Europe – War Of Kings (2015)

Izdavač: UDR Records

Datum izdavanja: 2. 3. 2015.

Producent: Dave Cobb

Dužina trajanja: 54:12

Žanr: Hard rock, heavy metal

Od ponovnog okupljanja 2004. godine, bilo je na albumima Europea dosta stilskih lutanja – bez iskoraka iz hard rock okvira, razume se – koja su se činila kao traganje za ruhom koje bi nekadašnje perjanice pop metala mogle poneti u XXI veku; no, nakon nešto više od decenije, može se učiniti da kretanje od sirovijeg do melodičnijeg zvuka i natrag nije bila potraga za odgovarajućim muzičkim izrazom, već eksperimentisanje radi eksperimentisanja – što, jasno, mora podići ugled Europea u našim očima.

Takvom utisku umnogome doprinosi novi album grupe, War Of Kings. Njihov prošli album, Bag Of Bones, bio je okrenut tradicionalnijem hard rock zvuku, ukorenjenom u bluesu; u pitanju je bila izvrsna ploča, kakve se ne bi postideo nijedan teškaški sastav sa juga Sjedinjenih Država, i činilo se da su Europe, nakon ne odviše uspelih pokušaja da naprosto nastave plovidbu glavnim tokom tamo gde su je 1992. prekinuli (Start From The Dark), priključe se mlađim sastavima hard rock provenijencije (Secret Society) i usklade savremene težnje u hard rocku sa melodičnim sintetičkim zvukom po kome su nekada bili prepoznatljivi (Last Look At Eden), pronašli izraz u kome bi u današnje doba mogli imati najviše uspeha. (Naravno, mogli su Europe naprosto snimati albume poptuno arhaične – nemali broj njihovih kolega iz osamdesetih to danas radi – koji bi kod dela publike imali uspeha – pogotovo u vreme obnovljenog interesovanja za popularnu kulturu osamdesetih, uključujući  i glam metal – no to nisu učinili, svesni da bi time izašli iz kategorije ozbiljnih bendova.) No, umesto da nastave da jašu na talasu uspeha u bluesy hard rock vodama, tri godine kasnije Europe odlučuju da udovolje svojim progresivnim skolonostima.

Rat kraljeva je takođe okrenut hard rock izvorima, ali se ne oslanja na uopštenu formulu, već na radove britanskih velikana teškog rocka i pionire teškog metala. Ima na albumu komada deeppurpleovskih, sa klavijaturama izraženim, ali ne (kao u doba najveće slave grupe) dominantnim i sintetičkih boja („California 405“, „Days Of Rock 'n' Roll“), ima poigravanja sa bluesom i orijentalnim motivima sasvim ledzeppelinovskih („Praise You“ „Rainbow Bridge“), ima, naposletku blacksabbathovske masivne epičnosti („War Of Kings“, „Children Of The Mind“). Čitav album je beskomprominsno čvrst – to, naravno, ne znači da težina ovog albuma prevazilazi onu koja bi se mogla očekivati od jednog glam metal sastava druge generacije, već da nema podilaženja zakonima tržišta – zvuka uronjenog u tradiciju, a savremenog; ogromna zasluga za to, svakako, pripada producentu Daveu Cobbu, koji je prošle godine uradio sjajan posao sa prvim – i, po svemu sudeći, poslednjim – albumom California Breeda, koji mu je, naposletku, mogao biti preporuka za rad na ovom albumu.

Impresioniraju lakoća i prirodnost sa kojom sastav koji se u istoriju rocka upisao krupnim slovima zahvaljujući svojim pop metal himnama izvodi siroviji hard rock, njihova sposobnost da ponude punokrvnu rokačinu poput „Hole In My Pocket“, trenuci u kojima Ian Haugland zvuči sasvim johnbohnamovski, poput „Light Me Up“ i „Children Of The Mind“ (tipično glamerski pršteći zvuk bubnjeva je, razume, odbačen), odricanje Johna Noruma od pretencioznih soloa zarad blues bravura, što je naročito vidljivo u laganijim komadima, veoma uspeloj baladi „Angels (With Broken Hearts)“ (koja umnogome podseća na najbolje balade iz opusa Europea, „Coast To Coast“ i „Homeland“) i fini instrumental „Vasastan“. No, siroviji zvuk najčešće zahteva vokal znatno grleniji no što je melodični glas Joeya Tempesta, mada on sa godinama jeste dobio na patini. Zato Tempest svoje saborce gdegde prati uz dosta napra – ali mu to, valja naglasiti, ipak polazi za rukom – ali se u pojedinim komadima („Second Day“, „Children Of The Mind“) stavlja na čelo.

Naposletku, tekstovi pesama sa War Of Kings nisu stupidni; to je, valjda, najbolji kompliment koji tekstovi jednog hard rock benda glamerskog pedigrea mogu dobiti. Daleko je, naravno, to od primisli na poeziju, ali je i prilično odmaklo od banalnosti tekstova iz najuspešnije faze benda (setimo se samo pesama „The Final Countdown“, „Ninja“ ili „On The Loose“). Zainteresovanost za teme van trougla seks – droga – rock 'n' roll (u kome se i dan-danas kreće veliki broj kolega Europea iz osamdesetih), te sposobnost da se njime pozabave na iole uspeo način – valja imati na umu da maternji jezik članova benda nije engleski – za pohvalu su, i predstavljaju ono što Europe odvaja od ogromnog broja bivših zvezda iz drugog zlatnog doba hard rocka. Razume se, ni tematika ni zvuk ne čine War Of Kings naročito originalnim izdanjem, ali svakako ga čine izdanjem vrednim pažnje.

