Legenda: 40 godina od smrti Predraga Jovičića

„Demfovao je gitaru, a drugom rukom se uhvatio za mikrofon i srušio. Doživeo je jak strujni udar, nije mu bilo spasa, umro je ili, bolje reći, poginuo nasred bine.“

Ovim rečima je Aleksandar-Sanja Ilić, danas poznati i priznati kompozitor, opisao smrt svog prijatelja Predraga Jovičića, pevača beogradske grupe San, od čije se smrti nedavno navršilo četrdeset godina. Jovičić je poginuo 2. februara 1975. godine, na koncertu u niškoj Hali Čair. Bila je to prva i – na sreću – poslednja smrt muzičara tokom koncerta u istoriji jugoslovenske rock muzike. Jugoslavija je tako dobila svog protagonistu velikog rock 'n' roll mita o smrti na bini i prerano izgubila jednog talentovanog pevača i autora.

Grupa San osnovana je početkom 1971. godine. Klavijaturista Aleksandar Ilić okupio je oko sebe nekadašnje članove svog gimnazijskog sastava Vragolani i kultnih grupa Smeli, Samonikli i Bele Višnje: pevača Predraga Jovičića Trtu, gitaristu Aleksandra Slavikovića, basistu Dragoslava Jovanovića i bubnjara Branislava Grujića. Tokom četiri godine svoga postojanja grupa je objavila pet singl ploča – „Tebe sam želeo“ / „Helena“ (1971), „Papirni brodovi“ / „Hej, malena“ (1973), „Legenda“ / „Milena“ (1974), „Jedan svet za sve“ / „Srce na dlanu“ (1974) i „Anabela“ / „Zvezda ljubavi“ (1974) – osvojivši, sa pesmom „Legenda“, koju je komponovao Jovičić, drugo mesto po odluci žirija na Omladinskom festivalu u Subotici 1974, i svirala kao prateći bend na pločama pevačice Bisere Veletanlić i akustičnog dua Tamara & Nenad.

Početkom 1975. godine, grupa se pripremala za nastupe po Sovjetskom Savezu i radila na svom prvom albumu. Sve pesme su komponovali članovi grupe, a pojedine tekstove su poptisali Zafir Hadžimanov i duo Mira/Spira (čiju je drugu polovinu činio Dušan Mihajlović Spira). Nakon što su svi članovi benda osim Jovičića snimili svoje deonice, grupa San je krenula na turneju po Makedoniji i Srbiji, ne sluteći da Jovičić svoje deonice nikada neće snimiti. Na dan 2. februara 1975. godine, na koncertu u Hali Čair, tehnički problemi doveli su do strujnog udara koji je usmrtio Jovičića. „U prvom trenutku su svi u sali mislili da se izvodi neki šou tu na sceni“, svedoči Ilić. „Tragedija koja je zadesila beogradsku grupu San 2. februara, na koncertu u Nišu, odnela je iz naših redova Predraga Peđu Jovičića, večno nasmejanog, simpatičnog i dragog pevača, gitaristu i kompozitora. Peđa je nastradao u momentu kad su dani njegove pune ljudske i umetničke afirmacije tek dolazili. Sve nas koji smo imali sreće da ga znamo njegova smrt je ostavila neme“, pisao je Džuboks. Iste godine beogradska Pop Mašina je, na albumu Na izvoru svetlosti, Jovičiću posvetila pesmu „Rekvijem za prijatelja“, za koju je tekst napisao član grupe S Vremena Na Vreme Ljuba Ninković.

Nakon smrti prijatelja članovi benda San su odlučili da se povuku sa scene. Ilić je nastavio karijeru kompozitora, pišući pesme za brojne izvođače pop i rock muzike. Dve godine nakon Jovičićeve smrti odlučio je da snimke koje je grupa San načinila za svoj prvi album upotrebi na albumu Uspomene, posvećenom sećanju na Jovičića. Zdravko Čolić, Dado Topić, Zlatko Pejaković, Bisera Veletanlić, Zdenka Kovačiček i članovi grupe Maj snimili su vokalne deonice.

