Death Saw - Blood Avenger (2010/2012)

Album Blood Avenger beogradskih hard rockera Death Saw – u suštini Đorđa Davida i, ako sam dobro pratio, treće inkarnacije njegovog pratećeg benda – i nije baš najsvežiji: od njegovog objavljivanja prošlo je oko godinu i po dana. No Đorđe David i kompanija su nedavno rešili da putem svog zvaničnog sajta (www.death-saw.com) svoj prvenac učine dostupnim za besplatno preuzimanje, i tako nam dali priliku da napravimo osvrt na ovo izdanje.

Teško je govoriti o ovom albumu a ne osvrnuti se na trenutak na fenomen zvani Đorđe David. Jer David je, iz neobjašnjivog razloga, jedna od najneomiljenijih pojava na srpskoj rock sceni, mada njegove izjave koje, kada se uzme u obzir status koji on uživa na domaćoj sceni, neizbežno deluju megalomanske, veliki publicitet koji je, iz meni potpuno nepoznatih razloga, dobijao, a kako čujem i sada dobija, na onoj tamo televiziji, pomalo prostačko ponašanje na sceni i izuzetno odbojan imidž koji David neguje u poslednjih nekoliko godina (videti spotove za pesme „Lying For Lust“ i „Lizard“) verovatno imaju nešto sa tim.

Doduše, ne može se poreći da je David veoma dobar vokal, verovatno najbolji od svih koji su prošli kroz Generaciju 5 (Dejana Najdanovića, naravno, ne računamo), benda iz koga je, nije tajna, isključen, a kao čiji pevač će, kako se čini, uglavnom i ostati upamćen. Jer David ne samo da je najveću popularnost doživeo kao frontmen pomenuog benda (oni su, sa druge strane, najbolje zvučali i snimili, po mom ličnom mišljenju, svoje najbolje pesme u periodu kada je Đorđe David stajao za mikrofonom), već svojim solo radovima nije uspeo da previše zaintrigira domaću publiku. I dok uzroke slabijeg uspeha Davidovog drugog solo albuma (podsećamo, Đorđe David je svoj solo prvenac, Balkan, objavio 1995), Đorđe David & Fuzzbox, iz 2001. – pristojnog hard rock albuma, urađenog u saradnji sa Kikijem Lesendrićem po principu red rokačina – red balada na tragu Generacije 5 i koji je ponudio nekoliko dosta dobrih komada („Samo svoj“, „Nemirne noći“, „Jutro“, te vanserijski dobru „Majko zemljo jedina“) – treba tražiti uglavnom u Davidovom scenskom i vanscenskom nastupu, razloge za slab uspeh Blood Avengera (ako se u stanju u kakvom je naše izdavaštvo uopšte može govoriti o uspehu ili neuspehu jednog albuma) moguće je (ili će biti moguće) pronaći na samom albumu.

Death Saw, pored Davida, čine gitarista Aleksandar Mitrović Tomi, basista Đorđe Golubović Džonzi i bubnjar Stefan Dželetović Džela. Autor celokupne muzike je Mitrović, a kao autori tekstova, na albumu su potpisani Dragana Ilić (odbojkašica, reprezentativka Srbije, napisala tekst za pesmu „Sećanja“), Goran Šobić („Harley i ja“), Malcolm Bridger (svi tekstovi na engleskom) i – Mlađan Dinkić („Samo hrabro“, „Dalje od pakla“). Svirački (a taj posao su Tomi, Džonzi i Džela jako dobro odradili) i produkcijski – siroviji hard rock zvuk, prečišćen od klavijatura, sa dosta bluesa i povremenim uplivima metala – Blood Avenger je sasvim u skladu sa onim što poslednjih godina rade Whitesnake, Europe, Sebastian Bach (čijim je uticajem na ovom albumu David proširio listu svojih uzora, na kojoj najistaknutija mesta zauzimaju David Coverdale i Dado Topić), Winger – dakle izvođači na čijem se nasleđu temelji zvuk Death Sawa. Šta je, dakle, ono što ne valja na albumu Blood Avenger? Uglavnom sve ostalo.

