Filthy Cathouse – Senke iz ugla (2013)

Početkom godine beogradski sastav Filthy Cathouse objavio je svoj prvenac pod nazivom Senke iz ugla.

Ovaj hard rock sastav, koji čine pevač Dušan Perović, gitaristi Janko Petrović i Aleksandar Plazinić, basista Nikola Oprej i bubnjar Mića Kovačević, kako i samo ime nagoveštava, svoj zvuk temelji na glam metal nasleđu. No, i pored pevljivih refrena, melodičnih soloa i prštećih bubnjeva, zvuk Filthy Cathousea nije arhaičan. Članovi benda su se umesto ispeglanog zvuka u duhu osamdesetih odlučili za moderniju, dakle nešto siroviju varijantu hard rocka, za šta su, doduše, preduslov i sami uzori – evidentan je uticaj tvrđih izdanaka losanđeleske sleaze škole, poput Mötley Crüea, Guns N' Rosesa i Skid Rowa, mada u Petrovićevim i Plazinićevim rifovima ima nešto od aliceinchainovske a u Perovićevim vokalnim izvedama nešto od chadkroegerovske čvrtsine (u pojedinim trenucima, doduše, Perović ume da zazvuči taimedowneovski mjaukavo, no to su njegovi lošiji momenti). Producenti Miloš Mihajlović i Ana Joševski (inače članovi beogradske Alhemie) su, svakako, zaslužni za činjenicu da je zvuk Senki iz ugla umnogome u skladu sa aktuelnim hard rock trendovima, sirovim, žestokim zvukom koji se vraća korenima žanra. Na svom prvencu instrumentalni deo Filthy Cathouseа pokazuje visok stepen kompetencije, a Perović svoje donekle ograničene vokalne mogućnosti nadoknađuje upečatljivim interpretacijama.

Ono što se bendu mora zameriti jeste okrenutost glam estetici; razgledajući buklet jedna moja prijateljica je, komentarišući sliku na kojoj članovi benda ispred sebe imaju flašu Jack Danielsa i paklu Marloboroa, rekla: „Bili bi mnogo više kul da piju Zaječarsko i puše Drinu“. Svakako, osnovna ideja rokenrola jeste „slobodan si da budeš ono što jesi“, no, kako reče Peca Popović, uspeo je onaj ko je imao obavezu prema sebi i – prema publici. To ne znači podilaziti publici, već samo: od publike se ne otuđiti. Istina, tekstovi pesama Filthy Cathousea nisu nabijeni glamerskim hedonizmom, ali članovi benda nisu uspeli da se otrgnu od glam metal poetike. Sa druge strane, ima na Senkama iz ugla pokušaja angažovanosti („Ustani“, „Ti možeš, ti znaš“) – svakako, kao što ne mogu pobeći od poetike svojih uzora, Filthy Cathouse ne mogu pobeći od nasleđa rock scene iz koje su iznikli, scene na kojoj su poetski vredni i angažovani tekstovi na ceni. Sa druge strane, činjenica je da tekstovi sa Senki iz ugla nisu od velike poetske vrednosti, što smo, na žalost, skloni i da im oprostimo, budući da nema mladog hard rock benda na domaćoj sceni koji tekstovima pridaje veću pažnju. Sama odluka da pevaju na srpskom jeziku Filthy Cathouse podiže za stepenik više od bendova koji su izabrali engleski kao jezik na kome će pisati tekstove, ali predstavlja i obavezu više.

No Filthy Cathouse su tek na početku, a energiju i glad im ne mogu opsoriti. Jedan od najupečatljivijih komada na albumu, pop punk „Neću prestati“, te blago grungirana power balada „Kad tišina zvuči glasno“ jasno otkrivaju da je bend spreman na eksperimentisanje. Ja lično bih voleo da sledeće izdanje benda bude jednako žestoko, ali okrenuto klasičnom hard rock zvuku, sa znatno više bluesa. Filthy Cathouse su nesumnjivo „momci koji obećavaju“, kojim putem će krenuti zavisi od njih samih.

Ocena: 3/5

Datum izdavanja: 2013.