U godinama koje slede Ilić će potpisati veliki broj hitova domaće muzike; krajem osamdesetih je sa Slobom Markovićem snimio album instrumentalne muzike Delta Project, a nastupanju se vratio tek početkom dvehiljaditih sa orkestrom Balkanika, sa kojim je doživeo ogroman uspeh u svetu, ali obećanje da više neće svirati u rock bendu nije prekršio. U više navrata se vajkao kako se godišnjice Jovičićeve smrti malo ko seća, a kako je niko ne obeležava, zaboravljajući da je upravo on najpozvaniji da je na neki način obeleži.

Rock koncerti u Hali Čair danas se održavaju veoma retko. Gotovo da nema domaćih rock imena koja halu mogu ispuniti, a i pregovori organizatora koncerata i uprave hale  verovatno su mukotrpni. Uz to, halu je teško ozvučiti, a upućeni vele da je gradska vlast, kada je pre četiri godine otpočela rekonstrukcija hale, smatrala da bi dodatna ulaganja kojima bi se hala učinila pogodnijom za koncerte bila neisplativa. Ono što je gradska vlast svakako propustila da učini – mada je krivica ponajviše na institucijama kulture i rock zajednici što je nisu na to podsetile, a inicijativu za tako nešto mogao je pokrenuti i sam Ilić – jeste da na jednom od ulaza u halu postavi ploču na kojoj bi pisalo: Predrag Jovičić, pevač grupe San, nastradao je na koncertu u ovoj hali 2. februara 1975. godine. Ostaje, doduše, nada – mada slabašna – da bi se to moglo desiti u godini u kojoj se navršilo četiri decenije od njegove smrti.

(Balkanrock.com, 14. maj 2015)

Hladno Pivo – Dani zatvorenih vrata (2015)

Izdavač: Gajba Records

Datum izdavanja: 18. 4. 2015.

Producent: Jura Ferina, Pavle Miholjević

Dužina trajanja: 50:58

Žanr: Rock, punk rock, world music

Mnogi je punkerski (i ne samo punkerski) elitist zgađeno odmahivao glavom kada je Knjiga žalbe učinila Hladno Pivo najvećim bendom u regionu; razume se, tome je u velikoj meri doprineo zvuk bitno drugačiji od onog sa ranih albuma najvećeg benda iz Gajnica, no čini se da je od presudnog uticaja bilo nešto drugo.

Po staroj i nebrojeno puta potvrđenoj zakonitosti rock 'n' rolla – ali i po onoj narodnoj „Što se hvali to se kvari“ – vernim fanovima je, reklo bi se, ponajviše zasmetalo kada su na koncerte Piva počeli da dolaze curetci kojima je Knjiga žalbi predstavljala jednu od prvih ulaznica u svet rock muzike. Valjda su mnogi koji su uz Pivo i sa Pivom još od Džinovskog osetili, kako to veoma često biva, da ono što vole počinju da dele sa nekim ko te ljubavi nije vredan. Najveći broj povika na Pivo zbog „prodaje“ i tvrdnji da „to više nije Hladno Pivo“, mislim, nije došao toliko od promene autorskog izraza – koja je, kada je reč o tvrđim rock žanrovima, sama po sebi često dovoljna da bend bude prokazan od strane fanova – koliko od činjenice da je taj novi izraz bio toliko prijemčiv za širu publiku.

