AC/DC-jevski i whitesnakeovski mačizam („Vatra“). Dodajte tome i motiv oslobađanja iz okova pohotljivih udavača i društvenih konvencija („Neću ti dati“, „Bilo mi je bolje“) i podizanje rock 'n' rolla na božanski pijedestal („Rok mašina“), i dobili ste osnove heavy metal poetike.

Elementi metal poetike još su izraženiji na EP-ju Izrod na granici. U pesmama „Granica“, „Nulti čas“ i „Promašen san“ osetna je težnja da se stihovima da nešto ozbiljniji ton. Tako su u „Nultom času“ apokaliptičke vizije, u kojima je moguće nazreti čak i motive iz Otkrovenja Jovanovog, implicitno, preko naslova, dovedene u vezu sa „časovnikom sudnjeg dana“ i drugom čestom metal temom, smakom sveta kao posledicom nuklearnog rata. I iako Rok Mašina nisu bili prvi na domaćoj sceni koji su se pozabavili ovakvom tematikom, tekst pesme „Nulti čas“ mnogo je bliži tekstovima pesama „Electric Funeral“ i „2 Minutes To Midnight“ no poeziji Boška Obradovića. Tako i „Promašen san“, iako su se u njoj članovi benda samo poigrali okultnim (manje stihovima, a više semplovanjem glasa Alistera Crowleya) odiše posve drugačijom (čitaj: mračnijom) atmosferom no što je progressive rock mistika sedamdesetih, ali i naivni makabrizam savremenika Rok Mašine poput Gordija i Pomaranče. Rok Mašina se onome što nazivamo heavy metalom u užem smislu približila ne samo tekstovima, ali je Izrod ipak ostao na granici žanrova. Jer, nasuprot rainbowovske „Granice“, sabbathovskog „Promašenog sna“ i „Nultog časa“ u kome je Nemeček zapevao falsetom, i u kome su braća Božinović zazvučala sasvim maidenovski, našla se zeppelinska 12-bar himna „Rokenrol“ i live verzija pesme „Bilo mi je bolje“.  Izrod na granici nam omogućava da naslutimo kojim bi putem Rok Mašina mogla nastaviti da nije ugasila motore, no svaka tvrdnja, poput one da je Rok Mašina mogla postati ono što je jugoslovenskoj rock sceni nedostajalo – autentični heavy metal bend sa dovoljno komercijalnog potencijala (razume se da su zahtevom da bend bude autentičan Divlje Jagode, a zahtevom da bude heavy metal i Kerber, isključeni iz konkurencije) – predstavlja jedan od nebrojeno mnogo odgovora na pitanje „Šta bi bilo kad bi...?“. Ipak, možemo slobodno reći da su reči Nenada Pejovića – „[...] rak-rana našeg roka (pa i svega ostalog) nije, kao što se obično misli, bilo večito kaskanje za trendovima koji su nastajali po prestonicama rok biznisa. Primer Gordija pokazuje da i pored zavidne egzekutivne moći benda, svest njegovih članova nije bila dovoljno razvijena kao muzika kojom su se učvrstili na poziciji pionira ovdašnjeg metala“ – lako primenjive i na slučaj Rok Mašine.

Osvrnimo se radije na trenutno mesto Rok Mašine u ex-YU rock panteonu. Po nekima će Rok Mašina biti jedan od zaboravljenih ali i najblistavijih bisera jugoslovenske hard rock scene, po nekima tek fusnota u priči o Pop Mašini, no slobodno možemo reći da Rok Mašina u svakom slučaju zaslužuje više, i da njena pojava predstavlja jedan od kamena međaša na domaćoj hard rock sceni (kao što to, uostalom, predstavlja i pojava Pop Mašine). Podsećamo da je među našim bendovima koji su delovali tokom sedamdesetih moguće jasno identifikovati one pod uticajem Deep Purplea i Led Zeppelina, pa čak pronaći i njihove pandane (Smak, odnosno Bijelo Dugme), ali da uticaja Black Sabbatha nema previše ni u radovima onih koji su bili ljubitelji muzike Kumova Metala (među kojima su, po sopstvenom priznanju, bili i članovi dva pomenuta benda). Iako elemenata heavy metala ima i u prljavim rifovima Rajka Kojića i režanju Bore Đorđevića, kao i stoprocentom rokenrolu Milića Vukašinovića, heavy metal u svom najčistijem obliku se na ovim prostorima pojavljuje tek početkom osamdesetih. Pritom se kao ključna može uzeti 1981. godina, kada su Gordi Paklenim triom načinili iznenadni zaokret ka metalu, Divlje Jagode Staklenim hotelom nagovestile kojim će putem ići kada mesto pevača zauzme Alen Islamović, a Pomaranča objavila svoj prvenac, Peklenska pomaranča. Pomenutim albumima možemo slobodno pridružiti i Rok Mašinu, kao album koji je, doduše, više odisao istim duhom no u muzičkom pogledu imao sličnosti sa svojim gorepomenutim savremenicima. Već Izrod na granici ne možemo označiti kao pionirski poduhvat na polju jugoslovenskog metala, jer je objavljen iste godine kada se oglašava nova generacija teškaša (Ratnici/Warriors objavljuju svoj prvi studijski album, a Kerber i Griva objavljuju svoje prvence, koji su  ujedno i jedina njihova izdanja koja bi se mogla označiti kao heavy metal), no to ne umanjuje sjaj ovog izdanja. Pogotovu ako imamo na umu da je heavy metal scena domovine njegovih tvoraca oduvek bila slabašna. Voleo bih da mogu reći,da se u zadnjih desetak godina stanje drastično popravilo najbolje, a ako i nije da je to zbog celokupnog stanja u kome je domaća rock scena, te kako neki tvrde,  činjenice da čak i mediji orjentisani na rock kulturu više pažnje poklanjaju punk rock i alternativnoj sceni. Voleo bih, ali ne mogu. Između ostalog i zato što kvantitet ne znači i kvalitet.

Možda ima neke istine u tvrdnji da smo nacija „talentovanija“ za gorepomenute žanrove no za heavy metal – kako, uostalom, drugačije objasniti činjenicu da su među srpskim metal bendovima najviše domete u artističkom pogledu dostigli i dostižu bendovi otvoreni za ekperimentisanje sa drugim žanrovima (Svarog, Consecration, Trigger i drugi). A možda su posredi i pomanjkanje ličnog izraza i, istovremeno, prevelike ambicije. U vreme kada predstavnici tzv. Nove srpske scene inspiraciju traže među novotalasnim, ali ne samo novotalasnim herojima (pioniri scene, Jarboli, izjavili su da nije slučajno što neke od njihovih pesama podsećaju na rane radove YU Grupe) i opredeljuju se za tekstove na srpskom jeziku, u Srbiji još uvek postoji nebrojeno metal bendova koji bi želeli da postanu novi Iron Maiden, Pantera ili Slayer i, samim tim, glavne zvezde Wackena ili Monsters of Rocka (sa druge strane, bendovi poput Alogie ili Atlantide, poučeni svojim ili tuđim iskustvom, opredeljuju se za osvajanje domaćeg tržišta, ali pritom zaboravljaju na stanje celokupne domaće rock scene, te smekšavaju svoj zvuk do granice na kojoj on može postati prihvatljiv ljubiteljima OT ili Amadeus Banda, no to je već druga priča) i, shodno tome, opredeljuju se za tekstove na engleskom jeziku, računajući, naravno, i na činjenicu da domaća publika mnogo teže prepoznaje gluposti kao takve ako nisu otpevane na njihovom maternjem jeziku. Razlog što stihovi Rok Mašine nisu pisani na engleskom ne leži samo u okrenutosti domaćem tržištu, jer je, po opšteprihvaćenoj tvrdnji (koju činjenica da je najveći broj progressive rock/hard rock bendova prestao sa radom sa dolaskom Novog talasa ozbiljno dovodi u pitanje), na jugoslovenskoj rock sceni bilo mesta za sve, već svakako u želji članova benda da se obrate prvenstveno domaćoj publici. Sa tekstovima Rok Mašine na naše prostore prvi put prodire jedna nova poetika (Gorde ovde ne pominjemo iz već poznatih razloga), no pionirski rad Rok Mašine na ovom polju ostao je nedovršen, pa o njima ne možemo govoriti kao o našim prvim pravim metal pesnicima (ovoj tituli je, zasad, najbliži Milan B. Popović) iz čijeg šinjela bi mogao izaći neki tekstopisac.

