Ian Christe – Zvuk Zveri: Kompletna istorija heavy metala (2011)

Ovo je, koliko mi je poznato, prvi prikaz jedne knjige na ovom sajtu. Nadajmo se da neće biti i poslednji. Ponuda knjiga koje se bave rock muzikom u našim knjižarama nije oskudna, ali teško da se može reći da je bogata. Glavni razlog je svakako taj što se mali broj domaćih izdavača odlučuje za poduhvate koji neće doneti siguran profit, (kakve su, na primer, autobiografije Erica Claptona i Keitha Richardsa). Zato je ovakav poduhvat beogradske izdavačke kuće Red Box nesumnjivo hrabar potez, riskantan čak, budući da je knjiga štampana u 1000 primeraka (što je, kada je o ovakvoj knjizi reč, prilično veliki tiraž za naše prilike), a njena cena iznosi oko 2200 dinara, što je, složićete se, prilično mnogo.

Na cenu svake knjige (na žalost) ne utiče samo njen sadržaj, već i kvalitet izdanja, a izdanje ove knjige na srpskom jeziku je, recimo, luksuzno. Za ilustracije i grafičku opremu bio je zadužen (logično) Jakša Vlahović, koji je uradio sjajan posao. I iako ilustacija na koricama neodoljivo podseća na omot albuma Uvek ima neki đavo Srđana Marjanovića, koji je delo Jugoslava Vlahovića, Jakša dokazuje da je originalan umetnik koji neće još dugo biti u senci svog oca (i još jednom potvrđuje da još neko vreme neće biti novosti iz tabora Abonosa, jer je njihov vođa veoma zaposlen kao ilustrator). Ipak, ne možemo da se ne zapitamo da li je bilo moguće načiniti ovo izdanje manje luksuznim a pristupačnijim prosečnom čitaocu. Na primer, u sredini knjige se nalazi grupa fotografija na masnom papiru, ali nije sasvim jasno zašto su one zaslužile da se nađu tu, budući da, čak i za neposredna svedočanstva jednog vremena, nisu vrhunskog kvaliteta.

Autor Zvuka zveri (objavljenog prvi put 2004. godine) je američki pisac, novinar i DJ švajcarskog porekla, Ian Christe. U svojim kolumnama, objavljivanim u brojnim poznatim časopisama, se, pored heavy metala, bavi i novim tehnologijama i subkulturama. Svira u metal bendu Dark Noerd the Beholder. Pored Zvuka zveri, objavio je i knjigu Everybody Wants Some: The Van Halen Saga (2007), a kao koautor pojavljuje se u još nekoliko publikacija. Zvuk zveri: Kompletna istorija heavy metala je dosad prevedena na jedanaest jezika. Na srpski ju je preveo Goran Pavlović, kome se ništa ne može zameriti, osim možda što je imena određenih geografskih pojmova ostavio u originalu i što je na jednom mestu čuvenu pevačicu Carly Simon pretvorio u pevača Carly Simona.

Američka i britanska kritika su knjigu proglasile „prokleto dobro urađenim poslom“ (Revolver), „obaveznim štivom za sve fanove“ (Maxim) „Biblijom heavy metala“ (Library Journal); „Gotovo je nezamislivo da bi bilo koji drugi čovek na svetu to bolje učinio“, smatra Martin Popoff iz Record Collectora. Bilo je verovatno i negativnih kritika, ali izvodi iz njih teško da će biti odštampani na koricama – samo monolitna dela, poput Ex YU rock enciklopedije Petra Janjatovića, to sebi mogu da priušte. Naravno, ovakvi hvalospevi su preterani. Samo u Srbiji postoji bar nekoliko autora koji bi to uradili podjednako dobro, ako ne i bolje. Nakon velikog broja odgledanih dokumentarnih filmova i pročitanih knjiga na temu rock muzike, postao sam ubeđen da u Americi muzička kritika nije na visokom stupnju. Za mene su knjige poput Fatalnog ringišpila Aleksandra Žikića, Umetnosti pobune Ivana Ivačkovića ili 45 obrtaja: Priča o pesmama Dejana Cukića putokazi koji pokazuju pravac kojim treba ići kada se piše o rocku, dok je, na primer, knjiga Priča o AC/DC: Neka bude rok Susan Masino knjiga koje nikom ne bih preporučio.