Ocena: 3,9/5

Spisak pesama:

1. „War Of Kings“ – 4:36

2. „Hole In My Pocket“ – 3:42

3. „The Second Day“ – 5:23

4. „Praise You“ – 4:34

5. „Nothin' To Ya“ – 3:54

6. „California 405“ – 4:31

7. „Days of Rock 'n' Roll“ – 3:05

8. „Children Of The Mind“ – 4:30

9. „Rainbow Bridge“ – 3:16

10. „Angels (With Broken Hearts)“ – 5:19

11. „Light Me Up“ – 6:10

12. „Vasastan“ (Digipak bonus) – 5:11

(Balkanrock.com, 10. avgust 2015)

U širokom svijetu: Top 15 domaćih pesama o emigrantima

Uroš Predić, Hercegovački begunci

Samo od početka ove godine sa Bliskog Istoka i iz Afrike na teritoriju Evropske unije je bežeći od nemaštine, gladi i rata kročilo više od 100.000 ljudi. Dok oni sa juga očajnički pokušavaju da u prenakrcanim plovilima dopru do Lampeduze, ostrva u sastavu Italije i dela Evropske Unije najbližeg obali Libije, oni sa istoka se u kolonama kreću preko Male Azije i Balkana, odlučni u nameri da se dokopaju Zapadne Evrope.

I dok mnogi o najvećoj izbegličkoj krizi nakon Drugog svetskog rata već sad govore kao o novoj Velikoj seobi naroda, države Evropske unije pokušavaju da nađu rešenje protiv ilegalnog krijumčarenja migranata (čitaj: protiv migranata), a među njihovim stanovništvom raste ksenofobija, na kartu koje igraju političari, pa i vlade pojedinih evropskih zemalja. U svom bekstvu od siromaštva, progona i razaranja, stotine iseljenika izgubilo je živote – tako je u samo četiri meseca, na putu od severne obale Afrike do Lampeduze stradalo 1600 ljudi. (Miljenko Jergović je nedavno zapisao: „Otočić Lampedusa, do kojeg doplutaju sretnici, spomenik je europske savjesti. Preživi li Europa – ili bolje rečeno, preživi li ideja njezina ujedinjavanja – na Lampedusu će se voditi đačke ekskurzije, jednako kao u Auschwitz. Da se djeca uče sramu, a odrasli da ponavljaju: nikad više, nikad više… Koliko je desetina tisuća utopljenih?“)

Čini se – ili bi mi bar tako volimo da mislimo – da, i pored sporadičnih incidenata, migranti u Srbiji nailaze na nešto topliji prijem nego u drugim zemljama na svom putu. Valjda je to zato što su stanovnicima ovih prostora dobro poznate strahote rata, beda i prisiljenost da se dom napusti u potrazi za boljim životom. Iseljeništvo je, naročito tokom poslednje decenije prošlog veka, predstavljalo plodnu temu za brojne domaće rock autore; tako su čitavi albumi, poput Nedelje na Duhove Dobrovoljnog Pevačkog Društva, I.D.-a Nikole Čuturila ili Ja nisam odavle beogradskog Zabranjenog Pušenja imali su za lajtmotiv temu emigracije.

Ovom prilikom vam nudimo listu od petnaest najboljih domaćih pesama na temu izbeglištva i iseljenjištava. Najpotresnije pesme na ovu temu, svakako, napisali su oni muzičari koji su i sami bili prinuđeni da žive daleko od doma, ali ništa manje vredne pažnje nisu ni pesme onih koji su gledali kako njihovi prijatelji odlaze napuštaju dom u potrazi za normalnim životom.

15. Dža ili Bu – „Zemlja nojeva“ (Strašni sud, 1995)

„Zemlja nojeva“ predstavlja autentično svedočanstvo o vremenu u kome je nastala. Ona je vešto uhvatila bez i rezignaciju pred utiskom da je otiš'o svak' ko valja – neki vani, a neki ka nebu – i da su u u zemlji ostali samo oni sa glavom duboko zarivenom u pesak.

14. Orthodox Celts – „Far Away“ (Green Roses, 1999)

Iako „Far Away“ – i tekstualno i muzički – asocira na milione kojim su krajem XIX i početkom XX veka potražili sreću u Novom svetu, ona lako može biti pesma svih onih koji su, idući trbuhom za kruhom, napustili svoj dom i voljene, čvrsto rešeni, ili bar ubeđeni da će im se jednog dana vratiti.

13. Đorđe Balašević – „Sevdalinka“ (Devedesete, 2000)

Balaševićeva „Sevdalinka“ ulazi u red najlepših pesama o rasutima nakon plamena, crnim senkama u ljudima i povratku „kući, u tuđinu“.

12. Milan Delčić Delča – „Kako da odem“ (S' jezikom u usta, 1997)

„Kako da odem“ je pesma sa raskršća, o dilemi pred kojom su se tokom devedesetih nalazile desetine hiljada ljudi, trenutku u kome valja prelomiti: kako otići a ostati, kako krenuti a ne okrenuti se?

11. Sharks, Snakes & Planes – „Mi plovimo jugom“ (Nebeska mehanika, 2013)

Svakako najbolji komad grupe Sharks, Snakes & Planes, mračna, na momente jezovita „Mi plovimo jugom“ može se čitati kao pesma iz vremena i prostora jasno određenog, ali i kao svevremena pesma svih izbeglih sa zgarišta snova u staklene grobnice.