Ja lično sam Hladno Pivo zavoleo upravo zbog Knjige žalbi. O, razume se, nisam tada počeo da ga slušam, ali je bilo potrebno da se u mom plejeru nađe taj album da uskliknem: „Konačno!“. Naime, tokom mojih tinejdžerskih dana žarko sam žudeo da budem svedok pojave jednog albuma poput onih Čorbe, Azre ili Pušenja iz osamdesetih godina prošlog veka: albuma visoke poetske vrednosti, tekstualno beskompromisnog, sa dobrim spojem emotivnosti i oštrine, muzički čvrstog ali radiofoničnog, a kompaktnog, sa izraženom konceptualističkom tendencijom. Sve to sam dobio u Knjizi žalbi, jednom od, usuđujem se reći, pet najboljih albuma na ovim prostorima od početka ovog veka. Bio sam otad u više navrata u prilici da u nekoj raspravi branim Hladno Pivo od ponekog ljutog punkera, pokušavajući da mu dokažem da je ono što on naziva „prodajom“ i „komercijalom“ rezultat prirodnog muzičkog sazrevanja (mnogi, avaj, nikad ne počnu da sazrevaju, ostajući tvrdoglavo na liniji sirovog, počesto monotonog zvuka i prljave, počesto prostačke poetike) i težnje za eksperimentisanjem koja je prirodna posledica tog sazrevanja, te da su, kada je reč o domaćem punku, najvrednija ostvarenja dali oni koji se eksperimenta nisu plašili; da su možda upravo novi muziči okviri omogućili Miletu Kekinu da postigne svoje najveće pesničke domete; a onda, da je neprežaljena jugoslovenska rock scena za glavne stubove imala srednjestrujaške sastave koji su uspevali da u svojim radovima spoje prijemčivost sa originalnošču, angažovanošću i artizmom.

No onda je došao Svijet glamura, kome je nedostajalo kompaktnosti Knjige žalbe; bio je to album više nego pristojan, sa pregršti blistavih momenata – ponajviše u Kekinovim tekstovima i world music izletima Milka Kiša Dede (čije je nepojavljivanje u spotu za pesmu „Messi“ izazvalo spekulacije koje je Kekin brzo opovrgao: „Mogu reći da će taj šarmantni gospodin još biti s nama na pozornici“) – no opšti konsenzus je bio: oseka kreativnosti i energije, a nekadašnji tvrdokorni fanovi su se vajkali kako je ovim albumom Hladno Pivo i nepovratno postalo delom „neke druge priče“. Potonjima je usta zapušilo prošlogodišnje energijom nabijeno živo izdanje, sa naslovom kao odgovorom na žal za „starim Pivom“ – Evo vam Džinovski!, sa snimcima sa tri koncerta održana u zagrebačkom KSET-u, na kojima se bend fokusirao na pesme sa prva tri studijska izdanja. Onima kojima promena zvuka nije smetala, ali koji su smatrali da je Svijet glamura tačka sa koje kreće nepovratan pad u kvalitetu usta bi mogao zapušiti osmi studijski album benda, Dani zatvorenih vrata, objavljen na disku (od strane grupine sopstvene izdavačke kuće Gajba Records), te dostupan za slušanje na YouTubeu.

Istina, Danima zatvorenih vrata manjka kompaktnosti – mada se ponovo pojavljuje varijacija na temu („Žena“ / „Bivša žena“), koja u velikoj meri doprinosi osećaju zaokruženosti izdanja – i vrednosne ujednačenosti Knjige žalbe; ima na ovom albumu i bledunjavih momenata – kakva su ne odviše upečatjiva „Tijana“ i „Messi“, nabijena energijom, ali sa tekstom duhovitim samo na kratke staze – no oni blistavi pretežu. Čvršći zvuk no što je bio slučaj sa Svijetom glamura – za produkciju su bili zaduženi članovi Svadbasa Pavle Miholjević i Jura Ferina – može ukazivati na aktuelni album kao tačku sa koje će se klatno kretati u pravcu ako ne izvornog ono bazičnijeg zvuka, a takva kretnja je u ovom trenutku, kada je o Pivu reč, poželjna. Razume se, nije u pitanju povratak furioznom punk rocku, već tvrda srednja struja, zvuk u velikoj meri osoben, zahvaljujući punkerskom pedigreu – i dalje, naravno, veoma izraženom („Žena“, „Mojoj majici“, „Messi“) – i ekspedicijama u egzotiku – naročito zanimljive u tom pogledu su dalmatinskom muzikom inspirisana „Barba“, rockabilly ska komad „Dan oslobođenja“, te „Dibidus“, koja doista zvuči kao nešto izašlo iz kuhinje istoimenog benda.

