E.N.I. & Vava – Ouija

Između srpske i hrvatske pop (u žanrovskom smislu reči) scene ogromna je razlika. Nije da u Hrvatskoj nema pevača koji „stalno pate“ i pevačica koje na volšeban način uspevaju da očuvaju status pop diva, ali hrvatska pop scena u stanju je da iznedri i izvođače čiji rad pleni hrabrošću da se od banalnosti odmakne ka artizmu i – kvalitetom (kvalitetne pop muzike, razume se, ima i na srpskoj muzičkoj sceni, ali je ona, gotovo po pravilu, deo rok miljea).

Među njima je svakako i riječki ženski pop sastav E.N.I., čijim radovima se ne može osporiti artistički senzibilitet, za šta je, svakako, umnogome zaslužan mudar izbor saradnika (Iztok Turk, Neno Belan, Let 3, Elvis Stanić, Zoran Predin) i bogata muzička tradicija grada iz kog ovaj sastav dolazi. Njihovo novo izdanje, Ouija (čitaj: Vi dža), nastalo je u saradnji sa Vladom Simčićem Vavom, nekadašnjim gitaristom Laufera, sa kojim su Riječanke već sarađivale na svojim ranijim izdanjima. Ovaj album – zvanično EP, no kako se na njemu nalazi skriven bonus „Oči su ti ocean/Lijepa kao Sahara“, te kako uz album dobijate kupon za preuzimanje još jednog bonusa, „Ostavljam ti usne“, možemo ga slobodno posmatrati kao full-lenght izdanje – Vava je opisao kao ploču kojom se „zazivaju duhovi“ (vi dža je tabla za prizivanje duhova), no osim naziva i omota (grafički dizajn, delo Mladena Stipanovića, treba naročito pohvaliti) sa uroborosom, svevidećim okom i simbolom sunca, na albumu je malo mističnog.

Ouija je pitak pop rock album sa trunkom alternative, sa skladno usklađenim iventivnim gitarskim i prekrasnim vokalnim deonicama. Ovaj spoj vešto funkcioniše kako u power pop komadima „Otključana vrata“ (sa veoma uspešnom upotrebom handclapova) i „Još jedno more“, tako i u baladama, „S ulica Njujorka“ i „Samo pola mene“ (uz „Otključana vrata“ najupečatljiviji komad na albumu, sa Vavinim izvrsnim soloom). Pesma „Tokyo Boy“ umnogome odskače od ostatka materijala „elektronskijim“ zvukom; pesmu je aranžirao i producirao Davor Tolja, no ona u sebi mnogo više od synth zvuka osamdesetih ima primesa savremene dance muzike, što je potpunosti u skladu sa njenim stihovima. Naslovna numera, koja zatvara zvanični deo albuma, veoma je lep instrumental (autora ovog teksta neodoljivo je podsetio na temu „Crne rupe“ iz filma Crni bombarder) u kome je Vavino kompozitorsko i izvođačko umeće zasijalo punim sjajem. Prva od dve bonus numere, „Oči su ti ocean/Lijepa kao Sahara“, sačinjena od novih verzija pesama Riječanki (druga je prethodno snimljena sa Massimom Savićem), donosi novi senzibilitet dvema numerama, što naročito važi za „Lijepa kao Sahara“, koja je činjenicom da je u celosti otpevana ženskim glasom znanto oneobičena, dok je u drugoj, „Ostavljam ti usne“, takođe novoj verziji ranije snimljenog komada, orijentalnim ritmovima efekat kome se težilo u prvoj verziji („sfinga“ i „tajne“) u potpunosti postignut.

I upravo je jedan od najvećih kvaliteta ovog albuma činjenica da svaka od pesama, naročito futuristička „Tokyo Boy“ i egzotična „Ostavljam ti usne“, nosi specifičnu atmosferu, bolje rečeno – doživljaj specifične atmosfere. A potom, tu je i nesumnjiva poetska vrednost Vavinih stihova nabijenih emocijama, koji su od strane članica E.N.I. izvrsno interpretirani. Članice grupe i gitarista će, izvesno, nastaviti uspešnu saradnju, no nadajmo se da će ih uspeh ovog albuma ohrabriti za rad na još sličnih izdanja, odnosno da izlet E.N.I. u nešto čvršće vode neće biti završenom Ouijom.

Ocena: 4/5

(Nish magazin, 25. februar 2013, ZliHadzo.com, 6. mart 2013)

Doro – Raise Your Fist (2012)

U oktobru prošle godine Doro „Kraljica metala“ Pesch objavila je svoj dvanaesti studijski (solo) album, Raise Your Fist.