10. Momčilo Bajagić Bajaga – „Moji drugovi“ (Ni na nebu ni na zemlji, 1994)

„Moji su drugovi“ ulazi u red pesama potresnih koje su, na neki neobjašnjiv način, široke narodne mase doživele kao neobično vesele. Tako je pesma koju je Bajagić napisao inspirisan susretima sa bivšim Jugoslovenima koje su ratovi rasuli po meridijanima postala ultimativni kafanski hit i povod za „vozić“ na svim vrstama veselja; valjda su samo oni koji su malo bolje oslušnuli stihove reagovali kao Stole (Branislav Lečić) u Ni na nebu ni na zemlji: „U, jebote, od ovoga može da se rikne.“

9. Marčelo – „Pismo bratu“ (De Facto, 2003)

Marčelo je u „Pismu bratu“, kao i u najvećem delu svog opusa, glas generacije onih iz osamdeset i neke; kroz komadiće sećanja Marčelo je ispripovedao priče hiljada koje su linije na atlasu razdvajaju od voljenih.

8. Darko Rundek – „U širokom svijetu“ (U širokom svijetu, 2000)

Nije izvesno da li je „U širokom svijetu“ nastala tokom godina Rundekovog boravka u Parizu, tek, u desetak stihova podcrtanih akustičnim instrumentima majstorski je sažeta sva teskoba života u širokom svetu.

7. Arsen Dedić, Zoran Predin & Bora Đorđević – „Domovina“ (Svjedoci priče, 1989)

U pravu je Zoran Tučkar kada veli da je „Domovina“ – sa stihovima slovenačkog pesnika Janeza Menarta, koje je na srpskohrvatski prepevao Dedić – objavljena na zajedničkom albumu Arsena Dedića i Zorana Predina, Svjedoci priče, u svojoj biti samo „zbirka nostalgičnih misli trojice putnika koji su se našli u Parizu“. Pa ipak, kako sam Tučkar primećuje, otpevale su je „osobe bogate pjesničke imaginacije i senzibiliteta“ u, kako sam Dedić reče, „posljednjoj godini prije raskola“, pri čemu se naročito težilo tome da to bude „trio SHS, kako je inače i počelo“, kako reče Dedić. Tako Menartovi stihovi poprimaju sasvim novu dimenziju, a ova pesma izvrsno funkcioniše kao ona tačka u kulturi ovih prostora na kojoj ideja jugoslovenstva biva zaokružena i odložena. „Domovina“, ostavimo li po strani sva značenja koja reči pesme poprimaju danas, nikako ne može biti tek skup opservacija trojice iseljenika i „baš ništa više“.

6. Zabranjeno Pušenje (Beograd) – „Od istorijskog AVNOJ-a“ (Ja nisam odavle, 1997)

Tema izbeglištva se provlači kroz čitav album Ja nisam odavle, jedini koji je, nakon prestanka izvornog Pušenja sa radom, dr Nele Karajlić snimio pod firmom „Zabranjeno Pušenje“. Izvrsna naslovna numera, koju je najvećim delom otpevao Dejo Sparavalo, predstavlja krik čoveka bez ikog dragog u gradu bez praštanja, no pesma „Od istorijskog AVNOJ-a“ još je uspelija: ona objedinjuje motiv iseljeništva i kraha ideala i predstavlja jedno od velikih umetničkih dela o jednoj epohi u istoriji Balkana.

5. Zabranjeno Pušenje – „U gradu gdje nisam rođen“ (Muzej revolucije, 2009)

Motiv izbeglištva zauzima značajno mesto i u opusu Seja Sexona nakon obnavljanja Zabranjenog Pušenja; njegova svakako najuspelija pesma sa ovakvom tematikom je melanholična „U gradu gdje nisam rođen“. Citat iz „Exodusa“ Boba Marleya izvesno podcrtava činjenicu da je lirski subjekt jedan od stotina hiljada stanovnika umivenih, uređenih gradova koje noćima guši žal za rodnim gradom.

4. Nikola Čuturilo Čutura – „Vrati se“ (I.D., 1997)

Neposredno pred početak ratnih sukoba 1991. godine, Nikola Čuturilo Čutura je na dve nedelje otišao u London, ne sluteći da će se njegov boravak u Velikoj Britaniji pretvoriti u višegodišnju emigraciju. Radeči kao barmen, izbacivač, menadžer muzikčkog kluba, telefonski operater, i naposletku direktor jednog kol centra, Čuturilo je nalazio vremena i da nastupa – sa Dušanom Kojićem Kojom i Bojanom Pečarom je osnovao bend Lost Children, koji je u čuvenom Marqueeu svirao obrade pesama domaćih progresivnih bendova – i da komponuje pesme za svoj četvrti studijski album, I.D., snimljen u Londonu sa britanskim muzičarima. Njegovo dotad najzrelije – i muzički najčvršće – ostvarenje bilo je nabijeno gorčinom. Pesma „Vrati se“, jedan od najsjajnijih bisera u Čuturinoj karijeri, mogla bi se uzeti za programsku kada je o albumu reč; ona izvrsno hvata rastrzanost iseljenika između doma koji nikada više neće biti što je bio i novog sveta koji nikad ne može sasvim postati domom.

