25 godina grešnih zadovoljstava (5)

 

U poslednjem delu priče o glam metal albumima koji u godini koja je na izmaku slave dvadesetpeti rođendan, govorimo o najboljim glam izdanjima iz 1987. godine.

Dokken – Back For The Attack

Dokken su, zahvaljujući melodičnom vokalu Dona Dokkena i gitarskom umeću Georgea Lyncha, ali i moćnoj ritam sekciji, koju su od Tooth & Nail pa sve do Erase The Slate iz 1999. činili Jeff Pilson i Mick Brown (jedan od sastojaka formule uspeha Dokkena svakako je bila čvrsta postava) predstavljali jednu od najblistavijih pojava na američkoj hard rock sceni. Na albumu Back For The Attack Dokken su, kao i na njegovim prethodnicima, ponudili i žestoke heavy metal komade („Kiss Of Death“, „Mr. Scary“), i melodične pop metal himne zaraznih refrena („Prisoner“, „Night By Night“, „So Many Tears“, „Burning Like A Flame“ „Stop Fighting Love“) i emotivne, ali ne u potpunosti konvencionalne balade („Heaven Sent“, „Dream Warriors“), ne narušavajući heterogenošću kompaktnost. Don Dokkenov blagozvučan vokal, Lynchove bravure i Brownovi pršteći bubnjevi u nekima od najboljih komada u čitavoj karijeri benda – „Prisoner“, „Lost Behind The Walls“, „Cry Of The Gupsy“, „Stop Fighting Love“, i naročito „Heaven Sent“ i „Dream Warriors“ – čine Back For The Attack jednim od najboljih glam metal albuma izdatih u 1987.

Great White – Once Bitten…

Prava je šteta što će Great White zauvek ostati zapamćeni po obradi pesme Iana Huntera „Once Bitten, Twice Shy“ i po jednoj od najvećih koncertnih tragedija u istoriji rokenrola (20. februara 2003. godine, na koncertu benda u roudajlendskom klubu The Station, u požaru koji su izazvale pirotehničke naprave život je izgubilo više od stotinu ljudi, uključujući i gitaristu benda Ty Longleya). Jer ako neki glam metal bend, uz Cinderellu, može poneti titulu dostojnih naslednika Led Zeppelina i AC/DC-a, onda je to svakako Great White (koji su i eksplicitno, tribute albumom Great Zeppelin, otkrili kome najviše duguju). Sa žestokim, a ipak do finesa poliranim hard rock zvukom utemeljenom u bluesu, album Once Bitten... je, uz album koji mu je sledio, ...Twice Shy, svakako najbolje ostvarenje benda. Obeležene robertplantovskim vokalom Jacka Russella, AC/DC-evskim rifovima gitarskog tandema Mark Kendall – Michael Lardie, Kedallovim izvrsnim solažama i Lardievim klavijaturama umesno i ukusno upotrebljenim, sve pesme na ovom albumu – od koncertnih favorita „Lady Red Light“, „Gonna Getcha“, „All Over Now“, preko šoferske himne slobodi (mada kao album za slušanje tokom vožnje pre preporučujemo ...Twice Shy) „Fast Road“, nešto sporijih ali ništa manje žestokih „Mistreater“, „Never Change Heart“ i „On The Edge“, do emotivne balade „Save Your Love“ – prava su mala remek dela teškog rocka. No svakako najbolji komad na albumu je „Rock Me“, idealna kao soundtrack za vođenje ljubavi, bez bojazni da ćemo preterati možemo slobodno reći: jedna od najboljih hard rock pesama u istoriji ovog žanra.

