Na ovogodišnju Zaječarsku gitarijadu vaš reporter otišao je za svoj groš,
sa željom da posao ostavi kod kuće i da se dobro provede. Međutim, već nakon
pola sata u glavi mu se javio onaj novinarima dobro poznat glasić: „Izveštavaj,
izveštavaj...“ Jasno, nije mogao da odoli iskušenju.
Ovogodišnja, 46. po redu Gitarijada, zvanično je trajala od 9. do 11.
avgusta. Tokom prve večeri u zaječarskom Irish Pubu održana je promocija albuma
prvenca Deliverance INC.-a i knige Rokenrol
u Jugoslaviji 1956. – 1968. Aleksandra Rakovića, a u carskoj palati Felix
Romuliana koncert (ako sam dobro shvatio) sadašnje postave grupe Leb i Sol i
grupe mladih makednoskih muzičara i projekcija dokumentarnog filma Tačno u centar. Kako je sve to izgledalo
i zvučalo niko nije mogao da mi kaže, jer niko od ljudi koje sam pitao nije
posetio neki od ovih događaja.
10. avgust: Cotton Pickers,
Dubioza Kolektiv, Let 3
Zvanično drugi, a praktično prvi dan Gitarijade započeo je nastupom
nemačkog sastava Blues Comany na Wold Music Stageu, smeštenom na glavnom
gradskom trgu, i otvaranjem osmog međunarodnog salona rock fotografije, no
najzanimljiviji deo programa bio je, razume se, onaj na Rock Stageu, glavnoj
bini smeštenoj na Kraljevici. Bina je, veoma zgodno, bila smeštena na blagoj
nizbrdici, tako da ste, ukoliko ste stajali u zadnjim redovima, imali relativno
dobar pogled na binu. Sam ulaz u koncertni prostor bio je besplatan, što je
omogućilo da se na Gitarijadi okupi veliki broj zaljubljenika u rokenrol, ali i
ljudi koji to baš i nisu, ali, eto, nisu imali pametnija posla. Meni lično su
mnogo draži koncerti za koje se karta plaća, naprosto zato što njih uglavnom
posećuju ljudi koje to zaista zanima.
U neposrednoj blizini koncertnog prostora nalazio se kamp (u koji sam želeo
da svratim, ali nisam stigao, no neki od onih koji su boravili u njemu rekli su
mi da su uslovi sasvim dobri) i još jedna, manja bina oko koje su se okupljali
bajkeri i na kojoj se, pretpostavljam, odvijao program namenjen njima (znam
samo da je tokom nastupa demo bendova 11. avgusta na njoj svirao neki Ramones
tribute bend). Nije mi sasvim jasno zašto se ta bina našla tu, kao što mi nije
jasno ni zašto se insistira na paralelnom održavanju Gitarijade i bajk skupa.
Činjenica je da, koliko sam ja primetio, većina posetilaca bajk skupa nisu bili
bajkeri već ljudi koji poseduju i voze motocikle i koje rock muzika zanima
taman koliko i moju babu Mirjanu, no treba imati u vidu da je ovogodišnji bajk
skup bio 16. po redu, dakle da i on sam predstavlja tradiciju, započetu u vreme
kada je profil prosečnog vozača motocikla verovatno bio znatno drugačiji.
Oko koncertnog prostora sve je vrvelo od pripadnika obezbeđenja i
policajaca, uključujući i saobraćajne i komunalne policajce, zbog čega sam se
ja, iskreno, osećao prilično bezbedno. Doduše, sve vrste opasnih sredstava i
predmeta je, i pored kontrole na ulazu u prostor, bilo vrlo lako prebaciti
preko ili proturiti ispod ograde, čime su se ljudi masovno služili,
krijumčareći uglavnom alkohol, pa i vodu (100 dinara za pola litre vode, koliko
se plaćala flašica Rose na štandu unutar ograđenog prostora je, složićete se,
bezobrazno mnogo).