3. Darko Rundek – „Kurdistan“ (Plavi avion, 2010)

Darko Rundek je, više no ijedan domaći rock pesnik, pesnik sveta; a potom, on je prvenstveno pesnik trećeg sveta. Svaka njegova pesma sa oboda blistavijeg, srećnijeg sveta pripoveda o milionima istih ili sličnih sudbina. Takav je slučaj i sa prekrasnim „Kurdistanom“, čiji lirski subjet, i pored jasne geografske odrednice, može biti bilo koji begunac od strahota rata koji se zaklinje da će se jednog dana vratiti sa niskom bisera za svoju dragu.

2. Bajaga i Instruktori – „Rimljani“ (Jahači magle, 1986)

Stihovi bravurozne balade „Rimljani“ predstavljaju jedan od poetskih vrhunaca Momčila Bajagića Bajage. Peca Popović je zapisao da su se  „u kratkom periodu od deset meseci [...] izuzetne ličnosti oglasile pesmama koje otvaraju sličnu tematiku“ – Bajaga je objavio „Rimljane“, Bora Đorđević „Pogledaj dom svoj, anđele“, a Đorđe Balašević „Ne lomite mi bagrenje“. „Mislim da ta koincidencija, taj visoki domet nacionalne odgovornosti, nije slučajnost, mada se o tome retko pisalo“, piše Popović. Takav epski narativ se, zbog senzibiliteta (ali i zbog pedigrea), od Bajagića mogao manje očekivati no od gorepomenute dvojice autora; njegovim uvođenjem u svoju poeziju on je ispunio jedan od nužnih preduslova da bi se na ovim prostorima bilo proglašenim „pravom pesnikom“.

1. Kerber – „Seobe“ (Seobe, 1986)

U recenziji jednog navrat-nanos skrpljenog Best of izdanja Kerbera, moj prijatelj Zli Hadžo sjajno je primetio kako su „Seobe“, uz „Rimljane“ i „Ne lomite mi bagrenje“ Đorđa Balaševića, „jedna od tri velike pjesme koje su te iste godine imale Kosovo kao temu“. Najverovatnije je da su tekstopisca Duška Arsenijevića, starog saradnika Kerbera, inspirisali događaji na Kosovu, no u ovoj pesmi istorijski kontekst nije čak ni ovlaš naznačen. Zato se ova epski široka balada, jedna od najvažnijih pesama u istoriji jugoslovenskog rocka, savršeno otpevana, odsvirana, aranžirana i producirana, može čitati i u istorijskom ključu, ali i kao pesma svih velikih pokreta naroda, gašenja ognjišta i ostavljanja starih pesama i grobova predaka za sobom.

(Balkanrock.com, 28. jul 2015)

Razni izvođači – Milan B. Popović & Hronično neumorni (2015)

Izdavač: Samostalno izdanje

Datum izdavanja: maj 2015.

Producent: Razni

Dužina trajanja: 2:00:09

Žanr: Rock, hard rock, alternative rock, pop rock, industrial rock, reggae, hip hop, jazz

Pet godina nakon objavljivanja kompilacije Vreme brutalnih dobronamernika, sa pesmama koje su domaći sastavi – uglavnom metal provenijencije – snimili na stihove Milana B. Popovića, a četiri godine nakon pojavljivanja Popovićeve poslednje pesničke zbirke, Na kori integralnog hleba i olovci, pojavljuje se dupli album Milan B. Popović & Hronično neumorni. Prvobitnu zamisao o novoj, šestoj po redu knjizi poezije, Popović je pretočio u drugu kopmilaciju sa pesmama snimljenim na njegove stihove.

Na albumu Milan Popović & Hronično neumorni, koji je moguće besplatno preuzeti sa Popovićevog zvaničnog sajta (http://www.molitvatetoviranogsrca.com), na okupu su se našli izvođači različitih profila – od veterana domaće scene sedamdesetih, osamdesetih i devedestih godina prošlog veka, preko onih koji su se afirmisali tokom poslednje decenije i po, do onih kojima pojavljivanje na ovoj kompilaciji predstavlja jedan od prvih diskografskih zapisa. Žanrovska raznovrsnost donekle čini ovaj album manje kompaktnom celinom no što je to bio slučaj sa Vremenom brutalnih dobronamernika; sa druge strane, ta šarolikost, te prisustvo velikog broja etabliranih imena regionalne scene čini ovaj album u mnogome intrigantnijim no što je slučaj sa Vremenom brutalnih dobronamernika.

Pred izvođače na ovom albumu stavljen je nimalo lak zadatak: uglazbiti liriku duboko ličnu, a pisanu pretežno slobodnim stihom sa isprekidanom rimom ili sa potpunim odsustvom rime. Slobodan stih je, svakako, morao predstavljati najveću poteškoću za one izvođače čiji se muzički izraz ponajčešće zasniva na čvrstoj formi – dakle za izvođače hard i uopšte gitarskog rock usmerenja – a rima za one čija snaga izraza počiva upravo na originalnoj i efektnoj rimi – dakle za hip hop izvođače. Te poteškoće najlakše su, čini se, prevazišli world music izvođači. Tako uvodna pesma, optimistična „Misli“ Del Arno Banda, sa finim prelivima orgulja i duvačkih instrumenata, tipično delarnovski vedri komad, ulazi u red najuspelijih pesama sa albuma, a druga pesma na albumu, akustična latino stvar „Ona“, nastala udruženim snagama veterana Miroslava Dukića i mladog Flip Flopa, izuzetno efektna u svojoj svedenosti.