Whitesnake – Whitesnake

Već sam omot albuma Whitesnake nagoveštavao je nešto pompezno i masivno, potpuno drugačije od Coverdaleovih ranijih boogie poskočica, pa čak i od blago glam orijentisanog Slide It In. Od rifa uvodnog, ledzeppelinskog metala „Still Of The Night“, preko glam metal himni „Bad Boys“, „Give Me All Your Love“ i „Children Of The Night“, nove, metalizirane verzije blues rocka „Crying In The Rain“, komada u duhu ranijih radova benda, „Straight To The Heart“ i „Don't Turn Away“, do ponovo snimljenog razarača „Here I Go Again“, sve teče nesmanjenom žestinom i energijom. Na albumu se našla i emotivna balada „Is This Love“ (koju su Coverdale i Sykes prvobitno napisali za Tinu Turner), a na britanskoj verziji albuma i „Looking For Love“, jedna od najlepših i najraskošnijih power balada onog vremena. Coverdale i John Sykes, obojica u to vreme u naponu snage, stvorili su metalnog monstruma koji prosto grize i drobi snagom Coverdaleovog glasa, Sykesovih rifova, žestokih udaraca Aunsleya Dunbara i teatralnih tonova Dona Aireya. Iako su Coverdaleovi pevački i artistički vrhunci („Sailing Ships“, „The Last Note Of Freedom“) sledili albumu iz 1987, Whitesnake je nesumnjivo njegov magnum opus.

Guns N' Roses – Appetite For Destruction

Naravno, zvuk prvenca  Guns N' Rosesa bio je drugačiji od svega što su u drugoj polovini osamdesetih radili ostali  losanđeleski hard rockeri, no jesu li Gunsi bili deo scene? – Svakako da jesu. U krajnjem slučaju, njihovi koreni su bili glamerski: Axl Rose i Izzy Stradlin bili su članovi Hollywood Rosea, a Tracii Guns, Ole Beich i Rob Gardner članovi L.A. Gunsa. Do juna 1985. Gunsa, Beicha i Gardnera zamenili su Slash, Duff McKagan i Steven Adler, nekadašnji članovi Road Crewa, i – ostalo je istorija. Appetite For Destruction, najprodavaniji debi album svih vremena, nabijen prljavštinom, bukom i besom kakve svet nije video još od Never Mind The Bollocks..., od dana objavljivanja do danas prisutan je na svim listama najvećih rock albuma svih vremena.

(Balkanrock.com, 27. oktobar 2012)

25 godina grešnih zadovoljstava (4)

Da je glam metal krajem osamdesetih zapao u dekadenciju bilo je jasno vidljivo iz radova glam bendova drugog talasa, ali i iz radova pionira ovog žanra.

Bendovi prvog talasa, uz nekoliko časnih izuzetaka, već su od sredine osamdesetih, okruženi luksuzom i zarobljeni u carstvu poroka, zapali u krizu kreativnosti. Na oslabele i ispucale temelje uzalud je dolivana sveža krv. Već od 1987. mogao se nazreti kraj glam metal epohe

U četvrtom delu priče o glam metal albumima objavljenim u 1987. govorimo o radovima veterana žanra, pripadnika prvog talasa glam metal bendova.