Na mesto događaja stigao sam tokom nastupa prošlogodišnjih pobednika po
odluci žirija, mladenovačkih blues rockera Cotton
Pickers. Pickerse sam slušao prvi put pre dve godine na Ljubičevskoj gitarijadi,
kada su takođe osvojili prvo mesto i kada su me oduševili svojom svirkom. Njihov
prvenac, pod nazivom Slaughterhouse Blues,
trebalo bi da se pojavi do kraja godine i ja mu se unapred radujem.
Nakon nastupa Cotton Pickersa, Marko Stolica (organizatori Gitarijade su,
izgleda, shvatili da je najbolje angažovati profesionalca kao voditelja
programa; neko mi reče da na Facebooku postoji grupa „Gitarijada bez Đorđa Davida“,
da je Đorđe David na stranici napisao da to neće uvek biti tako i da mu je neko
odgovorio „Ti samo budi dovoljno daleko“) najavio je izlazak Dubioze Kolektiv
na scenu. Nakon veoma duhovitog intra na lošem engleskom („viners of tu tauzend
and trti Jurovižn in heterosekšual kategori“) članovi Dubioze izašli su na binu
u žutim dresovima i počeli da gruvaju svoju energičnu mešavinu reggaea, hip
hopa, folka i štatijaznam čega sve. Meni lično nešto nije legao njihov spoj
(inače jako dobrih) angažovanih tekstova i plesne muzike, no ne mogu poreći da
su zvučali izuzetno uvežbano i da je publika delovala izuzetno zadovoljno. Nakon
bisa, kome je prethodio još jedan duhovit govorni pasaž na lošem engleskom
(„dej ar veri spojld rok stars, so dej vont ju tu šaut: AAAA, OOOO, EEEEE“),
došao je red na šest demo bendova, učesnika polufinala Gitarijade. Na binu su
prvi izašli banjalučki death metalci My
Last Suicide. Uvežbano, ali ništa spektakularno, ništa autentično. Nakon
njih na scenu su izašli članovi sastava Bas
i Stega (Stolica ih je najavio kao beogradski bend, no oni sami su, čini mi
se, rekli da su iz Pančeva). Njihov instrumentalni rock prošaran pop i blues
elementima mi se izuzetno dopao, naročito numera „Poljana“, na kojoj je vokalne
deonice nalik na dečje razbrajalice otpevala jedna devojka.
E, onda sam se poneo potpuno neprofesionalno i napustio mesto održavanja
svirke, kako bih, jelte, pojeo nešto (sendvič sa šunkom i kačkavaljem u pekari
Bonum, toplo preporučujem). Vratio sam se na Kraljevicu taman na vreme da čujem
kako gradonačelnik Zaječara Ničić Boško ključeve grada predaje prvom
„rokonačelniku“ Zaječara, Bori Đorđeviću (pretpostavljam da će sledeći
rokonačelnik Zaječara biti Bajaga, za trećeg je već neizvesno, ali ja tipujem
na Đorđa Davida) i da čujem kako u finale idu bendovi Black Joker (Pirot),
Super Confusion (Kikinda) i – Bas i Stega.
Let 3 su na binu izašli oko dva sata ujutru. Da
li zato (a ja verujem da nije), da li zato što se nisu uklopili u senzibilitet
Gitarijade, tek Let 3 su, uprkos set listi sačinjenoj od samih hitova, naišli
na mlak prijem kod publike. Na zvaničnom sajtu Gitarijade piše da su Let 3
„oduševili sve prisutne“, ali to je daleko od istine. Prlja je u jednom
trenutku rekao: „Posle nas ima i Eyesburn, pa ako hoćete, mi možemo i da idemo.
Pa hajde, Zaječar, jebem mu mater, nije vam ovo [Gitarijada] svaki dan!“.