„Rez“ grupe Monera je minimalistička, akustična, alternativna kompozicija, koja dobro hvata ambijent stihova na koje je napisana, ali je za uho pomalo neprijatna. „Jah“ The Socksa, jedina pesma sa ovog albuma koja je na egleskom jeziku, veoma je dobro otpevana, odsvirana i producirana (produkciju pesme potpisuje član Alogie Srđan Branković) reggae stvar, sa sjajnim violinskim deonicama. Pesma „Ubuduće ne pričaj o budućnosti“ predstavlja možda najbolji komad sa ovog albuma. U njoj je Popovićeve stihove, na muziku Miroslava Dukića, recitovao multimedijalni umetnik Branko Radaković; stihovi su izgovoreni sa puno osećajnosti, a iz prekrasne Dukićeve kompozicije, u kojoj dominira klavir, sa veoma lepim gitarskim solom, može se naslutiti kako bi njegov nekadašnji sastav, Tako, zvučao da je danas aktivan.

Heavy metal „Prirodno“ Seljačke Bune sasvim je u skladu sa mračnim stihovima, ali je, i pored dobre svirke, humoristička crta – za grupu, doduše, karakteristična – prisutna najpre u vokalnom izvođenju, ono što ovu pesmu mora činiti napornom svakome kome je domaći teškometalni humor dosadio. „Burek s osmehom“ je među uspelijim hip hop komadima sa ovog albuma, za šta je manje zaslužna (istina: veoma dobra) interpetacija Kruksa, koliko činjenica da je reč o Popovićevim duhovitim stihovima u jutru u pekari (koji pokazuju da Popović ume i da svoj stih podredi tradicionalnijoj metrici i rimi), veoma podesnim za tekst hip hop pesme. Hornsman Coyote je politične stihove pesme „Predsedniče“ obukao u ruho furioznog reaggea, kojim dominiraju zvuci njegovog trombona; himnična, nabijena besom, „Predsedniče“ ulazi u red najboljih pesama sa ovog izdanja.

„Da“ Autogenog Treninga je melodijski, izvođački i produkcijski veoma uspela alternative rock stvar. Iza imena Hashish Club kriju se Stefan Simić i Bojan Brukner, nekadašnji ćlanovi kultnog banda Belgrade Ghetto, a solidan mračan industrial komad „Izjedeni živac“ stilski se donekle naslanja na pozne radove njihovog nekadašnjeg sastava. Elizabeta Klinčarevska Mladenovska, alias Elly Rasta Girl, zastupljena je na ovom izdanju sa dve verzije iste pesme: prva – „Sloboden um“ – je na makedonskom, a druga – „Vreme bez granica“ – na srpskom; pesme plene sjajnim duvačkim deonicama i prijatnim glasom Elly, a verzija na makedonskom, upravo zbog jezika, ima naročitog šarma.

„Posle meseca“ Skaj Viklera je papazjanija jazza, horora i humora – na stranu što ova pesma deluje više kao parodiranje no kao muzičko tumačenje Popovićevih stihova, ali što ova pesma nužno ulazi u red onih koje slušaoca ostavljaju u dilemi: „Šta li im je bila namera kada su ovo snimali?“; mogao je multitalentovani Miljenović mnogo bolje. Stihovi pesme „Sve ove godine“ bili su znatno manje podesni za oblačenje u hip hop ruho od stihova „Bureka s radošću“, ali je Vudu Popaj interpretacijom uspeo da izvuče maksimum iz njih; pesma se, ipak, doima manje uspelom, između ostalog i zato što iz usta Vudu Popaja očekujemo da čujemo duhovite kalambure kakvih u ovoj pesmi nema. U zanimljivoj „Istine mamlazi kriju (Batina)“ Popović se okušao kao izvođač: na industrial orijentisanu kompoziciju Zorana Marinkovića govorio je svoje stihove, dok je refren – valja naglasiti: izvrsno – otpevao Marinković.

„Mesečeva oštrica“ Broken Arrowa je pop metal himna, fin komad kome se može zameriti samo arhaičnost i pripadnost žanru odavno iscrpljenom. Sa druge strane, „Glas“ Dark Skya predstavlja uspelu kombinaciju tradicionalne power balade i savremenog srednjestrujaškog zvuka. Aleksandar-Alek Jovanović odlučio je da stihove pesme „Otuđen“ odene u formu veoma fine akustične balade; sličnog senzibiliteta je i „Lavirint tajni“ Nikole Čuturila Čuture (produkciju potpisao Dukić), sa izuzetno lepim refrenom i gitarskim solom. „Litice“ Canwaita predstavlja jednu od uspelijih hip hop pesama sa albuma, za šta su podjednako zaslužni stihovi pogodni za formu hip hop pesme i originalna matrica. „Generacija“ M.A.X.-a znatno je manje uspela – posredi je, kao i u slučaju Vudu Popaja, odsustvo metrike i rime zahvalne za žanr.