Priznajem da na mene najveći utisak ostavljaju Kekinovi stihovi; pronicljiv, duhovit, originalnih rima, i – što je neobično važno – odličan interpretator, Kekin uspeva da u svojoj – da, možemo slobodno upotrebiti tu reč – poeziji preplete lično i kolektivno, postižući dobru razmeru emotivnosti i besa, ispovednog (u tom pogledu najvrednija pažnje je izvrsna „Žena“) i društvenokritičkog. Žaoka uperena ka krupnim parolama iza kojih malo šta stoji („Mojoj majici“, na kojoj gostuju pevač Kawasaki 3pa Tomislav Vukelić Tonfa i pevač Goblina Branko Golubović Golub i čije ime predstavlja jasnu aluziju na pesmu koja je svojevremeno doživljena kao nacionalna budnica), medijima večito gladnih senzacija („Udarna vijest“), kulturi straha („Dibidus“), te – što bi Rusi rekli – prihvatizacijama („Firma“) i nacionalizmu („Zombi Party“) upotpunjuju paletu tema kojima se Kekin bavio u dosadašnjim angažovanim pesmama.

Naravno, instrumentalni deo grupe izrvsno potcrtava Kekinove stihove. Od nežne balade „Lijepa reč“, preko prkosne „Stari šajser“, besnih „Žena“, „Firma“ i „Udarna vijest“, do jezovite „Zombi Party“ (čiju jezovitost, ali i poruku, naglašavaju elementi sakralne muzike), bend uspeva da kreira pesme od kojih svaka ne samo da nosi i energiju i poruku, već i, zahvaljujući nizu aranžerskih bravura, odiše izvesnom atmosferom, neophodnom za poptunu efektnost. U tom smislu svakako je najuspelija epski široka „Na ovim prostorima“, svakako inspirisana iskustvima koja su donele turneje od Triglava do Vardara, naprosto veličanstven komad, koji ulazi u red ponajboljih domaćih pesama o Regionu, Zapadnom Balkanu, Jugosferi ili kako se već danas politički korektno nazivaju zemlje bivše Jugoslavije.

Upravo zahvaljujući tom umeću da pruže komade upečatljive, i kompozicijom i tekstom, i izvedbom i produkcijom, velike poetske vrednosti ali nehermetične, da snime album čvrst i ubedljiv, ali sa ogromnim komercijalnim potencijalom, Hladno Pivo su trenutno možda i najbolji bend među regionalnim prvoligašima. Jasno, oni koji tvrde da je, kako autoironično vele stihovi „Majice“, „Hladno Pivo komercijala“, ostaće i nakon Dana zatvorenih vrata čvrsto na svojim pozicijama. Među onima koji između „komercijalno“ i „loše“ ne stavljaju znak jednakosti, te koji su shvatili da nema razloga zbog kojih bi Hladno Pivo moralo da se posmatra kroz prizmu njihovih ranih radova, možda ima onih koji će se složiti sa mnom: ja, naime, verujem da su Hladno Pivo danas prvi među baštinicima nasleđa Riblje Čorbe i Zabranjenog Pušenja (i Bora Đorđević i Sejo Sexon su, u više navrata, veoma pohvalno govorili o radovima Hladnog Piva); sama činjenica da sam svedok delovanja jednog takvog benda u trenutku kada je njegova kreativna energija, istina, ne u zenitu, ali na veoma visokom nivou ispunjava me velikim zadovoljstvom.

Ocena: 4,3

Spisak pesama:

1. „Žena“ – 2:59

2. „Firma“ – 2:57

3. „Mojoj majici“ – 3:24

4. „Tijana“ – 3:16

5. „Dibidus“ – 3:34

6. „Messi“ – 3:05

7. „Lijepa reč“ – 3:25

8. „Stari šajser“ – 3:49

9. „Dan oslobođenja“ – 3:44

10. „Barba“ – 3:14

11. „Zombi party“ – 2:46

12. „Udarna vijest“ – 3:33

13. „Na ovim prostorima“ – 3:58

14. „Bivša žena“ – 3:31

15. „Vjeruj u mene“ – 3:43

(Balkanrock.com, 4. maj 2015)

AC/DC – Rock Or Bust (2014)

Izdavač: Columbia

Datum izdavanja: 28. 11. 2014.

