Sejo Sexon (Zabranjeno Pušenje): Jugoslavija je finansirala svoje disidente

Zabranjeno Pušenje slavi 30 godina od diskografskog prvenca, Das Ist Walter, i promoviše svoje najnovije studijsko izdanje, Radovi na cesti. Sa Sejom Sexonom, prvim čovekom Zabranjenog Pušenja, razgovarali smo o Radovima na cesti, Walteru, autobiografiji Neleta Karajlića, Malkolmu Muharemu, Indexima, Bijelom Dugmetu i Hladnom Pivu, Sarajevskom atentatu i omladinskoj kulturi u Jugoslaviji.

BR: Trenutno promovišete album Radovi na cesti, da li su „radovi“ sa omota albuma jedini radovi koji se obavljaju na našim cestama?

Sejo: (smeh) Pa, evo, radili smo kroz cijelo proljeće jednu predstavu, koja je igrana u Tuzli, zove se Big Sister, i to je po tekstu Milane Vlaović, i eto, to je bio zadnji rad koji smo uradili prije ljeta. Onda smo se malo uhvatili koncerata, da se setimo pradedovske vere i kako rokenrol izgleda na cesti. (smeh)

BR: Pesme „Sve u tvoje ime“ i „Neprijatelj“ sa Radova na cesti nose specifičnu atmosferu. Da li one upozoravaju na opasnost od ponavljanja istorije?

Sejo: Pa vidi, muzika nije tu da promijeni svijet, muzika je tu da spasi život, (smeh) otprilike tako je ja vidim. Može u nekim trenucima, šta ja znam, nešto učiniti čisto da se čovjek bolje oseća, da može sebi reći da je barem rekao nešto, da nije nijemo stajao. Ne očekujem od tih pjesama, niti od bilo kojeg umjetničkog rada da nešto bitno i konkretno promijeni, ali, kažem, čovjek se jednostavno bolje osjeća kada malo komunicira sa svijetom.

BR: Melodija pesme „Boško i Admira“ malo podeća na melodiju iz tradicionalne irske pesme „Whiskey in the Jar“. Da li je to puka slučajnost, ili je možda neka vrsta citata ili omaža?

Sejo: Pa to je baš puka slučajnost, našla su se dva tona stvarno slična, ali, generalno, pjesma je posebna.

BR: Postoji li neka pesma iz repertoara Pušenja koju izvodite da ti nije „legla“ muzički? Da li je i koliko teško biti vokalni interpretator pesama koje su postale poznate u interpretaciji drugog pevača?

Sejo: Pa slušaj, uvijek je lakše izvoditi pjesme koje si sam komponovao nego u kojima je neko drugi učestvovao, jer onaj koji piše ne vodi računa o tome koliko će to biti lako i teško da neko pjeva, on pokušava da napravi najbolje i najljepše što može. Recimo, pjesma „Kada Sena pleše“, koju je napisao naš gitarista, je meni bila dosta teška, to ovako je više pjesma za Tifu, (smeh) ili za nekog možda narodnjaka, sa onim visokim C3, ili za one što razbijaju kristalne čaše i lustere svojim glasom. Ali dobro, imala je neki svoj šmek i nije ispala loše.

BR: Mile Kekin je, gostujući nedavno na slavljeničkom nastupu Zabranjenog Pušenja u „Skenderiji“, izjavio da su Zabranjeno Pušenje predstavljali jedan od najvećih uzora Hladnom Pivu. Imaju li komunikativne, duhovite protestne pesme Zabranjenog Pušenja svoje naslednike u pesmama Hladnog Piva?

Sejo: Pa znaš šta, najveći kompliment za nečiji rad zapravo nisu te neke nagrade, Davorini, Porini, nego, zapravo, koliko osjetiš sebe u radu nekog drugog. To je lijepa stvar, šta ja znam...  Kad sam bio na probi Hladnog Piva tamo neke davne '97-8. godine, kada još nisu imali puno repertoara, onda bi ostatak pjesama za koncerte bile u stvari pjesme Pušenja, tako da su to svirali na bis, što je meni bilo simpatično. Tu sam baš vidio na zidu zakucan papir sa spiskom pjesama sa njihovog koncerta, i vidim „Lutka sa naslovne strane“. Puno godina posle kad je Hladno Pivo, na sreću, postalo slavan bend, jer, znaš, bilo bi užasno da te klinci citiraju a da posle propadnu u tome. (smeh) Tako da smo se sjetili te situacije i, eto, zvali smo njega da otpjeva sa nama tu pjesmu ponovo na onakav način kako su je oni pjevali u stvari, oni su to, onako, malo brže izvodili. I eto, to je uvod u jedan veliki DVD koji treba da se pojavi na jesen, u stvari, već je gotov, sa koncertom iz Skenderije, i izaći će verovatno 2015. živi album zajedno sa DVD-em sa tog koncerta. Eto, to je u stvari neka bilješka sa te naše proslave 30 godina, koju smo odsvirali u neka tri-četiri grada, ali sarajevski smo koncert snimili i tonski i video, pa, eto, imaćete priliku to vidjeti.

BR: Ti si diplomirao istoriju sa temom „Crk’o maršal – sukob omladinske supkulture i jugoslavenske službene politike“. S druge strane, junaci vaših pesama poput „Yugo 45“ i „Nema više“ sa setom govore o Jugoslaviji. Između kritike i nostalgije, šta je za tebe lično iz današnje perspektive predstavljaju Jugoslavija i ideje na kojima je počivala?

