Yubilej: YU 100: najbolji albumi jugoslovenske rok i pop muzike (15 godina kasnije)

Kada sam pre par godina, na buvljoj pijaci u Nišu, među gomilom raskupusanih knjiga ugledao korice knjige YU 100: najbolji albumi jugoslovenske rok i pop muzike, učinio sam ono što nijedan iskusan lovac na polovne knjige (što sam i u to vreme bio) ne sme učiniti: ciknuo sam od uzbuđenja.

Polovni primerci knjige, razume se, mogli su se (kao što se mogu i sada) naći u online prodavnicama, no ovo je bila prilika da jedan odlično očuvan kupim po bagatelnoj ceni. No čovek koji ju je prodavao je, ako i nije dobro poznavao svoju robu, bio iskusan prodavac; moja reakcija mu nije promakla – toliko i toliko, kume.

„E! Da je nisi malo precenio?“

„A, kume, to je mnogo lepa knjiga, ja sam je triput čitao.“

Taj primerak knjige leži na mom radnom stolu dok pišem ovaj tekst. Petnaest godina prošlo je otkako je ova knjiga izašla iz štampe, a svakako znatno više otkako su Duško Antonić i Danilo Štrbac odlučili da na osnovu mišljenja krema naše rok kritike i novinarstva – Pece Popovića, Nikole Karaklajića, Petra Janjatovića, Slobe Konjvovića, Ivana Ivačkovića, Aleksandra Žikića, Petra Lukovića, Dubravke Marković, Marka Jankovića, Dušana Vesića, Jadranke Janković, Baneta Loknera i drugih – ali i drugih kulturnih poslenika sačine listu od 100 najboljih albuma u istoriji jugoslovenske (zaključno sa 1992. godinom) popularne muzike. Rezultat je bila lista koju vam, podsećanja radi, predočavamo:

1. Odbrana i poslednji dani – Idoli (1982)
2. Paket aranžman – Idoli, Šarlo Akrobata, Električni Orgazam (1981)
3. Time – Time (1972)
4. Korni Grupa – Korni Grupa (1972)
5. Azra – Azra (1980)
6. Sunčana strana ulice – Azra (1981)
7. Pljuni istini u oči – Buldožer (1975)
8. Filigranski pločnici – Azra (1982)
9. Dnevnik jedne ljubavi – Josipa Lisac (1973)
10. Bitanga i princeza – Bijelo Dugme (1979)
11. Bistriji ili tuplji čovek biva kad... – Šarlo Akrobata (1981)
12. Indexi – Indexi (1974)
13. Sa druge strane jastuka – Bajaga i Instruktori (1985)
14. Kad bi bio bijelo dugme – Bijelo Dugme (1974)
15. Probaj me – Oliver Mandić (1981)
16. Kost u grlu – Riblja Čorba (1979)
17. Šta bi dao da si na mom mjestu – Bijelo Dugme (1975)
18. Partibrejkers I – Partibrejkers (1985)
19. Mrtva priroda – Riblja Čorba (1981)
20. Treći svijet – Haustor (1984)
21. Leb i Sol – Leb i Sol (1978)
22. Još jučer samo na filmu a sada i u vašoj glavi – Film (1981)
23. Pokvarena mašta i prljave strasti – Riblja Čorba (1981)
24. Distorzija – Električni Orgazam (1986)
25. Bezdan – Đorđe Balašević (1986)
26. S' vetrom uz lice – Ekatarina Velika (1986)
27. Sviđa mi se da ti ne bude prijatno – Disciplina Kičme (1983)
28. Bijelo Dugme – Bijelo Dugme (1984)
29. Haustor – Haustor (1981)
30. S Vremena Na Vreme – S Vremena Na Vreme (1975)
31. Eto! Baš hoću! – Bijelo Dugme (1976)
32. Zeleni Zub na Planeti dosade – Disciplina Kičme (1989)
33. Kao kakao – Leb i Sol (1987)
34. Malinkonija – Oliver Dragojević (1977)
35. Doživjeti stotu – Bijelo Dugme (1980)
36. Crno-bijeli svijet – Prljavo Kazalište (1980)
37. Pozitivna geografija – Momčilo Bajagić Bajaga (1984)
38. Ako priđeš bliže – Zdravko Čolić (1977)
39. Bolero – Haustor (1985)
40. Crna dama – Smak (1977)
41. Leb i Sol II – Leb i Sol (1978)
42. Čovjek kao ja – Arsen Dedić (1969)
43. Istina – Riblja Čorba (1985)
44. Mojoj mami umesto maturske slike u izlogu – Rani Mraz (1978)
45. Tajni grad – Haustor (1988)
46. Čokolada – Idoli (1988)
47. Ne cvikaj, generacijo – Atomsko Sklonište (1978)
48. Hoćemo gusle! – Rambo Amadeus (1989)
49. Spavaćeš sam – Viktorija (1988)
50. Modra rijeka – Indexi (1978)
51. Sve najbolje – Oliver Mandić (1987)
52. Time II – Time (1975)
53. Pljuni i zapjevaj, moja Jugoslavijo – Bijelo Dugme (1986)
54. Pruži mi ruku, ljubavi – Pro Arte (1970)
55. Izlog jeftinih slatkiša – Buldožer (1980)
56. Ručni rad – Leb i Sol (1979)
57. YU zlato – YU Grupa (1976)
58. Jahači magle – Bajaga i Instruktori (1986)
59. Najjači ostaju – Neca Falk (1980)
60. Kiselina – Pop Mašina (1973)
61. Prljavo Kazalište – Prljavo Kazalište (1979)
62. YU Grupa – YU Grupa (1973)
63. Smak – Smak (1975)
64. Buvlja pijaca – Riblja Čorba (1982)
65. Svi za mnom! – Disciplina Kičme (1986)
66. Pub – Đorđe Balašević (1982)
67. Signali u noći – Film (1986)
68. Katarina II – Katarina II (1984)
69. Sva čuda svijeta – Film (1983)
70. Film u Kulušiću – Live – Film (1981)
71. VIS Idoli – Idoli (1981)
72. Nasvojistrani – Lačni Franz (1986)
73. Kako bubanj kaže – Električni Orgazam (1984)
74. Koncert kod Hajdučke česme – Bijelo Dugme (1977)
75. Prisluškivanja – Eva Braun (1992)
76. Ravno do dna – Azra (1982)
77. Plitka poezija – Pekinška Patka (1980)
78. Moje bube – Suncokret (1977)
79. Prodavnica tajni – Bajaga i Instruktori (1988)
80. Večeras vas zabavljaju muzičari koji piju – Riblja Čorba (1984)
81. Adijo pamet – Lačni Franz (1982)
82. Anđeli se dosađuju? – Parni Valjak (1987)
83. Osmi nervni slom – Riblja Čorba (1986)
84. Samo za zaljubljene – Drago Diklić (1973)
85. U ime naroda – Riblja Čorba (1982)
86. LP-60993 – Kamen Na Kamen (1973)
87. Das Ist Walter – Zabranjeno Pušenje (1984)
88. Drugi Način – Drugi Način (1977)
89. Kad nedjelja prođe – Xenia (1983)
90. Od šanka do šanka – Andrej Šifrer (1979)
91. Mitovi i legende o kralju Elvisu – Elvis J. Kurtović & His Meteors (1984)
92. Pod sjajem zvezda – Vokalni kvartet Predraga Ivanovića (1978)
93. Naši dani – Grupa 220 (1968)
94. 1941. – Korni Grupa
95. Teška Industrija – Teška Industrija (1976)
96. Kad fazani lete – Azra (1983)
97. Napokon ploča – Poslednja Igra Leptira (1982)
98. Kozmetika – Kozmetika (1983)
99. 9 lakih komada – Nikola Čuturilo Čutura & Laki Band (1988)
100. 100. Ventilator 202: Demo Top 10 – Razni izvođači (1983)