Mötley Crüe – Girls, Girls, Girls

Članovi nesumnjivo najznačajnijeg glam metal benda teško da su se ikada mogli pohvaliti svojim muzičkim umećem (u tom pogledu Mötley Crüe su istinski naslednici Kissa), a u drugoj polovini osamdesetih ponestalo im je i onoga što je predstavljalo glavni kvalitet njihovih ranih radova – energije. Jasno, jedan od glavnih razloga bila je činjenica da već u vreme objavljivanja Theatre Of Pain Vince, Nikki, Tommy i Mick nisu više bili vucibatine sa ulica Grada anđela, već vlasnici kuća na Beverli Hilsu ogrezli u poroke koji prate slavu i bogatstvo – sedam meseci nakon što je Girls, Girls, Girls objavljen Nikki Sixx je umalo uzeo fatalnu dozu heroina. U novom okruženju Mötley Crüe su prekinuli mnoge veze sa svojim (heavy metal i klupskim) korenima, što se odrazilo i na zvuk albuma, kojim su se Mötley Crüe i definitivno okrenuli hard rocku. Daleko od toga da je Girls, Girls, Girls loš album – Crüe su na njemu uspeli da ponude sjajan blues rock komad „Bad Boy Boogie“, solidne glam metal himne „Girls, Girls, Girls“, „Dancing On Glass“ i „Sumthin' For Nuthin'“, zaimljivu minijaturu „Nona“ (posvećenu baki Nikkia Sixxa) i pristojnu obradu „Jailhouse Rocka“, da izvrsnom rokačinom „Wild Side“ pokažu da nisu zaboravili život na losanđeleskim ulicama i da tekstom balade „You're All I Need“ šokiraju javnost i parodiraju konvencionalne power balade. No Girls, Girls, Girls nema ni trunke one mladalačke energije i bezobrazluka koje su krasile Too Fast For Love i Shout At The Devil, ali ni one energije kojom je bio nabijen njihov naredni studijski album i njihovo najvrednije izdanje, snimljeno nakon teške borbe sa demonima alkohola i droge, Dr. Feelgood.

White Lion – Pride

Umnogome je neobjašnjivo kako je iz kuhinje gitarskog virtuoza Vita Bratte i sjajnog vokala Mikea Trampa izašao album ovako nepodnošljivo popast. Ovaj tandem je imao potencijala da, poput dvojaca Jack Rusell – Mark Kendall i Tom Keifer – Jeff LaBar, načini neke od najfinijih hard rock albuma druge polovine osamdesetih. Avaj, u trenutku najvećeg napona kreativne energije članovi White Liona odlučili su se da (umesto bluesom, poput gorepomenutih pevača i gitarista Great Whitea i Cinderellae) svoje radove oboje popom. U pesmama pop senzibilita, sa tekstovima banalnim čak i za žanr kome pripadaju, Brattine bravure zvuče nepotrebno i nefunkcionalno, a Trampov reski vokal plačljivo. Pride je doneo i jednu od najljigavijih power balada epohe: naivnu „When The Children Cry“, kojom su White Lion pokušali da postanu propovednici (razume se, nije bilo nemoguće – setimo se samo veličanstvene „Wind Of Change“ Scorpionsa – već samo malo verovatno da će jedan glam metal bend iznedriti himnu mira; White Lion su pokušali i – debelo omanuli). Sa samo par upečatljivih numera („Hungry“ i „Lady Of The Valley“), Pride ulazi u red najslabijih, a iz neobjašnjivih razloga i najhvaljenijih ostvarenja epohe.