Zvuk zveri je, doduše, više nego pristojna knjiga. Iako Christe jeste fan – nisam siguran, uostalom, da se heavy metalom ozbiljno može baviti iko ko to nije – on poseduje ono što nedostaje recimo Samu Dunnu (autoru sjajnih dokumentaraca Metal: A Headbanger's Journey i Global Metal) – kritički pristup. Na primer, dok su Christeove američke kolege sklone da početke heavy metala vide u pesmama „Ticket To Ride“ i „Helter Skelter“ Beatlesa, rifovima Kinksa, ili heavy blues zvuku Creama i Jimi Hendrix Experienca, te da pionirima heavy metala smatraju vesele hard rockere Kiss ili progressive majstore Rush, neretko umanjujući uticaj Deep Purplea na heavy metal scenu (videti serijal Heavy: The Story of Metal televizije VH1), Christe pionire heavy metala jasno identfikuje: to je velika trojka britanskog hard rocka – Led Zeppelin, Deep Purple i Black Sabbath. Težište, je naravno, na kumovima žanra, Black Sabbathu, ali Christe ne zaboravlja da pomene ni ogroman broj zaboravljenih rokera, poput Asterixa, Titanica, Lucifer's Frienda, Captain Beyonda, Banga, Bloodrocka, Budgiea i Flower Travellin' Banda, koji su bili na tragu ranog heavy metala, pa ni Hendrixa koga u ovom kontekstu pominje diskretno i vrlo umešno. Sa druge strane, Christe ne pominje Iron Butterfly, koji su svojim rock epom „In A Gadda-Da-Vida“ svakako zaslužili mesto među „protometalcima“, niti grupu Uriah Heep, što i nije toliko neobično, budući da oni ni u rodnoj Britaniji nisu baš pobrali lovorike za svoj uticaj na metal.

No, Christe je, kao što rekosmo metalac, i njegovo insistiranje na oštroj podeli između „rocka i metala“ ume da bude neopisivo iritantno. Sa druge strane, to je dobro, jer se Christe strogo drži onoga što piše na koricama knjige – ovo je istorija heavy metala u pravom smislu te reči. Led Zeppelin, Deep Purple, Alice Cooper, Aerosmith, Queen, Kiss, Rainbow i AC/DC su pomenuti (uglavnom) tačno onoliko puta koliko je to potrebno, i tačno tamo gde je to potrebno, što se meni, uglavnom, ne dopada. Ovo „meni“ dvaput podvlačim – ja sam više fan hard rocka no heavy metala, a, kada je o metalu reč, volim onaj označen kao „tradicionalni“. Sklon sam, dakle, da oštru granicu među teškašima koje slušam i ne povlačim. To opet ne znači da mogu poreći da je distinckiju između ova dva žanra Christe napravio vešto i, iznad svega, ispravno.