Žanr: Hard rock, glam metal revival

Dužina trajanja: 42:34

Izdavač: Miner Records

Producent: Miloš Mihajlović, Ana Joševski

Spisak pesama:

1. „Ustani“ – 3:58
2. „Ti možeš, ti znaš“ – 3:18
3. „Ona je...“ – 2:58
4. „Joker“ – 3:24
5. „Vrisak“ – 3:42
6. „Zato verujem“ – 3:17
7. „Kad tišina zvuči glasno“ – 4:58
8. „Ne! Neću prestati“ – 3:28
9. „No.8“ – 4:19
10. „Pali bejbe!“ – 4:18
11. „Izmeni svoju svest“ – 4:32

(Balkanrock.com, 27. mart 2013)

The Dibidus – Uživo iz kluba „Fest“ (2012)

Na samom kraju godine koja je za nama sastav The Dibidus objavio je svoj treći album, a prvo live izdanje, Uživo iz kluba „Fest“.

The Dibidus su 2003. godine privukli pažnju publike svojim prvencem nazvanim jednostavno The Dibidus, da bi se na scenu vratili posle duže pauze, 2011. godine, albumom Trenerka i sako. Zato je njihova odluka da živi album snime pre nego što zadobiju kultni status nesunjivo hrabra. Sa druge strane, pesme Dibidusa pri ovakvom stanju u kulturi i na sceni teško da mogu ući u narod kao što se to desilo sa pesmama Familije, a Dibidus su, u suštini, plesni bend, pa je valjda logično što su se odlučili da atmosferu sa nastupa zabeleže na disku u trenutku kada su, Trenerka i sako jasno to pokazuje, u naponu energije.

Live prvenac Dibidusa snimljen je u klubu „Fest“ decembra 2011. godine, dakle samo nekoliko meseci po objavljivanju njihovog drugog albuma. Otud mlake reakcije publike na prvom delu ovog albuma – Dibidus su nakon objavljivanja Trenerke i sakoa, i pored toga što su članovi benda stari znanci domaće publike, te što je bila reč o njihovom drugom studijskom izdanju, (ponovo) bili na početku puta do srca publike. A naša publika je zahtevna, njenu naklonost morate osvojiti, uvideli su to najbolje neafirmisani strani izvođači koji su se pošteno oznojili na sceni pre nego što su zadobili njenu pažnju. The Dibidus se, na sreću, na živoj svirci snalaze kao ribe u vodi, pa na drugom delu albuma nisu izostale zaslužene ovacije.

Svirka Dibidusa je ležerna, što nikako ne znači: nesigurna ili aljkava – gitaristu Sašu Petrova i klavijaturistu Dejana Tomovića treba naročito pohvaliti; ležernost je, naprosto, u skladu sa njihovim ska/pop rock komadima prošaranim world music elementima. Peja je frontmenski zanat odavno ispekao, pa na ovom albumu energijom nadomešćuje Deksijevo odsustvo u pesmama Familije. Ove pesme čine značajan deo materijala, i dobro je što je tako, jer one svakako zaslužuju da (opet) žive, a „Pokloniću joj nebo“ (koju Peja najavljuje čuvenom, ovde blago modifikovanom replikom: „Da li ste ikada vodili ljubav na podijumu za igru?“) predstavlja više nego prijatno iznenađenje. No Dibidus, ispravno, nisu dozvolili da ove pesme procentualno prevagnu nad pesmama sa The Dibidus i Trenerka i sako. Pesme Dibidusa i Familije, odnosno Vampira vešto su usklađene, kao što je vešto usklađen i optimizam („Paranoja“, „Moje sve“, „Pokloniću joj nebo“, „Nije mi ništa“, „Nama treba ljubav“) sa kritički nastrojenim numerama („U krug“, „Boli me kita“, „Hleba i igara“, „Mala mala“, „Iz dupeta u glavu“); uopšte, Dibidus vešto spajaju angažovane tekstove sa plesnom muzikom, što nekim bendovima mlađe generacije, i pored velikog truda, ne polazi za rukom. No vedro raspoloženje, svakako, preovladava. Vedrinom odiše i „Draga“, bonus numera snimljena sa Neno Belanom, veoma lep pop rock komad koji pleni jednostavnošću i toplinom. Snimanjem ove pesme Dibidus i Belan podsetili su nas na svetlu, no, nažalost, pomalo zaboljavljenu tradiciju snimanja pop rock dueta.