Sejo: Jugoslavija je, u svakom slučaju, bila jedna prilično šizofrena pojava. U njoj si imao jedinu situaciju možda u tom nekom istočnom bloku Evrope gdje je u stvari država finansirala disidente – konkretno, finansirala je rokenrol. Danas se često tvoja generacija pita „Kako je onda rokenrol bio onakav, u čemu je tajna, kako je bilo onoliko bendova, kako je bilo onolike dobre muzike?“. Odgovor je vrlo jednostavan: država je davala ogromna sredstva za omladinske klubove, za rock klubove, za rock festivale, pa čak i za putovanja tih bendova između gradova. Da ne govorim o omladinskoj štampi, u kojoj je bilo možda i dvadesetak izdanja, od Mladine, do Naših dana, Slobodne Bosne, Studenta, Studentskog lista... Tako da je, u stvari, postojala jedna ogromna infrastruktura sa ogromnim sredstvima koja su uložena, i, jednostavno, ta se stvar razvijala u njedrima države, protiv koje su većina tih bendova pjevali, pljuvali, agitovali... (smeh) Tako da je meni uvijek bilo smiješno što su i naši režiseri koji su vani stekli veliku slavu kao disidenti i kao veliki protivnici sistema u stvari bili finansirani od tog samog sistema.

BR: Izjavio si da veruješ da će obeležavanje sto godina Sarajevskog atentata „biti pravi spektakl u rangu otvaranje Olimpijade“, te da je nužno „postaviti se prema tome na pravi način“. Da li je obeležavanje stogodišnjice ovog događaja ispunilo tvoja očekivanja i kako se, po tvom mišljenju kao mišljenju istoričara, treba postaviti prema događajima od pre sto godina?

Sejo: Pa eto, znaš, za neke ljude koji baš ne prate istoriografiju, da ne kažem: nisu profesionalci u tom poslu, to je najlakše objasniti preko neke, hajde da kažem, recentne situacije, a to je dolazak UNPROFOR-a i visokog predstavnika Bosne i Hercegovine, a to doba se nije puno razlikovalo od današnjeg. Znači, postojao je međunarodni faktor koji je bio potreban da održi, koliko-toliko neke uslove za normalan život i da spriječi sukobe. Jer posle niza nekih pobuna u Bosni, desio se taj mandat, barem tamo do negdje 1908, Austorugarska je imala mandat de facto da da upravlja Bosnom. Ona je još uvek bila zvanično dio Otomanskog carstva, ali taj dio je kontrolirao „UNPROFOR“, isto kao što je bilo u ratu. (smeh) Tako da je u stvari sa aneksijom Bosne i Hercegovine taj momenat nestao, u stvari, nije se pravno nikada riješio status Bosne i Hercegovine posle 1908, zbog čega je i došlo do pojave otpora, preko Mlade Bosne, i do ubistva Ferdinanda. Sad ostaje jedna vrlo neriješena situacija i međunarodno pitanje, šta se zapravo desilo: da li je ubijen predstavnik „UNPROFOR-a“ ili je ubijen predstavnik okupatora? Prije toga je Austrija izvršila taj anschluss i u stvari jedna neriješena međunarodna situacija dovela je da mi imamo jednu neriješenu situaciju u svojim glavama na lokalnom nivou. Tako da, oba dva tumačenja od tog događaja su legitimna, i mislim da je bilo potrebno ljudima objasniti, u stvari, koja je podloga bila i jednog i drugog, da bi ljudi razumeli taj događaj. Kod nas, naravno, on je ispolotiziran, naravno, upravo u svijetlu nedavnih događaja, i taj događaj je dobio nekakva dva tumačenja koja su prilično nepomirljiva. U stvari, neko zrnce istine ima i u jednom u drugom.

BR: Da se vratimo muzici. Peca Popović je jednom prilikom izjavio da sarajevski bendovi ni na vrhuncu svoje popularnosti u svom rodnom gradu nisu mogli biti veći od Indexa. Ima li istine u toj tvrdnji, da li je sarajevskim bednovima zaista bilo toliko teško da budu, što se kaže, proroci u svom selu?

Sejo: Vidi, kaže sarajevska poslovica: „Sve biva i prolazi, samo su Indexi vječni“. Zašto Indexi? Pa Indexi su upravo imali taj otklon prema uspjehu, i zauvijek su zadržali neku aureolu poštenih umjetnika, eskperimentatora, ljudi koji su živjeli za muziku. Pogotovo Pimpek, onaj koji je bio, hajde da kažem, njihov fokus i njihov, kako se to kaže stručno, spiritus movens. Ali, s druge strane, Dugme je bilo, u svakom slučaju, po nekim, hajde da kažem, statistikama veći bend, sa više publike, sa većim tiražima, u krajnjoj liniji sa više jahta, manekenki, zlatnih satova, „Jaguara“ koje su vozali po Sarajevu... Međutim, Dugme je uvijek imalo taj odnos da moraju biti najveći, a ne najbolji. Tako da mi u Sarajevu imamo najveći bend koji je Dugme, i imamo najbolji bend, koji su Indexi. (smeh) I s te strane uvijek su u prednosti oni koji su imali takav stav kao što su ga imali Indexi, i nekako na duže staze sve više raste njihov značaj, pogotovu što oni nikad nisu krali pjesme, za razliku od Dugmeta i njihovih naslednika, kojih i danas imamo more na ovoj sceni. U stvari, ono što je bilo nešto što ja kod Dugmeta, u stvari kod Bregovića vidim, što mu najviše zamjeram to je što je, u stvari, otvorio tu Pandorinu kutiju plagijata, iz čega se pojavila do danas jedna hrpa takvih izvođača koji žele cijeli život biti na vrhu tih ljestvica, koji žele cijeli život biti najveći, ne zanima ih baš to da budu najbolji, kao što, recimo, to zanima jednog Rundeka ili Dubiozu. Tako da, eto, to su neka dva pravca kojima danas estrada ide, jedan je pravac Indexa, drugi je pravac Bijelog Dugmeta.

BR: Od svih rock centara u bivšoj Jugoslaviji, samo je Sarajevo uspelo da izrodi dva potpuno autentična muzičko-estetska pokreta – New Primitives i New Partisans. Kako to tumačiš?

Sejo: Pa dobro, ja ne bih ipak rekao da su to dva… Ono, New Partisans je bio jedan instant, u stvari, pokušaj da se na pokretu zaradi, i to je bio projekat Malkolma Muharema, koji je kasnije promijenio mnogo dresova, od New Primitivesa, preko New Partisansa, do Belih orlova. On je stvarno čovek vrlo širokih političkih zanimanja, tako da kažem. (smeh) Tako da je i ovo bila jedna od njegovih faza, jer je pravilno uočio, recimo, kao Malcolm McLaren, koji je bio Engleskoj iza jednog pokreta koji se zvao punk, on je shvatio da taj New Partisans može biti njegova zlatna koka, jer je pravilno uočio da rodonačelnici vrlo često znaju lijepo da zarade na tom pokretu. Tako da, eto, to je sve trajalo možda neka dva-tri mjeseca kao promocija albuma.