Christe čitaoca vodi sigurnom rukom kroz istoriju heavy metala, vešto odabirajući najvažnije momente iz karijere arhitekata heavy zvuka i najznačajnije događaje iz istorije žanra, ne zaboravljajući na sve ono što je pratilo uspon heavy metala – heavy metal modu, fanzine, pojavu nezavisnih metal etiketa, filmova sa heavy metal tematikom, te promenu odnosa muzičke industrije prema metalu, postavljanje koncertnih standarda – uklapajući ih u širu društvenu podlogu – pojava kablovske televizije, MTV-a, video igara, interneta, pravci kretanja celokupne muzičke industrije, kao i političke prilike u Americi, Britaniji, ali i svetu. No Christe i ovde ostaje Amerikanac – dok su neki značajni momenti, poput rapsprave o „porn rocku“ pred američkim Senatom na inicijativu Parents Music Resource Center-a (ne treba naglašavati da je neizbežni Dee Snider u ovoj knjizi itekako prisutan; no mali savet onima koji su ubeđeni, kao što sam i sam bio, da je Snider bio samo na pravom mestu u pravo vreme: preslušajte albume You Can't Stop Rock 'n' Roll i Stay Hungry Twisted Sistera) ili suđenja Ozzyju Osbourneu i Judas Priestu zbog samoubistava na koja su njhove pesme navodno nagnale one koji su ih počinili, tu, nema ni pomena Moscow Peace Festivala, nesumnjivo značajnog događaja u pomirenju Istoka i Zapada, događaja koji ujedno predstavlja i vrhunac glam metala. Činjenica da je na fascinantan način pronikao i vešto izrazio rečima suštinu izvođača poput Kissa („To je bio slatkiš obučen u heavy metal, žvakaća guma sa ukusom Black Sabbatha“), Yngwie Malmsteena („ [...] preplitao prstima po svojoj Startocaster gitari kao krupije koji meša karte u kazinu [...] Bio je oličenje sterilnog, egocentričnog metalca koji je ostao zarobljen u okvirima vlastite svesti o sopstvenoj veličini“) ili Nitroa („Nitro je porastao za još jedan nivo destilisanosti, apstrakcija koja je predstavljala vrhunac prevare, imitacija paljbe uz pomoć srebrnih pištolja“) otkriva Christeovu izuzentu moć zapažanja i smisao za humor.

Svakako da je pokušaj da se napiše „kompletna istorija heavy metala“ izuzetno ambiciozan, i toga je verovatno bio svestan i sam Christe (verujem da je odluka da se delo nazove „kompletnom istorijom metala“ bila ideja njegovog izdavača). Kada pristupite radu na ovakvom delu možete očekivati samo određenei stepen uspeha, ali nikako i potpuni uspeh. Christeu se može štošta zameriti. Iako daje presek tradicionalnog heavy metala, glam metala, thrash metala, speed metala, death metala, avant-garde metala i nu metala, termin „power metal“ Christe koristi samo kao oznaku za prelaznu formu između tradicionalnog heavy metala i thrasha, i činjenica da poglavlje koje bi se bavilo power metalom (u pravom smislu reči) nedostaje bolno je očigledna. (Christe se, međutim, bavi i istorijom hardcore punka i rapa kao značajnih izvora inspiracije za metal, pa čak i elektronske muzike koja je inspiraciju crpla iz metala, otkrivajući tako da poseduje svestranost neophodnu onima koji žele da se ozbiljno bave heavy metalom). Ja sam lično očekivao da će se ova istorija metala kretati u magičnom četvorouglu Black Sabbath – Judas Priest – Iron Maiden – Metallica, uz povremeno okretanje ka ostalim krupnim igračima i sporadično uključivanje onih manje značajnih, ali se tokom dobrog dela knjige čitava priča vrti oko benda za koji je izvesno da je Christeu omiljeni – Metallice. Ključni igrači, ili barem većina njih – Scorpions, Motörhead, Van Halen, Def Leppard, Venom, Manowar, Mötley Crüe, Celtic Froost, Dio, Slayer, Anthrax, Megadeth, Death, Pantera – su tu, no biografija nijednog od njih nije obrađena tako detaljno poput Metallicine. I dok je rad Metallice na svakom njihovom albumu detaljno prikazan, Blaze Bayley, na primer, u knjizi nije ni pomenut. Umnogome opskurnim bendovima poput Ravena, Armored Sainta i Hiraxa, očigledno Christeovim favoritima, dato je dosta prostora nauštrb mnogih značajnijih bendova – dok su Helloween, Dream Theater i Danzig, bendovi od ogromnog značaja za istoriju žanra, dobili jedva po rečenicu, neki, poput, Toola, Living Coloura ili Gamma Raya nisu čak ni pomenuti. Više prostora mogao je dobiti i UFO, kao bend čiji su radovi odigrali značajnu ulogu mosta između ranog heavy metala i Novog talasa britanskog metala, a koji je u knjizi u nekoliko navrata tek sporadično pomenut, kao i Alice Cooper, čiji je uticaj na razvoj žanra jasno istaknut, ali su njegovi heavy metal radovi u potpunosti zanemareni. Naposletku, knjiga koja pretenduje na titulu Kompletne Istorije Heavy Metala svakako se morala pozabaviti onom mnogobrojnom (pre svega hard rock) bratijom koja je bar jednom u svojoj karijerii zalutala u metal vode – kao ogroman poštovalac lika i dela Davida Coverdalea ne mogu da oprostim Christeu što je Whitesnake u knjizi samo jednom pomenuo, i to samo pomenuo.