Def Leppard – Hysteria

Rad na Hysterii bio je dug i mukotrpan. Nakon što je Mutt Lange odustao od produciranja, bend se obratio Jimu Steinmanu. Sasvim neočekivano, tvorac „vagnerijanskog rocka“ se odlučio za neposredniji pristup i siroviji zvuk, dok su članovi benda težili pompeznijem i ispeglanijem zvuku. (Steinman je izjavio da je prvi put posumnjao da saradnja sa britanskim pop metalcima neće biti laka kada je, našavši se sa članovima Def Lepparda u Irskoj, rekao: „Kako je lepo biti u domovini Džojsa i Šoa! Osećate li to u vazduhu, momci?“, na šta su mu članovi benda odgovorili: „Ne baš, nismo slušali puno irskih bendova“, a da mu je prekipelo kada je Joea Elliota, koji se vratio iz bioskopa, govoreći o filmu koji je upravo gledao kao o remek-delu, pitao „Šta si gledao, Joe?“, na šta mu je ovaj odgovorio: „Policijsku akademiju 3“.) Nakon što je Steinman odustao od saradnje sa bendom, Def Leppard su neuspešno pokušali da sami produciraju album. A onda je, u novogodišnjoj noći 1984. godine, Rick Allen doživeo saobraćajnu nesreću u kojoj je izgubio ruku. Uz divljenja vrednu podršku ostalih članova benda, Rick Allen se u narednih par godina izveštio u sviranju elektronskih bubnjeva, pa je bend rešio da, u saradnji sa Langeom, nastavi rad na albumu. Rad je prekidan u još par navrata – kada je i sam Lange doživeo saobraćajnu nesreću i kada je Elliot dobio zauške – da bi Hysteria konačno ugledala svetlost dana u avgustu 1987. godine. Mešavina hard rocka i popa Def Lepparda umnogome je drugačija od one White Liona – dok su White Lion težili komercijalizaciji zvuka uvođenjem pop harmonija, Def Leppard su težili stvaranju pravog pop proizvoda, sa pesmama ogromnog hitičnog potencijala. No i pored toga što je zvuk bio umekšan i umnogome sintetički (za šta su u ogromnoj meri zaslužni Allenovi elektronski bubnjevi), Def Leppard su uspeli da na Hysterii ponude nekoliko izvrsnih pop metal himni – „Women“, „Pour Some Sugar On Me“, „Armageddon It“, „Don't Shoot Shotgun“, „Excitable“ – te sjajnu power baladu „Love Bites“. Hysteria je odličan album, ako ga posmatrate iz prave perspektive – kao pop rock album sa hard rock elementima, umesto kao hard rock album sa pop elementima. Na snimanje takvog albuma su Def Leppard, nekadašnje perjanice novog talasa britanskog heavy metala, ali i glavne arhitekte glam metal zvuka, imali apsolutno pravo, ma šta o tome mislili zadrti ljubitelji njihovih ranih radova (koji su, uostalom, odisali i glam rock senzibilitetom). Članovima Def Lepparda treba odati priznanje – uspešno su spojili dva dijametralno  suprotna žanra, što su nakon njih mnogi pokušavali, ali je malo kome pošlo za rukom. Hysteria je nešto poput eksperimenta koji je uspešno obavljen, ali koji ne treba ponavljati jer posledice mogu biti (kao što često i jesu bile) katastrofalne.

(Balkanrock.com, 20. oktobar 2012)

25 godina grešnih zadovoljstava (3)

Do 1987. godine glam metal je dobrano zagazio u dekadenciju, što je bilo više nego jasno uočljivo iz muzike novooformljenih sastava.

Glam bendovima druge generacije uglavnom je manjkalo talenta, energije, ideja, ali i ljubavi prema muzici koju su imali pioniri žanra (mada je časnih izuzetaka bilo dosta; među njima svakako najistaknutija mesta zauzimaju Tesla, Cinderella, Great White, Skid Row, Extreme, Badlands, Zodiac Mindwarp & The Love Reaction i, naravno, Guns N' Roses). Proslaviti se, zaraditi brdo novca i biti okružen lepim devojkama – o tome su maštali mladi bendovi koji su hrlili u Los Anđeles, nadajući se da će tamo doći do bogatstva i slave makar i po cenu kompromisa sa izdavačkim kućama, publikom i samima sobom. Jasno, to više nije bio rokenrol, i bendovi poput Dangerous Toysa i Love/Hate došli su na scenu previše kasno da bi išta mogli da spasu.

U trećem delu priče o glam metal albumima objavljenim 1987. godine govorimo o albumima-prvencima.