Kada su se pre deceniju oglasili svojim manifestom „Nama treba ljubav“, bilo je jasno da su na sebe preuzeli težak zadatak: vraćanje osmeha na lice. Ako su i napravili nešto dužu pauzu, vratili su se, poput pravih heroja, kada su nam najpotrebniji, da budu jedni od retkih ambasadora dobre volje u vremenima kada nam ljubav teba više no ikad. Svakako, njihova misija je teška, no ako na svakom od njihovih budućih nastupa bar po jedan mladić zamoli devojku za ples uz „Pokloniću joj nebo“ (ne obazirući se na podsmehe, naravno), možemo je smatrati uspešnom.

Ocena: 3,5/5

Datum izdavanja: 2013.

Žanr: Ska, pop rock, world music

Dužina trajanja: 51:16

Izdavač: Mascom Records

Produkcija: Vladimir Novičić, Oliver Jovanović („Draga“)

Spisak pesama:

1. „Trenerka i sako“ – 3:49
2. „Paranoja“ – „3:33“
3. „U krug“ – 3:48
4. „Moje sve“ – 3:46
5. „Pokloniću joj nebo“ – 4:29
6. „Crno, belo, šareno“ – 5:07
7. „Nije mi ništa“ – 2:42
8. „Nama treba ljubav“ – 3:37
9. „Boli me kita“ – 3:29
10. „Hleba i igara“ – 4:46
11. „Iz dupeta u glavu“ – 4:34
12. „Mala mala“ – 3:53
13. „Draga“ (ft. Neno Belan) [Bonus] – 3:24

(Balkanrock.com, 16. mart 2012, ZliHadzo.com, 22. mart 2013)

Plavi Orkestar – Sedam (2012)

Svakako ste iznenađeni što na stranicama ovog portala čitate recenziju novog albuma Plavog Orkestra, Sedam. Ako ćemo pravo, i autor teksta je pomalo iznenađen što ju je napisao.

Nije to zato što je Plavi Orkestar bend za, što bi se reklo, široke narodne mase – autor ove recenzije rado se prihvata slušanja i recenziranja onoga od čega bi ogroman broj kolega gadljivo okrenuo glavu uz povik „Fuj, to mejnstrim!“; posredi je pre, čini se, činjenica da danas pokušaj ozbiljnijeg osvrta na radove Crvene Jabuke, Plavog Orkestra ili, nedajbože, Dina Merlina znači biti, u neku ruku, žigosan kao čudak/ludak – komentar koji je nedavno jedan čitalac dao na Popboksov intervju sa Lošom, dodajući onoj čuvenoj Krležinoj o srpskom junaštvu i hrvatskoj kulturi „...i bosanskog roka“, na pravi način oslikava mišljenje sofisticiranijeg dela publike o New Partisansima (mada ni njegovo mišljenje o ostatku jugoslovenske pop rock produkcije druge polovine osamdesetih nije mnogo bolje). No vremena se, reklo bi se, menjaju: intelektualni rock krugovi izvršili su revaluaciju progresive sedamdesetih, kreće se polako i u rehabilitaciju pop rock izvođača koji nisu ponikli u krilu Novog talasa, daj bože samo da publika ne pljune prezrivo na ovakve pokušaje odvajanja žita od kukolja.

Elem, sama činjenica da se autor ovih redova prihvatio pisanja o novom albumu Plavog Orkestra  otkriva vam da on ne smatra da radovi Orkestra izlaze iz okvira interesovanja muzičke kritike i potpadaju u domen socioloških istraživanja, ali dopušta mogućnost da nije u pravu, tj. da je ogroman deo opusa Plavog Orkestra kič. No, kako to da li je neko delo kič ili se sa njim poigrava umnogome zavisi od prizme kroz koju to delo posmatramo, na stvar možemo gledati iz sledećeg ugla: Je li Loša kao svoje prve idole označio Buldožer, Pankrte i Šarla? Bezbeli da jeste, mada to ne mora ništa da znači. Je li Plavi Orkestar ponikao u okviru Novog primitivizma i svoje prve ozbiljne korake načinio pod vođstvom Peđe Vraneševića i Malkolma Muharema? Bezbeli da jeste, a to već nešto znači. Iz ove perspektive Soldatski bal i Smrt fašizmu! vrhunski su kemp. Uostalom, podsećam vas da živimo u vremenu postmodernizma, u kome, u teoriji, niko ne može reći šta vredi a šta ne. „Ali epoha postmodernizma je prošla!“, reći će neki od vas, dragi čitaoci, i ja sam sklon da se složim sa vama, ali, deder, recite mi – šta je to što mi sad živimo? Ne možete, jasno, bez neke distance. I upravo nam valja verovati tj. nadati se da će ta sveoguća distanca učiniti svoje, i da će narod jednog dana ono što valja pozlatiti, a ono što ne valja pomlatiti.