No, i tvrdnja da bi domaća metal scena izgledala drugačije da je više domaćih metal muzičara slušalo Rok Mašinu, kao ustalom i Pop Mašinu, ulazi u domen pukih pretpostavki bez stvarnog pokrića. Kao što se novi talas britanskog metala mogao pojaviti samo u domovini Deep Purplea, Led Zepelina i Black Sabbatha, i kao što se glam metal mogao pojaviti samo u domovini Kissa, Aerosmitha i Alicea Coopera, domaća progressive/hard rock scena sedamdesetih mogla je biti prirodna i odlična baza za razvoj domaće metal scene – primeri Rok Mašine i Gordih tu tvrdju dokazuju – pre trideset godina, doduše. Danas je, verovatno, odviše kasno. Ipak, u vreme kada Trigger neuspešno obrađuju novotalasne hitove, a Heaven Rain poluuspešno zaboravljene pop rock klasike, ja bih mnogo više voleo da čujem neku od pesama Rok Mašine u izvedbi nekog domaćeg benda.

(Balkanrock.com, 21. mart 2012)

Album po album: Saraya

Kada neki muzički pravac uđe u tokove mejnstrima i postane masovno prihvaćen pojavi se masa onih koji će se o taj pravac očešati i preuzeti od njega nešto – češće imidž, ređe nešto od zvuka. Tako su tokom druge polovine osamdesetih u modi bili čupava kosa do dupeta i glasan zvuk distorzirane gitare.  Hard rock i heavy metal su, zahvaljujući njihovoj najkomercijalnijol inkarnaciji, glam metalu, bili na vrhuncu popularnosti – činjenica je da je i „tradicionalni“ heavy metal dobijao svoje parče kolača – no renesansa teškog zvuka se završila već u prvoj polovini decenije, erupcija energije i ideja se utišala, a zavladala je hiperprodukcija kopija. Albumi su se radili šablonski – preko jednostavnih rifova, prštećih bubnjeva i pevljivih refrena nabaciti tekst čija se tematika smeštena negde u magičnom trouglu seks – droga – rock 'n' roll, i uspeh bi trebalo da bude zagarantovan – trebalo, jer nije uvek bio. Hard rock i heavy metal su osamdesetih, dakle, bili proizvodi masovne potrošnje i prirodno je što je upliva teškog zvuka bilo čak i na albumima pop izvođača – setimo se samo saradnje Michaela Jacksona sa gitarskim herojima poput Eddiea Van Halena i Stevea Stevensa – o imidžu da i ne govorimo – 1987. godine zaista nije bilo puno razlike u stajlingu već pomenutog Kralja Popa i Alicea Coopera. Težak zvuk i lake note su mogli ne samo mirno koegzistirati, već se i vrlo uspešno (ako ne u artističkom, svakako u komercijalnom smislu) preplesti – treba samo poslušati albume The Final Countdown Europea, Blind Before I Stop Meat Loafa, Slippery When Wet Bon Jovia, Hysteria Def Lepparda, ili soundtrack album za film Top Gun. U grupi onih koji su svoju muziku obojili teškim bojama posebno mesto zauzimaju ženski vokali, poput Fione Flanagan, Robin Beck, Lise Dominique ili Alannahe Myles, čiji albumi nisu imali čvrstinu radova Lite Ford, benda Femme Fatale, često čak ni benda Vixen, delimično zato što su bili namenjeni još široj publici no što je armija headbangera, ali su predstavljali zanimljivu fuziju popa i hard rocka, često sa uplivima bluesa, soula, funka i drugih žanrova. Među pevačicama pop rock/hard rock provenijencije istaknuto mesto zauzima Sandi Saraya, koja je, sa svojim bendom Saraya, krajem osamdesetih predstavljala jednu od najzanimljivijih pojava na američkoj hard rock sceni.

Bend Saraya, koji je prvobitno delovao pod originalnim imenom Alsace Lorraine (francuski regioni Alzas i Lorena su od 1871. do 1918. godine bili objedninjeni pod imenom Alzas-Lorena), osnovali su 1987. godine pevačica Sandi Saraya i klavijaturista Gregg Munier. Iako osnovan u Nju Džersiju, bend se ubrzo preselio u tanašnju Meku hard rocka, Los Anđeles. Boravak u Gradu anđela grupi nije doneo očekivani uspeh i ona se ubrzo vratila u Nju Džersi. Sandi i Munieru će se tu pridružiti gitarista Tony Rey Bruno (nekadašnji član benda Danger Danger), basista Gary Talyor i bubnjar Chuck Bonfante. Ova postava je 1989. godine objavila album Saraya, koji je doživeo manji uspeh (dva manja hita i 79. mesto na Billboardovoj Top 200 listi). Godinu dana kasnije Munier i Taylor su napustili bend. Na Taylorovo mesto došao je Barry Dunaway (nekadašnji basista Yngwiea Malmsteena i Joe Lynn Turnera). Dve godine kasnije bend je objavio svoj drugi i poslednji album, When The Blackbird Sings.... Album nije ponovio uspeh svog prethodnika, i nakon turneje koja ga je pratila, a za koju je upražnjeno mesto klavijaturiste zauzeo John Riggio, bend je prestao sa radom.

Saraya (1989)