BR: Ove godine Das Ist Walter puni 30 godina. Da li planirate na neki način da obeležite i taj jubilej, i kakav je vaš poged na ovo izdanje tri decenije nakon objavljivanja.

Sejo: Pa, to će završiti sa tim izdanjem, mi ćemo se u sljedećem periodu baviti više novim albumom, što se tiče ovog jubileja, za nas je ta priča završena ovim koncertima koje smo radili prošle godine, izaći će taj DVD i to će biti to, a sad ćemo se malo ovom novom malom djetetu, koje ima tek godinu dana i još mu nisu izrasli zubi, sad ćemo se malo s njim pozabaviti.

BR: Album Dok čekaš sabah sa šejtanom ste snimali u Zagrebu zajedno u studiju sa Haustorom, koji su tad snimali Bolero, i EKV-om, koji su snimali S' vetrom uz lice. Kakva sećanja nosiš sa snimanja, postoji li neka zanimljiva anegdota vezana za taj period koju bi podelio sa čitaocima?

Sejo: Pa, jedina zanimljiva anegdota je što je Zena, legendarni Fu-do, koji je tada bio naš perkusionista, zguzio vlasniku studija ženu, i onda je cijeli projekat došao u pitanje, čovjek je htio da nas izbaci iz studija, i onda se našlo kompromisno rešenje, da izbacimo samo njega. (smeh) Ako si primjetio da je vrlo malo udaraljki na tom LP-u. (smeh)

BR: Na internetu kruže demo snimci grupe iz 1981. uključujući i snimak neobjavljene hit pesme „Penzioneri idu na more zimi“. Da li postoji šansa da ovi snimci dođu do nekog zvaničnog izdanja?

Sejo: „Penzioneri“ su izašli na albumu Agent tajne sile i to u skoro integralnoj verziji, skoro isti aranžman, samo fali Neletov vokal sa te prve verzije. A ovo drugo nismo nikada snimili, imaju ti snimci, mislim da je to dovoljno da ljudi slušaju. (smeh) Oni su dosta dobri, onako, naivni, ali imaju neku svoju čar.

BR: A ima li nekih snimaka iz osamdesetih koji su snimani u studiju, a nisu završili na albumima?

Sejo: Da, da, ima. Pa „Zenica blues“ je jedna takva pjesma, u stvari. „Zenica blues“ je bila pjesma koju smo mi onako snimili u nekim pauzama snimanja, nismo je čak htjeli ni izdati, jer nam je, onako, bila mimo neke naše estetike. Mi smo je obično svirali kao bis na tim klupskim koncertima, po tim šupama i rupama gdje smo svirali prve tri godine naše karijere, tako da nismo je nešto ozbiljno shvatali dok nisu ljudi iz tadašnjeg Jugotona rekli: „Momci, ako vi nećete staviti tu pjesmu na ploču, mi vam nećemo izdati ploču“. (smeh) Tako da smo imali ponudu koju ne možemo…

BR: Album Ja nisam odavle si jednom okarakterisao kao „dragocen s te strane jer nam govori iz pozicije nekog čovjeka koji je imao jedan sasvim drugi put i jednu sasvim drugačiju percepciju svega toga“. Da li bi pristao da se album Fildžan viška ili Agent tajne sile objavi kao dupli kompilacijski album zajedno sa albumom Ja nisam odavle Karajlićeve verzije Zabranjenog Pušenja?

Sejo: Pa šta ja znam, mislim da su to dosta nespojive stvari, ne iz razloga… Vrlo je sličan tom stilu, i Nele nije mogao daleko od onoga što je radio prije, ali mislim da, jednostavno, cijela ideologija, naročito način promišljanja te situacije je dosta različit. Ne možeš napravit' kompilaciju od Mein Kampf i Churchillovih memoara. Oni su dragocijen pogled na svijet i sa jedne i sa druge strane, ali ih ipak ne možeš ulivati u iste korpe.

BR: Kad smo već kod Neleta, nedavno se pojavila njegova autobiografska knjiga Fajront u Sarajevu. Jesi li imao prilike da je pročitaš, planiraš li? Imaš li ti nameru da napišeš svoju autobiografiju?

Sejo: Pa, nemam, zasada, moja biografija su moje pjesme u stvari, tako da ja vjerujem da je neću nikad ni napisati. Jer, šta ja znam, kad podvučeš tu neku vremensku liniju unazad, svaka pjesma je neki dio mog života, neke moje stvarnosti, ne sve, kažem, ali, opet, dosta njih. Tako da, šta ja znam, ja sam, mislim, o sebi dosta ispričao preko pjesama. A što se tiče ovih memoara, ovo što sam pročitao po novinama mi je zaista dovoljno, mislim da nema potrebe da se dalje nešto udubljujem u to, tu ima stvarno za mene iznenađujućih i egzotičnih razmišljanja, (smeh) a pogotovu o tome da je najveću zvijezdu i najomiljenijeg čovjeka u Sarajevu sa hiljadama prijatelja neko htio ubiti i likvidirati, pogotovu što su svi njegovi prijatelji ostali u tom gradu manje-više, čak i njegovi roditelji i brat prvih skoro godinu dana rata, tako da, stvarno, kad ovako vidim takvo promišljanje tog trenutka stvarno mi je to smiješno, da ne kažem degutantno, ali, eto, memoari se više pišu zbog sebe nego zbog ljudi koji čitaju, i manje su važni ljudima koji čitaju nego onome koji piše. Ovi memoari su, ja mislim, više bili potrebni njemu da u novoj sredini na neki način opravda svoj dolazak i svoju egzistenciju nego što imaju veze sa stvarnim događajima.