Razume se, lista k'o lista, njome niko nije zadovoljan. (Iz Utrehta, u tekstu „Smijurijada: Mada sam svoju pamet mogao i na nečem značajnijem pokazati“, objavljenom u Vremenu krajem prošle godine, stigao je komentar: „Mnogo smešno, tih prvih deset albuma Ju–roka (od njih stotinu), naime, primeni li se ključ vrednovanja kod takvih lista uspešnosti (prvom deset glasova, drugom devet, trećem osam, desetom jedan), ispada da je Azra prva [kada se saberu svi glasovi, Azra je, zapravo, na trećem mestu; na prvom su Idoli, a na drugom Bijelo Dugme], (kao što i jeste, premda to nije bila namera pokretača toga glasanja, inače ograničenog na domaću beogradsku čaršiju), što niko ne bi pomislio, budući su, naravski, Idoli prvi, pa beogradski trojac, pa onda svi ostali, dok je među sto albuma Dugme zastupljeno s najviše naslova, za njim Čorba, pa tek onda ja (ne, ne žalim ja). Dakle, još jedan dokaz kako ni Tesla ni ja ne spadamo u to društvo (što je razvidno iz naslovnice izdanja, na kojoj je izmešano skoro četrdeset svetlopisa čimbenika značajnih za tâ postignuća).“) Obožavaoci izvođača koji su se našli na listi veruju da su njihovi favoriti mogli proći bolje, a šta će tek reči fanovi Galije, Laibacha, Pankrta, Divljih Jagoda, Plavog Orkestra, KUD Idijota, Vatrenog Poljupca, Crvene Jabuke, Škripca, Zane, Pilota, Denis & Denis, Laboratorije Zvuka, Parafa, Psihomodo Popa, Dina Dvornika, Kerbera, Leta 3, Videosexa, Igre Staklenih Perli, Fita, Doriana Graya, Lune, Mizara, Majki, Del Arno Banda, Boya, Beograda ili Van Gogha? Ja lično smatram da se Čuvaj se!, Seobe i bilo koji album iz Galijine trilogije mirne duše mogu smestiti među 100 najboljih jugoslovenskih albuma, no oni bi se, naposletku, nakon nekog novog glasanja na takvoj listi možda i našli. Ova lista je, na kraju krajeva, umnogome rezultat i ličnih osećanja glasača, i zanimljivo bi bilo videti kako bi na zahtev „Navedite deset najboljih jugoslovenskih albuma“ odgovorili mlađi naraštaji muzičkih poslenika. Da li bi i u tom slučaju Dugme i Čorba dominirali listom sa po 8 albuma, a Partibrejkersi i Ekatarina Velika imali samo jedan, odnosno – ah, svetogrđa! – samo dva albuma na listi? Bi vraga.

Ovakvo glasanje bi danas, kada su kulturne veze među bivšim jugoslovenskim republikama ponovo uspostavljene, svakako podrazumevalo i učešće kritičara i novinara iz čitavog regiona, pa bi rezultat, shodno tome, bio znatno drugačiji; u tekstu „Otkud je odjednom 'novi val' postao gnjavaža?“, objavljenom početkom godine u Večernjem listu, Arsen Oremović je prevideo akustičare, progresivu i hard rok sedamdesetih kao most između „električara“ i „novovalaca“ – ovaj tekst je dobra ilustracija činjenice da su kritičari i novinari iz Hrvatske znatno skloniji previđanju muzičkih vrednosti sedamdesetih (da li zato što hrvatska progresiva nije iznedrila bendove kalibra kakvog su bili srpski i slovenački progresiv rok i makedonski džez rok sastavi? – svakako, ne želim da umanjujem značaj Timea, Tihomira-Popa Asanovića, Hoboa i Drugog Načina). A potom, teško da bi se nakon ovakvog glasanja Odbrana i poslednji dani našli na prvom mestu; valja se setiti reči Igora Mirkovića: „Čitav taj koncept oslanjanja na pravoslavnu mistiku, mi, jednostavni rock konzumenti rođeni u podneblju koje s takvom tradicijom nije imalo puno veze, teško smo iščitavali. Iz Beograda su stizali glasovi da je riječ o ploči koju smatraju remek-djelom, ali njezin uticaj je u našim životima uvijek bio nemjerljivo slabiji – jednostavno, bazirala se na nama slabo poznatom kulturnom kodu, i rekao bih da su se u mom okruženju, osim s nekoliko zaraznih melodija, rijteki oduševljavali ovom pločom, barem ne u onoj mjeri u kojoj je to njezina reputacija sugerirala. [...] Zdenko Kolar poslije će reći da se gotovo cjelokupna naklada prodala uglavnom u Srbiji, izvan njenih granica znatno manje ('to se onda uglavnom ovde prodalo, tamo mislim da skoro niko nije ukapirao', formulirao je Kolar) – rekao bih da to jasno odražava nesrazmer koji je ploča imala u različitim krajevima zemlje.“ (Sretno dijete)

Svakako je mnogo bolje ovu listu posmatrati kao podsetnik na jednu snažnu i raznovrsnu rok scenu, jednu od najsnažnijih, ako ne, vele mnogi, i drugu po snazi u Evropi. „Rockovnik je priča o vremenima“, rekla mi je Sandra Rančić kada smo razgovarali o ovoj dokumentarnoj seriji; takav je slučaj i sa YU 100, u prilog čemu rečito govori à la Sgt. Pepper's Lonely Hearts Club Band kolaž na koricama, na kome su se, uz ikone jugoslovenske rok scene, našle i pop-kulturne ikone popun Petra Čelika, Emira Kusturice, Dragana Džajića, Vlada Divca, Šabana Bajramovića, Tome Zdravkovića, Dragana Nikolića i Milene Dravić, Zorana Radmilovića, Nikole Tesle, Josipa Broza Tita, Svetog Save i Belog anđela. I to je, svakako, mač sa dve oštrice. Podsećanje na vreme kada je jugoslovenska rok scena bila jedna od najsnažnijih u Evropi može čak i one koji nisu bili svedoci priče povući u opasne vode nostalgije. „Naše društvo je društvo nostalgije“, rekao je nedavno frontmen Repetitora, Boris Vlastelica, u intervjuu za Vreme, „Tako se i na rokenrol gleda kao na deo zlatne prošlosti, nečega što je bilo, a ne nečega što je sad. Međutim, to je još jedna iluzija. Jer novih bednova ima zaista mnogo.“ Rokenrol je živ i zdrav, hvala na pitanju, iako Radio S, voditelj Ivan Ivanović i drugi  zdušno hrane mit o raspadu Jugoslavije kao smrti rokenrola ili barem smrti „dobrog“ rokenrola. Podrška medija je, svakako, to što nedostaje, no jeste li sigurni da bi ona koristila rokenrolu? Nesretnim muzičarima – da (mada bi i u tom slučaju najuspešniji među njima četvorocifrene tiraže smatrali ogromnim uspehom), no da li bi koristila njihovim radovima? Jer spremnost muzičara na kompromise bi se u tom slučaju svakako povećala. A potom, jeste li sigurni da biste muziku svojih heroja mogli da delite sa svima? Jer, ako ćemo pravo, nekih tri četvrtine publike su i u ta „srećna vremena“ činili ljudi kojima je muzika predstavljala – zabavu. Pa ipak, teško je, kada živite u vremenu obistinjenog Vorholovog proročanstva, oteti se utisku da ono jesu bili zlatni dani. Dok pišem ovaj tekst, na mom stolu leži i roman Nikole Miloševića Nit miholjskog leta; „Fuimus Troes“ je mantra oca glavnog junaka. „Fuimus Troes“, ne mogu da ne kažem listajući YU 100.