Debi album grupe Saraya poseduje sve bitne odrednice glam metal žanra: rock himne sa pevljivim refrenima („Love Has Taken Its Toll“, „One Night Away“, „Runnin' Out Of Time“, „Fire To Burn“), emotivne balade („Gypsy Child“, „St. Chistopher Medal“) i pop obojene pesme sa izraženim klavijaturama („Healing Touch“, „Back To The Bullet“). No albumu Saraya se ipak ne može prilepiti etiketa tipičnog glam metal albuma. Činjenica da se bend nije dosledno držao „sex, drugs & rock 'n' roll“ poetike samo je jedan od razloga – ako mislite da je to zbog činjenice što je Saraya bio bend sa ženskim vokalom, poslušajte album Femme Fatale istoimene grupe ili album Stilleto Lite Ford – takve poetike se, uostalom, nisu držali ni W.A.S.P. ni Stryper, pa se njihovi albumi smatraju reprezentativnim primercima glam albuma. To, naravno, ne znači ni da su se Saraya od glam metal poetike u potpunosti odmakli – činjenica da se ona ovde javlja u svojoj blažoj varijanti „love, love, rock 'n' roll“ posledica je ambicija da se album dopadne i hard rock i pop publici. Uzrok autentičnosti albuma više leži u božanstvenom glasu Sandi Saraye i njenom umeću interpretacije, sposobnosti da u pesmu unese potrebnu toplinu („St. Christopher Medal“), ali i oštrinu („Runnin' Out Of Time“), da zazvuči šeretno (funky stvar „Get U Ready“), ali i istinski setno („Back To The Bullet“). Upravo zahvaljujući Sandi čitav album zvuči neobično iskreno, i iako se nikako ne bih složio sa mišljenjima da je sama sintagma „iskren glam metal album“ pleonazam, ne mogu poreći da se baš po svojoj iskrenosti ovaj album razlikuje od većine svojih savremenika. Autentičnost albumu daje i nešto što bi se teško moglo nazvati konceptom, ali se svakako može nazvati idejom. Na albumu je, naime, prisutan, iako slabo uočljiv, motiv putovanja: „Gypsy Child“ (u kojoj se, kako sam naslov otkriva, Saraya bave jednim od omiljenih rock mitova), „St. Christopher Medal“ (u mnogim kulturama medaljon sa likom svetog Kristofera je omiljena amajlija putnika), te pesme „One Night Away“ i „Runnin' Out Of Time“. Pomenute pesme ujedno predstavljaju i najvrednije na albumu: „St. Christopher Medal“ je emotivna balada koja odskače od ljiga kojima je put utrla „Home Sweet Home“ Mötley Crüea, „Runnin' Out Of Time“ je rokačina kakve se ne bi postideli ni Whitesnake, a lepotu pesme „Gypsy Child“ možete istinski doživeti samo ako je slušate tokom noćne vožnje dok posmatrate svetla duž autopouta. Teži komadi „Fire To Burn“ i „Drop The Bomb“ sasvim fino kontrastiraju sa pop-obojenim „Healing Touch“ i „Back To The Bullet“, no najfiniji kontrast grade „Runnin' Out Of Time“ i njen intro, ljupka klavirska minijatura „Alsace Lorraine“. Prvenac Saraye je definitivno više nego pristojan album, pa razloge njegovog slabog uspeha treba tražiti na drugoj strani. Naime, u vreme objavljivanja albuma Sandi je negovala je imidž mnogo manje upadljiv no što je bio imidž njenih koleginica (čitaj: bila je znatno manje razgolićena) i sa uspehom se opirala težnjama menadžera i izdavača da od nje načine novu Litu Ford. U vreme kada je seksepil bio karta na koju su igrali i muškarci koji su se bavili teškim zvukom, bend predvođen pevačicom pomalo muškobanjastog imidža morao je ostati slabo zapažen.

When The Blackbird Sings... (1992)

Mötley Crüe su 1989. pevali da je „došlo vreme promene“ ali je prosto neverovatno koliko je bendova početkom devete decenije prošlog veka još uvek stvaralo albume po oprobanom receptu. Početkom devedesetih samo su malobronjni glameri, poput Skid Rowa (albumom Slave To The Grind), W.A.S.P.-a (albumom The Crimson Idol) ili Bon Jovia (albumom Keep The Faith), odbacili šablone. Pomenutim velikanima su se pridružili i članovi Saraye svojim drugim albumom. Sa pesmama nešto sporijeg ritma, klavijaturama potisnutim u drugi plan i toolovskim bas linijama, ovaj album umnogome odiše duhom devedesetih. Naravno, When The Blackbird Sings... je suštinski glam metal album, ali je atmosfera ovog albuma, kako naslov nagoveštava, mnogo mračnija no atmosfera tipičnog glam metal albuma. Takvom atmosferom odišu čak i pesme koje su mogle biti napisane i tri godine ranije – „Hitchin' A Ride“, „Lion's Den“ – a naročito one znatno ozbiljnije tematike. Naime, u nekoliko pesama na When The Blackbird Sings... pojavljuje se motiv narkotika – „White Highway“ i dvosmislena „Seducer“ sa zanimljivim govornim introm, a moguće je nazreti ga u još nekoliko numera, uključujući i naslovnu, ali teško da u slučaju ovog albuma možemo govoriti o ideji. Jer ako zavirite ispod naslova „Queen Of Sheeba“, „Bring Back The Light“, „Tear Down The Wall“ i već pomenutih „Hitchin' A Ride“ i „Lion's Den“, videćete da se iza njih kriju ljubavne pesmame koje se, iako obučene u nešto mračnije ruho, malo razlikuju od pesama sa prvog albuma grupe. U poslednjoj pesmi na albumu, baladi „New World“, Saraya pevaju o novom, boljem svetu, ali na samo za nijasnu manje naivan način no White Lion u „When The Children Cry“, te ni njome ne izlaze iz okvira glam poetike. No kada se When The Blackbord Sings... pojavio, njegov zvuk je verovatno bio odviše moderan za preostale ljubitelje glam metala. Sa druge strane, uprkos čvršćem zvuku i nešto ozbiljnijem pristupu pojedinim temama, album verovatno nije bio dovoljno žestok da bi pokupio simpatije ljubitelja „težeg“ metala kao što je to uspelo albumima Slave To The Grind i The Crimson Idol. U svakom slučaju, album je bio odviše tvrd da bi se imalo dopao pop rock publici. When The Blackbird Sings... je podelio sudbinu dva gorepomenuta albuma, koji nisu uspeli ni da održe popularnost svojih autora, a kamoli da glam metal sceni ubrizgaju preko potrebnu injekciju novih ideja. Ali dok su imena Skid Row i W.A.S.P. mogla da prežive potrese na sceni, pa čak i potrese sa epicentrom unutar samog benda, bend Saraya je nakon objavljivanja drugog albuma došao do neumitnog kraja. No, imajući u vidu da albumi Slave To The Grind, The Crimson Idol i Keep The Faith u artističkom smislu predstavljaju vrhunac delovanja njihovih autora, možemo pretpostaviti da bi nakon albuma When The Blackbird Sings... svaki naredni korak grupe Saraya bio načinjen po silaznoj putanji. Kako je Saraya bio bend sa neskrivenim komercijalnim ambicijama, a teško je zamisliti da bi se nakon albuma kakav je When The Blackbird Sings... mogli okrenuti popu (mada Sandinim koleginicama ovakav radikalizam nije bio nepoznat – Alannah Myles se početkom devedesetih okrenula znanto mekšem zvuku albumima Rockinghorse i, naročito, A-lan-nah, Lee Aaron se krajem iste decenije okrenula bluesu), možemo predpostaviti da bi kompas usmerili ka modernom hard rocku grupa Stone Temple Pilots, Alice In Chains i Soundgarden, a slični pokušaji glam metal bendova su, kao po pravilu, zvučali tragikomično (izuzeci, poput Saigon Kicka, vrlo su retki). No činjenica da su albumom When The Blackbird Sings... ostvarili mnogo značajniji poduhvat no što je Saraya teško da može biti ikakva uteha članovima benda koji je mogao biti mnogo uspešniji da se klima na globalnoj rock sceni nije počela menjati uporedo sa njihovim prvim uspesima.

Epilog

Sandi Saraya se nakon razvoda od Briana Wheata, basiste Tesle, udala za malo poznatog glumca Brendana Kellya i povukla sa scene. Bruno je nakon odlaska iz benda sarađivao sa Joe Lynn Turnerom, Enriqueom Iglesiasom, Anastaciom i svojim nekadašnjim bendom, Danger Danger, a Dunaway sa Malmsteenom i Patom Traversom. Munier je preminuo 2006. godine od komplikacija izazvanih upalom pluća. Iako se 2010. godine bend ponovo okupio da bi na notingemskom Firefestu podelio binu sa bendovima Bonfire, Lynch Mob, Nelson, Pretty Maids, Beggars & Thieves, Bangalore Choir i drugima, nesuglasice između Sandi i organizatora festivala su dovele do otkazivanja nastupa grupe.