Instrumentalni deo pesme „Virtuelni trubadur i Plezira vir“ Snova veoma je lep – u skladu sa imenom, kompozicija, odsvirana na akustičnoj gitari, nosi blage primese renesansne muzike a prošarana je elektronskim elementima – a ženski vokal i zvuk muzičke kutije na kraju pesme izvrsno korespondiraju sa motivom mrtve drage nagoveštenim u stihovima, mada su stihovi izgovoreni sa nešto manje umeća no što je, recimo, slučaj sa pesmom „Ubuduće ne pričaj o budućnosti“. „Samo oka da ne ispustim dah“ Subjektivnog Suda, iako solidna, u svom minimalizmu neizbežno gubi u poređenju sa drugim reggae komadima sa albuma, pa i sa svedenijom „Nekad i sad“ Čarasa. Frontmen Ex Revolvera, Vladimir Jakšić odsvirao je i otpevao veoma uspelu klavirsku baladu „Snu u zagrljaj“. „Bio“ Sollowa je verovatno najupečatljivija hip hop stvar na ovom izdanju; jasno, u pitanju su pre svega vredni stihovi, no i sama interpretacija je za pohvalu.

I u pesmi „Poeta umire tiho“ Popović se ogledao kao interpretator sopstvenih stihova, ovoga puta na veoma lepu gitarsku temu Zeleta Lipovače. Pop rock „Al' brane mi“ Branislava Lazića, sa veoma zanimljivim uvodom – refren otpevan dečijim glasom – predstavljao bi jedan od zanimljivijih komada na albumu da nije najslabiji u produkcijskom pogledu. I „Oseti me“ Galome je vedri pop rock, aranžerski veoma uspeo, sa prizvukom osamdesetih, ali nipošto arhaičan. „Ovde“ Grima je tek solidan melodični hard rock, dok je teška balada Faulta „Prisutan dok me nema“ nešto uspelija. Stereo Tip su ponudili hard rock komad „Poslednji put“, muzički sasvim dobar, no preveliko oslanjanje na američku školu teškog rocka ne korespondira najbolje sa Popovićevim stihovima, koji se, dobrim delom, oslanjaju na domaću pesničku tradiciju. Coa, sa pesmom „Nisam poput tebe“, zatvara album; iako stihovi izvrsno funkcionišu kao završni, pesma ima isti problem kao i komadi „Sve ove godine“ i „Generacija“.

Većina izvođača je, dakle, Popovićeve stihove uglazbila sa dosta uspeha. No gotovo svi su svojom muzikom i izvođenjem na izvrstan način pogodili tačnu atmosferu, tačan senzibilitet Popovićevih pesama o mračnom vremenu i ljudima u njemu. Sa puno uspeha su pravljeni izbori između mola i dura, između sporijeg i bržeg tempa, između minimalističkih i bogatih aranžmana. Sve i da nije tako, sama činjenica da je Popović uspeo da na jednom projektu okupi ovoliku i ovakvu grupu ljudi, u vreme kada svaki takav posao na svom početku nalikuje Sizifovom, čini ovo izdanje vrednim pažnje. Milan B. Popović & Hronično neumorni jeste album razuđeniji no što je to bilo Vreme brutalnih dobronamernika, ali to nipošto ne znači da nema kontinuiteta između ova dva izdanja – kontinuiteta koji uspostavlja Popovićeva introspektivna poezija, na momente jezovita, na momente optimistična, ali uvek angažovana, čak i kada je duboko intimna. (Valja dodati da je ovaj album, kao i Vreme brutalnih dobronamernika, vizuelno uobličio Popovićev stari saradnik Jakša Vlahović.) Nije izvesno da li je Popović to imao na umu, ali bi Milan B. Popović & Hronično neumorni svakako mogao biti drugi deo Popovićeve muzičke antologije.

Ocena: 4,0/5

Spisak pesama:

CD1

1. Del Arno Band – „Misli“ – 4:46

2. Flip Flop – „Ona“ – 2:25

3. Monera – „Rez“ – 5:07

4. The Socks – „Jah“ – 4:26

5. Miroslav Dukić & Branko Radaković – „Ubuduće ne pričaj u budućnosti“ – 4:07

6. Seljačka Buna – „Prirodno“ – 3:39

7. Kruks – „Burek s radošću“ – 1:56

8. Hornsman Coyote – „Predsedniče“ – 3:00

9. Autogeni trening – „Da“ – 3:09

10. Hashish Club – „Živac“ – 3:27

11. Elly Rasta Girl – „Sloboden um“ – 2:51

12. Sky Wikluh – „Posle meseca“ – 4:16

13. Vudu Popaj – „Sve ove godine“ – 4:51

14. Bjesomar & Milan B. Popović – „Istine mamlazi kriju (Batina)“ – 4:08

CD2

1. Broken Arrow – „Mesečeva oštrica“ – 4:26

2. Dark Sky – „Glas“ – 3:28

3. Alek – „Otuđen“ – 3:27

4. Nikola Čuturilo – „Lavirint tajni“ – 3:38

5. Cantwait – „Litice“ – 3:27

6. M.A.X. – „Generacija“ – 2:54

7. Snovi – „Virtualni trubadur & Plezira vir“ – 2:34

8. Subjektivni Sud – „Samo oka da ne ispustim dah“ – 3:59

9. Čaras – „Nekad i sad“ – 3:52

10. Elly Rasta Girl – „Vremena Bez Granica“ – 2:53

11. Vladimir Jakšić – „Snu u zagrljaj“ – 4:59

12. Sollow – „Bio“ – 4:08

13. Zele Lipovača & Milan B. Popović – „Poeta umire tiho“ – 2:53

14. Branislav Lazić – „Al' brane mi“ – 4:01

15. Galoma – „Oseti me“ – 3:44

16. Grim – „Ovde“ – 4:01

17. Fault – „Prisutan dok me nema“ – 3:30

18. Stereo Tip – „Poslednji stih“ – 4:27

19. Coa – „Nisam poput tebe“ – 1:40

(Balkanrock.com, 20. jul 2015)