Najzdravije je, svakako, ovu listu posmatrati kao osnovnu muzičku lektiru na koju bismo mogli uputiti nekoga ko bi želeo da sazna više o jugoslovenskoj popularnoj muzici, o jugoslovenskoj kulturi, ili, naposletku, o samoj Jugoslaviji, ali i lektiru namenjenu nama samima. Ova knjiga može predstavljati, kako rekoše sami autori „uputstvo da obratite pažnju na neke albume koje ste u svojoj karijeri diskofila nepravedno zaobišli“. Predlažem vam da načinite jedan test: prebrojte albume sa liste koje ste preslušali. Pa, šta kažete? Tako malo? Da je ovaj tekst objavljen na sajtu B92, autor bi vas svakako pozvao da u komentarima navedete vama omiljene albume jugoslovenske popularne muzike; ja vas, dragi čitaoci, pozivam da na tren zaboravite na svoj pankerski/metalski/alternativski elitizam i poslušate one albume sa liste koje do danas niste.

Šta o listi za Balkanrock kažu oni čiji su se radovi našli na njoj:

Zdenko Kolar (Idoli)

„S jedne strane bilo mi je drago. Lepo je kada te se neko seti, kad čuješ da neko ceni tvoj rad, što bi se reklo: 'Nije bilo 'zalud'. A s druge strane, mišljenja sam da top-liste i slična „vrednovanja“ nisu realna. Ovo jeste veliki broj mišljenja relevantnih ljudi – ali da su to nekih drugih sto, ili da je anketa urađena neku godinu ranije, pitanje je da li bi bio isti rezultat. Ne znači mi baš nešto [činjenica da je Odbrana i poslednji dani na prvom, a Paket aranžman na drugom mestu]. Ipak je to bilo davno, a život teče dalje i donosi nove, aktuelnije stvari koje mi se iz ovog ugla čine važnijim i mišljenja sam da su me više ispunjavale. Kao čovek koji se bavi muzikom 40 godina, mogu reći da mi je poslednji album koji sam uradio nešto najbolje što sam odsvirao. I zaista tako mislim jer je ta svirka rezultanta svih predhodnih, pa i onih sa Paketa i Odbrane. [...] Interesantno je da je mesto albuma [Idola] na listi obrnuto proporcionalno njihovim tiražima. Zaista ne znam da li je fer, i da li je neki album izostavljen, precenjen ili potcenjen. Ipak je to samo stvar ukusa, a o ukusima se...“

Nikola Čuturilo Čutura (Riblja Čorba, solo):

„Nikada nisam listama bilo kog tipa pridavao preveliki značaj, jer ipak na kraju to uvek bude zbir individualnih doživljaja. Naravno, kad su mi javili da sam u knjizi, bio sam pomalo iznenađen i nije da mi nije bilo drago zbog toga. Slično razmišljam i danas, neke stvari su definitivno izostavljene, a dosta toga je precenjeno. Uostalom, dovoljno je prelistati listu pa se na svakom albumu zadržati po nekoliko trenutaka i razmisliti da li bar jedna pesma ima neki svoj 'život' i danas. To objašnjava puno toga.... Mesto 98. je, što se moje malenkosti tiče, fenomenalno, mada mi se više dopadaju brojevi 99. i 100. Na albumu Istina se nalazi pesma 'Pogledaj dom svoj, anđele' i to je na 43. poziciji... Sad ste me baš nasmejali...“

Vedad Hadžiavdić (Teška Industrija):

„Na žalost, knjigu a ujedno i listu albuma nisam imao priliku vidjet' 1998. godine. Po meni je tu obuhvaćeno sve ono što je bitno bilo na ju rok prostoru. Da li je 'fer', odnosno pravedno... (smeh) Nikad nije. Gledajući iz ove perspektive, mislim da je grupa Teška Industrija 'mogla' kotirat' i nešto više. U svakom slučaju, drago mi je da smo među 100 najznačajnijih albuma.“

Branko Požgajec (Drugi Način)

„Odmah na početku moram reći da nisam imao prilike upoznati se sa knjigom 1998. godine, pa jedino što mogu je dati svoj komentar iz današnje perspektive. Kada sam već pozvan na komentar, bit ću slobodan ukazati na stanovite nedostatke koje sam uočio.

Već letimičan pogled na rang listu YU 100 govori mi da nešto ne štima. Naime, albumi svega 7 izođača zauzimaju ukupno 37 mjesta na listi od 100! Takva situacija nije dobra niti za jednu rang listu, pa niti za ovu, a pogotovu nije dobra za yu rock i pop glazbu u cjelini. Ovime je, naime, drastično smanjena mogućnost da na listi budu zastupljeni i neki drugi izvođači za koje, ovako, jednostavno nije bilo mjesta među prvih 100, a koji po svojoj relevantnosti, zaslužuju da budu uvršteni. Nije li pomalo apsurdno da većina albuma Bijelog Dugmeta, Riblje Čorbe, Azre, Bajage, Haustora, Filma... budu najbolji?! Mislim da se sa takvim kriterijima ni sami pomenuti izvođači ne bi složili.

Čini mi se da problem relevantnosti ove rang liste leži u premalom broju anketiranih osoba tj. u premalom statističkom uzorku. 66 ljudi sastavlja listu od 100. I onda dobijemo to što smo dobili! Umjesto da je glasačko tijelo brojilo 660 ili 6600 ljudi! Mislim da je primedba na mjestu ako uzmemo u obzir činjenicu da je rezultat u statistici tim relevantniji čim je veći statistički uzorak. Na ovaj način dobili smo situaciju, između ostalog, da su neki albumi zalutali na ovu listu, na primer Samo za zaljubljene Drage Diklića, koji niti je rok, niti je pop izvođač. Sličnih primera moglo bi se naći još.

Čini mi se, također, da glasačko tijelo baš i ne pokriva u značajnoj mjeri teritorij bivše države, što bi svakako trebao biti jedan od kriterija kada se sastavlja lista koja se zove „jugoslavenska rok i pop“. Kada bi zastupljenost glasača odgovarala ravnomjernom balansu svih glazbenih sredina po tadašnjim republikama, uvjeren sam da bismo dobili listu daleko veće kvalitativne težine i relevantnosti! Mislim da je jedna od posljedica navedenog problema i činjenica da na ovoj listi od 100 albuma jednostavno nema nekih značajnih imena i njihovih albuma koji bi tu naprosto morali biti! Kako zbog svoje originalnosti i kvalitete, tako i zbog svoje značajnosti u smislu glazbenog žanra koji predstavljaju i vremena kad su objavljeni. U tom slučaju, vjerodostojnije bi se prikazalo svo bogatstvo i raznolikost ukupne glazbene scene u Jugoslaviji.

O pozicioniranju samih albuma na spomenutoj listi također bi se moglo ponešto reći. Čini mi se da su neki albumi nepravedno nisko, a neki, opet, nepravedno visoko na listi, čak i kada se radi o albumima jednog te istog izvođača. No, recimo da je to stvar glazbenog ukusa samih glasača, a znamo da se o ukusima ne raspravlja!