(Balkanrock.com, 15. februar 2012)

Steel Panther - Balls Out (2011)

Uroš Smiljanić je, pišući o albumu Čuvar tajni Kraljevskog Apartmana, primetio da heavy metal možete iskreno voleti smejući mu se, i ja se u potpunosti slažem sa njim. Ne poričem da u muzici Venoma i Manowara možete uživati, ali teško da ih i u jednom trenutku možete uzeti za ozbiljno. O black metal bendovima da i ne govorimo.

Na sreću, ogroman broj metal muzičara je svestan potrebe za zdravom dozom humora (ne govorimo o bendovima kao što su Nanowar of Steel ili Pero Defformero, koji su postizanje komičnog efekta postavili za jedan od glavnih ciljeva svog delovanja). Na nesreću, veliki procenat metal publike od svojih heroja najmanje očekuje da ga zasmeju; tako se, na primer, pokušaj Helloweena da svojoj muzici daju nešto manje ozbiljan prizvuk završio neuspehom. Samo je u vreme najveće popularnosti glam metala humor bio gotovo sveprisutan – prednjačili su, naravno, Van Halen, Poison, Aerosmith, David Lee Roth, Extreme, Danger Danger, Zodiac Mindwarp – i dobro prihvaćen od strane publike; humor je uostalom bio skopčan sa hedonističkim pogledom na svet glamera.

Sa druge strane, u svetu metala je upravo glam metal najčešće predmet sprdnje. Odgovor na pitanje „Zašto je tako?“ nije teško naći: na stranu što su glameri od žanra koji je dugo bio sinonim za bunt protiv svih konvencija načinili mejnstrim mejnstrima, na stranu što su (gotovo svi) odbacili makabrističnu ikonografiju i bilo kakvu pomisao na socijalni komentar zadržavši od svojih prethodnika samo dionizijski moto „Sex, drugs & rock 'n' roll“, njihov najveći greh je, sudeći po metalcima, što su muziku koja bi morala biti veoma mračna i mačistička odenuli u šljokičavo ruho. Poznavaoci žanra, naravno, znaju da nisu baš svi glameri „izgledali k'o žene“ i smatraju da glam metalci pokude zaslužuju pre svega zbog neinventivnosti i šablonskog pravljenja muzike (iako bendove poput Dokkena, W.A.S.P.-a, Cinderellae ili Extremea uvek možete izvući iz rukava kada pobijate tvrdnje o potpunoj neautentičnosti glam metal bendova). Našminkane, kosate kopije bile su ismevane još u vreme njihove najveće popularnosti (videti spot za „No Sleep Till Brooklyn“ Beastie Boysa), ali je bilo potrebno čitavih dvadesetak godina od kraja ere da bi se, u liku Steel Panthera, pojavio bend koji će glam metal parodirati obraćajući pažnju i na estetiku i na poetiku i da bi Spinal Tap dobili dostojne naslednike.

Balls Out je treći studijski album Steel Panthera i drugi koji su objavili pod tim imenom (prvi, Hole Patrole, su objavili pod imenom Metal Shop, a zatim ga reizdali pod imenom Metal Skool), i on ne skreće previše sa kursa koji su američki neoglameri zacrtali još svojim prvim izdanjem: parodiranje imidža glam bendova iz druge polovine osamdesetih i pesme koje poštuju forme tipičnih hard rock himni i ljigavih balada, ali su začinjene eksplicitnim stihovima. Kada je o samoj muzici reč, Balls Out ne donosi ništa novo – u tome je, naravno, i poenta – no Steel Panther su manje-više autenični, koliko se to može biti u okvirima žanra. Iako vam se može učiniti da u pojedinim pesmama sa Balls Out prepoznajete pozajmice iz pesama Cinderellae, FireHousea ili Alicea Coopera, Steel Panther su uspeli da izgrade nešto što se uslovno može nazvati „njihovim stilom“, a što je opet potpuno klišeirano, pa se može doživeti samo kao parodija žanra, nikako kao parodija na radove konkretnih izvođača. Izuzetak je samo prva pesma na Balls Out, govorni intro „In The Future“, koji je urnebesna parodija na „In The Beginning“ sa albuma Shout At The Devil Mötley Crüea (valja, doduše, napomenuti i da omot za Balls Out pomalo podseća na originalan omot za Slippery When Wet Bon Jovija). Kako su tekstovi zanimljiviji deo pesama Steel Pantehra, činjenica da su ovi momci sasvim pristojni muzičari vam može čak i promaći.

Kao što se muzika Steel Panthera drži klišea, njihovi tekstovi dosledno poštuju stereotipe: glam metal muzičar nije previše bistar, imidž mu je važniji od muzike, ali su i imidž i muzika sredstvo za dolaženje do devojaka – geslo Steel Panthera mogla bi biti čuvena rečenica koju u filmu This Is Spinal Tap izgovara R.J. Parnell: „Dok god je, znate, seksa i droge, mogu bez rock ’n’ rolla“. Na ovom albumu Steel Panther pevaju gotovo isključivo o seksu – samo pesma „I Like Drugs“ ima nešto drugačiju tematiku, ali je i ona začinjena pornografskim stihovima – njihovi heroji su Ron Jeremy i Tiger Woods, oni se razmeću svojim seksualnim podvizima i mogućnostima („17 Girls In A Row“, „Weenie Ride“), a seksizam je u osnovi njihovog pogleda na muško-ženske odnose („It Won’t Suck Itself“, na kojoj se kao gosti pojavljuju pevač Nickelbacka, Chad Kroeger, i gitarista Extremea, Nuno Bettencourt, „Critter“, „That’s What Girls Are For“, „If You Really, Really Love Me“).  Upravo to je i glavna mana ovog albuma. Iako pesme Steel Panthera i dalje odišu southparkovskim humorom – „Supersonic Sex Machhine“ zvuči kao nacrt scenarija za porno parodiju nekog naučnofantastičnog filma – i autokarikaturom – „I got a 5150 on a 212, I’m following a 1984 yellow Camaro, suspect looks like a chubby David Lee Roth“ („I Like Drugs“) – albumu Balls Out nedostaje pesama kakve su metal kvazihimna „Death To All But Metal“, apoteza „opasnim metal ženskama“ „Eyes Of A Panther“, ili parodija metal ikonografije na tragu Spinal Tapa „Hell’s On Fire“ sa njihovog prošlog albuma, Feel The Steel. Svakako, treba imati u vidu da su pesme koje su se našle na Feel The Steel nastajale u periodu 2003 – 2008, a da su pesme sa Balls Out nastajale u periodu od samo dve godine, tokom kojih su Pantheri, očigledno, uvideli da njihove pornografske pošalice najbolje prolaze kod (američke) publike, a kako su oni pre svega zabavljači, ne možete ih kriviti što su ta očekivanja nastojali da ispune. Balls Out uglavnom jeste veoma zabavan i sigurno će vas nasmejati, ali Pantherima nedostaje svestranosti jednih Tenacious D (o Weird Al Yankovichu da i ne govorimo), te se neizbežno nameće pitanje „Još koliko će Steel Panther biti zabavni?“; tačnije: „Još koliko će biti zabavna parodija na glam metal koja se uglavnom oslanja na opscene stihove?“.