BR: Ti si izjavio, doduše pre par godina, da bi sa Neletom voleo da uradiš nešto poput singla ili unpluggeda, „gdje bi se i umjetnički angažovali i izmijenjali i izmiješali svoje energije“. Nele je nedavno izjavio da bi povratak u Pušenje „mogao shvatiti samo kao neku vrstu proslave 30 godina mature“. Sad kad Nele ne nastupa sa No Smoking Orchestrom, postoji li šansa da napravite neku saradnju, pa makar i u funkciji gostovanja na nekom od vaših koncerata?

Sejo: Pa mislim da su ovi memoari, barem po ovim ljudima što su ih pročitali, njegova tačka na Sarajevo. Ljudi, njegovi najbliži prijatelji koji su to pročitali su stvarno duboko koncernirani jednim vrlo, vrlo problematičnim razmišljanjem o nama, tako da mislim da su ovi memoari njegov konačni odlazak iz naših života.

Autori pitanja: Petar Kostić i Miloš Pavlović; intervju vodio: Savo Drakulić

(Balkanrock.com, 12. avgust 2014)

60 godina Rock ‘n’ Rolla: Top 10 iz 1961. godine

Na dan 3. januara 1961. godine američki predsednik Dvajt Ajzenhauer objavio je da Sjedinjene Američke Države prekidaju sve diplomatske odnose sa Kubom. Bio je to uvod u deceniju svetskih potresa, velikih ideja, velikih borbi za nacionalnu slobodu, mir, rasnu i socijalnu jednakost i seksualne slobode.

Godine 1961. sovjetski kosmonaut Jurij Gagarin postao je prvi čovek koji je poleteo u svemir. Započela je izgradnja Berlinskog zida. Sijera Leone, Kuvajt, Sirija i Tanganjika stiču nezavisnost. Džon Kenedi postaje 35. predsednik Sjedinjenih Američkih Država, a Amerika i zvanično ulazi u Vijetnamski rat. Narod Angole podiže ustanak protiv portugalskih kolonista. Ubijen je Patris Lumumba, borac za nezavisnost Konga. U Beogradu je održana prva konferencija Pokreta nesvrstanih. Preminuli su fizičar Ervin Šredinger i Karl Gustav Jung, otac analitičke psihologije.

Iste godine Ernest Hemingvej izvršava samoubistvo pucajući sebi u glavu. Branko Miljković pronađen je obešen o drvo na periferiji Zagreba. Ivi Andriću je dodeljena Nobelova nagrada za književnost. Horhe Luis Borhes objavljuje Maštarije, Gabrijel Garsija Markes Pukovniku nema ko da piše, Džozef Heler Kvaku 22, Stanislav Lem Solaris, a Desanka Maksimović Tražim pomilovanje. Roy Lichtenstein izlaže svoja prva značajna dela. Oskara za najbolji film osvaja Priča sa zapadne strane. Edwards snima Doručak kod Tifanija, Resnais Prošle godine u Marienbadu, Buñuel Viridijianu, Kazan Sjaj u travi, Mann El Sida, Thompson Topove sa Navarona, a Disney Stojednog dalmatinca. Gary Cooper umire od posledica raka pluća.

Luciano Pavarotti debituje na sceni Teatra Municipale, kao Rodolfo u Boemima. Beach Boysi objavljuju svoj debi singl, „Surfin'“. Osnovani su sastavi Golden Earring, The Bel-Airs, The Merseybeats i The Spotnicks. Šesta Pesma Evrovizije održava se u Kanu; Jugoslavija po prvi put učestvuje na takmičenju, sa pesmom „Neke davne zvezde“ u izvođenju Ljiljane Petrović, a prvo mesto osvaja predstavnik Luksemburga, Jean-Claude Pascal, sa pesmom „Nous les amoureux“. Elvis Presley glumi u filmu Plavi Havaji, a Cliff Richard i Shadowsi pojavljuju se u filmu Veseli klub mladih, koji doživljava ogromnu popularnost i u Jugoslaviji. Iste godine na scenu stupaju prvi jugoslovenski beat sastavi: beogradske Iskre i Siluete i zagrebačke Bijele Strijele, Bezimeni i Roboti.

10. Ricky Nelson – Hello Mary Lou

Pesmu „Hello Mary Lou“ napisao je pevač Gene Pitney, a prvi ju je snimio country pevač Johny Duncan, 1960. godine. Iduće godine pesmu je snimio i Ricky Nelson; njegova verzija je objavljena na B-strani singla „Travellin' Man“. Iako je pesma sa A-strane doživela veći uspeh na top listama, „Hello Mary Lou“ je ostavila dublji trag u istoriji rocka – da nije bilo Nelsonove verzije, „Marry Lou“ ne bi obrađivali velikani poput Creedence Clearwater Revivala, Queena i Led Zeppelina, a gitarski solo Jamesa Burtona uticao je na čitav jedan naraštaj gitarskih heroja.

9. Ike & Tina Turner – It's Gonna Work Out Fine

Pesmu „It's Gonna Work Out Fine“ napisale su Rose Marie McCoy, koja je potpisala više od 800 pesama popularne muzike, i Sylvia McKinney, članica rhythm & blues dua Mickey & Sylvia. McCoyeva je mnogo godina kasnije izjavila: „Sylvia mi je rekla da 'moram da čujem jednu curu kako peva pesmu'. Kada su Ike i Tina došli u Njujork, otišla sam u 'Apollo' da ih vidim. Ike je pozvao Tinu u sobu i rekao joj: 'Pevaj onu pesmu'. Nije rekla ni reč i počela je da peva. Pevala je kao da joj život zavisi od toga.“ Objavljena u leto 1961, pesma je postala drugi hit Turnerovih (prvi je bio njihov debi singl „A Fool In Love“). Pesmu su obrađivali Manfred Mann, The Spencer Davis Group i Ry Cooder, Ike i Tina Turner su je 1976, neposredno pred razilaženje, snimili još jednom, u rockerskijem aranžmanu, a 1993. Turnerova je pesmu snimila sa Laurenceom Fishburneom, za potrebe biografskog filma Šta ljubav ima sa tim.