Što se pak tiče prvog albuma Drugog Načina, mislim da je zaslužio dobiti bolju poziciju nego što je to 88. mjesto na listi, ako zbog ičega, onda zbog toga što je odavno od najeminentijih poznavalaca struke proglašen, uz Dnevnik jedne ljubavi Josipe Lisac i Život u čizmama sa visokom petom grupe Time, najboljim konceptualnim albumom uopće! No, glasačko tijelo od 66 ljudi namenilo mu je 88. mjesto, pa uzmimo da je to rezultat njihovog ukusa. A kao što rekosmo, o ukusima se ne raspravlja.“

(Balkanrock.com, 27. avgust 2013)

YUbilej: Slomljena Stakla – Psiho klub (30 godina kasnije)

Psiho klub, album prvenac grupe Slomljena Stakla, objavljen je 1983. godine. Debitantsko izdanje ovog pop rock benda sa snažnim uticajem novoromantičarskog pokreta producirao je Srđan Marjanović, a na njemu su se kao gosti pojavili saksofonista Vuk Vujačić, klavijaturista Zoran Radetić i Snežana Stamenković (članica Aski), koja je, zajedno sa Marjanovićem, pevala prateće vokale. Album je objavila Založba kaset in plošč RTV Ljubljana, i on do danas nije doživeo reizdanje na CD-u.

Povodom trideset godina od objavljivanja albuma razgovarali smo sa Aleksandrom Živanovićem, nekadašnjim basistom Slomljenih Stakala, o počecima grupe i o njihovom debi-albumu.

„Grupa je počela da se okuplja početkom leta 1982. godine. Mene je zvao neki Vasilićev drug, pa sam se sa Zoranom Vasilićem [pevačem i autorom pesama] našao u kafani Večiti mladoženja na Vračaru, jer se ispostavilo da obojica živimo u blizini. Tu je Zoran ispričao koji koncept ima, i to je trebalo da bude neka tvrđa pop varijanta. Pošto nije imao nijednog člana novog benda da ponudi, ja sam pozvao klavijaturistu Milana Stankovića i bubnjara Mladena  Lukača, a Mladen je zvao [gitaristu] Dragana Zarića i tako je nastala originalna postava u to vreme bezimenog benda. Kasnije, posle predlogu Hollywood, prihvatili smo ime Slomljena Stakla po filmu Broken Glass. Ime je bilo neobično i u trendu, ali je stil još bio nedefinisan. Na stil je najviše uticao Mlađa, koji je bio veliki fan britanskog benda Duran Duran, ali se to prepoznaje mnogo više na drugoj ploči. Preko Mikinog oca, poznatog karikaturiste Paje Stankovića, došli smo do Srđana Marjanovića, zastupnika slovenačke izdavačke kuće ZKP RTLJ. Demo snimak pesama ‘Još jedna votka' i 'Mirela' smo sami finansirali u tonskom studiju EMA. Ubrzo smo dobili termin da snimimo ceo album i završili smo ga početkom leta 1983. Prvi tiraž od 6000 ploča i 4000 kaseta je prodat relativno brzo. Zvao se Psiho klub, Vasilić nije umeo da objasni zašto. Pesme su dosta izvukli aranžmani i stvarno sumanut rad celog instrumentalnog dela benda. Slikanje ispred tajlandske rezidencije u Beogradu trebalo je da unese dozu istoka i mistike, kao: 'Vidi, buržuji bili na Tajlandu'.“

„Još jedna votka“

„Hit koji je probio grupu Slomljena Stakla ali nije odredio kasniji pravac, iako se stilski uklapao u naše muzičko podneblje. Zorana smo prozivali da je „malo“ pozajmio od pesme Boba Dylana 'Man Gave Names’, a on je, kao i Bregović, odgovarao: 'Bolje da liči na nešto nego na ništa'.“

„Moja generacija“

„Nastala na probi u trenutcima inspiracije New wave-om… Malo jednolična, sa teškom atmosferom, ali OK.“

„Divlja ljubav“

„Takođe nastala na probi u trenutcima inspiracije New wave-om, sa odličnim ritmom i saks solom. Tekst neobičan, pomalo apstraktan, sa Zoranovim psiho elementima.“

„Mirela“

„Vasilićev odgovor na pesmu Zane 'Dodirni mi kolena', samo u Zoranovoj pesmi ona mora da trči oko nekoga – njega.“

„Psiho klub“

„Ničim izazvana pesma, malo stilski odudara, i takođe sa Zoranovim psiho elementima. Kao naslovna pesma nije zaživela kod publike. Ništa stilski slično se nije pojavilo u kasnijem radu Slomljenih Stakala.“

„Pređi na stvar“

„Dobra pesma sa prizvukom tada popularne Generacije 5, ali upakovana u drukčiji stil.“

„Maloletnice“

„'Maloletni-Ce', kako smo u šali zvali ovu pesmicu. Lično mislim da je Zoranu muzički bila 'inspiracija' Generacija 5.“

„Šminka“

„Veoma dobra, kompleksna pesma i prva naznaka budućeg pravca. Odlično primljena i od publike i bardova tadašnjih medija – Minimaksa (zvao nas je 'Srča'), Slobe Konjovića, Vlade Džeta…“

(Balkanrock.com, 13. avgust 2013)

Whitesnake – Made In Britain / The World Record (2013)

Izdavač: Ward Records

Datum izdavanja: 19.6.2013.

Producent: David Coverdale, Doug Aldrich, Michael McIntyre

Dužina trajanja: 136:52

Žanr: Hard rock, blues rock

Plakatima koji su najavljivali festival Monsters of Rock 1990 dominirala je ogromna bela kobra koja se nadvijala nad (znatno sitnije) logoe Aerosmitha i Poisona. Ovi plakati na slikovit način ilustruju odnos snaga na svetskoj hard rock sceni te 1990. godine, kada je Whitesnake, uz Guns N' Roses i AC/DC, bio najveći hard rock bend na svetu. Avaj, slava se istopila sa upokojenjem glam metala, a Coverdaleova kreativnost nakon saradnje sa Jimmyem Pageom. Dva najnovija studijska albuma Whitesnakea, Good To Be Bad i Forevermore, i pored kompetentnosti Douga Aldricha i Reba Beacha, moderne produkcije i pregršti sjajnih momenata, umnogome su neinevntivni, zanatski proizvodi kojima se igralo na sigurno. Zato nije čudno što je prva pomisao na vest da su Coverdale & Co. u  ovoj godini objavili dva živa albuma, od kojih jedan bez srama nosi ime jedne od najvažnijih ploča u istoriji „teškog zvuka“, izraz „mamuzanje mrtvog konja“.

Sa druge strane, Whitesnake su, za razliku od Deep Purplea, koji su u zvanična izdanja pretvorili svaki živi snimak koji su ikada načinili, pre Made In Japan i Made In Britain / The World Record objavili tek četiri živa albuma (ne računajući EP Live At Hammersmith, samostalno objavljen samo u Japanu): na Live... In The Heart Of The City zabeležena je koncertna atmosfera iz vremena kada je novosnovani bend nizao prve uspehe svojim bluesiranim hard rock zvukom, na Starkers In Tokio našao se snimak Coverdaleovog i Vandenbergovog intimnog unplugged nastupa u tokijskim EMI studijima, Live: In The Shadow Of The Blues snimljen je na povratničkoj turneji iz 2006. godine, a na Live At Donington 1990 je, sa dvadesetjednom godinom zakašnjenja doduše, objavljen snimak čuvenog natsupa na Monsters Of Rock festivalu. Na svaku od faza karijere, dakle (rhythm & blues eru, metalne godine i povratak na scenu), dolazi po jedan live album, plus jedan kojim je Coverdale, istina, sa nekoliko godina zakašnjenja, ispratio aktuelne trendove. Mogli bismo, dakle, novo živo izdanje Whitesnakea posmatrati kao legitimnu želju Coverdalea i drugova da zabeleže atmosferu sa nastupa iz vremena kada su se vratili u žižu interesovanja hard rock krugova. Mogli bismo, da je Coverdale u reprezentativnoj formi i, naravo, da je umesto dva živa albuma u jednoj godini objavljen jedan.