Info:

Datum izdavanja: 28.10.2011.

Žanr: Glam metal, comedy rock

Dužina trajanja: 47:28

Izdavač: Universal Records

Producent: Jay Ruston

Spisak pesama:

1. „In The Future“ - 1:28

2. „Supersonic Sex Machine“ - 3:10

3. „Just Like Tiger Woods“ - 3:41

4. „17 Girls In A Row“ - 3:41

5. „If You Really, Really Love Me“ - 2:25

6. „It Won't Suck Itself“ - 2:54

7. „Tomorrow Night“ - 2:58

8. „Why Can't You Trust Me“ - 4:01

9. „That's What Girls Are For“ - 3:59

10. „Gold-Digging Whore“ - 3:55

11. „I Like Drugs“ - 4:19

12. „Critter“ - 3:38

13. „Let Me Cum In“ - 3:30

14. „Weenie Ride“ - 4:20

(Balkanrock.com, 4. decembar 2011.)

Bora Đorđević – Šta je pesnik hteo da kaže (2011)

O Bori Đorđeviću možete imati baš lepo ili baš ružno mišljenje. Oni u sredini, iako čine najveći procenat publike na koncertima Riblje Čorbe, nisu rock fanovi, i umesto onih petsto-šesto „Ex YU Rock“ pesama koje vrte radio stanice i koje su nam se svima smučile bi bez problema mogli slušati The Stone ili May Result, da je to ono što mediji forsiraju. Na tekstove ionako ne obraćaju pažnju – prizor curica koje na Čorbinom koncertu plešu u ritmu pesme „Pogledaj dom svoj, anđele“ jedan je od činilaca koji su doprineli mojoj odluci da koncerte Riblje Čorbe više ne posećujem. Uostalom, oni ovaj tekst verovatno neće ni čitati. Čitaće ga oni iz prve, a verovatno i oni iz druge od gorepomenutih kategorija, jer se, iako imaju podeljena mišljenja o Borinom liku i delu, i jedni i drugi slažu u tome da prvih nekoliko albuma Riblje Čorbe predstavljaju „apsolutnu esenciju onoga što je srpski rokenrol u najboljem smislu i bio i mogao da bude u tom trenutku“ (Dimitrije Vojnov).

Boru je (kao i Čorbu, uostalom), ruku na srce, podjednako lako i kovati u zvezde i nipodaštavati. Bora i Čorba su tokom prvih šest-sedam godina karijere bili beskompromisni i besprizorni i tako zadobili ljubav narodnu. Dok su albumi Kost u grlu, Pokvarena mašta i prljave strasti i Mrtva priroda, sa nekoliko godina zakašnjenja doduše, svojim žestokim i štrokavim zvukom bili pandan radovima UFO-a i Thin Lizzya – mada nije bez značaja ni činjenica da prvi koraci Riblje Čorbe koresponiraju sa pojavom Novog talasa britanskog heavy metala – Bora je, na izvestan način, odigrao ulogu jugosloveskog Lou Reeda – prvi je pevao o polusvetu, pijancima, ženama sumnjivog morala, mračnim i memljivim budžacima. I ne samo Lou Reeda – Bora je čitavu deceniju bio jugoslovenski Bruce Spreengsteen (to je po mom mišljenju definitivan odgovor na pitanje „Leni Brus ili Brus Sprinsgtin?“, koje postavlja Aleksandar Žikić), borac protiv nepravdi svih vrsta i glasnogovornik naroda, „od koga je vremenom počelo da se očekuje da po svaku cenu kaže ono što neće (ili ne sme) niko drugi“ (Žikić). Svi naši noviji rock pesnici koji se na iole eksplicitniji način bave socijalnim i političkim temama, zvali se oni Nikola Vranjković,  Aleksandar Stojković St ili Marčelo, nose kost u grlu (da parafraziram Dostojevskog). Borina poezija, kako je to lepo rekao Nenad Pejović, „i dalje predstavlja verovatno ključni beočug u lancu srpske rock poezije, onaj koji se ne mora nužno smatrati najvišim dometom, ali koji može poslužiti kao standard u odnosu na koji se sve ostalo može meriti“.

Sa druge strane, Čorbini albumi u poslednjih dvadesetak godina bivaju označavani kao klišeirani, urađeni po oprobanom receptu – nekoliko rokačina, nekoliko balada i nekoliko šaljivih pesama. Izbacivanjem jednog gitariste i uvođenjem klavijaturiste Čorba je izgubila na žestini koju je imala čak i kada je snimala ispeglane albume pod producentskom palicom Kornelija Kovača – uzalud je to što „Džindžer može dobru dionicu odsvirati i na odlomljenoj grani s drveta“ (Hadžo), potreba za još jednim gitaristom je bolno očigledna. I dok je takav zvuk i bio podnošljiv dok je za klavijaturama bio Vlada Barjaktarević, dolaskom mladog Nikole Zorića zvuk Čorbe postaje umnogome deeppurpleovski, ali ne u pozitivnom smislu reči. Uz to, produkcijsko umeće Miše Aleksića je svetlosnim godinama daleko od majstorstva Johna McCoya ili Bate Kovača. Sve bi to, doduše, ostalo gotovo neprimetno da jednom on najvećih jugoslovenskih rock pesnika nije ponestalo ambicije i da se nije u potpunosti okrenuo zanatskom umeću. Tako, dok Bajaga i Balašević nove albume objavljuju kada zaista imaju nešto da kažu, Riblja Čorba na približno svake dve godine štancuje albume sumnjivog kvaliteta. Da je problem samo u tome, hajde-de, Riblja Čorba bi bila samo odbačena, no Bora se potrudio da postane i omražena.

Ostavimo Borine političke stavove i angažman po strani. Oni su njegova lična stvar i njegovo građansko pravo. To ne znači da ja o njima nemam mišljenje, naprotiv – ja nisam apolitičan, ja sam samo protiv svake politike, što bi rekao Vitezovićev profesor Kosta Vujić. Ali, deder, moj Boro, opravdaj se ti i onima koji se sa tvojim političkim stavovima slažu i onima koji se ne slažu što si pristao da postaneš deo pop-nekulture, pa te često viđamo na kojekakvim televizijama, u emisijama sa „onima“, ili što se tvoja „mangupska drskost sa godinama transformisala u najobičnije prostačenje neprimereno sedoj glavi“ (Uroš Smiljanić); druži se, brate, sa kim hoćeš, ali je naprosto užasavajuća činjenica da ti i nisi svestan koliko je tvojih istinskih fanova u živac ubolo to što sarađuješ sa... bah, neću je ni pominjati. Uostalom, Bora i drugovi verovatno pojma nemaju da je na njihovim koncertima sve manje fanova a sve više publike. Riblja Čorba možda jeste najveći srpski rock bend, ali je svaki dodir sa srpskom rock scenom odavno izgubila.