8. The Marvelettes – Please Mr. Postman

Dan kada je „Please Mr. Postman“ dospela na prvo mesto Billboardove „Hot 100“ liste predstavlja značajan datum u istoriji popularne muzike: pesma u kojoj devojka moli poštara da joj donese pismo od njenog dragog bila je prvi singl izdavačke kuće Motown (koja je tokom šezdesetih okupljala najznačajnije crne izvođače u Americi) na toj poziciji i jedan od prvih uspeha crnih ženskih vokalnih sastava. Već 1963. godine svoju verziju pesme snimili su Beatlesi, a 1975. godine pesma se još jednom popela na prvo mesto „Hot 100“ liste, ovoga puta u izvođenju Carpentersa.

7. The Marcels – Blue Moon

Pesmu „Blue Moon“ napisali su 1933. godine kompozitor Richard Rodgers i tekstopisac Lorenz Hart, koji su zajedno napisali 28 brodvejskih mjuzikala i više od 500 pesama. Pesma je prvobitno napisana za MGM-ov film Holivudska zabava, ali se u njemu nije pojavila. Zatim je, sa izmenjenim tekstom, snimljena za MGM-ovu Melodramu Menhetna, ali je scena u kojoj se pesma pojavljuje u montaži izbačena. Kada je i po drugi put tekst prerađen a pesma po treći put ostala neupotrebljena u filmu, šef MGM-ove izdavačke kuće pomislio je da bi pesma mogla da bude objavljena na ploči. Hart je, prilično nevoljno, po četvrti put napisao tekst na Rodgersovu melodiju i pesmu, koja je sada nosila naziv „Blue Moon“, 1935. godine snimila je jazz pevačica Connee Boswell. Godine 1956. svoju verziju pesme snimio je Elvis Presley, a pet godina kasnije, u doo-wop aranžmanu, snimili su je i The Marcels, pitsburška grupa u čijem su sastavu bili i beli i crni članovi (što je u ono vreme još uvek bila retkost). Pesma je snimljena na predlog producenta Stua Phillipsa; priča kaže da je Phillips pitao članove Marcelsa da li iko od njih zna pesmu „Blue Moon“, te da je samo jedan od članova grupe znao pesmu. Vezija Marcelsa ubrzo se popela na prvo mesto top lista u Americi i Britaniji, a grupa je nastavila da obrađuje klasike popularne muzike u doo-wop maniru, ali su njihovi naredni singlovi doživeli znatno manje uspeha.

6. Howlin' Wolf – Little Red Rooster

Pesmu „Little Red Rooster“ napisao je Willie Dixon. Po većini tumača, stihovi pesme, koji se motivima naslanjaju na blues nasleđe, nose jasne seksualne aluzije (po rečima publiciste Philipa Normana, „Little Red Rooster“ je „pesma sa najviše falusne simbolike još od 'Black Snake Moan' Blind Lemona Jeffersona“), mada je Dixon je izjavio da je pesmu napisao kao bezazleni pesmuljak o petlu. „Little Red Rooster“ postaće blues klasik i jedna od najuticajnijih pesama u istoriji rock muzike: svoje verzije pesme snimili su sam Dixon, Big Mama Thornton, Sam Cooke, Rolling Stonesi, Doorsi, Canned Heat, Grateful Dead, Jesus And Mary Chain, Tom Petty, Etta James. Godine 1971. Howlin' Wolf je ponovo snimio pesmu, za album The London Howlin' Wolf Sessions, na kome su ga pratili Eric Clapton, Steve Winwood, Bill Wyman i Charlie Watts.

5. Dion – Runaround Sue

Doo-wop „Runaround Sue“ napisali su Dion i autor Ennie Maresca (Dion i Maresca zajedno će napisati i hitove „The Wanderer“, „Lovers Who Wander“ i „Donna The Prima Donna“). Lirski subjekt pesme je mladić koga je neverna Sue napustila, pa on savetuje sve mladiće da je se klone, pošto se ona nikada neće skrasiti kraj jednog muškarca. Pesmu su obradili John Cafferty & The Beaver Brown Band, Gary Glitter i naše Bijele Strijele (kao „Svi trče oko Sue“).

4. Del Shannon – Runaway

Krajem pedesetih godina prošlog veka u gradu Betl Krik u američkoj državi Mičigen delovao je sastav Charlie Johnson & The Big Little Show Band. Predvođen harizmatičnim pevačem i gitaristom Johnsonom (pravo ime bilo mu je Charles Weedon Westover) i sa inventivnim Maxom Crookom na klavijaturama – Crook je svirao na instrumentu koji je nazvao „mjuzitron“, koji je predstavljao modifikovanu klaviolinu i bio Crookov lični izum (na ovom instrumentu odsviran je solo u pesmi „Runaway“) – sastav je ubrzo došao do ugovora za snimanje ploče, nakon čega je Westover izabrao novi pseudonim – Del Shannon. Rezultati prvog snimanja bili su razočaravajući, ali je menadžer grupe, Ollie McLaughlin, bio uporan. Ubedio je Shannona i Crooka da prearanžiraju jednu od pesama i da je ponovo snime. Pesma o mladiću koji tuguje za njegovom odbeglom draganom postigla je ogroman uspeh ubrzo po objavljivanju, dospevši na prvo mesto Billboardove top liste. Pesmu su obrađivali Small Faces, Elvis Presley, Bonnie Raitt, Traveling Wilburys i Kasabian.

3. Ray Charles – Hit The Road Jack

Ovaj jednostavan, duhovit rhythm & blues komad napisao je Percy Mayfield, a sa Charlesom su ga otpevale Raelettes, pevačice u njegovom pratećem sastavu. Pesma se popela se na prvo mesto Billboardove liste. Obrađivali su je, imeđu ostalih, Animalsi, Suzi Quatro, John Mellencamp, Residentsi, a doživela je i verzije na francuskom („Fiche le camp, Jacques“), švedskom („Stick iväg Jack“), portugalskom („Pé na estrada“) i srpskom jeziku:

„Ubijaj krivinu, Miki

Ja te neću ni na sliki

Nikad više

Nikad više

Nikad više, jok

Ženska glavo, nemoj da si

Oštra prema meni

Nema oštrije od tebe

Ja ga tako cenim

Ali pošto ti ne želiš

Da me vidiš više

Moraću da kupim prnje

I da odma' brišem

Sve si lepo rek'o, Miki,

Sve je to u redu

Ali pošto kintu nemaš

Od sad si na ledu“

(Doduše, valja naglasiti da ovaj prepev Dejana N. Kostića i Aleksandra Blagojevića nije upotrebljen u nekoj od snimljenih verzija pesme. Za sada.)