Na duplom albumu Made In Britain / The World Record našli su se snimci sa turneje kojom je promovisan Forevermore, na prvom disku, nazvanom Made In Britain, snimci sa koncerata u Velikoj Britaniji, a na drugom, nazvanom The World Record, snimci nastali na koncertima održanim u ostatku sveta (izuzev, valjda, Japana, koji je dobio sopstveni live album). Podela albuma na „britanski“ i „svetski“ disk sama po sebi ne bi bila uzrok nekompaktnosti ovog albuma da je redosled pesama na njima načinjen nešto srećnije. Pesme na disku Made In Britain, po redosledu pesama gotovo identičnom sa prvim diskom albuma Made In Japan, predstavljaju ključne momente koncerata na turneji: pompezan uvod, miks najvećih hitova i pesama sa poslednja dva studijska izdanja i veliko finale sa „Fool For Your Loving“, „Here I Go Again“ i „Still Of The Night“, te su same dovoljne za live izdanje, kakav donekle jeste slučaj sa Made In Japan, čiji drugi disk predstavlja bonus sa snimcima sa proba. Pesme na disku The World Record (sa izuzetkom možda uvodnih „Bad Boys“ i „Slide It In“) predstavljaju bez naročitog reda složene i, imamo li u vidu da se na njemu nalazi soliranje Aldricha i Beacha, za mnoge, svakako, dosadije momente sa koncerata, te ovakav postupak, uz omot albuma, na kome nije ispisan drugi deo njegovog zvaničnog naziva i koji krasi logo Whitesnakea na Union Jacku, ostavlja vrlo nepovoljan utisak o odnosu Whitesnakea prema evropskim fanovima koji nisu sa Ostrva.

Na pomisao da bi možda bilo bolje da ovaj album nije objavljen kao dupli navodi i činjenica da je dva sata i petnaest minuta svirke prilično naporno za slušanje. No ne može se poreći da je reč o odličnoj svirci. Unekoliko je zapanjujuće koliko bluesirane sirovosti su u stanju da isporuče Aldrich i Beach, kada imamo na umu da su obojica ponikli u glam metal bendovima (Winger i Lion) koji ulaze u red najneiventivnijih grupa iz dekadentne faze žanra. Prljavi hard rock zvuk dvojca Aldrich-Beach savršeno korespondira sa teškometalnom paljbom Briana Tichya (na čijem se mestu u vreme objavljivanja albuma već nalazio povratnik Tommy Aldridge), a klavijaturisti Brianu Ruedyu je, umesno, dato veoma malo prostora. Najveći problem kada je o izvođačkom aspektu reč predstavlja, zapravo, sam Coverdale. Iako nije izgubio ništa od svog šarma (na povik jednog mladića iz publike: „Volimo te, D.C.“, Coverdale će odgovoriti: „Volim i ja tebe, sinko. Hvala. Jesi li moj?“), njegov glas je izgubio dosta na snazi i rasponu, pa na trenutke prelazi u neprijatno kričanje. No u baladama se Coverdale i dalje dobro snalazi; štaviše, „Forevermore“, „Ain't No Love In The Heart Of The City“, te akustične „One Of These Days“ i „Fare Thee Well“, od kojih se potonja na albumu pojavljuje u dve verzije, predstavljaju možda i najbolje momente albuma. Prijatno iznenađenje predstavlja činjenica da su Aldrichove i Beachove egzibicije zamenjene instrumentalima „Pistols At Dawn“, „Snake Dance“, i „The Badger“, koji (naročito „Pistols At Dawn“), istina, nisu sasvim oslobođeni isprazne virtuoznosti koja danas malo koga zanima, ali su znatno slušljiviji i funkcionalniji od, narodski rečeno, izdrkavanja na instrumentima.

Drugo prijatno iznenađenje predstavlja uvršćivanje pesama „Burn“ (sa pasažom iz „Stormbringera“) i „Soldier Of Fortune“ na album, mada se izvođenje „Soldiera“ koje se našlo na albumu ne može porediti sa onima sa koncerata Whitesnakea u Beogradu, kada je publika pevanjem sa Coverdaleom (umesto bučnim ovacijama nakon svakog otpevanog stiha) od Coverdaleovog a capella izvođenja pesme načinila intiman, gotovo svečan trenutak. Doduše, to što su se ove dve pesme našle na albumu, ne može opravdati činjenicu da na njemu nema nijedne pesme snimljene pre albuma Slide It In (izuzev, naravno, „Ain't No Love In The Heart Of The City“). „Only My Soul“, „Lie Down“, „The Time Is Right For Love“, „Trouble“, „Long Way From Home“, „Love Hunter“, „Blindman“, „Wine Women And Song“, „Child Of Babylon“, „Hit An' Run“ samo su neki od bisera koje je Coverdale mogao vratiti u život, kao što je za Live: In The Shadow Of The Blues učinio sa „Walking In The Shadow Of The Blues“, „Ready An' Willing“, „Don't Break My Heart Again“ i „Take Me With You“. Jer ako u Americi postoji velika opasnost da publika ne uživa u ovim pesmama, u Evropi je ona, svakako, znatno manja. No i u izboru pesama se, kao i u svemu ostalom, igralo na sigurno, jer, naposletku, ovaj album nije snimljen iz artističkih ili drugih sličnih pobuda već, rekao bih, čisto finansijskih.

Ocena: 2,3/5

Spisak pesama:

Disk 1: Made In Britain

1. „Best Years“ – 6:22

2. „Give Me All Your Love Tonight“ – 5:07

3. „Love Ain't No Stranger“ – 4:23

4. „Is This Love“ – 4:58

5. „Steal Your Heart Away“ – 5:55

6. „Forevermore“ – 7:06

7. „Love Will Set You Free“ – 5:00

8. „My Evil Ways“ – 7:07

9. „Fare Thee Well“ – 4:40

10. „Ain't No Love In The Heart Of The City“ – 7:45

11. „Fool For Your Loving“ – 4:28

12. „Here I Go Again“ – 6:04

13. „Still Of The Night“ – 9:08

Disk 2: The World Record

1. „Bad Boys“ – 6:36

2. „Slide It In“ – 3:47

3. „Lay Down Your Love“ – 6:38

4. „Pistols At Dawn“ – 6:20

5. „Snake Dance“ – 2:24

6. „Can You Hear The Wind Blow“ – 5:37

7. „Fare Thee Well“ – 5:52

8. „One Of These Days“ – 4:37

9. „The Badger“ – 1:28

10. „The Deeper The Love“ – 5:22

11. „Soldier Of Fortune“ – 1:23

12. „Burn / Stormbringer“ – 8:29

(Balkanrock.com, 12. avgust 2013.)

Dejan Pejović Peja (The Dibidus): Ljubav i dalje pobeđuje sve

Sa Dejanom Pejovićem Pejom, frontmenom sastava The Dibidus, razgovarali smo o aktuelnom izdanju benda, živom albumu Uživo iz kluba „Fest“, o njegovim danima u Vampirima i Familiji, stanju na srpskoj rock sceni...

BR: Početkom godine pojavilo se treće izdanje The Dibidusa, live album Uživo iz kluba „Fest“. Mislim da je odluka da vaš treći album bude živi, pogotovu zato što je sniman tek nekoliko meseci nakon što ste se vratili na scenu Trenerkom i sakoom, veoma hrabra...