Gitarista Tomi, tehnički izuzetno potkovan, no čije su solaže, zbog insistiranja na demonstraciji tehnike, uglavnom prilično naporne, ovde se predstavio kao autor hard rock materijala za koji bi se moglo reći da je solidan, no više zbog naših niskih standarda (jer smo od domaćih hard rock bendova tradicionalne orijentacije odavno prestali da očekujemo nešto autentično i spektakularno) nego stvarnog kvaliteta. I ako sam nakon slušanja prve tri pesme, rokačine „Samo hrabro“, melodic rock komada „Sećanja“ i balade „Dalje od pakla“, pesama nešto banalnijih ali barem smislenih tekstova (što ih, s obzirom na filozofiju „čisto da ga ima“ koje se od početaka YU Grupe do danas drži većina domaćih hard rock bendova, čini prihvatljivim), pomislio da će Blood Avenger biti slušljiv, četvrta pesma, „Harley i ja“, potpuno me je razuverila. „Harley i ja“, sa neobičnim i nefunkcionalnim rešenjima (među kojima je i Davidovo repovanje na engleskom jeziku), kakvih ima i u drugim pesmama („Moonlight Fantasy“, „Lizard“), i stupidnim tekstom („Harley i ja, zmaja dva / Surogat i njegov brat / Iz auspuha uvek buka / Beng, beng, beng“) ozbiljan je konkurent za titulu Nečeg Najgoreg u domaćem hard rocku, a konkurencija je, podsećam vas, prilično velika. Ostatak albuma čine pesme na engleskom jeziku, njih ukupno devet. Nije sasvim jasno zašto se bend odlučio za tekstove na englekom; ne verujem da Death Saw gaje iluzije o proboju na inostrano tržište – pre će biti da su, kao i ogroman broj domaćih bendova koji ne umeju da napišu pristojan tekst, računali na to da domaća publika ne obraća pažnju na tekstove ako su engleskom jeziku. No u tekstovima pesama na engleskom ima, pored mnoštva sasvim nepotrebnih „fuckova“, toliko stupidarija – „Standing here, without fear / Serbian metal, we are proud / In case you can't hear / Fuck the system, hear the sound / Baby, come around“, „Get hard in the rain / Pull out the laser“ („Gallery“), „I know you're feeling horny / But I don't fucking care“ („Lying For Lust“), „The smell of sex is in the air“ („Beggars Bowl“) – da je nemoguće ne primetiti ih. Vrhunac gluposti predstavljaju pesma „Lizard“, sa monologom prema kojem i stihovi pesama Mötley Crüea deluju kao Cvetovi zla – „Baby, every morning, every night, when I was slipping into you, making you drip... You see, woman, I know you need me stick it into again... I'll give it to you, the lizard on his way, it's time to spread your legs and give him what he wants...“ – i „Turbo City“, pesma o, kako sam naslov nagoveštava, onima tamo – na stranu što ja smatram da njima ne treba davati ni previše negativnog publiciteta – ali otpevana na engleskom jeziku, što joj daje komičan pizvuk, a to, naravno, nije bila namera autora. Davidov akcenat tekstove na engleskom čini još užasnijim, a pitanje koliko bi tekstovi tek bili loši da su ih članovi benda sami pisali samo se nameće.

Naravno, na albumu ima i dobrih momenata – već pomenute pesme „Sećanja“ i „Dalje od pakla“, koje pomalo podsećaju na radove Davidovog nekadašnjeg benda, te whitesnakeovska rokačina „Moonlight Fantasy“, ali to je otprilike sve, premalo da popravi ukupan utisak. Mogu li Death Saw bolje? Da, no verovatno samo utoliko što mogu pronaći novog tekstopisca i odustati od pesama na engleskom jeziku i pornografske estetike, jer ne verujem da će ikada izaći iz okira oprobanih hard rock formi, mada tu mogućnost ne treba isključiti. Za samog Đorđa Davida, koji je svojim ranijim radovima već pokazao šta i koliko može, Blood Avenger je veliki korak unazad.

Ocena: 1,5/5

Datum izdavanja: novembar 2010. (CD), mart 2012. (free download)

Žanr: Hard rock

Dužina trajanja: 74:23

Izdavač: Power Music

Spisak pesama:

1. „Samo hrabro“ – 4:55
2. „Sećanja“ – 5:49
3. „Dalje od pakla“ – 6:23
4. „Harley i ja“ – 5:03
5. „Moonlight Fantasy“ – 5:18
6. „Gallery“ – 5:28
7. „Turbo City“ – 5:50
8. „Lizard“ – 5:11
9. „Suffer“ – 7:18
10. „No Compromise“ – 5:50
11. „Lying For Lust“ – 4:56
12. „Beggars Bowl“ – 5:04
13. „Blood Avenger“ – 7:17

(Balkanrock.com, 15. april 2012)

Meat Loaf - Hell In A Handbasket (2012)