Da bacimo, dakle, pogled sa onog dela brda na kome se trenutno nalazimo na sedmi studijski album Plavog Orkestra. Pomalo nemaštovit omaž albumu Let It Be (mada treba pohvaliti rešenja u bukletu kao veoma lepa i originalna) navodi na zaključak da je reč o albumu na kome dominira čvrst gitarski pop. Svakako, Sedam nije bez power pop primesa – „(R)evolucija“, „Sedam“ (na kojoj su prateće vokale otpevali članovi Vampira), „Amerika“ – no Loša i drugovi su se odlučili za nešto mekšu varijantu – što ne znači da album nije korektno odsviran (i otpevan; paralelno sa Lošinim sazrevanjem kao kompozitora i tekstopisca, njegov prepoznatljiv glas dobijao je na potrebnoj čvrstini) – mada utisku da se podilazilo ukusu najšire publike mnogo više od pitkog pop rock zvuka doprinose contemporary R&B ritmovi. Sa druge strane, Sedam je gotovo u potpunosti lišen folk primesa; valjda su članovi Orkestra svesni da bi danas ono što je pre nešto više od četvrt veka, po rečima Malkolma Muharema, predstavljalo prst u oko rokerskom puritanizmu bilo so na ranu onoj publici koju Orkestar ne deli sa folk izvođačima. Ono malo folk primesa – pesma „Ti misliš da je meni lako“ i keyboard solo u „Nedodirljivoj“ – može se lako opravdati argumentom da je folkom obojen pop rock zvuk nešto od čega Plavi Orkestar možda i može pobeći, ali se to od njih ne očekuje, naprotiv. Zapravo, folk primese u R&B komadu „Nedodirljiva“ deluju neobično funckionalno – folk elementima i stihovima poput „Zbog ovakvih kao ti / Su ljudi razum gubili / Pali u dugove / Izdali drugove / Rakiju pili / I nestretni bili“ ovaj žanr kao da je diskretno parodiran – a sa „Ti misliš da je meni lako“ Loša se obratio ljubiteljima alternativnijeg zvuka (videti spot za pesmu), pa je, valjda, bilo nekako prirodno da takvo obraćanje bude odeveno u folk/pop rock formu kao neku vrstu prepoznatljivog pečata Plavog Orkestra. Jedino što je ovde problematično jeste saradnja sa folk divom Draganom Mirković – ako je saradnja sa Nadom Obrić pre dvadesetsedam godina bila vešto smišljena i izvedena provokacija (zapitajmo se: zašto Nada Obrić a ne, recimo, u ono vreme megapopularna – ili: mejnstrim – Lepa Brena, sa kojom će, dve godine nakon izlaska Soldatskog bala, pesmu snimiti beogradska Alisa, dakle jedan pop rock bend većih artističkih i skromnijih komercijalnih dometa), danas je saradnja sa Draganom Mirković koketiranje sa (turbo) folk kulturom, dakle, nešto što treba ostaviti Hariju Varešanoviću i što Plavom Orkestru zaista nije bilo potrebno, čak ni  svrhu pokazivanja da ni onima sa druge strane nije lako. Loši, verujem, nije lako, ali Mirkovićevoj, siguran sam, nije teško.

Albumom, ipak, u skladu sa bojama na omotu, dominiraju vedre teme; vedrina prožima čak i pesme u kojima je prisutna nostalgija – za prošlošću, ličnom i/ili zajedničkom – nostalgija sa kojom su u skladu i uticaji koji se kreću u rasponu od pedesetih („Slatke čari“) do osamdesetih („Sedam“). No od komada nešto arhaičnijeg zvuka znatno su upečatljivije „(R)evolucija“, koja je gostovanjem članova Dubioza Kolektiva dobila angažovanu crtu, hitična, R&B obojena „S tvojim imenom na usnama“, te balade „Život nije bajka“ (koja umnogome podseća na neke komade sa prošlogodišnjeg izdanja Bajage i Instruktora; ne verujem da je Loša inspiraciju za ovu pesmu pronašao na Daljini, dimu i prašini, te svaka slučajna sličnost ovoj tango-baladi donosi veći broj bodova) i veoma lepa „Svako od nas nosi svoju bol“, koja je, kao najuspelija, veoma mudro odabrana za poslednju na albumu; no pažnje vredne su i balade „Od kod si doma“, „Bi li pošla sa mnom“ (za koju su tekst zajednički napisali Loša i Gibonni) i doo-wop „Slatke čari“.