Siroti Prlja se svojski trudio – ni ostatak benda nije zaostajao za njim; Mrle
je u jednom trenutku tako udarao po žicama da sam pomislio da će ih pokidati,
časna reč! – skakao po bini, animirao publiku, no reakcije su, osim kod
najtvrdokornijih fanova (pretpostavljam da je osoba koja je iz publike mahala
ogromnim kartonskim penisom jedna od njih), ostale uglavnom iste. Nešto bolje
su prošle „Riječke pičke“ (Prlja: „Gdje god da odemo, ova pesma izaziva snažne
emocije. Ja kažem: ’Riječke’, a publika kaže...“, Publika: „PIČKEEEE!“) i,
naravno, „Dijete u vremenu“. Iskreno sam se nadao da ovu drugu neće svirati,
no, eto, imao sam priliku da prisustvujem burlesknom prizoru par hiljada
metalaca i pankera kako urlaju pesmu Šabana Šaulića. Sa druge strane, nisam se
nadao „Vjernom psu“, pa sam bio više nego prijatno iznenađen kada su ga
odsvirali. Na samom kraju koncerta publika je konačno živnula, pa su „Ženu
varam“ i „Izgubljeni“ na bis odsvirane u odgovarajućoj atmosferi. Scenski
performans je ovoga puta izostao (kako neko reče: „Nisu mahali kurcima i pokazivali
nam dupeta“), no Let 3 su to kompenzovali sa više od sat vremena žestoke
svirke.
Eyesburn nisam sačekao. Bio sam toliko umoran, da sam rešio da Eyesburn,
uprkos velikoj želji da ih čujem, preskočim kako bih se odmorio i pripremio za
sutrašnji dan.
11. avgust: Orthodox Celts,
Dok7, Bajaga i Instruktori, Hladno Pivo, Obojeni Program
Zvanično treći, a praktično drugi dan Gitarijade započeo je nastupom Orthodox Celtsa na World Music Stageu.
E sad, zašto je neko mislio da je mala bina na skveru, a ne velika na
Kraljevici, pravo mesto za nastup Celtsa, nije mi jasno. Na njihovim nastupima
su sjajna energija i dobar provod zagarantovani, ni ovoga puta nije bilo
drugačije, no velika bina bi, siguran sam, bila mnogo lepši ambijent za tako
nešto. I uopšte, nije mi jasno čemu taj World Music Stage, ali sam siguran da
činjenica da veći festivali imaju više bina ima nešto sa tim. Ima tu verovatno
i nešto od želje da i najšire narodne mase osete delić atmosfere Gitarijade, pa
im se pruža prilika da čuju izvođače poput Blues Companya i Orthodox Celtsa,
čija muzika, kako će Pivo kasnije reći, „nikog ne dira dok pere il’ kuha“. U
svakom slučaju, Celtsi su bili standardno dobri – oni su verovatno bend koji
sam najviše puta slušao uživo, i još me nijednom nisu razočarali. Uspevalo im
je samo da me prijatno iznenade, kao što su ovog puta učinili sa „Dirty Old
Town“. Kulminacija je došla, naravno, sa „Far Away“, „The Celts Strike Again“ i
„Drinking Song“, i ljudi su, više nego zadovoljni, polako kretali put
Kraljevice.
Ja sam na Kraljevicu stigao nešto pre početka nastupa prošlogodišnjih
pobednika po izboru publike, niških punkera Dok7. Pridružio sam se ljudima koji su odlučili da ono što se
dešava na bini prate sa poljane preko puta koncertnog prostora, odakle se ništa
nije videlo, ali se sve jako fino čulo. Veseli kalifornijski punk Doka7 slušao sam na jedno uho, vodeći zanimljivu
diskusiju o, naravno, muzici.