Robert Nemeček: „Ljudska glupost i zaslepljenost su me uvek iritirali“

Nakon Pop Mašine, i Rok Mašina je dobila svoju antologiju – na Antologiji 1980 – 1983, nedavno objavljenoj od strane Multimedia Musica, našli su se svi snimci koje je kultna hard rok grupa načinila tokom svog kratkog postojanja. Koristeći sačuvane višekanalne trake, nekadašnji vođa Pop Mašine, Robert Nemeček je, uz pomoć Jana Nemečeka, remasterizovao i remiksovao stare snimke. Antologija je uobličena kao mini boks set: uz dva diska, na kojima su se uz pesme sa albuma Rok Mašina i mini albuma Izrod na granici našle i nove verzije pojedinih pesama i do sad neobjavljeni demo snimci, objavljena je i knjiga o grupi, u kojoj se nalazi obilje fotografija i napisa iz štampe. Povodom pojavljivanja ovog izdanja, razgovarali smo sa Robertom Nemečekom o Rok Mašini, njegovim stihovima, savremenoj rok sceni.

BR: Izjavili ste, neposredno po objavljivanju ove antologije, da ste dugo smatrali da je „nema smisla raditi, jer je ta muzika ostala u osamdesetim godinama“, te da ste promenili mišljenje tek nakon što ste se tog posla latili na nagovor Rodoljuba Stojanovića. Čini se da je Rok Mašina i kod domaćih rok publicista i kritičara svih ovih godina stajala u senci Pop Mašine. Da li biste se složili i, ako da, zašto je po vašem mišljenju bilo tako?

Robert Nemeček: Meni je ostalo u sećanju da je Rok Mašina imala prepoznatljiv hard rok-metal zvuk kakav su imale grupe iz osamdesetih, pre svega što se tiče produkcije, koja je bila vrlo moderna za to vreme. To nije imalo veze sa kvalitetom muziciranja, jer sam bio svestan da je to sve vreme bilo na nivou najboljih svetskih bendova tog vremena.

BR: Mnogi radove Rok Mašine posmatraju kao produžetak aktivnosti Pop Mašine, a na omotu  prvenca Rok Mašine pisalo je „Svaka sličnost sa grupom ‘Pop Mašina’ je slučajna i nenamerna!“ Iz današnje perspektive, da li i u kojoj meri su zvuk i poetika Rok Mašine prirodni nastavak onoga što je radila Pop Mašina?

Robert Nemeček: Ja sam to stavio na omot jer nisam hteo da neko pomisli da ćemo mi da se hvatamo za staru slavu, a nisam ni hteo da neko na koncertima Rok Mašine očekuje da čuje „Zemlju svetlosti“ ili „Put ka Suncu“. Zvuk se promenio jer su sada postojale dve solo gitare, pa je sve moralo da bude određenije i čvršće, a na snimcima više nije bilo klavijatura niti akustičnih instrumenata. Tekstove sam ja pisao, isto kao i kod Pop Mašine, i oni su opet odražavali moj način razmišljanja i moje sfere interesovanja i delovanja u tom trenutku, tako da je poetika u osnovi bila ista.

BR: Prvenac Rok Mašine objavljen je 1981. godine, kada su objavljeni i Pakleni trio Gordih, Stakleni hotel Divljih Jagoda i Paklenska pomaranča Pomaranče. Čini se da je u pitanju bila ključna godina za jugoslovenski teški zvuk, ali ova činjenica pomalo ostaje u senci novog talasa koji je tada bio u zenitu. Kakvo je vaše sećanje na hard rok scenu tog vremena?

Robert Nemeček: Nažalost, sklon sam verovanju da su gore pomenute grupe u tom trenutku prešle na teški zvuk zato što je izgledalo da će hevi metal u svetu postati velika stvar, a ne zato što su bili naročito iskreni, imajući u vidu šta su pre toga svirali. Mi smo počeli da pravimo stvari za buduću Rok Mašinu još 1979. godine, u vreme kada nigde u svetu ta muzika nije bila u trendu. Posle toga mi se nismo menjali, ali muzika oko nas jeste.

BR: Kako ste Vi, kao rok veteran, u to vreme doživljavali novi zvuk i radove pank i novotalasnih bendova?

Robert Nemeček: Meni su ti novi bendovi bili zabavni, bez obzira što skoro niko od njih nije bio neki vrsni muzičar i što su na koncertima uglavnom bili jadni. Meni se sviđalo da se matori muzičari, koji su počeli da puštaju korenje u muzici, malo prodrmaju i prestanu da prežvakavaju jedno isto. Naravno, grozio sam se rokera koji su se presvlačili preko noći i prelazili u novi talas, to mi je bilo sramotno tada, a to mislim i danas.

BR: Rok Mašina i Izrod na granici svojevremeno su objavljeni za beogradski  Jugodisk. Da li to izdavački giganti, Jugoton i PGP RTB, nisu bili zainteresovani za snimke?

Robert Nemeček: Mi kao Rok Mašina nismo ni kontaktirali nikoga sa strane, tako da je prva varijanta bila da snimamo za PGP, ali posle prvog singla, koji nije loše snimljen, ali je u studiju bilo mučenje sa zastarelim načinom rada, shvatili smo da moramo da odemo od njih. U to vreme u Jugodisku je glavni čovek bio Radomir Krkić, sa kojim smo radili i sa Pop Mašinom u RTV Ljubljana, i znali smo da će nas on podržati u onome što hoćemo. Tako je i bilo.