Kane Roberts – Kane Roberts

Brojni su razlozi iz kojih je Kane Roberts izuzetno zanimljiva pojava (ili je to u ono vreme bio). Poznat po svom mišićavom torzu i električnoj gitari u obliku mitraljeza, koji su i mogli delovati funkcionalno u sklopu burlesknih koncertnih predstava Alicea Coopera, Kane Roberts se na Cooperovim albumima Constrictor, Raise Your Fist And Yell i, naročito, Trash pokazao kao dobar gitarista, ali i autor, no treba imati u vidu da je Cooper bio taj koji je na snimanjima ovih albuma držao konce u svojim rukama. Kada je dobio igralište samo za sebe, Roberts kao da se uplašio, pa je rezultat bio album koji je mogao snimiti bilo koji drugorazredni glam metal bend. Šablonski fabrikovane pesme o odmetnicima („Outlaw“, „Out For Blood“) i fatalnim ženama („Rock Doll“, „Women On The Edge Of Love“, „If This Is Heaven“, „Too Much For Anyone To Touch“) još su i podnošljive u poređenju sa baladama „Triple X“ i „Tears If Fire“, od kojih biste, na osnovu početnih tonova, očekivali trunku pravih emocija, ali koje ipak govore o – seksualnim iskustvima (bez emocija razume se), Robertsovim tapovanjem u minijaturi „Gorilla“, te finalnom pesmom, „A Strong Arm Needs A Stronger Heart“, koja kao da je napisana za neki film sa Stevenom Seagalom ili Jean-Clode Vann Dammeom u glavnoj ulozi – uopšte, čitav album podseća na soundtrack za neki loš akcioni film; ako ste se ikada zapitali ko je pisao pesme koje se pojavljuju u takvim filmovima, evo vam odgovora: pisali su ih ljudi poput Kanea Robertsa. Ako je na albumu i bilo pesama koje u osnovi nešto valjaju („Full Pull“ recimo), upropašćene su nefunkcionalnom upotrebom klavijatura i Robertsovim paulstanleyevskim vokalom. Sudbina ovog albuma je, čini se, da bude zapamćen više po svom omotu no po sadržaju – Kane Roberts se kao jedan od likova u animiranom spotu za pesmu „Nothing's Gonna Stop Us“ The Darknessa pojavio upravo onako kako izgleda na omotu svog solo prvenca.

Faster Pussycat – Faster Pussycat

Faster Pussycat bili su najizrazitiji predstavnici grupe bendova (nemoguće je govoriti o pokretu) koji su više dugovali glam rocku i punku no heavy metalu, pa su valjda otuda od strane fanova često označavani kao „sleaze rock“. Ovaj termin (ma koliko bio diskutabilan) odlično priliči debi-albumu Faster Pussycata – sa pesmama prljavih rifova (prečišćenim od klavijatura, razume se), sa mjaukavim vokalima Taime Downea, sa izrazitim punkerskim senzibilitetom ali i glamerskom lascivnošću, prvenac Faster Pussycata odista odiše atmosferom slatkasto-lepljivom. Losanđeleske barabe su verno uhvatile duh i prenele slike tog novog Vavilona u vrcavom boogieu „Cathouse“, beastieboysovskoj „Babylon“ i bendovom najvećem hitu, „Bathroom Wall“, te u pesmama „Smash Alley“, „City Has No Heart“, „Ship Rolls In“ i „Bottle In Front Of Me“. Zaista, Faster Pussycat mogli bi biti proglašeni istinskim naslednicima Hanoi Rocksa, čak možda i New York Dollsa. No dok slušate njihov prvenac ne možete se oteti utisku da albumu nedostaje – iskrenosti, pri čemu ne mislimo samo na Downeovo upinjanje da zvuči više poput Stevea Tylera nego što je zaista zvučao. Faster Pussycat jesu prikazali mračne strane života u gradu koji je u drugoj polovini osamdesetih predstavljao Meku hard rocka, no čineći to odviše bezbrižno, slaveći ih preko uobičajene mere glorifikacije seksa, droge i rokenrola. Možda Faster Pussycat zaista nisu bili u stanju da izdignu glavu iznad površine mora dekadencije, reći će neki, no treba imati na umu da je prelepa blues balada „House Of Pain“ sa njihovog drugog albuma, Wake Me When It's Over, umnogome demantovala manifest njihovog prvenca, „No Room For Emotions“.