U koncertni prostor ušao sam neposredno pre početka nastupa Bajage i Instruktora,
za koji je, naravno, vladalo najveće interesovanje. Bilo je dosta roditelja sa
decom, ali i dosta džibera u razvoju i njihovih prijateljica (nisam mogao da se
ne nasmejem kada sam video kako im na ulazu oduzimaju kozmetiku; što reče Duško
Dugouško: „Baš sam gad!“) koji su igrali k’o u diskoteci i zbog kojih je,
siguran sam, svaki pravoverni rocker zažalio što je toliko miroljubiv. Bajaga i
Instruktori su koncert otvorili sa „Ako treba da je kraj“, nakon čega je sledio
koktel starih hitova i pesama sa novog albuma – razume se da su hitovi,
naročito oni, hm, folklorni, poput „Plavog safira“ i „Život je nekad siv nekad
žut“, bili bolje primljeni, no ja sam se više radovao pesmama sa novog albuma;
naročito me je obradovalo kada se Bajaga za izvođenje „Starog puta za Novi Sad“
i „Vremena“ prihvatio usne harmonike. Vrhunac narodnog veselja bila je,
naravno, „Moji drugovi“ (meni apsolutno nepodnošljiva), tokom izvođenja koje su
neki od posetilaca počeli da se hvataju u vozić. U jebeni vozić! „Jebala vas
’Moji drugovi’“, poručio sam u sebi Bajagi i drugovima, no oprostio sam im
ubrzo nakon toga kada su zasvirali „Zažmuri“. Bajaga nije propustio da čestita
rođendan Nikoli Vranjkoviću, ali i osvajanje zlatne medalje Milici Mandić. Jako
dobar nastup Bajage i Instruktora – Saša Lokner i Marko Nježić naročito zaslužuju naročite pohvale
– no Bajaga i drugovi, i pored toga što su imali najviše publike, nisu bili
zvezde večeri...
Tokom nastupa demo sastava nisam mogao da prestanem da se pitam: Da li su
ovi prostori zaista tako plodno tle za metal? Malo od toga što nikne zaista i
procveta, a od toga što procveta, čini se, ništa ne stiže na Gitarijadu. No, da
krenemo redom: na binu je prvi izašao beogradski sastav Rđa. Sviraju grunge/hard rock, nisu loši. Potom banjalučki metalci Charna. Ništa posebno. Potom hard
rock/metal bend koji deluje na relaciji Los Anđeles – Beograd („Neki buržuji“,
čuli su se komentari), Void Inn. Bili
su mi simpatični, najviše, doduše, zbog ženskog vokala, ali, sve u svemu, ništa
što ranije nisam već čuo. Nakon njih su nastupili zaječarski alternativci VIS Novi Dan, no njih sam slušao na
jedno uho, jer sam u šumarku pored kampa tražio zgodno mesto za, da prostite,
mokrenje (u okviru samog koncertnog prostora bilo je desetak pokretnih WC-a,
ali sam se, kao, čini mi se, i većina posetilaca Gitarijade, radije odlučio za
drugu varijantu). Uglavnom, ono što sam čuo mi nije baš leglo. Sledili su
nišlije Ego (nastupili su umesto
nekog ko je bio najavljen kao polufinalista pa otkazao učešće, nisam sasvim
siguran koga), bili su standardno dobri (stekao sam utisak da su oni bili
Stolicini favoriti), i prilično sam se začudio kada sam čuo da nisu ušli u
finale, a onda sam se setio da žiri nije smatrao da su dovoljno dobri ni za
polufinale. Poslednji su bili osiječki metalci Black Division. Jedan od gitarista (ili beše basista?) je na binu
izašao sa maskom na licu, i nakon uvodnog rifa, kada je čitav bend zastao, prilično
dugo stajao sa uzdignutom rukom, pokazujući „rogove“. Dovoljno da mi u startu
postanu antipatični. No onda mi neko reče da su iz Osijeka, pa mi je palo na
pamet da time pokušavaju da osvoje simpatije potencijalno neprijateljski
raspoložene publike. Simpatije metalaca su svakako osvojili, no ja nisam bio
impresioniran. Svirka žestoka, ali, kao i u slučaju Charne i Void Inna, ništa
novo i autentično.