Zato je pomalo neobičan podatak da je Borina nova (osma po redu) knjiga, Šta je pesnik hteo da kaže, objavljena od strane Večernjih novosti, druga najprodavanija na ovogodišnjem sajmu knjiga u Beogradu (na prvom mestu je Alef  Paola Koelja). Ili možda i nije? Otkako sam pre nekoliko godina na sajmu knjiga u Nišu čuo kako dve curice komentarišu Sremčevu Zonu Zamfirovu rečima: „Vidi, napisali su čak i knjigu“ (ne lažem vas, časna reč!), a mog druga jedan stariji gospodin, pokazujući mu na Tolstojevo ime na koricama Ane Karenjine, pitao „Je l' si čuo za ovog? Valja li ovo nešto?“, siguran sam da sajmove knjiga posećuju ljudi najrazličitijeg profila. Možda je tih dve hiljade i kusur ljudi, koliko je na beogradskom sajmu kupilo Borinu knjigu, pomislilo: „Bora Čorba je komedijaš, ovo će me sigurno nasmejati...“. Svakako, tome je doprinela i cena od oko 500 dinara, za koju se, imamo li u vidu da uz knjigu dobijate  na poklon DVD Niko nema ovakve ljude! (retko glupo ime za album, složićete se) sa snimkom prošlogodišnjeg Čorbinog koncerta u Beogradskoj areni, može reći da je više nego pristojna.

Šta je pisac hteo da kaže, iako nije bez humora, ipak nije humorističkog karaktera. Ona je sačinjena od Borinih tumačenja sopstvenih stihova i autobiografskih crta koje osvetljvaju značenje ili nastanak pojedinih pesama. Kako uvijenost nikada nije bila odlika Borinog pesničkog jezika, većini njegovih pesama dodatno tumačenje nije ni potrebno, pa njegovi pokušaji tumačenja deluju prilično nevešti (tumačenje „Prezira“ se, na primer, u ovoj knjizi našlo bez dobrog razloga.) Uostalom, u knjizi dominiraju autobiografski i anegdotski momenti, pa je možda bilo ispravnije nazvati knjigu Zašto je pesnik rešio da kaže. I iako je veliki broj momenata iz Borine i Čorbine karijere, poput Borine odluke da napusti Suncokret, formiranja najpoznatije postave Ranog Mraza, sada već legendarnog Čorbinog koncerta na Tašmajdanu, političkih skandala zbog pesama „Na zapadu ništa novo“, „Besni psi“ i „Crni mercedes“, saradnje sa Johnom McCoyem i Eddyem Grantom, dobro poznat publici, Bora otkriva i nekoliko zanimljivih detalja koji su do sad ostali uglavnom manje poznati. Meni su, na primer, pre čitanja ove knjige bile poptuno nepoznate činjenice da se na čuvenom koncertu na Tašmajdanu u ulozi plesača, pored antibaletskog ansambla Ribetine, našao i Travolta iz Borče Grede, da je John McCoy insistirao da članovi Čorbe pesmu „Vetar duva, duva, duva“ otpevaju u alkoholisanom stanju, da je Dušan Radović Bori poklonio knjigu sa posvetom „Pesniku Bori Đorđeviću“, sa zavišću, Duško Radović“, itd. Poglavlja o pojedinim pesmama predstavljaju Borine reminiscencije na njegove kolege – „Pediculis Pubis“ na Gorana Bregovića, „Crvena su dugmad pritisnuta“ na Nikolu Čuturila, „Al Kapone“ na Džonija Štulića, a svojevrstan kuriozitet predstavlja uvršćivanje pesama „Sinoć sam pola kafane popio“ i „Ej, gdje će ti duša“, koje je Bora napisao za Željka Bebeka, u knjigu; svoje zasluženo mesto na stranicama knjige našli su i Arsen Dedić, Đorđe Balašević, Dušan Prelević, Pop Mašina, Jugoslav Vlahović, Zoran Modli, Peca Popović, Enco Lesić, i drugi, ali je, iako ovo nije autobiografija, pomalo razočaravajuća činjenica da mesto u knjizi nije dobio Ivan Milosavljević Džule. Iako knjiga obiluje uspomenama na vreme na koje oni koji su tada bili mladi gledaju sa nostalgijom a mi koji smo danas mladi sa zavišću, Borin opis Tašmajdanskog parka (u sklopu poglavlja o pesmi „Dobro jutro“) je naprosto očaravajući. To je mali isečak iz slike jednog Beograda u kakvom je Bora jedino i mogao izrasti u „prvog srpskog uličnog pesnika novije generacije“ (kako ga je, pišući recenziju za zbirku poezije Ravnodušan prema plaču, nazvao Aleksandar Popović), i tu se, kao i, na primer, u Pogovoru, oglašava onaj iskreni i srdačni Bora koga je tako lako voleti.

Poglavlja o nekima od najlepših ljubavnih pesama Čorbe su prepuna stradanja mladog Borisava, i meni je, na izvestan način, teško palo kada sam otkrio da su neki od stihova u kojima sam se pronalazio vezani za konkretne ličnosti i događaje – a takvih pesama je u Borinoj karijeri, očigledno, bilo mnogo više no što ih je na albumu Minut sa njom. Ove pesme su u knjizi doživele potpunu demistifkaciju i postale tek priče o Borinim ljubavima pretočene u stihove. To nipošto ne znači da su ova poglavlja manje vredna pažnje. Ovo je samo upozorenje onima za čiji je život Bora napisao soundtrack: ova poglavlja biste možda želeli da preskočite – nakon čitanja može se desiti da pesme o kojima ona govore prestanu da budu Pesme Koje Je Bora Napisao Za Vas, i postanu pesme koje je napisao za sebe.

U knjizi je sadržano i nekoliko Borinih novijih pesama. Iz njih je očigledno i da Borino ubojito pero nije sasvim otupelo – „Trava može / biti štetna, / ako nije / kvalitetna“,  „U zakonu lepo piše / kada čovek sme da diše“ – ali i da se Bora, kao što već rekosmo, umnogome okrenuo zanatskom umeću, koje je često u sprezi sa bezbroj puta obrađivanim temama, i nefunkcionalnoj vulgarnosti – pesme „Hit“ i „Bilderberg“, na primer. Naposletku, tu je i veliki broj fotografija koje predstavljaju značajno i zanimljivo svedočanstvo o različitim periodima Borinog života i karijere.

Dakle, ako ste jedan od malobrojnih preostalih istinskih Borinih fanova, ova knjiga je za vas obavezno štivo. Ako niste, pružite joj priliku, ona za vas može predstavljati guilty pleasure. Što se mene lično tiče, ja ću ovu knjigu odložiti na policu, i vratiću joj se, kao uostalom i Čorbi, jednom kada, kako reče Pejović, sve ovo prođe i Borin opus ostane jedino što je važno.

(Balkanrock.com, 10. novembar 2011)

Ian Christe – Zvuk Zveri: Kompletna istorija heavy metala (2011)

Ovo je, koliko mi je poznato, prvi prikaz jedne knjige na ovom sajtu. Nadajmo se da neće biti i poslednji. Ponuda knjiga koje se bave rock muzikom u našim knjižarama nije oskudna, ali teško da se može reći da je bogata. Glavni razlog je svakako taj što se mali broj domaćih izdavača odlučuje za poduhvate koji neće doneti siguran profit, (kakve su, na primer, autobiografije Erica Claptona i Keitha Richardsa). Zato je ovakav poduhvat beogradske izdavačke kuće Red Box nesumnjivo hrabar potez, riskantan čak, budući da je knjiga štampana u 1000 primeraka (što je, kada je o ovakvoj knjizi reč, prilično veliki tiraž za naše prilike), a njena cena iznosi oko 2200 dinara, što je, složićete se, prilično mnogo.

