Šta muzičari slušaju: Dejan Pejović Peja (The Dibidus)

Dejan Pejović Peja, frontmen grupe The Dibidus, za Balkanrock govori o svojim omiljenim albumima, ali i o muzici koja se trenutno nalazi u njegovom plejeru:

„Nisam siguran da je moguće izmeriti koji je najbolji album svih vremena, ili najbolja pesma, mada se mnogi trude da to predstave kroz razne ankete. Muzika nije sportska disciplina pa da tako nešto bude moguće. Stvar ukusa. Ali ako moram da biram, onda bih svakako krenuo od početaka i bazičnog rock 'n' rolla i svih onih koji su pre svega posadili seme rock 'n' rolla: Elvis Presley, Jerry Lee Lewis, Chuck Berry, Ritchie Valens, Budy Holly, itd.

Sve što se u muzici kasnije dešavalo bilo je nadgradnja na bazični rock 'n' roll. Muziku slušam u zavisnosti od raspoloženja i pratim bukvalno sve, što ne znači da mi sve i prija.

The Beatles – The White Album (1968)

Prvi album koji je na mene ostavio utisak drugačiji od uobičajenog jeste „Beli album“ Beatlesa. Ovaj album zapravo nema ime. I u pitanju je dupli album, a zbog omota koji je u potpunosti beo svi ga znaju kao „Beli album“.

Slušajući danas pojedine svetske bendove, Beli album Beatlesa mi sve više dobija na značaju, jer mislim da je i za današnje vreme ispred vremena. Domaći zadatak za sve koji bi da „izmisle“ nešto novo. Savršen spoj raznih stilova. Album koji zvuči kao da je u pitanju kompilacija, ali kada se presluša od početka do kraja dobija se savršena celina. Fenomenalan spoj eksperimenata i klasičnog pop rocka. Album koji je višeslojan, ali ne preproduciran. Album na kome su jako vešto spojeni ironija, humor i iskrena osećanja.

Svakako ga preporučujem, ali uz sugestiju da se sluša pažljivo od prve do poslednje numere.   

Mano Negra – Casa Babylon (1994)

Mano Negra je svakako jedan od mojih omiljenih bendova. Ono što mi se kod njih dopada jeste mešavina raznih stilova. Punk rocka, kao posledica uticaja grupe Clash, zatim ska muzike, regea, latino ritmova, hip hopa... Ali i tradicionalnog narodnog melosa Pirinejskog poluostrva, Francuske i severne Afrike. Onima kojima je sve to nespojivo preporučujem da čuju ceo opus ovog multietničkog benda, ili makar njihov poslednji album Casa Babylon. Savršen spoj nespojivog.

Od muzike koju trenutno slušam,izdvojio bih Imeldu Mej (Imelda May) i Ričarda Havleja (Richard Hawley). Oba izvođača su prilično naslonjena na retro stil. To se pre svega odnosi na energičnu Imeldu koja gaji klasičan rockabilly stil. Richard Hawley je, međutim, potpuno druga vrsta energije, ali takođe prilično retro. Umeren je i letargičan. Ako je Imelda May vatra, Richard Hawley je voda. Svakako preporučujem oboje.“

(Balkanrock.com, 29. jul 2012.)