Moram da priznam da me vest da Meat Loaf priprema novi album nije previše obradovala. Loaf nikada nije izdao dva  studijska albuma u ovako malom vremenskom razmaku –  Hell In A Handbasket je za australijsko tržište objavljen još krajem septembra prošle godine, a Meat Loafov prethodni studijski album, Hang Cool Teddy Bear, objavljen je 2010 – te je postajala bojazan da će Hell In A Handbasket biti sačinjen od pesama napisanih za Hang Cool Teddy Bear a potom odbačenih, bojazan koja se pokazala delimično opravdanom, jer su se dve pesme koje je kompozitor i tekstopisac Sean McConnel prvobitno napisao za prethodni Loafov album našle na ovom. Na listi autora, osim Dave Kushnera, nije bilo zvučnih imena (kao autori na prošlom Loafovom albumu su, između ostalih, bili potpisani i James Michael, Rob Cavallo, koji je album i producirao, Justin Hawkins i Jon Bon Jovi), a pri pogledu na listu gostiju hvatala me je jeza. Jer pored country muzičara Johna Richa i Trace Adkinsa, te pevača Sugar Ray Marka McGratha, na Hell In A Handbasket gostovali su i Chuck D, što sam, budući da gajim neizmerno poštovanje prema angažovanim stihovima Public Enemya, i mogao da prihvatim, uprkos podozrenju koje osećam prema duetima rock veterana i rapera, i Lil' Jon, što je za mene bilo previše (poređenja radi, na prošlom Loafovom albumu gostovali su Brian May, Steve Vai, Justin Hawkins i Jack Black). Tešila me je jedino vest da će produkcija ponovo biti poverena Cavallu, te Loafovom dugogodišnjem saradniku Paulu Crooku. No, kada sam album konačno preslušao, bio sam prijatno iznenađen. Veoma prijatno iznenađen, čak.

Pre svega, Hell In A Handbasket nije urađen po šemi koju su još 1976. zacrtali Loaf i Jim Steinman (jedna, obično uvodna, simfonijski pompezna stvar, malčice hard rocka, balade u kojima dominira zvuk klavira, dueti sa ženskim vokalima), a koje se Loaf dosledno držao i na Hang Cool Teddy Bear. Kako su svi Meat Loafovi pokušaji da se otrgne ovoj formuli doživeli neuspeh i kod publike i kod kritike (a poslednji takav pokušaj bio je Blind Before I Stop iz 1987), i kako se Loaf nakon ogromnog uspeha Bat Out Of Hell II: Back Into Hell uglavnom držao pozatog šablona, već i sama činjenica da je na Hell In A Handbasket bio još skloniji ekperimentisanju no na Hang Cool Teddy Bear predstavlja veliki plus za ovaj album. Hell In A Handbasket je zapravo Loafov muzički najraznovrsniji album. Ima tu zdravog mainstream rocka („All Of Me“, „Fall From Grace“, „Blue Sky“), hard rocka („Mad Mad World“, „Party Of One“, „Live Or Die“, „Stand In The Storm“), ali vrlo malo onog wagnerijanskog (čitaj: steinmanovskog), dosta countrya („The Giving Tree“, „Live Or Die“, „Stand In The Storm“, ), malčice gospela („The Giving Tree“), budući da su, jelte, Chuck D i Lil' Jon tu ima i hip hopa („The Good God Is A Woman And She Don't Like Ugly“, „Stand In The Storm“), ima čak i trunčice punka („Party Of One“), no meni je ovaj album najzanimljiviji po tome što na njemu ima više bluesa no i na jednom Meat Loafovom albumu („Mad Mad World“, „40 Days“, „California Dreamin'“).