Na cenu svake knjige (na žalost) ne utiče samo njen sadržaj, već i kvalitet izdanja, a izdanje ove knjige na srpskom jeziku je, recimo, luksuzno. Za ilustracije i grafičku opremu bio je zadužen (logično) Jakša Vlahović, koji je uradio sjajan posao. I iako ilustacija na koricama neodoljivo podseća na omot albuma Uvek ima neki đavo Srđana Marjanovića, koji je delo Jugoslava Vlahovića, Jakša dokazuje da je originalan umetnik koji neće još dugo biti u senci svog oca (i još jednom potvrđuje da još neko vreme neće biti novosti iz tabora Abonosa, jer je njihov vođa veoma zaposlen kao ilustrator). Ipak, ne možemo da se ne zapitamo da li je bilo moguće načiniti ovo izdanje manje luksuznim a pristupačnijim prosečnom čitaocu. Na primer, u sredini knjige se nalazi grupa fotografija na masnom papiru, ali nije sasvim jasno zašto su one zaslužile da se nađu tu, budući da, čak i za neposredna svedočanstva jednog vremena, nisu vrhunskog kvaliteta.

Autor Zvuka zveri (objavljenog prvi put 2004. godine) je američki pisac, novinar i DJ švajcarskog porekla, Ian Christe. U svojim kolumnama, objavljivanim u brojnim poznatim časopisama, se, pored heavy metala, bavi i novim tehnologijama i subkulturama. Svira u metal bendu Dark Noerd the Beholder. Pored Zvuka zveri, objavio je i knjigu Everybody Wants Some: The Van Halen Saga (2007), a kao koautor pojavljuje se u još nekoliko publikacija. Zvuk zveri: Kompletna istorija heavy metala je dosad prevedena na jedanaest jezika. Na srpski ju je preveo Goran Pavlović, kome se ništa ne može zameriti, osim možda što je imena određenih geografskih pojmova ostavio u originalu i što je na jednom mestu čuvenu pevačicu Carly Simon pretvorio u pevača Carly Simona.

Američka i britanska kritika su knjigu proglasile „prokleto dobro urađenim poslom“ (Revolver), „obaveznim štivom za sve fanove“ (Maxim) „Biblijom heavy metala“ (Library Journal); „Gotovo je nezamislivo da bi bilo koji drugi čovek na svetu to bolje učinio“, smatra Martin Popoff iz Record Collectora. Bilo je verovatno i negativnih kritika, ali izvodi iz njih teško da će biti odštampani na koricama – samo monolitna dela, poput Ex YU rock enciklopedije Petra Janjatovića, to sebi mogu da priušte. Naravno, ovakvi hvalospevi su preterani. Samo u Srbiji postoji bar nekoliko autora koji bi to uradili podjednako dobro, ako ne i bolje. Nakon velikog broja odgledanih dokumentarnih filmova i pročitanih knjiga na temu rock muzike, postao sam ubeđen da u Americi muzička kritika nije na visokom stupnju. Za mene su knjige poput Fatalnog ringišpila Aleksandra Žikića, Umetnosti pobune Ivana Ivačkovića ili 45 obrtaja: Priča o pesmama Dejana Cukića putokazi koji pokazuju pravac kojim treba ići kada se piše o rocku, dok je, na primer, knjiga Priča o AC/DC: Neka bude rok Susan Masino knjiga koje nikom ne bih preporučio.

Zvuk zveri je, doduše, više nego pristojna knjiga. Iako Christe jeste fan – nisam siguran, uostalom, da se heavy metalom ozbiljno može baviti iko ko to nije – on poseduje ono što nedostaje recimo Samu Dunnu (autoru sjajnih dokumentaraca Metal: A Headbanger's Journey i Global Metal) – kritički pristup. Na primer, dok su Christeove američke kolege sklone da početke heavy metala vide u pesmama „Ticket To Ride“ i „Helter Skelter“ Beatlesa, rifovima Kinksa, ili heavy blues zvuku Creama i Jimi Hendrix Experienca, te da pionirima heavy metala smatraju vesele hard rockere Kiss ili progressive majstore Rush, neretko umanjujući uticaj Deep Purplea na heavy metal scenu (videti serijal Heavy: The Story of Metal televizije VH1), Christe pionire heavy metala jasno identfikuje: to je velika trojka britanskog hard rocka – Led Zeppelin, Deep Purple i Black Sabbath. Težište, je naravno, na kumovima žanra, Black Sabbathu, ali Christe ne zaboravlja da pomene ni ogroman broj zaboravljenih rokera, poput Asterixa, Titanica, Lucifer's Frienda, Captain Beyonda, Banga, Bloodrocka, Budgiea i Flower Travellin' Banda, koji su bili na tragu ranog heavy metala, pa ni Hendrixa koga u ovom kontekstu pominje diskretno i vrlo umešno. Sa druge strane, Christe ne pominje Iron Butterfly, koji su svojim rock epom „In A Gadda-Da-Vida“ svakako zaslužili mesto među „protometalcima“, niti grupu Uriah Heep, što i nije toliko neobično, budući da oni ni u rodnoj Britaniji nisu baš pobrali lovorike za svoj uticaj na metal.

No, Christe je, kao što rekosmo metalac, i njegovo insistiranje na oštroj podeli između „rocka i metala“ ume da bude neopisivo iritantno. Sa druge strane, to je dobro, jer se Christe strogo drži onoga što piše na koricama knjige – ovo je istorija heavy metala u pravom smislu te reči. Led Zeppelin, Deep Purple, Alice Cooper, Aerosmith, Queen, Kiss, Rainbow i AC/DC su pomenuti (uglavnom) tačno onoliko puta koliko je to potrebno, i tačno tamo gde je to potrebno, što se meni, uglavnom, ne dopada. Ovo „meni“ dvaput podvlačim – ja sam više fan hard rocka no heavy metala, a, kada je o metalu reč, volim onaj označen kao „tradicionalni“. Sklon sam, dakle, da oštru granicu među teškašima koje slušam i ne povlačim. To opet ne znači da mogu poreći da je distinckiju između ova dva žanra Christe napravio vešto i, iznad svega, ispravno.

Christe čitaoca vodi sigurnom rukom kroz istoriju heavy metala, vešto odabirajući najvažnije momente iz karijere arhitekata heavy zvuka i najznačajnije događaje iz istorije žanra, ne zaboravljajući na sve ono što je pratilo uspon heavy metala – heavy metal modu, fanzine, pojavu nezavisnih metal etiketa, filmova sa heavy metal tematikom, te promenu odnosa muzičke industrije prema metalu, postavljanje koncertnih standarda – uklapajući ih u širu društvenu podlogu – pojava kablovske televizije, MTV-a, video igara, interneta, pravci kretanja celokupne muzičke industrije, kao i političke prilike u Americi, Britaniji, ali i svetu. No Christe i ovde ostaje Amerikanac – dok su neki značajni momenti, poput rapsprave o „porn rocku“ pred američkim Senatom na inicijativu Parents Music Resource Center-a (ne treba naglašavati da je neizbežni Dee Snider u ovoj knjizi itekako prisutan; no mali savet onima koji su ubeđeni, kao što sam i sam bio, da je Snider bio samo na pravom mestu u pravo vreme: preslušajte albume You Can't Stop Rock 'n' Roll i Stay Hungry Twisted Sistera) ili suđenja Ozzyju Osbourneu i Judas Priestu zbog samoubistava na koja su njhove pesme navodno nagnale one koji su ih počinili, tu, nema ni pomena Moscow Peace Festivala, nesumnjivo značajnog događaja u pomirenju Istoka i Zapada, događaja koji ujedno predstavlja i vrhunac glam metala. Činjenica da je na fascinantan način pronikao i vešto izrazio rečima suštinu izvođača poput Kissa („To je bio slatkiš obučen u heavy metal, žvakaća guma sa ukusom Black Sabbatha“), Yngwie Malmsteena („ [...] preplitao prstima po svojoj Startocaster gitari kao krupije koji meša karte u kazinu [...] Bio je oličenje sterilnog, egocentričnog metalca koji je ostao zarobljen u okvirima vlastite svesti o sopstvenoj veličini“) ili Nitroa („Nitro je porastao za još jedan nivo destilisanosti, apstrakcija koja je predstavljala vrhunac prevare, imitacija paljbe uz pomoć srebrnih pištolja“) otkriva Christeovu izuzentu moć zapažanja i smisao za humor.