Sedam je, dakle, sasvim dobar pop rock album. No, nažalost, ništa više od toga, i, nažalost – više pop nego rock, što je, naravno, sasvim legitimno, no kako odlučujemo da Plavi Orkestar posmatramo kao deo rock miljea, dopuštamo sebi da od njih očekujemo znatno „rokerskiji“ materijal. Loša se, istina, pokazao kao veoma kreativan kompozitor, no ne mogu se oteti utisku da može mnogo više no što je na albumu Sedam pokazao.

Ocena: 3/5

Datum izdavanja: 2012.

Žanr: Pop rock, pop, power pop

Dužina trajanja: 51:53

Izdavač: Dallas Records

Producent: Nikša Bratoš

Spisak pesama:

1. „(R)evolucija“ – 5:00
2. „Sedam“ – 5:01
3. „Nedodirljiva“ – 4:10
4. „Slatke čari“ – 4:05
5. „Amerika“ – 5:16
6. „Ti misliš da je meni lako“ – 3:45
7. „S tvojim imenom na usnama“ – 4:01
8. „Od kod si doma“ – 4:51
9. „Bi li pošla sa mnom“ – 4:41
10. „Život nije bajka“ – 4:41
11. „Svako od nas nosi svoju bol“ – 6:03

(Balkanrock.com, 4. mart 2012)

Šta muzičari slušaju: Stefan Kovačević (Forever Storm)

Stefan Kovačević, frontmen kragujevačkog metal benda Forever Storm, za Balkanrock piše o svojim omiljenim albumima.

Gamma Ray – No World Order (2001)

Gamma Ray je jedan od predstavnika power heavy zvuka, čiji sam veliki obožavalac. Osnovao ga je gospodin Kai Hansen, začetnik power metal škole, po odlasku iz benda Helloween krajem osamdesetih. Ovim poduhvatom dokazao je da želi da istraje u svojoj nameri, da ne želi da se menja pod pritiskom izdavačkih kuća i prilika na tržištu. Uspeo je tome izdajući veliki broj kvalitetnih albuma u proteklih 20 godina, a jedan od mojih omiljenih je No World Order.

Ovo je možda prvi album uz koji sam počeo da razmišljam o samoj poruci koju bendovi propagiraju u svojim pesmama. Gamma Ray je bend koji govori o zatočeništvu čoveka u modernom društvu, o mestu slobodne misli u svetu koji propada. Ovaj album je njihova verzija budućnosti kojoj vodi uskraćivanje slobode i nemarno rukovođene resorsima, besciljan napredak tehnologije. Mistično povezan sa  tajnim organizacijama Iluminata, za koje neki veruju da zapravo kontrolišu svet, album govori o politici velikih korporacija koje svet vode u beznađe. „Introduction“ je savršen uvod u sam album, a pesme kao što su „Dethrone Tyranny“, „Damn the Machine“ i „New World Order“ su tipični predstavnici njegovog osnovnog koncepta. Ima i onih kao što je pesma „Eagle“, koja na jedan specifičan način, povezan sa mračnom tematikom albuma, govori o slobodi, o begu iz takvog sveta. Pesme „The Heart of the Unicorn“, „Fire Below“ i „Follow Me“ takođe su odlični predstavnici ovog ostvarenja i dublje zalaze u samu psihologiju nastale situacije. Tu je i jedna odlična balada koja nosi naziv „Lake of Tears“.

Threshold – Subsurface (2004)

Threshold je progresivni metal bend iz Engleske, predvođen jako zanimljivim muzičarem Karl Grumom, vlasnikom Thin Ice studija u kome su snimala poznata imena poput power metalca Dragonforcea i progresivaca kao što su Yes, John Wetton itd.