EZO – EZO

EZO praktično nije prvi album japanskih metalaca – pod imenom Flatbacker objavili su dva albuma u Japanu pre nego što su se odlučili za selidbu u sjedinjene države. Promenivši ime u EZO, koje je trebalo da asocira na Eizo, drevno ime za japansko ostrvo Hokaido, Japanci su pod producentskom palicom Gennea Simmonsa snimili jedan od najupečatljivijih glam metal albuma druge polovine osamdesetih. Članovima EZO-a je tradicionalni heavy metal bio znatno bliži no njihovim američkim kolegama, pa su pesme, obeležene grlenim vokalom sjajnog Masakia Yamade i žestokim rifovima Shoyo Iide, odisale znatno mračnijim senzibilitetom nego što je to bio slučaj sa radovima njihovih savremenika. Komadi „House Of 1,000 Pleasures“, „Destroyer“ i „Desiree“, umnogome zahvaljujući Yamadinoj interpretaciji, odisale su perverzno-erotskim – to bismo i očekivali od glam metal benda iz Zemlje izlazećeg sunca, reći će neki – i anticipirale radove EZO-vih mnogo poznatijih sunarodnika, X Japana. Sa žestokim metal komadima poput „Mr. Midnight“ i „Desiree“ i klasičnim, ali nadprosečno dobrim, glam metal himnama poput „Flashback Heart Attack“ i „Big Changes“, te na momente neobjašnjivo (podsećamo: album je producirao Genne Simons) moderno (za ono vreme) produciranim gitarama, bubnjevima i vokalima („Here It Comes“, „Kiss Of Fire“), EZO je pravo malo hard rock remek-delo druge polovine osamdesetih.

(Balkanrock.com, 13. oktobar 2012)

25 godina grešnih zadovoljstava (2)

Do 1987. veliki broj hard rock i heavy metal veterana uskočio je u glam metal voz.

Veliki broj njih, poput Scorpionsa, Whitesnakea, Alicea Coopera, Aerosmitha, je snimio albume koji, pomalo paradoksalno, ulaze u red najboljih ostvarenja poniklih u okvirima žanra na čiji nastanak su oni sami u ogromnoj meri uticali. Drugi, poput Judas Priesta, nisu se snašli u glam vodama (iako nisu svi, poput Priesta, to brzo shvatili). U drugom delu priče o albumima koji su obeležili glam metal scenu 1987. godine govorimo o albumima hard rock veterana.

Kiss – Crazy Nights

Kiss su verovatno najbolji primer za tvrrdnju da se u rokenrolu može uspeti sa vrlo malo talenta. Razume se, tu pre svega mislimo na dvojac Paul Stanley-Gene Simmons, koji je na volšeban način uspevao da se okruži talentovanim (Ace Frehley, Vinnie Vincent) ili šarmantnim (Peter Criss) ljudima. Način na koji su Kiss stekli ogromnu popularnost mnogo je manje tajanstven: članovi grupe imali su oduvek dobar komercijalni njuh, megalomanske ambicije, hrabrost (manjak dostojanstva, reći će neki) da odobre stavljanje svojih likova (odnosno maski) na raznovrsne proizvode, od igračaka i kutija za ručak do kondoma i mrtvačkih sanduka, i, naravno, sposobnost da se okreću u smeru duvanja muzičkih vetrova. Uz to, ponekad im se omakla i pokoja artistički zaista vredna pesma („Black Diamond“, „Detroit Rock City“, „God Of Thunder“, „Beth“). Na Crazy Nights takvih pesama nema. Ovaj album je papazjanija načinjena po principu „za svakog po nešto“. Za zaljubljenike u Kissove albume iz sedamdesetih tu je rock himna „Crazy, Crazy Nights“, za zaljubljenike u „pravi“ heavy metal tu je heavy metal u pokušaju „I'll Fight Hell To Hold You“, za klince koji su obožavali mlade, drčne bendove bile su tu „Thief In The Night“ (sjajna stvar, no treba imati na umu da je napisama 1984. za Wendy O. Williams) i „When Your Walls Come Down“, za devojčice zaljubljene u Jon Bon Jovija bile su tu „Turn On The Night“, „My Way“ i melodic rock balada „Reason To Live“, uz „Thief In The Night“ jedini komad na albumu koji zavređuje pažnju, a za dečake zaljubljene u Eddiea Van Halena bila je tu vanhalenovska „No, No, No“. Sve u svemu, gomila slabašnih komada umotana u sjajnu foliju, među kojima se našao i „Bang Bang You“, uz „Let's Put The X In Sex“ svakako najogavnija pesma benda. Džaba je Ron Nevison (koji je prethodno producirao albume Thin Lizzya, Davea Masona, UFO-a, Jefferson Starshipa, Michael Schenker Groupa, Survivora, Grace Slick, Hearta i Ozzya Osbournea) odradio dobar posao – od đubreta nije uspeo da napravi pitu. Nakon turneje koja je pratila Crazy Nights nijedna od pesama sa albuma nije ostala na bendovoj set listi na narednim turnejama. Crazy Nights je album koga možda ni sami Simmons i Stanley ne žele da se sećaju. Pitanje je, doduše, koliko će i mnogo bolji albumi Kissa biti upamćeni. U istoriju rokenrola Kiss se jesu upisali zlatnim slovima, ali ne zahvaljujući svojoj muzici.