Onda su počele pripreme za nastup Hladnog
Piva i trajale ohoho („K’o da će Stonsi da sviraju!“). Doduše, Hladno Pivo
su imali najbolji zvuk od svih izvođača iz revijalnog dela. Od uvodne „Kaže
stari što nam fali“ nastup je tekao nesmanjenom energijom. Set lista nešto
drugačija no na skorašnjem koncertu u Nišu – mene je najprijatnije iznenadio
„Roštilj“ (Mile je pesmu najavio rečima: „Evo, ovde smo pojeli mnogo dobar
roštilj“; roštiljem sa štanda unutar koncertnog prostora nahranili su i
izvođače; „Kakav dobar roštilj?“, vrištim ja u sebi, „150 dinara za komad mesa
sumnjivog porekla!“), te „Šamar“ obučen u jazz ruho – no na kojoj su dominirale
pesme sa poslednja tri albuma. Nekome je to možda i smetalo, ali meni, kao,
uostalom, i najvećem delu publike, vala nije. Ako mene pitate, uskakanje u
srednjestrujaški voz bio je odličan potez Hladnog Piva. Postali su najbolji
„veliki“ bend na ovim prostorima, i svojim tvrdim zvukom i odličnim, oštrim a
duhovitim tekstovima postali istinski naslednici Čorbe i Azre.
Nakon što su se Hladno Pivo povukli sa scene, predsednik žirija, Bane
Lokner, objavio je da su pobednici ovogodišnje Gitarijade Bas i Stega (inače i
moji favoriti), a rokonačelnik Bora je izašao na scenu da im preda nagradu.
Nagradu publike osvojili su, pogađate, VIS Novi Dan. Sad, da je jačina pljeska
i povika iz publike dobar način da se odredi ko se publici najviše dopao, nije.
Da su bendovi koji su svirali druge polufinalne večeri pri ovakvom odlučivanju
u prednosti nad onima koji su svirali prve (jer pravog finala, zapravo, nema,
bendovi koji su prošli u polufinale ne sviraju opet), jesu. Da najveće šanse da
budu pobednici publike imaju bendovi iz Zaječara, imaju. Jasno je da ovakav
način biranja pobednika publike nije najsrećniji, ali ko će brojat’ glasove,
jado.
Obojeni Program je na binu izašao oko četiri ujutro. Broj
ljudi u publici nije bio veliki („Samo za najupornije“, kako reče sam Kebra),
ali je bio sasvim pristojan. Iako nisam osećao noge, energični nastup Programa
– dva basa, bubanj i Kebrin glas sasvim je dovoljno za ljuti rokenrol – naterao
me je na skakanje, ili bar pokušaje skakanja. Nažalost, nastup Programa morao
sam da napustim nešto malo pre kraja, kako bih stigao na vreme na autobusku
stanicu.
Bilans: sjajni Let 3, sjajni Orthodox Celtsi, sjajni Bajaga i Instruktori,
sjajno Hladno Pivo, sjajni Obojeni Program i, za one koji ih vole, sjajni
Dubioza Kolektiv. Što je za festival koji se godinama unazad suočava sa
problemima i za koji maltene svakog proleća ljudi pitaju „’Oće li biti ove
godine?“ više nego dobro. No čini mi se da u celoj priči svi pomalo
zaboravljamo one zbog kojih Gitarijada postoji – neafirmisane bendove (’ajde da
budemo iskreni: ko je na Gitarijadu otišao zbog njih?). Gitarijada je izrasla
na njima, činjenica da ih ima svake godine održava Gitarijadu živom već
četredsetšest godina (a na toj, okreni-obrni svakako svetloj, tradiciji
insistirali su i Prlja i Bajaga i Mile). Sto i pedeset (ako sam dobro čuo
Stolicu) bendova, koliko se za učešće na Gitarijadi prijavilo, su, verujem,
više više nego dobar dokaz, bolji od Dubioze, Leta 3, Celtsa, Bajage, Piva i
Programa, da rock nije mrtav. Ili da, ako i jeste, nikako da legne s mirom.
Foto: gitarijada.org
(Balkanrock.com, 13. avgust 2012)
Нема коментара:
Постави коментар