Blues, uostalom, umnogome odgovara temi kojom se bavi većina tekstova, a koju nagoveštava i sam naslov albuma. Naime, aktuelne ekonomske i socijalne prilike u Sjedinjenim Državama su, očigledno, ostavile snažan utisak na Loafa (kao, uostalom, i na sve građane Amerike), koji, istina, ne piše sam pesme koje izvodi, ali usmerava autore pesama u određenom smeru, i, naravno, ima poslednju reč kada se odlučuje o tome koje će se pesme naći na albumu. (Svakako,  velika ekonomska kriza nije pogodila samo Sjedinjene Američke Države, ali je čak i od mnogo angažovanijih američkih muzičara previše očekivati da bace pogled izvan sopstvenog dvorišta.) Tako pesme „The Giving Tree“, „Mad Mad World/Good God Is A Woman And She Don't Like Ugly“, „40 Days“ i „Stand In A Storm“ odišu besom i rezignacijom posve drugačijim od tinejdžerskog bunta kojim su neizbežno odisale čak i one Loafove pesme za koje bismo mogli reći kritikuju stanje u društvu („Life Is A Lemon And I Want My Money Back“, „Land Of The Pig (The Butcher Is King)“). „Giving Tree“ je fantastičan spoj kantrija, hard rocka i gospela, sa sjajnim tekstom nadahnutim kako realnošću, tako i mitskim motivima iz gospel i blues pesama (deo kada Loaf praćen horom peva „It's beautiful fruit / Seеms ripe at ground level / It's dangerous roots / Lead straight down to the devil“ je naročito impresivan) „Mad Mad World/Good God Is A Woman And She Don't Like Ugly“ je odličan spoj obrade blues rock komada „Mad Mad World“ kanadskog rockera Toma Cochranea, obrade koja je, usuđujem se reći, bolja od originala, i rapovanja besnog D-a, kojim je ovaj dokazao da MTV kompanija može i danas samo da mu pljune pod prozor i zbog koga sam spreman čak i da mu oprostim što je pohvalio „Radnički rep“ Lazara Ristovskog. Moje strepnje, dakle, bile su neopravdane, kada je o D-u reč to jest. Jer „Stand In The Storm“ bi mnogo bolje zvučala bez Lil' Jonove dreke. I iako pomenuta stvar, inače snimljena u dve verzije – na australijskom/nemačkom izdanju albuma u ovoj pesmi pevao je John Rich, a na izdanju namenjenom Sjedninjenim Državama i ostatku Evrope Trace Adkins, na prvo slušanje deluje kao papazjanija sačinjena od hard rocka, countrya i hip hopa, na drugo slušanje shvatate da ona predstavlja spoj tri protestne forme. Sad, Loaf baš i nije Bruce Sprinsteen, kao što ni Adkins ni Rich nisu Willie Nelson, niti je Lil' Jon Chuck D, ali je ova zamisao svakako zanimljiva. Naposletku, tu je „40 Days“, sjajan komad bluesa sa prekrasnim country outrom na akustičnoj gitari, za koju se mirne duše može reći da je jedna od najboljih stvari koje je Loaf ikad snimio i u čijem tekstu je vrlo lako prepoznati i sliku naše realnosti. Socijalni komentar prisutan je čak i u baladama „Our Love And Our Souls“ (duet sa Loafovom starom saradnicom Patti Russo) i „Another Day“, koje predstavljaju najslabije momente na albumu, dok „Blue Sky“, iako balada sa tekstom koji poziva sve ljude sveta (ili bar Amerike, mada to u očima većine Amerikanaca dođe isto) na mir, za divno čudo, ne ulazi u red loših kopija Lennonove „Imagine“, čemu doprinosi sažetost, te sjajni prateći vokali, no pre svega činjenica da je Loaf u njoj briljirao.

Činjenici da Hell In A Handbasket zvuči neobično iskreno doprinule su i „Fall From Grace“, country rokačina „Live Or Die“ i „Party Of One“ – u kojoj su briljirali i Loaf i Russoova, jedina pesma na albumu u kojoj ima nešto od steinmanovske pompeznosti, ali u spoju sa sirovošću nesvojstvenom Loafu – i, naročito, „All Of Me“, sjajna mainstream stvar sa prelepim klavirskim deonicama, koja stoji rame uz rame sa pesmama poput „Alive“ i „Elvis In Vegas“ kao jedan od Loafovih interpretatorskih vrhunaca. Naposletku tu je i začuđujuće pristojna verzija pesme „California Dreamin'“, sa veoma lepim solom na saksofonu, koja po senzibilitetu pomalo podseća na verzije Bobbya Womacka i Josea Feliciana.

Sve u svemu, ukupni utisak više je nego povoljan. Hell In A Handbasket ulazi u red Loafovih boljih izdanja; svakako, po kvalitetu Hell In A Handbasket ne može se meriti sa albumima iz Bat Out Of Hell trilogije, ali itekako može sa Dead Ringer, Bad Attitude ili Hang Cool Teddy Bear. Hell In A Handbasket značajan je i zato što se na njemu Loaf po prvi put (ozbiljnije) poigrao Brucea Springsteena ili Johna Mellecampa, i to sa prilično uspeha. Uspeh je tim veći što danas ni Bossu, složićete se, ne polazi za rukom da nas ubedi da je i dalje ONAJ Springsteen – jer na sva njegova uveravanja da je Wrecking Ball nabijen besom više no ijedan drugi njegov album, možemo mu postaviti pitanje: „Ček', a šta bi s onim Working On A Dream?“.

Ocena: 4/5

Datum izdavanja: 27. februar 2012. (Evropa)

Žanr: Rock, hard rock, country rock, blues rock

Dužina trajanja: 52:33

Izdavačka kuća: Sony Records

Producent: Rob Cavallo, Paul Crook, Lil Jon

Spisak pesama:

1. „All Of Me“ – 5:17
2. „Fall From Grace“ – 3:46
3. „The Giving Tree“ – 4:54
4. „Mad Mad World/The Good God Is A Woman And She Don't Like Ugly“ – 4:05
5. „Party Of One“ – 3:59
6. „Live Or Die“ – 4;27
7. „Califoria Dreamin'“ – 4:05
8. „Another Day“ – 5:03
9. „40 Days“ – 5:23
10. „Our Love And Our Souls“ – 4:00
11. „Stand In The Storm“ – 4:37
12. „Blue Sky“ – 2:57

(Balkanrock.com, 10. april 2012)