Producent: Brendan O'Brien

Dužina trajanja: 34:55

Žanr: Hard rock

Nedavno sam upoznao čoveka koji je strastveni fan Motörheada. Kada me je upitao da li volim Motörhead (pitanje jeste glasilo „Ti, je l' voliš Motörhead?“, ali je zapravo značilo „Ti, naravno, voliš Motörhead?“), moj odgovor „Onako“ i njegovo pitanje „Kako to – onako?“ doveli su do rasprave.

Moj sagovornik je tvrdio da su Motörhead jedan od najvećih bendova na svetu, a da je „Lemmy Bog“. Ja sam priznao da Motörhead svakako jesu jedan od bendova koji predstavljaju prvu asocijaciju na sintagme poput „fucking rock 'n' roll“ ili „rock 'n' roll, motherfucker“, ali sam primetio da mi nije jasna tinejdžerska fascinacija nečijim (bez sumnje preuveličanim) alkoholičarskim i švalerskim podvizima. On je tvrdio kako se Lemmy nikada nije prodao, a ja sam tvrdio da nema veće prodaje od pružanja fanovima tačno onog što žele, tako karakterističnog za bedove iz teškakškog miljea. Tvrdoglavo insistiranje na istom zvuku on je nazvao vernošću sebi, a ja nesposobnošću ili nedostatkom hrabrosti da se bar jednom iskorači iz postavljenih okvira (pa bar da se firma Motörhead ograniči na izbacivanje jednog albuma na četiri-pet godina, umesto na dve godine!).

„Pa dobro, valja li, po tebi, išta kod Motörheada?“ „Naravno“, odgovorio sam, „prva četiri studijska albuma grupe predstavljaju antologijska ostvarenja.“ „Pa, ako se njihovi današnji albumi malo razlikuju, zašto i kako su oni raniji vredniji?“ Počeo sam da govorim o duhu vremena u kojem su nastali, o protoku kreativne energije između punk i metal scene, o nužnosti pojave jednog benda poput Motörheada potkraj sedamdesetih, i shvatio da sam sebi skačem u usta dokle god postoji bend kome sam spreman da oprostim sve što zameram Motörheadu.

„Snimamo isti album svake godine i pakujemo ga u drugi omot, ali klinci to i dalje vole“, rekao je jednom prilikom Malcolm Young. No nisu samo klinci u pitanju – rock veterani, uključujući i one koji od rock muzike zahtevaju aktivizam, artizam i sofisticiranost, odobravajuće će klimati glavom na zvuke AC/DC-a, uz komentare poput: „Ma nema, AC/DC su...“ Koja je tajna magične privačnosti reskog, žestokog zvuka veselih Australijanaca? Da li je odista sam Sotona pomogao članovima grupe da na svojim albumima uhvate samu esenciju rock 'n' rolla? U svakom slučaju, svako njihovo izdanje, iako izgrađeno na dobro poznatim (i izanđalim, dodaće mnogi) formulama mnogima služe kao potvrda da „još ima pravog rock 'n' rolla“.

A pre objavljivanja njihovog petnaestog studijskog albuma pod (valja reći: prilično nemaštovitim) imenom (i sa prilično nemaštovitim omotom) Rock Or Bust, činilo se da su bogovi rocka uskratili svoju milost članovima grupe. Godine 2009. otkriveno je da Brian Johnson pati od Baretove metaplazije; na sreću, lekarima je uspelo da spreče razvoj bolesti u rak jednjaka. Najavljen je rad na novom albumu, ali je ubrzo stigla vest da Malcolm Young pati od demencije i da nije u stanju da svira. Grupa je nastavila sa radom na albumu nakon što je na Malcolmovo mesto došao Angusov i Malcolmov nećak Stevie, a onda je objavljeno da je bubnjar Phil Rudd uhapšen zbog posedovanja narkotika, pretnji ubistvom i planiranja ubistva. Poslednja od optužbi je povučena, ali je zbog ostalih Rudd privremeno udaljen iz benda (na aktuelnoj turneji ga menja bivši član AC/DC-a Chris Slade); tada je javnost saznala i da se u poslednjem trenutku i sa deset dana zakašnjenja pojavio u studiju da odsvira svoje deonice. Zbog svih pomenutih događaja rad na Rock Or Bust morao je biti krajnje mukotrpan, pa valjda zato album traje samo 35 minuta (u pitanju je najkraći album u karijeri AC/DC-a).