Peja: Hrabrost je relativna stvar, kao i procena iste. Često je bliska sa ludošću. Međutim, mi se nismo odlučili na takav korak da bi dobili orden za hrabrost, već da bi nastavili kontinuitet, koji je u današnje vreme i u novonastalim uslovima gde važe neka druga pravila, neophodan. Osim toga, taj album je presek mog 25-ogodišnjeg rada u muzici, ali i neka vrsta vizit-karte mog sadašnjeg benda.

BR: Album Trenerka i sako je prvobitno objavljen na CD-u od strane Long Playa, a kasnije ste ga poklonili za besplatan download sa vašeg zvaničnog sajta. Da li će i Uživo iz kluba „Fest“ u jednom trenutku postati dostupan za besplatan download?

Peja: Da li će živo izdanje biti dostupno za free download, pitanje je za našeg izdavača. Kako sada stvari stoje,neće biti dostupan na taj način.

BR: Šta ti misliš o ovom vidu izdavanja albuma, kojem su se masovno okrenuli i afirmisani bendovi?

Peja: Free download je nužno zlo. Već sam više puta pričao na tu temu. Od izdanja nema nikakve zarade jer piraterija čini svoje. Onda si samim tim maltene prinuđen da sam sebe piraterišeš. Muzička industrija u svetu ima isti problem, ali stanje nije tako haotično kao kod nas. Tretman muzičara kod nas je katastrofalan, alarmantan. Situacija je krajnje urgentna. Ja zaista ne pamtim da je neko ministarsvo kulture ikada nešto uložilo u pop-rock kulturu. Tu ne računam koncertna dešavanja. Da se razumemo, stanje u kulturi je generalno loše. Ali kako sad da se boriš za neke stvari koje su marginalne u odnosu na činjenicu da neki nemaju ni za hleb. Muzika se može skinuti sa interneta, ali ja još nisam pronašao način da besplatno downloadujem hleb.

BR: Jova (Jović, gitarista) se nije pojavio na albumu Uživo iz kluba „Fest“. Kada ste vas dvojica 2007. godine ponovo pokrenuli The Dibidus, rečeno je da on neće uživo svirati sa bendom, ali da će biti zvanični član. Da li je njegov status još uvek takav?

Peja: Joca se nije pojavio na živom izdanju upravo iz razloga koji je naveden. S obzirom da nije bio na stejdžu, odgovor se sam nameće. On je izuzetan muzičar koji ima svoje mesto u domaćoj muzici. Ali i živi primer kako zbog tog istog haotičnog stanja i lošeg tretmana muzičara ti isti muzičari bivaju primorani da rade neke druge stvari ne bi li preživeli. To je velika šteta i nepravda. To je kao kada bi vrhunski hirurg vozio taksi, jer od nečeg mora da živi. Potpuno razumem situaciju, ali se pitam dokle.

BR: Na albumu je kao bonus objavljena pesma „Draga“, duet sa Nenom Belanom. Kako je došlo do ove saradnje? Pretpostavljam da tvoje i njegovo poznanstvo seže još iz vremena kada su Vampiri i Đavoli imali zajedničku publiku...

Peja: Duet sa Belanom nema veze sa prijateljstvom iz prošlosti. Davno sam napravio tu pesmu. Tada smo baš komentarisali da ima nešto što pomalo liči na Belanov fazon dok je radio sa Đavolima. Tu i leži deo odgovora, zašto baš Neno. Ali pre svega zato što je to jedan izuzetan čovek i muzičar. Koristim i ovu priliku da mu se javno zahvalim na saradnji.

BR: Meni je oduvek bila simpatična činjenica da su ta dva benda koja su svirala doo-wop, ili neo doo-wop, znači „muziku za zaljubljene“, imala tako strašna imena, „Vampiri“ i „Đavoli“...

Peja: Za Đavole ne znam. Ali, kada sam sa Vampirima snimao prvi spot, svi smo spontano nosili naočare za sunce. Ako se ne varam, odatle je krenula ideja da se zovemo Vampiri. Davno je bilo.

BR: Kad pominjemo Vampire, neizbežno se pojavljuje tema Erinog prošlogodišnjeg ponovnog formiranja Vampira i povratničkih koncerata na kojima tebe, ali i Saše [Petrova, gitariste Dibidusa, nekada Vampira], nije bilo...

Peja: Nije bilo još nekih vrlo zaslužnih ljudi za taj bend. Osim toga, da bi se negde pojavio, neko treba da te pozove. Ja nisam dobio nikakav poziv. Takođe želim da demantujem da je nekolicina nas odbila da nastupi kao Vampiri. Dakle, nismo pozvani. Želim takođe da pojasnim još jednu stvar. Deksi, Gedža i ja nikada nismo svojevoljno otišli iz  benda. Mogao bih još mnogo toga da kažem u vezi svega toga, ali ne želim da se bavim time. Sve je to jako tužno i ružno... Idemo dalje.

BR: Vratimo se malo unazad, na početke The Dibidusa... Čini mi se da publika nikad nije saznala ko je kumovao bendu?

Peja: Ja sam kumovao. Meni je sama reč „dibidus“ totalno dibidus. Učinilo mi se da ide uz šarenolik stil koji se čuje u našoj muzici.

BR: Rekao bih da se na ono što si nekada radio sa Familijom mnogo više nego prvi album Dibidusa oslanja Trenerka i sako...

Peja: Apsolutno bih se složio da je drugi album puno bliži onome što sam radio sa Familijom. Nemam šta da dodam.

BR: Na oba studijska albuma Dibidusa prisutna je ta, meni jako zanimljiva, latino-šansonjerska crta...

Peja: Latino-šansonjerska crta jeste prisutna. Volim to, šta drugo da kažem. Sve je dobro dok ima ritma i dok guza radi.

BR: Mislim da The Dibidus sa puno uspeha spaja plesnu muziku i društveno kritičke tekstove. Malo kome na našoj sceni to zaista polazi za rukom, iako mnogi pokušavaju...

Peja: Ja volim kontraste, i ako su mi teme same po sebi često mračne i teške, ali istinite, ja volim da ih pakujem u muziku uz koju može da se igra. Pa gde još i muzikom da mračim ljude. Bilo bi previše, Jedva i ovo gutaju. Ali, mi smo takav narod. Najviše se zajebavamo kad nam je najteže. Ginemo k'o partizani, sa pesmom na usnama.

BR: Meni lično najbolja stvar sa Trenerke i sakoa je pesma „Iz dupeta u glavu“ u kojoj su brojne reference na pesme Familije...

Peja: „Iz dupeta u glavu“ jeste pesma koja je negde autobiografsaka priča. Otuda i citati onoga o čemu sam pisao i u Familiji. Neke stvari se očito nisu promenile.

BR: Familija je jedini bend svoje generacije koji je uspeo da iznedri toliki broj hitova, i to na samo dva albuma, čije su pesme u toj meri uspele da „uđu u narod“, što se, mislim, vidi i po reakcijama publike kada The Dibidus izvodi ove pesme...

Peja: Familija je funkcionisala u vreme kada su uslovi za igru bili skroz drugačiji od današnjih. I tada je bilo suludo vreme. Rat, sankcije... Svašta ružno. Ali je postojala scena, kao i sistem koji je kako tako funkcionisao. Postoji  i sada scena, ali je krajnje haotična i selektivna. Osim toga, faktor sreće nas je poslužio, kao i priča o slaganju kockica. Jake individue su činile taj bend. Podržavali smo jedan drugog... Maltene živeli zajedno. Živeli smo isključivo od benda i maksimalno smo bili posvećeni bendu. Onda rezultati dođu sami po sebi. Ja tek sad postajem svestan značaja tog benda i svih tih pesama,i drago mi je zbog toga. Znači da nije bilo uzalud.