Alice Cooper – Raise Your Fist And Yell

Albumu Raise Your Fist And Yell (za koji je omot uradio čuveni nadrealistički slikar Jim Warren; više godina kasnije Warren će priznati da lice na pesnici nije Cooperovo, već – njegovo sopstveno), prvom nakon Cooperovog povratničkog Constrictor i snimljenom sa Kaneom Robertsom na gitari (izuzetno zanimljivom pojavom na američkoj metal sceni; više o njemu u nekom od narednih nastavaka kolumne) i Kip Wingerom na basu (koji će iste godine osnovati sopstveni bend), može se zameriti na onome na čemu zameramo i gorepomenutom Kissovom albumu: reč je o papazjaniji, no, za razliku od Crazy Nights, više na tematskom no na muzičkom planu, iako Raise Your Fist And Yell nije bez kolebanja između tradicionalnijeg („Prince Of Darkness“, „Roses On White Lace“) i glam metal zvuka („Freedom“, „Lock Me Up“, „Give The Radio Back“, „Not That Kind Of Love“). Bunt („Freedom“, „Lock Me Up“, „Give The Radio Back“, „Time To Kill“), glorifikovanje sopstvenog muzičkog izraza („Step On You“), seks („Not That Kind Of Love“), horor („Chop, Chop, Chop“, „Roses On White Lace“) i okultno („Prince Of Darkness“) svi zajedno jesu osnovni elementi metal poetike, ali retko deluju funkcionalno nabacani na gomilu – u ovom slučaju zamerka je duplo teža jer je upućena muzičaru koji je u ranijim periodima karijere pokazao ogroman dar za konceptualno osmišljavanje. U pesmama sa Raise Your Fist And Yell tada već sredovečni Cooper, jedan od retkih istinskih pesnika među metalcima, čovek koji se družio sa Morrisonom, Lennonom i Zappom i čijem su se talentu divili Salvador Dali i Groucho Marx, obratio se tinejdžerima (zli jezici će reći da je danas heavy metal upravo to – starci ili, u najmanju ruku, sredovečni ljudi koji se obraćaju tinejdžerima), naivno napadajući PMRC (za koji mnogi metalci i dan danas veruju da je mogao ozbiljno zapretiti izvođačima pod zaštitom moćnih izdavačkih kuća) u „Freedom“, izrugujući se i preteći izvođačima neke drugačije muzike (nije sasvim jasno kome su pogrdne reči upućene, ali je baš zato mladim metalcima pružena prilika da u kontekst pesme smeste svakog ko im se ne dopada) u „Step On You“ i predstavljajući sebe kao zlikovca koga se odrasli, „ozbiljni“ ljudi gnušaju (u vreme kada je na Cooperovom tronu odavno sedeo Blackie Lawless) u „Lock Me Up“. Pesme sa horor tematikom u takvom okruženju (no ne samo iz tog razloga, niti zato što u njima ima tračka humora – Cooper uostalom nikada nije želeo da se njegovo poigravanje sa ovakvom tematikom uzima za ozbiljno) deluju znatno manje ubedljivo. Raise Your Fist And Yell ipak nije sasvim bez upečatljivih komada: vredne pažnje svakako jesu barokno-makabristična balada „Gail“ i „Not That Kind Of Love“, pesma koja će umnogome nagovestiti Cooperovo sledeće studijsko izdanje. Albumom Trash, sa pesmama stilski i tematski ujednačenim, na kome su kao autori bili potpisani Desmond Child, Joan Jett, Diane Warren, Jon Bon Jovi i Richie Sambora i na kome su se kao gosti pojavili već pomenuti Jon Bon Jovi i Sambora, te Steve Lukather, Michael Anthony, Kip Winger i članovi Aerosmitha, Cooper je svim glamerima održao lekciju iz pravljenja dobrog hard rock albuma i postigao najveći komercijalni uspeh u karijeri. Razume se, ni Raise Your Fist And Yell, ni Trash, ni ijedan potonji Cooperov nisu uspeli da dostignu umetničke domete albuma Killer, Billion Dollar Babies i Welcome To My Nightmare...