No i na tih 35 minuta AC/DC pokazuju – u okvirima onoga što se od njih očekuje: sirovog i mrsnog teškog rocka, zasnovanog na prljavim rifovima i bluesu – neobičnu vitalnost. Istina, australijski razarač više nije u stanju da juri punom parom – još od For Those About To Rock to nije onaj isti pakleni stroj – no sila kojom deluje nije mala. Nema na albumu nijednog furioznog teškometalnog komada niti himne istinski krupnog kalibra – takvo što AC/DC nisu uspeli da naprave valjda još od „Thunderstruck“ – ali su „Miss Adventure“, „Got Some Rock 'n' Roll Thunder“, „Rock The House“ (koja, bez obzira na to što je i zvuk AC/DC-a ukorenjen u bluesu, zvuči neobično ledzeppelinovski), „Sweet Candy“ i „Emission Control“ više nego pristojni komadi. „Dogs Of War“ (čiji je tekst nekonkretizovan taman toliko da je neki američki vojnik može slušati u tenku koji gazi bagdadskim ulicama i da je neki srpski rock kritičar može čitati kao protestnu) i uvodna „Rock Or Bust“, sa sjajnim, tipično angusovskim rifom, sasvim sigurno su budući koncertni favoriti.

Istina, ima na albumu i prilično bledih momenata. „Play Ball“ zvuči neobično kilavo, a „Rock The Blues Away“, sa tekstom banalnim – mada  AC/DC intrigantnih stihova i nisu imali od smrti Bona Scotta – čak i za teški rock („Drivin' in my car / Headed for the local bar / Pickin' up my girl tonigh / Everything is gonna be alright / Shootin' pool with my friends / Smokin' cigarettes / Tellin' jokes out loud / We're laughing way too proud“) zvuči poput trećerazredne pesme Kissa i ulazi u red najslabijih pesama u karijeri AC/DC-a. No Angus Young je i dalje majstor rifova i nepretencioznih a izuzetno efektntih soloa (poslušati „Dogs Of War“ i „Hard Times“), a njegova gitara i Brianov vokal i dalje deluju poput dve ivice žileta; deonice Cliffa Williamsa i Steviea Younga (koji se, čini se, sasvim dobro snašao u bendu), te začuđujuće dobro bubnjanje Rudda – začuđujuće kada imamo u vidu Angusove tvrdnje da je Rudd na snimanjima otaljavao posao – neophodan su začin.

Rock Or Bust, dakle i dabome, ni u kom slučaju ne predstavlja ništa novo ni u okvirima karijere AC/DC-a – do vraga, možda ni albumi benda sa kraja osamdesetih ne bi bili revolucionarni da nije bilo Bona Scotta, da ovi Australijanci nisu bili mladi, besni i gladni i da globalna rock scena nije naprosto vapila za pojavom jednog sastava kao što je AC/DC – ali može predstavljati osvežavajuću injekciju tvrdog zvuka za mnogog ljubitelja rocka; uostalom, AC/DC je valjda bend na čiji pomen se na ovim prostorima najčešće citira ona: „Bez starca nema udarca“. Da će fanovi grupe album dočekati sa oduševljenjem razume se samo po sebi. Vatreni ljubitelji AC/DC-a skidaju kapu tom Lemmyu, ali dobro znaju da je bog rock 'n' rolla đavolak u školskoj uniformi.

Ocena: 3,5/5

Spisak pesama:

1. „Rock Or Bust“ – 3:03

2. „Play Ball“ – 2:47

3. „Rock the Blues Away“ – 3:24

4. „Miss Adventure“ – 2:57

5. „Dogs Of War“ – 3:35

6. „Got Some Rock & Roll Thunder“ – 3:22

7. „Hard Times“ – 2:44

8. „Baptism By Fire“ – 3:30

9. „Rock The House“ – 2:42

10. „Sweet Candy“ – 3:09

11. „Emission Control“ – 3:41

(Balkanrock.com, 28. april 2015)