Ovaj bend ima odličnu ideju šta radi, a to se prevashodno odnosi na način kako enkoduju poruku u svoje pesme. Album Subsurface odličan je primer ove tvrdnje jer govori o skrivenim namerama i obmanom kojom se obično bave politički moćnici kako bi se domogli vlasti i ostali tu što duže, vršeći pritisak na običnog čoveka koji samo želi da živi „normalno“ i „slobodno“. Osnovni koncept i motiv ovog albuma mogao bi da se sumira u stihovima prve pesme na albumu, „Mission Profile“, koji kažu „…and while we all assume we all agree we’re giving up the freedom to be free“! U pesmama kao što su „Opium“, „Ground Control“, „The Art of Reason“ govori o obmani koju moćnici koriste kako bi ostvarili svoje interese i nemoći potlačenih ljudi da im se suprotstave, ali se takođe govori i o mislima onih koji imaju tu „sreću“ da vide šta se dešava. U pesmi „Stop Dead“ govori se u najmanju ruku o uništavanju životne sredine (ova tematika čest je motiv na njihovim ostalim albumima). Pesma „Flags and Footprints“ je balada filozofskog pogleda na život i puteve i prepreke sa kojima se susrećemo u potrazi za nečim višim (Bogom, mirom i sl, zavisi od pogleda koje ima onaj ko sluša). Pošto sam fan stripa i filma V for Vendeta, ne mogu da se otmem utisku da su autori Alan Mur i Dejvid Lojd bili na istoj talasnoj dužini kao i ekipa iz Thresholda kada su ga pisali, iako je bilo mnogo pre (1988), što implicira na to da i jedni i drugi imaju antipolitički stav, najverovatnije vezan za vreme i političke prilike u kojima su odrastali i živeli. Pesma „The Destruction of Words“ označava završnicu jedne priče, života, istorije, te predstavlja odličan epilog ovog umetničkog dela.

Evergrey – The Inner Circle (2004)

Evergrey je predstavnik skandinavskog metal zvuka i to ne sasvim tipičan. Pravac koji mnogi, uključujući i njih same, zovu dark progesiv metal donekle opisuje njihov stil pisanja. Ekipa vođena Tomom Engludom do sada ima osam studijskih i jedan live album.

Ovaj album sam izabrao iz razloga što je produkcijski, muzički i tekstualno jedno od njihovih najvećih ostvarenja. Tematika se lako može povezati sa njihovim stilom, mračna je i turobna. Govori o religijskim obmanama i fanatizmu, o onima koji koriste emotivno i verski ranjive ljude, kako bi ostvarili svoje fanatičke iluzije. Govoreći o silovanju, žrtvovanju, osećaju izgubljenosti u veri, Evergrey ispoljava svoje mišljenje vezano za temu i govori protiv toga. Na ovom albumu, kao i na prethodnim, Tom Englud i Henrik Danhag odlično sudeluju kao ritam i solo gitaristi, pokazujući svoje umeće. Za kraj bih izdvojio nekoliko omiljenih pesama, pesmu „Touch Of Blessing“, kao jedan od najvećih hitova na albumu, „More Than Ever“, „When The Walls Go Down“” (instrumental od kojeg se naježim svaki put), „Ambassador“ i dve savršene balade, „Waking Up Blind“ i „Faith Restored“.

Megadeth – United Abomitanions (2007)

O ovom bendu ne treba previše pričati s obzirom na njihovu reputaciju opasnih momaka i predstavnika antipolitičkih stavova.

Ovaj album sam izabrao jer je kulminacija svih njihovih prethodnih izdanja. United Abominations predstavlja jasno osuđivanje delovanja i odredbi Ujedinjenih Nacija i njihovih kooperanata. Dosta je priče o Americi kao posredniku i vršiocu prljavih poslova Ujedninjenih Nacija koja na taj način sebi kopa sve dublju političku rupu. Dejv Mastejn ne odustaje od svojih stavova i to jasno pokazuje na ovom albumu. Pesme kao što su „Washington Is Next“, „Gears Of War“, „Amerikhastan“ i „United Abominations“ odlični su predstavnici tematike albuma i osuđuju američke i NATO akcije u zemljama sa „uzdrmanom demokratijom“, govore o teoriji zavere protiv američkih građana (ne želim da ih nazovem nacijom), o upotrebi vrhunske vojne tehnologije, plaćene iz džepova istih tih ljudi. Na ovom albumu kao i na ostalim, Mastejn objašnjava rifologiju thrash metal škole.

P.S. Neki od vas će se možda zapitati zašto pišem samo o novijim albumima gore navedenih bendova, a odgovor je prost: smatram da su na ovim ostvarenjima sazreli kao ljudi i muzičari.

(Balkanrock.com, 3. mart 2012)