Otkako je početkom dvehiljaditih odustala od industrial primesa, Doro je objavila više pažnje vrednih izdanja: tri sasvim dobra studijska albuma stilski nalik na njene rane radove, više nego zanimljiv Classic Diamonds sa Classic Night Orchestrom, te slavljenički DVD 25 Years In Rock... And Still Going Strong, na kome se kao gosti (između ostalih) pojavljuju Bobby Ellsworth, Jean Beauvoir, Floor Jansen, Liv Kristine, Tarja Turunen, Axel Rudi Pell, Klaus Meine i Rudolf Schenker, Warrel Dane i članice Girschoola. Njen prošli studijski album, Fear No Evil, epičan poput Triumph And Agony i Force Majure, no moderno produciran, ponudio je nekoliko zaista upečatljivih komada, uključujući i jednu od najlepših balada u karijeri Peschove, „Walking With The Angels“, snimljenu sa Tarjom. Nije, dakle, bilo razloga da ne očekujemo da će Raise Your Fist biti jednako kvalitetan kao njegov prethodnik.

No naša očekivanja umnogome su izneverena.Da se razumemo – Raise Your Fist nije loš album, ali nije ni svež. Fight je predstavljao osveženje povratkom tradicionalnijem zvuku, akustično-simfonjski Classic Diamonds predstavljao je veoma zanimljiv i veoma uspešan eksperiment, sa Warrior Soul se nastavilo u smeru u kom se albumom Fight krenulo ka Fear No Evil, koji je, komadima poput „The Night Of The Warlock“, „Running From The Devil“, „On The Run“ i „I Lay My Head Upon My Sword“, predstavljao zenit do kog se moglo stići u povratku duhu ranih radova uz praćenje trendova koji trenutno vladaju u tradicionalnom heavy metalu. Imali smo, dakle, pravo da od Raise Your Fist očekujemo nešto drugačije; no ono što ovaj album donosi umnogome su reciklaže pesama iz poslednje faze Peschove, ali i iz ranijih faza – one sa početka („Coldhearted Lover“) i kraja devedestih („Freiheit (Human Rights)“ i „Victory“). Metal himne „Raise Your Fist In The Air“, „Rock Till Death“, „Little Headbanger (Nackenbrecher)“ i „Revenge“ ne donose ništa što od Doro već nismo nebrojeno puta čuli u  poslednjih tridesetak godina, dok balade „Engel“ i „Free My Heart“ nemaju ni kvaliteta (a taj kvalitet je često bio i poetski – setimo se samo pesama „Beyond The Trees“ i „The Fortuneteller“) ni emotivnog naboja njenih starih balada, a balada „Hero“, koja zatvara album, iskrena je ali bolno banalna i patetična posveta pokojnom Ronnieu Jamesu Diu.

Svakako, Raise Your Fist nije bez upečatljivih pesama: hard rock komad „Coldhearted Lover“ (sasvim u duhu Doro i Angels Never Die), metal himne „Take No Prisoner“ (koja umnogome podseća na rane radove Warlocka) i „Grab The Bull (Last Man Standing)“, te veoma lepa balada „It Still Hurts“, snimljena sa Lemmyem; podsećamo, Doro je sa Lemmyem već snimila jedan duet, baladu „Alone Again“, te možda treba kritikovati odluku da se, kada je reč o duetu, ne eksperimentiše, pogotovu ako imamo u vidu da su raniji slični ogledi – „Descent“ sa Peterom Steeleom, te već pomenute „Alone Again“ i „Walking With The Angels“ – uglavnom bili veoma uspešni. No kada je reč o duetu, kao, uostalom, i o čitavom albumu, igralo se na sigurnu kartu: Raise Your Fist je prvenstveno, jasno je, trebalo da ugodi publici, ili barem njihovom najvećem delu. Kod najvećeg dela fanova ovaj album svakako će imati uspeha; oni nešto zahtevniji neće biti razočarani, ali ni potpuno zadovoljni.

Ocena: 2,5/5

Datum izdavanja: Oktobar 2012.