BR: Dok je Rok Mašina okrenutija mekšoj varijanti tvrdog zvuka, Izrod na granici predstavlja upliv u hevi metal. Šta je uticalo na to da se Rok Mašina od zvuka na tragu Whitesnakea i AC/DC-a okrene zvuku i tematici na tragu novog talasa metal bendova?

Robert Nemeček: Priznajem da ja tu ne pravim neku razliku, zato što su sve te pesme nastajale u kontinuitetu, mada je materijal koji je izašao pod naslovom Izrod na granici bio mnogo temeljnije rađen, odsviran i produciran, pa je zvuk bio tvrđi nego na prvoj ploči. Iskreno, mi nikada nismo mnogo slušali hevi metal, mnogo više američke južnjačke bendove, ali smo tome dodali čvrstu englesku ritam sekciju.

BR: Tekstovi sa Izroda na granici nosili su u sebi jednu novu poetiku, apokaliptično, mistično i okultno. Kako su nastajali tekstovi „Granice“, „Nultog časa“ i „Promašenog sna“, šta vas je inspirisalo?

Robert Nemeček: Skoro svi tekstovi koje sam napisao za Pop i Rok Mašinu su potpuno lični, pa su i ovi tekstovi predstavljali moje stanje svesti u tom trenutku i ja u svaku napisanu reč verujem i danas. Za mene to nikada nisu bile samo pesme kao nadogradnja na muziku.

BR: Otkud ideja da se na Izrodu na granici nađe snimak glasa Alistera Kroulija? Čini se da je to u ono vreme proteklo bez ikakvih kotroverzi?

Robert Nemeček: Kada sam radio na pesmi „Promašen san“, koja je ujedno i meni lično najdraža pesma Rok Mašine, naročito verzija koja se nalazi na Antologiji, ja sam tih osamdesetih već desetak godina proučavao okultne nauke, drevne redove i naročito učenja Alistera Kroulija. Nekako mi se samo nametnulo da pesmu završim sa Kroulijem koji recituje jednu od svojiih očaravajućih pesama. Možda je na tu odluku uticalo i to što se kod nas Krouli oduvek vezivao za satanizam i slične gluposti, koje sa njim nemaju nikakve veze, a ljudska glupost i zaslepljenost su me uvek iritirali.

BR: Bilo je problema oko originalnog omota koji je Jugoslav Vlahović uradio za Izrod na granici; čelnici Jugodiska smatrali su da je omot na kome su se nalazile šake probodene perima „politički problematičan“, pa se zbog toga kasnilo sa objavljivanjem. Možete li da se prisetite detalja ovog događaja?

Robert Nemeček: Ja i danas još uvek ne znam šta je to nekome smetalo na originalnom omotu, pošto u to vreme niko nije bio dužan da ti obrazloži razloge za neku odluku koju bi donela neka od, u to doba, neimenovanih komisija u kojima su se nalazili neimenovani ljudi. Kasnije mi je u najstrožijem poverenju rečeno da je glavni problem bio u nazivu ploče, samo što niko nije imao petlju da je zabrani.

BR: Možete li da pojasnite naziv pesme „Umbra Zonule“, prvi put objavljene na ovom izdanju?

Robert Nemeček: Taj naziv sam imao još u doba moje grupe Dogovor iz 1804., koja je postojala između 1968. i 1970. godine, a ja sam na tadašnjoj TV Novi Sad gledao seriju Zona sumraka, koja mi je i danas jedna od najomiljenih TV serija svih vremena. „Zona Sumraka“ prevedeno na latinski je „Umbra zonule“, i oduvek sam želeo da neku pesmu tako nazovem.

BR: Da li postoji neki video snimak nastupa Rok Mašine i kolika je mogućnost da se on jednog dana pojavi pred očima javnosti?

Robert Nemeček: Nažalost, to uopšte nije moguće, jer je Rok Mašina samo jednom bila na TV Beograd sa pesmom „Neću ti dati“, i to na plejbek, tako da i nije neka velika šteta što taj snimak nije sačuvan.

BR: Kako Vam se dopala verzija „Granice“ koju su Kanda, Kodža i Nebojša pre nekoliko godina izveli u emisiji Bunt?

Robert Nemeček: Ja sam to prvi put čuo pre mesec dana, kada mi je [Vidoja Božinović] Džindžer poslao link za YouTube, inače nisam ni znao da je to postojalo. Meni je to potpuno OK.

BR: Koliko pratite i kako biste ocenili savremenu domaću rok scenu? Postoji li neki mlađi izvođač koji Vam je privukao pažnju?

Robert Nemeček: Svako malo se pojavi neka nova zanimljiva grupa, jedino što neke prebrzo nestanu. Veliki je problem što se niko ne bavi bendovima, pre svega što se tiče organizovanih nastupa jer je to važnije nego da bacaju pare na spotove koje neće niko da vidi. Kada smo mi počinjali, u svakoj mesnoj zajednici u Beogradu je moglo da se svira, plus u školama, svi smo počinjali od malog i progrizli smo put donekle. Od novijih izvođača, volim Intruder i On Tour i mislim da je Ivana Smolović kalibar Florens Velš, samo što kod nas to još uvek niko nije prepoznao.

(Balkanrock.com, 30. jun 2015)