2. Elvis Presley – Can't Help Falling In Love

Jednu od najlepših balada u istoriji popularne muzike napisali su autorski i produkcijski dvojac Hugo Peretti-Luigi Creatore i autor George David Weis. Melodija pesme zasnovana je na melodiji kompozicije „Plaisir d'amour“ Jean-Paul-Égide Martinia. Pesma se izvorno pojavila u Plavim Havajima; do kraja šezdesetih i tokom sedamdesetih Kralj je nastupe završavao ovom pesmom. Svoje verzije pesme su snimili, između ostalih, Bob Dylan, Shirley Bassey, Neil Diamond, Cameo, Stray Cats, Bono, UB40, The Residents, Blackmore's Night, Andrea Bocelli, The Pretenders i Chris Isaak.

1. Ben E. King – Stand By Me

Pesmu „Stand By Me“ King je napisao inspirisan crnačkom duhovnom pesmom istog naziva. Pesma je u vreme nastanka bila namenjena Kingovom tadašnjem bendu, Driftersima, ali grupa pesmu nikada nije snimila. Kada je King snimao pesmu „Spannish Harlem“, producenti Jerry Leiber i Mike Stoller (inače poznati autorski dvojac) pitali su ga da li ima još neku pesmu. King im je za klavirom odsvirao „Stand By Me“, u kojoj su Leiber i Stoller odmah prepoznali hit. Ova nežna R&B balada se ubrzo popela na prvo mesto američkih top lista. Obrađivali su je John Lennon (1975), Maurice White (1985), Lemmy i Dave Lombardo (2009), 1964. snimio ju je i mladi bokser koji je u to vreme još nosio ime Cassius Clay, 1995. otpevao ju je Disneyev junak merkat Timon, a 1998. svoju verziju su snimili Warren Zevon i majstor horora Stephen King.

(Balkanrock.com, 1. avgust 2014)

Blato i krv: Prvi svetski rat u rock pesmama

John Singer Sargent – Gassed (detalj)

Velikoj vrednosti humorističke serije Mućke doprinosi činjenica da se njeni tvorci nisu libili da se pozabave ozbiljnim temama, od međuljudskih odnosa, preko života u Britaniji Margaret Tačer, do strahota rata. U šestoj epizodi prve sezone, „Rusi dolaze“ (onoj u kojoj Del kupi „uradi sam“ atomsko sklonište, a Rodni ga ubedi da ga ne prodaju već sastave, za slučaj da izbije Treći svetski rat), Del Boj iznosi svoje viđenje rata: „Vidiš, iz veka u vek, svakoj generaciji britanske omladine bio je garantovan pristojan rat. [...] Takva vrsta hrabrosti je sada suvišna, jer će sledeći rat voditi kompjuterski programeri. Vidiš, to frustrira današnju omladinu. Možeš da ih vidiš svakoga dana u igraonici kako služe svojoj otadžbini ubijajući vanzemaljce. Onaj pravi rat o kome pričam, Erol Flin vodi njih šest stotina u dolinu smrti [...] Rat pun slave i hrabrosti!“

Deka Troter na to odgovara: „Šta ti uopšte znaš o tome? [...] Video si kečap i kaskadere. Ja govorim o onome stvarnom. Sećam se, bio sam klinac, video sam vojnike kako marširaju u bitku. O da, bio je to veličanstven prizor! [...] Moj brat Džordž se borio kod Pašendala. Pola miliona savezničkih vojnika je poginulo tamo zbog pet milja blata. Bio sam na Kings Krosu kada je njegov puk stigao kući. Većinu njih su izneli iz voza. Video sam ljude bez udova, slepe ljude, ljude koji nisu mogli da dišu jer im je pluća u komade razneo iperit... Dok je nacija slavila, njih su skrivali u velikim sivim zgradama, daleko od pogleda javnosti. Zbog takve hrabrosti mogla je da ti presedne pobednička večera, zar ne? Obećali su nam kuće po meri heroja, a dali nam heroje koji ne mogu da izađu iz kuće.“

Može se povući paralela između Delovih i Dekinih monologa i dve slike Prvog svetskog rata u popularnoj muzici (i popularnoj kulturi uopšte). Dok je jedan deo autora u svojim delima pokušao da ilustruje sve strahote događaja koji su zauvek promenili čovečanstvo, drugi su govoreći o Velikom ratu, kako reče Uroš Smiljanić u tekstu „Metal i rat, na drugi pogled“, „pothranjivali osamnaestovekovni romantični ideal rata u kojem otmeni vojnici, obučeni u lepe uniforme, svečano marširaju jedni prema drugima sa bajonetima na gotovs“. Svakako, nije potrebno doživeti ni svetski rat, ni građaski, niti čučanje u podrumu sa strepnjom da će neko na vas odozgo nešto baciti da biste ove druge smatrali idiotima. Ono najvrednije na temu Prvog svetskog rata iz sfere popularne muzike počiva na tradiciji antiratne umetnosti (mada uglavnom pruža sasvim pojednostavljeno viđenje Prvog svetskog rata kao nekakve tragične greške koju je čovečanstvo moglo izbeći). Na dan kada svet obeležava stoleće od početka rata za koji se verovalo da će okončati sve ratove, podsećamo vas na neka od najzanimljivijih rock ostvarenja inspirisanih ratom kojim je započelo Savremeno doba.