Žanr: Heavy metal, hard rock

Dužina trajanja: 52:01

Izdavač: Nuclear Blast

Producent: Andreas Bruhn, Doro Pesch, Torsten Sickert

Spisak pesama:

1. „Raise Your Fist In The Air“ – 3:47
2. „Coldhearted Lover“ – 3:35
3. „Rock Till Death“ – 3:02
4. „It Still Hurts“ – 4:09
5. „Take No Prisoner“ – 3:08
6. „Grab The Bull (Last Man Standing)“ – 4:57
7. „Engel“ – 5:13
8. „Freiheit (Human Rights)“ – 3:14
9. „Little Headbanger (Nackenbrecher)“ – 3:14
10. „Revenge“ – 4:48
11. „Free My Heart“ – 5:09
12. „Victory“ – 3:11
13. „Hero“ – 4:04

(Balkanrock.com, 11. februar 2012)

Mia Klose – London (2012)

Početkom avgusta prošle godine švedka pevačica Mia Klose objavila je svoj prvenac pod nazivom London.

Poslednjih godina glam metal je u Skandinaviji, naročito u Švedskoj, doživeo svojevrsni revival – pojavio se ogroman broj izvođača koji zvukom i imidžom (puno xx-ova u imenima bendova i pseudonimima muzičara) podražavaju američke glam bendove sa kraja osamdesetih. Nije sasvim jasno otkud kod Skandinavaca, koji su dali nekoliko zaista istaknutih glam imena (Norvežani TNT, Šveđani Europe, uz Def Leppard i Bon Jovi najizrazitije predstavnike pop metala, a Finci Hanoi Rocks, koji su značajno uticali na vizuelni identitet pokreta), ovakva pomama za glamom, no činjenica da su njihove zemlje dom nekima od najpoznatijih black (Norveška), death (Švedska) i  power metal (Finska) bendova na svetu verovatno ima neke veze sa tim – nekima se valjda smučila tolika ozbiljnost. Jedan od najnovijih izdanaka švedske glam metal scene je i atraktivna Mia Klose.

Estetika i poetika debi albuma Mie Klose je ono što se u samom startu nameće kao problem; arhaičnost sama po sebi, razume se, ne mora biti loša, no pokušaj doslovnog rekonstruisanja, kako formom i izvedbom, tako i produkcijom, duha epohe (mislimo ovde na drugu polovinu osamdesetih) čiji je glavni proizvod bio škart nameće pitanje – čemu? London, doduše, mnogo više podseća na radove pevačica hard rock/pop rock provenijencije poput Fione Flanagan, Lise Dominique i Robin Beck no na radove glam diva poput Lite Ford i Vixen. No Kloseova, čini se, više no radovima i onih prvih duguje Maddoninim ranim albumima, što samo po sebi, naravno, nije loše. Međutim, visoki glas Kloseove na hard rock podlozi ne funkcioniše baš najbolje i London čini prilično napornim za slušanje, čemu umnogome doprinose i neobična produkcija – glas Kloseove nepotrebno je udvajan; nije reč o pratećim vokalima, već o pravim duetima Kloseove sa samom sobom – i činjenica da se Kloseova i njen prateći bend u više navrata mimoilaze. Članovi benda, iako solidni muzičari, ne mogu se pohvaliti natprosečnim sviračkim umećem, te na planu izvedbe dominiraju izlizani hard rock klišei, kakav je, uostalom, slučaj i sa tematikom pesama. Možda ne baš hedonizam, ali svakako optimizam kojim odiše London, u potpunom neskladu sa aktuelnim političkim, ekonomskim i socijalnim previranjima (koja nisu mimoišla ni mirnu Skandinaviju), neopisivo je iritantan – da se razumemo: ne zahtevamo od današnjih hard rock bendova da budu Rage Against The Machine, samo da pokažu da su svesni činjenice da su osamdesete prošle. Prvenac švedske pevačice, izuvev možda balade „Living For Tomorrow“ (nije reč o obradi pesme Scorpionsa), nema puno toga da ponudi. Mia Klose neće, bojim se, ni zagriženim ljubiteljima odavno upokojene hard rock estetike biti zanimljivija drukčije no kao lepa devojka koja se (uslovno rečeno) bavi tvrdim zvukom.

Ocena: 1,5/5

Datum izdavanja: 1. avgust 2012.

Žanr: Hard rock, glam metal revival

Dužina trajanja: 40:22

Izdavač: DMD Music

Producent: Danny Drama, Mia Klose, Melly

Spisak pesama:

1. „Open Your Eyes“ – 5:17
2. „You Drive Me Crazy“ – 5:04
3. „Mama“ – 4:28
4. „Living For Tomorrow“ – 5:21
5. „London's A Heartbreaker“ – 4:06
6. „Lady Killer“ – 3:45
7. „Never Too Late“ – 3:55
8. „City Of Rock“ – 4:34
9. „Never Too Late (Raw Demo Version)“ – 3:52

(Balkanrock.com, 7. februar 2013)