BR: Sa Gedžom još uvek sarađuješ na neki način, Deksi je pevao prateće vokale na The Dibidusu... Da li je Familija definitivno završena priča?

Peja: Kako stvari sada stoje, ta priča je završena.

BR: Koliko pratiš domaću rok scenu? Postoji li neki mladi bend koji ti je privukao pažnju?

Peja: Stignem da pratim koliko mogu. Ima jako puno mladih bendova i to svakako raduje ,ali onima koji vrede treba dati šansu kakvu zaslužuju. E, to je hrabrost. Kad u 21. veku u Srbiji odlučiš da se baviš rock 'n' rollom. Ne bih nikoga posebno izdvajao. Cenim i poštujem svačiji trud. Nešto mi prija više, nešto manje... Ali, trud se mora poštovati.

BR: Na albumu Trenerka i sako našla se nova verzija pesme „Pokloniću joj nebo“ koju si ti napisao a Vampiri snimili za film Mi nismo anđeli. Ja mislim da je scena u kojoj se „Pokloniću joj nebo“ pojavljuje, velikim delom zahvaljujući upravo toj pesmi, jedna od najkultnijih kada je reč o našoj filmskoj umetnosti. Na Uživo iz kluba „Fest“ ovu pesmu si najavio rečenicom: „Da li ste ikada vodili ljubav na podijumu za igru?“...

Peja: Malo ko zna da je u tom filmu trebala da se koristi originalna muzika iz 50-ih i 60-ih godina. Međutim, zbog mogućeg problema sa autorskim pravima od toga se odustalo. Tako je pao izbor na Vampire, kao bend koji je negovao taj retro stil. Scena u kojoj se čuje „Pokloniću joj nebo“ trebala je da bude pokrivena sa pesmom „Stand by Me“ od Ben E. Kinga. E sad, sve ostalo je istorija. Meni je drago što je ta pesma postala velika, ali ton ne ide bez slike, tako da nije to samo moja zasluga. Tako se poklopilo. Ja nikad ne znam šta će biti sa pesmom koju pišem. Nisam ja taj koji određuje šta će biti hit. Tu se publika pita.

BR: Na svim vašim albumima ispisan je moto „Budite dobri ljudi, i volite se, jer ljubav pobeđuje sve“. Misliš li da i u ovakvom vremenu ljubav ima tu snagu?

Peja: Naravno da ljubav ima tu snagu, samo je pitanje da li ima ljubavi. Za početak, neka svako pokuša da je pronađe. Zato ću i ovom prilikom poručiti svima: BUDITE DOBRI LJUDI I VOLITE SE, JER LJUBAV POBEĐUJE SVE.

(Balkanrock.com, 18. jul 2013, ZliHadzo.com, 24. avgust 2013)

Yubilej: Aleksandar Makedonski – Za heroje i princeze (25 godina kasnije)

Skopski bend Aleksandar Makedonski osnovao je 1986. godine gitarista Vladimir Petrovski Karter, nekadašnji član punk grupa Fol Jazik, Saraceni i Badmintons. Ovaj pop rock sastav sa primetnim uticajima alternativnog rocka prvi album, pod nazivom Za heroje i princeze, objavio je 1988. godine za beogradski Jugodisk.

Dvadesetpet godina nakon objavljivanja albuma, Petrovski, danas vlasnik filmske kuće Karterfilm, za Balkanrock govori o počecima grupe i o njenom prvom album.

„Pesme sa albuma Za heroje i princeze nisam preslušao zadnjih dvadeset i kusur godina. Gramofon mi je neispravan a nisam mogao ni LP da pronađem. Nakon iscrpne pretrage kroz studio uspeo sam da lociram LP u jednoj kutiji ispod mikspulta. Kad sam konačno uspeo da preslušam album, osećao sam se kao da prvi put slušam pesme, ali polako slušajući numeru za numerom počele su da se pojavljuju slike divnih, ludih, naivnih 80-ih godina kada je najvažnije bila dobra svirka, žurke, žene, pijana jutra i odlazak u krevet, spavanje do popodneva, spremanje i opet isto, jea! Nije da sam se ja nešto mnogo promenio, ali ta vremena su imala poseban šarm.

OK, da se vratim na pesme sa albuma. Moram da priznam da se pesme i stihovi kompletno razlikuju od onoga što sam radio pre Aleksandra, ali u svakom slučaju oduvek sam u stihovima hteo da opišem ono što se dešava oko mene, kao i ljude i situaciju u kojoj se nalazim. Sound pesama je tipičan za 80-e. Splet okolnosti je uticao da ovaj album zvuči onako kako zvuči. Dugih godina bend je bio trio, i to: bubnjevi Boris Georgiev But, klavijature Dejan Škartov Deko, i ja – gitara i vokal. Imao sam potrebu da nešto promenim, pa se bendu pridružio i bas gitarista Zoran Janković Bajo, moj dugogodišnji saradnik i prijatelj, koji je, nažalost, preminuo prošle godine od srčanog udara, Verica Janković, prateći vokal, i Melita Stefanovska, isto prateći vokal. Pet-šest meseci pred snimanje albuma But je napustio bend i otišao da svira sa grupom Mizar, sa kojom je i snimio nihov prvi album. Mi smo, jednostavno, sa promenom bubnjara izgubili stari sound, i, nakon nekoliko neuspelih audicija, bendu se priključio Vlado Domovski Čavče na bubjevima. Pesme su nastale nakon što smo nekih dve-tri nedelje bili izolovani u jednoj vikendici izvan Skoplja, gde smo se non-stop zezali, svirali i snimali demo materijal. Konačno smo kasnije ušli u studio M2 i za četiri dana smo snimili ceo materijal za album, snimatelj je bio Bratislav Zafirovski Braco.

Moram da potenciram da, iako stihovi u nekim pesmama izgledaju dosta naivno i jednostavno, u stvari svi imaju dvostruko značenje, puni su sarkazma i kritike ali ni u kom slučaju ne bih hteo da zalazim dublje u značenje stihova, jer i tada i sada ostavljam da svako percepira i prima stihove kako njemu odgovara.

(A strana)

„Da, da, da“

Ne sećam se kako je nastala.

„Neću da plačem“

Blanko, isto, ne sećam se kako je nastala.

„Celu noć i ceo dan“

Raduje me činjenica da pesma ima i danas svoje poklonike, i da je jedni obožavaju dok je drugi mrze.

„Kucao sam na tvoja vrata“

Tekst je, koliko se sećam, nastao dok sam se vraćao kući oko tri ujutru pijan, dok je ceo grad i država spavala, a imao sam neodoljivu potrebu da sve probudim i da nastane jedna velika žurka.

„Rum & Coca-Cola“

Pesma je uglavnom zezanje, na naš tadašnji mentalitet. Najvažnije je da je ovu pesmu obožavao Minimaks i redovno puštao u njegovoj radio emisiji.

                                                     

B strana

„Za heroje i princeze“

Bila je zamišljena da bude noseća stvar albuma, dopada mi se i dan danas.   

„Bezabi babi“

Dobra stvar.

„Kraj“

Sigurno jedna od najboljih numera koju sam napisao u karijeri. Kad je slušam danas liči mi na epitaf na sve što nam se desilo kasnije, čitava ona papazjanija sa glupim ratom i kraj jednog života i načina razmišljanja.