Inače, prilično je zanimljiva činjenica da za rock autore iz zemlje napadom na koju je Prvi svetski rat i počeo i koja je u tom ratu teško postradala (i u čijoj umetnosti je, samim tim, tema Velikog rata obrađivana na naročit način) ovaj rat nije bio zanimljiva tema. Uzroci tome mogu se, možda, pronaći u sledećem: jugoslovenski rock autori su, zbog specifičnosti sredine u kojoj su stvarali, više bili okupirani savremenim dešavanjima; osim toga, u socijalističkoj Jugoslaviji borba srpske i crnogorske vojske u Prvom svetskom ratu posmatrala se kao deo slobodarske tradicije, pa se njeno veličanje moglo od strane publike doživeti kao à la „Računajte na nas“ slavljenje zvanične ideologije, međutim, neretko se veličanje ove borbe dovodilo u vezu sa srpskim nacionalizmom, pa je postojala i opasnost da se od strane i publike i vlasti pesme sa takvom tematikom proglase nacionalističkim. Sa druge strane, savremeni rock autori bili su uronjeni u strahote poslednjih ratova na ovim prostorima i posledice koje su oni za sobom ostavili da bi se bavili daljom prošošću. Zato je, na žalost, teško sačiniti sličan tekst sa ostvarenjima domaćih rockera na ovu temu.

The Royal Guardsmen – Snoopy Vs. The Red Baron / Snoopy's Christmas (Snoopy And His Friends, 1967)

Dve pesme američkog pop rock sastava The Royal Guardsmen sa čuvenim junakom Charlesa Shulza i još čuvenijim Crvenim baronom kao glavnim junacima mogu se samo uslovno označiti kao inspirisane Prvim svetskim ratom. Naime, pesma „Snoopy vs. the Red Baron“, objavljena 1966. godine, inspirisana je stripovima u kojima Snoopy sebe zamišlja kao velikog ratnog pilota koji se sukobljava sa Crvenim baronom. Pesma je postala veliki hit, ali su Shulz i njegov izdavač podneli tužbu protiv benda zbog neovlašćenog korišćenja Snoopyevog imena. The Royal Guardsmen su izgubili spor, ali im je Shulz dozvolio da snime još pesama sa Snoopyem kao glavnim junakom. Tako je nastao album Snoopy And His Friends, za koji je Shulz čak uradio omot. Na albumu se našla i pesma „Snoopy's Christmas“, u kojoj se Crveni baron i Snoopy na Božić sukobe na nebu, ali se sve završava božićnom zdravicom na zemlji. U ovim pesmama ne samo da nema ozbiljnije kritike rata, već nema ni satire à la 'Allo 'allo (činjenica da se grupa, nakon raspada 1970, vratila na scenu 2006. propagandnim smećem „Snoopy vs. Osama“ ukazuje da tako nešto od ovog sastava ni ne treba očekivati), ali su one, zbog mesta koje zauzimaju u istoriji popularne muzike, svakako vredne pomena.

The Zombies – Butcher's Tale (Western Front 1914) (Odessey And Oracle, 1968)

„Butcher's Tale (Western Front 1914)“ slika sećanja jednog vojnika na Prvi svetski rat. Vojnik kaže: „Kasapin, da, to beše moj zanat / Ali sad mi je plata kraljev šiling / Kasapin sam mogao i ostati / Nakon pokolja koji videh“. Po mnogim tumačima, ova pesma predstavlja protest protiv rata u Vijetnamu. Pesmu je napisao i otpevao basista Zombiesa Chris White; „Butcher's Tale (Western Front 1914)“ je jedina pesma grupe koju je otpevao White. Ova pesma je jedna od najeksperimentalnijih pesma Zombiesa; neobični zvučni efekti postignuti su puštanjem unazad ploče sa muzikom francuskog kompozitora Pierrea Bouleza.

The Kinks – Yes Sir, No Sir / Some Mother's Son (Arthur (Or The Decline And Fall Of The British Empire), 1969)

Sedmi studijski album Kinksa i jedno od njihovih najhvaljenijih ostvarenja prvobitno je nastao kao soundtrack za TV film koji je nameravala da snimi britanska produkcijska kuća Granada TV. Ray Davis je, u saradnji sa piscem Julianom Mitchelom, počeo da radi na konceptu filma. Međutim, Granada je u jednom trenutku odustala od snimanja, pa je Arthur objavljen kao konceptualna ploča. Album pripoveda priču o teškom  životu jedne engleske porodice u periodu nakon Drugog svetskog rata. Eddie, brat glavnog junaka, Arthura Morgana, poginuo je u bici na Somi. Pesme „Yes Sir, No Sir“ i „Some Mother's Son“ govore o Eddieovoj smrti i obe nose snažnu antirantu poruku. „Dajte šljamu pušku i naterajte taj ološ da se bori / I postarajte se da dezerteri budu upucani na mestu / Ako neko pogine, poslaćemo orden njegovoj ženi“, glase stihovi prve pesme, a druga pesma kaže: „Sin neke majke leži u polju / Neko je danas ubio sina neke majke“.

Siouxsie And The Banshees – Poppy Day (Join Hands, 1979)

„Dan bulke“ u zemljama Komonvelta predstavlja dan sećanja na vojnike koji su izgubili život u Prvom svetskom ratu. Minijatura Siouxsie And The Banshees nazvana po ovom prazniku zasnovana je na stihovima pesme „U poljima Flandrije“ kanadskog pesnika i borca u Prvom svetskom ratu Johna McCraea. McCrae je pesmu napisao 1915. godine, nakon pogreba jednog prijatelja i saborca. Legenda kaže da su McCraeovi saborci sačuvali pesmu nakon što ju je on, nezadovoljan njome, bacio. Pesma će postati jedna od najpoznatijih pesama o Prvom svetskom ratu na engleskom jeziku, a u njoj pominjane bulke koje rastu na grobovima mrtvih vojnika simbol sećanja na poginule.

Elton John – All Quiet On The Western Front (Jump Up!, 1982)

Slike stradanja u ovoj pesmi sa stihovima iz pera Johnovog dugogodišnjeg saradnika Berniea Taupina, nazvanoj po remek-delu Eriha Marije Remarka, izvrsno su potcrtane formom durske balade.