Svakako da je pokušaj da se napiše „kompletna istorija heavy metala“ izuzetno ambiciozan, i toga je verovatno bio svestan i sam Christe (verujem da je odluka da se delo nazove „kompletnom istorijom metala“ bila ideja njegovog izdavača). Kada pristupite radu na ovakvom delu možete očekivati samo određenei stepen uspeha, ali nikako i potpuni uspeh. Christeu se može štošta zameriti. Iako daje presek tradicionalnog heavy metala, glam metala, thrash metala, speed metala, death metala, avant-garde metala i nu metala, termin „power metal“ Christe koristi samo kao oznaku za prelaznu formu između tradicionalnog heavy metala i thrasha, i činjenica da poglavlje koje bi se bavilo power metalom (u pravom smislu reči) nedostaje bolno je očigledna. (Christe se, međutim, bavi i istorijom hardcore punka i rapa kao značajnih izvora inspiracije za metal, pa čak i elektronske muzike koja je inspiraciju crpla iz metala, otkrivajući tako da poseduje svestranost neophodnu onima koji žele da se ozbiljno bave heavy metalom). Ja sam lično očekivao da će se ova istorija metala kretati u magičnom četvorouglu Black Sabbath – Judas Priest – Iron Maiden – Metallica, uz povremeno okretanje ka ostalim krupnim igračima i sporadično uključivanje onih manje značajnih, ali se tokom dobrog dela knjige čitava priča vrti oko benda za koji je izvesno da je Christeu omiljeni – Metallice. Ključni igrači, ili barem većina njih – Scorpions, Motörhead, Van Halen, Def Leppard, Venom, Manowar, Mötley Crüe, Celtic Froost, Dio, Slayer, Anthrax, Megadeth, Death, Pantera – su tu, no biografija nijednog od njih nije obrađena tako detaljno poput Metallicine. I dok je rad Metallice na svakom njihovom albumu detaljno prikazan, Blaze Bayley, na primer, u knjizi nije ni pomenut. Umnogome opskurnim bendovima poput Ravena, Armored Sainta i Hiraxa, očigledno Christeovim favoritima, dato je dosta prostora nauštrb mnogih značajnijih bendova – dok su Helloween, Dream Theater i Danzig, bendovi od ogromnog značaja za istoriju žanra, dobili jedva po rečenicu, neki, poput, Toola, Living Coloura ili Gamma Raya nisu čak ni pomenuti. Više prostora mogao je dobiti i UFO, kao bend čiji su radovi odigrali značajnu ulogu mosta između ranog heavy metala i Novog talasa britanskog metala, a koji je u knjizi u nekoliko navrata tek sporadično pomenut, kao i Alice Cooper, čiji je uticaj na razvoj žanra jasno istaknut, ali su njegovi heavy metal radovi u potpunosti zanemareni. Naposletku, knjiga koja pretenduje na titulu Kompletne Istorije Heavy Metala svakako se morala pozabaviti onom mnogobrojnom (pre svega hard rock) bratijom koja je bar jednom u svojoj karijerii zalutala u metal vode – kao ogroman poštovalac lika i dela Davida Coverdalea ne mogu da oprostim Christeu što je Whitesnake u knjizi samo jednom pomenuo, i to samo pomenuo.

Christeu se potkralo i nekoliko faktografskih grešaka: Tony Iommi nije sebi odsekao dva prsta, već jagodice prstiju – prosto je neverovatno da je ova informacija nepoznata autoru, a mogućnost da je u pitanju greška prevodioca možemo gotovo isključiti; možda je Christe želeo da pomalo mitizira ličnost gitariste Sabbatha – na jednom mestu će ga uporediti sa čuvenim jazz gitaristom Djangom Reinhardtom (koji je teško povredio dva prsta leve ruke u požaru, postavši potom virtuoz na gitari); „Metal Health (Bang Your Head)“ Quiet Riota se nije popela na vrh top lista; mnogo bliža vrhu bila je njihova verzija pesme „Cum On Feel the Noize“, iako na sam vrh ni ona nije dospela: album Slave To The Grind Skid Rowa nije njihov debitantski već drugi album, i nije bio „poslednji trzaj one vrste metala koja je suviše vremena provodila diveći se sebi ispred ogledala“, već je predstavljao njihov zaokret ka žešćem zvuku i ozbiljnijim temama; Necronomicon je fiktivna knjiga (u svojim delima ju je pominjao horor pisac H. P. Lovecraft, da bi to, još za njegova života, počeli da rade i drugi autori), pa tako ne može biti „omiljeni književni izvor za heavy metal“; itd. Možda ćete reći da sam cepidlaka, ali autor koji izvesnom kritičaru zamera što nije izvršio „rutinsku proveru podataka“ pa je Metallicu nazvao „danskim hard rock kvartetom“ zaslužuje kritike za slične propuste – verujem da bi se i on sam složio sa tim.

Knjiga nudi ogroman broj listi albuma koji, po mišljenju Christea, predstavljaju reprezantivne albume pojedinih žanrova i epoha. Christe je mudro izbegao sačinjavanje bilo kakvih top lista, znajući da one po pravilu moraju biti subjektivne, i da je broj takvih lista jednak broju fanova. Njegove liste su pre sugestije onima koji bi da se upoznaju sa osnovnim konturama žanra i ujedno savršen soundtrack za čitanje njegove knjige. Naposletku, tu su liste „filmova po ukusu metalaca“ i „stvari nebitnih za metal, ali od presudne važnosti za čovečanstvo“, u kojima Christeov britki humor još jednom dolazi do izražaja.

U poglavlju naslovljenom „World metal: globalizacija heavy metala“ prikazan je uticaj koji je metal ostavio na neanglosaksonski svet. Nisam očekivao da će Jugoslavija biti pomenuta, a da je kojim čudom i bila pomenuta, Christe bi o njoj sigurno pisao kao o „zemlji Istočnog bloka“ u kojoj je metal doživeo veliku popularnost. Očekivanja su mi se ispunila – Jugoslavije i jugoslovenskih bendova u ovoj knjizi nema, ali, ako ćemo pravo, naši metal bendovi to i nisu naročito zaslužili. Eventualno, ostaje žal što „naš“ Laibach, kao bend koji je posredno izvršio ogroman uticaj na metal, nije dospeo na stranice ove knjige.

Ovaj prikaz neću završiti onim konvencionalnim: „Ovu knjigu morate imati“. Prvo, ne znam da li je možete priuštiti; njena cena možda predstavlja sedminu vaše mesečne zarade. Drugo, u knjizi, iako je sve lepo sročeno, nećete naći ništa što ne piše negde drugde, a teško i da će vas celokupan sadržaj ove knjige zanimati. Ali ako imate dve hiljadarke sa kojima ne znate šta ćete, a želite da uživate u Christeovom spisateljskom daru (koji se ne može osporiti), kupite ovu knjigu. Jednostavno – nije loša.

(Balkanrock.com, 21. oktobar 2011)