„Dođi, jutro“

Nastala je u studiju negde u 4-5 ujutru dok smo završavali sa snimanjem.“

(Balkanrock.com, 17.7.2013)

Deep Purple - Now What?! (2013)

Izdavač: earMUSIC

Datum izdavanja: 26. 4. 2013.

Producent: Bob Ezrin

Dužina trajanja: 60:04

Žanr: Hard rock, heavy metal, progressive rock, blues rock

U jednoj od svojih dogodovština Billy the Pljuc biva osuđen na smrt i kao poslednju želju zahteva da čuje čuveni „Mark II“ Deep Purplea kako izvodi „Child In Time“. Poslednja želja Kerčevog junaka na slikovit način ilustruje zašto je svaki novi (studijski, razume se) album Deep Purplea ozbiljna tema.

Teško je suditi o radovima jednog od najvoljenijih (Dragan Kremer bi rekao: najprecenjenijih) bendova na ovim prostorima, naročito ako ste i sami među njihovim poštovaocima – autora ovog teksta duboko je rastužila vest o smrti Jona Lorda, a potom i spoznaja da Deep Purple nikada više neće zasvirati u „klasičnoj“ postavi (ali ni kao „Mark III“, o čijem su mogućem okupljanju govorili i Glenn Hughes i David Coverdale). No suditi je, svakako, znatno lakše no što je bilo članovima benda ući u studio. Deep Purple danas nije Deep Purple sa početka sedamdesetih godina prošlog veka najmanje onoliko koliko se Morseova melodičnost razlikuje od Blackmoreove razbarušene viruoznosti, te koliko se u Aireyevim deonicama oseća rokerski štih, nasuprot Lordovom klasičarskom. Uz to, članovi benda su svakako svesni (za razliku od dobrog dela njihovih fanova) da je vreme u kojima su nastali albumi In Rock, Fireball, Machine Head i Made In Japan nosilo posve drugačiju boju, a valjda su im i titule „pionira heavy metala“ i „(nekada) najglasnijeg benda na svetu“ poprilično dosadile. Otud naslov Now What?! verovatno na dobar način oslikava dilemu pred kojom se bend nalazio pred početak snimanja albuma. „Za naš uticaj na razvoj rock muzike odaju nam priznanja svuda osim u Americi (što možda i nije velika šteta, pošto se Amerikanci i dalje bezuspešno trude da Grand Funk Railroad, Rush i Kiss proglase pionirima heavy metala), ponosni smo vlasnici najpoznatijeg gitarskog rifa na svetu (koji je se smučio i nama samima), prodali smo milione ploča, a nismo više tako mladi, i šta sad?!“

Zato autoru ovog teksta, kada je čuo prvi singl sa albuma, prekrasnu bluesiranu baladu „All The Time In The World“, sa stihovima poput „There's still a long way to go / And the nights are closing in, / But if I travelled any faster, babe, / Lord knows where I might have been“ i „And so I watch the world / Go racing by tearing up the street, / I lay back in the long grass, / Take it easy and rest my feet“, nije delovalo neverovatno da će ovaj album Deep Purplea biti nešto smireniji i okrenut tradicionalnom, bluesiranom hard rock zvuku, što bi možda u ovom trenutku za Deep Purple bilo najbolje. No drugi singl sa albuma, makabristična „Vincent Price“, koja ulazi u red pesama koje navode slušaoca da se zapita „Šta li su, dođavola, hteli da postignu ovim?“, razvejala je takve iluzije. Na prvo slušanje, Now What?! zvuči neobično nekompaktno, kao da su na ovom albumu članovi benda pokušali da zahvate u sve etape svoje karijere. Ima na Now What?! konvencionalnog hard rocka („Hell To Pay“), progresive („Above And Beyond“, „Après Vous“, te „Uncommon Man“, sa jasnom aluzijom na Koplandove „Fanfare za običnog čoveka“), metaliziranog hard rocka („A Simple Song“, „Out Of Hand“, „Vincent Price“), bluesa („Blood From A Stone“, „All The Time In The World“, te obrada „It'll Be Me“ Jerry Lee Lewisa), funka („Bodyline“ – mada valja reći da je ovaj komad znatno više aerosmithovski no deeppurpleovski à la Stormbringer funk), pa čak i trunke psihodeličnosti („Weirdistan“ – zaista, dokle će nesretne države Srednje Azije predstavljati simbol za sve što je iščašeno?). Pa ipak, Now What?! se sa svakim narednim slušanjem pokazuje sve kompaktnijim i prijatnijim za uho, sa jedinom nepravilnošću u tkanju u vidu alicecooperovski jezovite „Vincent Price“, koja je, mogao bih se zakleti, maslo Boba Ezrina, sasvim nepotrebna u opusu Deep Purplea i, avaj, jedina na Now What?! u kojoj je moguće čuti Gillanov vrisak. Pažnju naročito privlače uvodna „A Simple Song“ sa baladičnim uvodom i flautom (sintetičkom, doduše) u završetku, himnična „Hell To Pay“, zavodljiva „Bodyline“, simfonična „Above And Beyond“, ali iznad svega blues rock komadi „Blood From A Stone“, „All The Time Of The World“ i „It'll Be Me“. To, svakako, govori u prilog tezi da bi bilo najbolje i, uzmemo li u obzir kretanja na globalnoj rock sceni, najprirodnije da su se Deep Purple okrenuli sirovijem, bazičnijem hard rock zvuku.

Sa druge strane, činjenica da su na Now What?! klavijature izražene, te da je Aireyu dato znatno više prostora za soliranje no Morseu (uzrok ovome može biti činjenica da je album posvećen preminulom Lordu) unekoliko predstavlja osveženje od sirovosti koja dominira u savremenom teškom rocku. Sintetičke boje Airey upotrebljava svrsishodno, a uspeti u tome u okvirima žanra danas ogroman je uspeh. Uz to, zvuk Morseove gitare (osim, razume se, u njegovim melodičnim i standardno dobrim soloima) sasvim je u skladu sa aktuelnim trendovima u produkciji – i tu je Ezrin uradio dobar posao. Za Morseom i Ayriem ne zaostaje mnogo ni kičma benda: Roger Glover je precizan, a u bubnjanju Iana Paicea i dalje ima nečeg od teškometalne energije sa početka sedamdesetih. Gillana glas još uvek dobro služi, hvala na pitanju (odsustvo vrisaka mu, razume se, odavno ne možemo zameriti), kao što je još uvek u stanju da isporuči vredne i intrigantne stihove.

Snimiti devetnaesti studijski album, ako ćemo pravo, i nije neki uspeh, no snimiti pažnje vredan devetnaesti studijski album priličan je podvig, naročito ako pritom morate meandrirati između zadrtih fanova koji od vas očekuju nešto što niti možete, niti želite, niti bi, naposletku, bilo mudro da uopšte pokušate, i kritičara čiji miljenici niste još od vremena kada je to prestao biti žanr kojim se bavite. Da, svetla se gase, ali putu se ne nazire kraj. A Deep Purple niz put, ako više i ne jure silovito, hode dostojanstveno.

Ocena: 3,7/5

Spisak pesama:

1. „A Simple Song“ – 4:39

2. „Weirdistan“ – 4:14

3. „Out Of Hand“ – 6:09

4. „Hell To Pay“ – 5:10

5. „Bodyline“ – 4:26

6. „Above And Beyond“ – 5:30

7. „Blood From A Stone“ – 5:18

8. „Uncommon Man“ – 7:02

9. „Après Vous“ – 5:24

10. „All The Time In The World“ – 4:21

11. „Vincent Price“ – 4:46

12. „It'll Be Me“ (Bonus) – 3:02

(Balkanrock.com, 13. jul 2013)