Sting – Children's Crusade (The Dream Of The Blue Turtles, 1985)

Pesma „Children's Crusade“, objavljena na Stingovom solo prvencu, nazvana je po događaju koji se navodno odigrao 1212. godine – po legendi, izvesni francuski ili nemački dečak poveo je nekoliko desetina hiljada dece u pohod na Svetu zemlju, sa namerom da muslimane mirnim putem preobrate u hrišćanstvo (savremeni istraživači su došli do zaključka da u pitanju nije bio pohod dece, već siromaha). Međutim, temu pesme ne predstavlja događaj po kome je nazvana; u pesmi Sting povlači paralelu između stradanja mladih Engleza u Prvom svetskom ratu i strašnih posledica koje je pošast droge ostavila na londonsku omladinu.

Metallica – One (...And Justice For All, 1989)

„One“ je posredno inspirisana Prvim svetskim ratom (iako zvuci helikopera navode na drugačiji zaključak) – James Hetfield i Lars Ulrich inspiraciju su pronašli u romanu Džoni je krenuo u rat Daltona Tramba. Roman predstavlja priču o mladom borcu koji u eksploziji ostaje bez udova, očiju, ušiju, zuba i jezika, ali netaknutog uma. Godine 1971. sam Trambo je režirao filmsku adaptaciju romana; članovi Metallice su scene iz ovog filma iskoristili u spotu za pesmu „One“.

The Farm – All Together Now (Spartacus, 1990)

Pesma „All Together Now“, objavljena na prvencu grupe The Farm, inspirisana je čuvenim Božićnim primirjem iz 1914. godine (kada je, na više tačaka duž Zapadnog fronta, nekoliko dana pred Božić vatra utihnula, da bi na Badnje veče i Božić vojnici izlazili iz rovova, razmenjivali poklone, pevali božićne pesme i igrali fudbal sa neprijateljskim vojnicima). Godine 2006. verzija pop grupe Atomic Kitten postala je nezvanična himna osamnaestog svetskog prvenstva u fudbalu, naravno, sa refernom iščupanim iz konteksta.

Motörhead – 1916 (1916, 1991)

„1916“ pripoveda priču o šesnaestogodišnjim mladićima koji su tvrdili da imaju osamnaest godina samo da bi mogli da se bore za kralju i otadžbinu iz perspektive jednog od dečaka koji su izgubili živote na frontu. Ova pesma, koja može ući u sve antologije rock poezije, po rečima publiciste Philipa Dodda, „otkriva Lemijevu nežniju stranu. Ali nemojte mu reći da sam to rekao.“

Linda Ronstadt & Emmylou Harris – 1917 (Western Wall: The Tucson Sessions, 1999)

Pesmu „1917“ u originalu je snimio američki kantautor David Olney na njegovom albumu Through A Glass Darkly, a iste godine su obradu – usuđujemo se reći: uspeliju – snimile Linda Ronstadt i Emmylou Harris. Lirski subjekt pesme je prostitutka koja pripoveda o mladiću na trodnevnom odsustvu kome treba „jeftina ekstaza i ženske ruke da ga sakriju“. On je pozdravlja učtivim naklonom, svoj bol prikriva ponosom, pijući previše i smejući se glasno, a ona mu poručuje: „Ove noći rat je završen“.

Iron Maiden – Paschendale (Dance Of Death, 2003)

Tipičan maidenovski metal ep „Paschendale“ pripoveda priču o gorepomenutoj Pašendalskoj bici; i ovde je lirski subjekt vojnik koji je izgubio život u boju. Bruce Dickinson na koncertima grupe ovu pesmu obično najavljuje antiratnim stihovima Vilfreda Ovena, pesnika koji je 1918. poginuo kao engleski vojnik.

Radiohead – Harry Patch (In Memory Of) (singl, 2009)

Ovu pesmu članovi Radioheada posvetili su Harryu Patchu, koji je preminuo desetak dana pre njenog objavljivanja. Patch je bio poslednji Evropljanin za koga se pouzdano znalo da se borio u rovovima Zapadnog fronta. Tokom dvehiljaditih Patch je dao veliki broj intervjua u kojima je govorio u užasima rata. Kada je preminuo, kao najstariji čovek u Evropi, bio je star 111 godina, jedan mesec, jednu nedelju i jedan dan. Netipičnog zvuka za Radiohead, „Harry Patch (In Memory Of)“ nosi snažnu antiratnu poruku, a nekoliko stihova predstavlja citate iz Patchovih intervjua. Pesma se mogla kupiti online, a sva sredstva od prodaje bila su namenjena Royal British Legionu, dobrotvornoj organizaciji za pomoć bivšim vojnicima u službi njenog veličanstva.

Stray – Harry Farr (Valhalla, 2009)

Harry Farr bio je engleski vojnik koji se borio u rovovima na zapadnom frontu. U maju 1915. godine Farr je, dok je bio u rovu, doživeo epileptični napad. Za svo vreme boravka u bolnici Farr je patio od neprestane drhtavice – novija istraživanja pokazala su da je možda patio od hiperakuzije, akutne osetljivosti na zvuk – ali je ipak otpušten iz bolnice kao zdrav i poslat nazad na front, gde se borio u bici na Somi. U više navrata je tražio pomoć lekara, ali je, pošto nije imao vidljivih povreda, stalno vraćan u rovove. Farr je odlučio da dezertira, ali je uhvaćen i poslat na vojni sud. Osuđen je na smrt streljanjem zbog „ponašanja koje bi pred neprijateljem delovalo kukavički“. Tokom narednih decenija, Farrova porodica se borila za rehabilitaciju svih onih koje je vojni sud kaznio umesto da dobiju lekarsku pomoć. Godine 2009. britanski sastav Stray posvetio mu je ovu pesmu.

PJ Harvey –  Batlleship Hill (Let England Shake, 2011)

Betlšip Hil je ime koje su Britanci dali brdu na Galipolju. Ovo brdo, poznato i kao „Bejbi 700“, imalo je značajnu stratešku ulogu u Galipoljskoj operaciji i predstavljalo poprište bitke između turske i britanske vojske, te poslužilo PJ Harvey kao motiv u prekrasnoj pesmi o sećanju na bitku i zemlji koja stoji iznad ljudskih sukoba.

(Balkanrock.com, 28. jul 2014)