Aerosmith – Permanent Vacation

Kada su se Aerosmith, zahvaljujući vizionarstvu Ricka Rubina i dobroj volji Run D.M.C.-a, vratili iz opskurnosti, bio im je potreban album koji će ponuditi bar jedan, ako ne dva (po poznatoj šemi: prvo brza stvar, potom balada) hita, pa su se članovi Aerosmitha odlučili da potraže pomoć autora van benda. Saradnja sa Desmondom Childom, Jimom Vallanceom i Holly Knight rezultirala je pregrštom hitova: „Dude (Looks Like A Lady)“ (navodno inspirisana poznanstvom sa članovima Mötley Crüea, no autoru ovog teksta će prva asocijacija na ovu pesmu večito ostati sjajni Robin Williams u ulozi Daniela Hillarda, odnosno gospođe Doubtfire), raspojasanom „Rag Doll“ i baladom „Angel“, ali i ništa manje sjajnim „Hearts Done Time“, „Magic Touch“ i „Hangman Jury“ (svakako jednim od najboljih blues komada Aerosmitha), te vrednim pažnje instrumentalom „The Movie“, i obradom pesme „I'm Down“ Beatlesa. Stilski bliži glam metalu nego tradicionalnom hard rocku, Permanent Vacation je ipak daleko od konvencionalnog glam metal albuma. Intrigantnim aranžerskim i produkcijskim rešenjima (dočaravanje ambijenta njuorleanskih močvara na „Hangman's Jury“ i karipskih plaža na naslovnoj numeri), kojima će se još više koristiti na svom sledećem studijskom izdanju, Pump, Aerosmith su pokazali da su ponešto naučili iz saradnje sa Rubinom, a pesmama „St. John“, „Girl Keeps Comin' Apart“, „Hangman' Jury“ i „I'm Down“ da u glam vode nisu uplovili zaboravljajući odakle su krenuli. No ovaj album je iznad svega značajan što je ponovo uspostavio protok energije na relaciji Tyler – Perry, one energije koja često teče samom granicom između ljubavi i mržnje a koja je tako karakteristična za gotovo sve parove sačinjene od velikog frontmena i gitarskog heroja. Otuda je Permanent Vacation mnogo više no Done With Mirrors comeback album američkih hard rock velikana.

(Balkanrock.com, 6. novembar 2012)