Christeu se potkralo i nekoliko faktografskih grešaka: Tony Iommi nije sebi odsekao dva prsta, već jagodice prstiju – prosto je neverovatno da je ova informacija nepoznata autoru, a mogućnost da je u pitanju greška prevodioca možemo gotovo isključiti; možda je Christe želeo da pomalo mitizira ličnost gitariste Sabbatha – na jednom mestu će ga uporediti sa čuvenim jazz gitaristom Djangom Reinhardtom (koji je teško povredio dva prsta leve ruke u požaru, postavši potom virtuoz na gitari); „Metal Health (Bang Your Head)“ Quiet Riota se nije popela na vrh top lista; mnogo bliža vrhu bila je njihova verzija pesme „Cum On Feel the Noize“, iako na sam vrh ni ona nije dospela: album Slave To The Grind Skid Rowa nije njihov debitantski već drugi album, i nije bio „poslednji trzaj one vrste metala koja je suviše vremena provodila diveći se sebi ispred ogledala“, već je predstavljao njihov zaokret ka žešćem zvuku i ozbiljnijim temama; Necronomicon je fiktivna knjiga (u svojim delima ju je pominjao horor pisac H. P. Lovecraft, da bi to, još za njegova života, počeli da rade i drugi autori), pa tako ne može biti „omiljeni književni izvor za heavy metal“; itd. Možda ćete reći da sam cepidlaka, ali autor koji izvesnom kritičaru zamera što nije izvršio „rutinsku proveru podataka“ pa je Metallicu nazvao „danskim hard rock kvartetom“ zaslužuje kritike za slične propuste – verujem da bi se i on sam složio sa tim.

Knjiga nudi ogroman broj listi albuma koji, po mišljenju Christea, predstavljaju reprezantivne albume pojedinih žanrova i epoha. Christe je mudro izbegao sačinjavanje bilo kakvih top lista, znajući da one po pravilu moraju biti subjektivne, i da je broj takvih lista jednak broju fanova. Njegove liste su pre sugestije onima koji bi da se upoznaju sa osnovnim konturama žanra i ujedno savršen soundtrack za čitanje njegove knjige. Naposletku, tu su liste „filmova po ukusu metalaca“ i „stvari nebitnih za metal, ali od presudne važnosti za čovečanstvo“, u kojima Christeov britki humor još jednom dolazi do izražaja.

U poglavlju naslovljenom „World metal: globalizacija heavy metala“ prikazan je uticaj koji je metal ostavio na neanglosaksonski svet. Nisam očekivao da će Jugoslavija biti pomenuta, a da je kojim čudom i bila pomenuta, Christe bi o njoj sigurno pisao kao o „zemlji Istočnog bloka“ u kojoj je metal doživeo veliku popularnost. Očekivanja su mi se ispunila – Jugoslavije i jugoslovenskih bendova u ovoj knjizi nema, ali, ako ćemo pravo, naši metal bendovi to i nisu naročito zaslužili. Eventualno, ostaje žal što „naš“ Laibach, kao bend koji je posredno izvršio ogroman uticaj na metal, nije dospeo na stranice ove knjige.

Ovaj prikaz neću završiti onim konvencionalnim: „Ovu knjigu morate imati“. Prvo, ne znam da li je možete priuštiti; njena cena možda predstavlja sedminu vaše mesečne zarade. Drugo, u knjizi, iako je sve lepo sročeno, nećete naći ništa što ne piše negde drugde, a teško i da će vas celokupan sadržaj ove knjige zanimati. Ali ako imate dve hiljadarke sa kojima ne znate šta ćete, a želite da uživate u Christeovom spisateljskom daru (koji se ne može osporiti), kupite ovu knjigu. Jednostavno – nije loša.

(Balkanrock.com, 21. oktobar 2011)