Van Gogh – Neumeren u svemu (2013)

Izdavač: Gold / Jugoton – Croatia Records

Datum izdavanja: 23. 12. 2013.

Producent: Voja Aralica

Dužina trajanja: 38:40

Žanr: Rock, power pop, world music

U najzanimljivije urbane legende iz sveta domaće rock muzike svakako ulazi ona koja kaže da je majka Milanova Mladenovića, nakon njegove smrti, pozvala njegove prijatelje kako bi im razdelila njegove stvari. Milanova sveska sa nedovršenim pesmama je, kako veli legenda, došla u ruke Đuletu.

Jer kako drukčije objasniti činjenicu da je bend koji je, hteli mi to da priznamo ili ne, umnogome obeležio poslednju deceniju prošlog veka (obeležio je isti bend i prvu deceniju ovog veka, ali na posve drugačiji način) načinio toliki zaokret od EKV-ovske „komercijalne alternative“ i artizma ka još radiofoničnijem zvuku i tesktovima koji za ciljnu grupu imaju mlađu publiku? Oni koji u zabavnu izmišljotinu o Milanovoj svesci veruju odlučno odbacuju sve racionalne argumente, poput činjenica da svaka rock grupa ima kreativni vrhunac nakon koga stvari nepovratno kliznu niže, da se ispunjene hale velikom delu rock muzičara lako uslade, te da, naposletku, taj Milan Mladenović u toj svesci nije mogao imati nacrte za toliko sjajnih pesama koliko ih je Van Gogh snimio tokom devedesetih. Oni koji su nešto pažljivije pratili kako su se nakon početka dvehljaditih odvijale stvari sa Van Goghom znaju da se bend i tokom poigravanja sa power popom i eksperimentisanja sa etnom (elektronika je u zvuk Van Gogha, mnogi zaboravljaju,  ušla pre DrUndera, koji se najčešće uzima kao početak treće etape karijere benda) nije odviše udaljavao od čvršćeg gitarskog rocka, mada ta udaljavanja jesu bila dovoljno velika da bi bila primetna, te da su najveću promenu doživeli Đuletovi tekstovi koji su se sveli na ljubavne priče ispričane banalnim stihovima.

Sa devetim studijskim album, Neumeren u svemu (naslov je već predmet pošalica onih koji Đuleta i krizu srednjih godina pominju u istoj rečenici), drugim koji Van Gogh objavljuje kao dvojac (Đule i Srba ne samo da su na albumu potpisani kao jedini članovi Van Gogha, već su čitav album gotovo sami odsvirali), bend ostaje na kursu koji je zacrtao početkom prošle decenije. Van Gogh i dalje sa dosta uspeha spajaju radiofoničnost i čvrstinu, uspevajući da postignu razmeru koja najviše prija mladim konzumenatima rocka željnim nešto tvrđeg zvuka ali još uvek nevičnim istraživanjima. Tu su energični komadi pevljivih power pop refrena („Osećam da ludim“, „Uvek ima neka razlika“, „Neumeren u svemu“), tu su himnične rokačine („Skačem - skači“, „Neumeren u svemu“) – kojima, treba li reći, manjka onakve energije kakvu su imale Van Goghove rock himne iz devedesetih – tu je trunčica elektronike („Prva i poslednja kap“, „Neumeren u svemu“, „Moj nemir i ja“), tu su, naposletku, etno elementi („Viline vode“, „Anđele moj brate“), na ovom albumu, valja priznati, sasvim diskretno i samim tim smislenije upotrebljeni no na Kolu. Đuletovi tekstovi, kojima, jasno, i dalje dominira ljubavna tematika, umnogome su banalni, a opet za klasu bolji od većine onoga što nam dolazi sa domaće pop rock scene (ako tako nešto još postoji, razume se), mada nije malo stupidarija koje su rezultat njegovih pokušaja da bude originalan i duhovit („Skačem – skači“, te „Uvek ima neka razlika“, koja donosi i stihove poput „To što pčela ima pruge / Ne znači da tigar je“ i „To što pauk plete mrežu / „Ne znači da ribar je“), ali ima, valja priznati, i stihova intrigantnih, kakav je slučaj sa makabrističnim tekstom za „Viline vode“. Neumeren u svemu, produkcijski besprekoran, sa pažljivo brušenim detaljima – a kako bi drugačije i moglo biti kada produkciju potpisuje Voja Aralica – donosi nekoliko za slušanje veoma prijatnih numera: već pomenute „Viline vode“, čijoj jezovitosti doprinosi zvuk violine i kastanjeta (koje je svirala multiinstrumentalistkinja Sonja Kalajić), te balada „Prva i poslednja kap“, koja umnogome podseća na ranije balade benda, U2-ovska „Previše za jednog, premalo za dvoje“ i završna, melodijski veoma lepa „Anđele, moj brate“, koja naslovom asocira na Popin „Kalenić“, ali je inspirisana „Borhesovim testamentom“. Sve u svemu, Neumeren u svemu je sasvim dobar srednjestrujaški album, a njegova vrednost raste ako imamo na umu da se pojavljuje na sceni na kojoj je mejnstrim rock u pravom smislu te reči na izdisaju, ali i da kvalitetom preteže nad njegovim prethodnikom, Lavirintom.

I ne bi tu nikakvih problema ni bilo (štono reče Milić Vukašinović) da na omotu albuma ne stoji ista ona firma koja je stajala na omotima albuma Svet je moj, Strast, Hodi i Opasan ples. To što Van Gogh nema ništa suvislo da saopšti ne bi bio toliki problem da nije reč o bendu koji je tokom devedesetih – opet, hteli mi to da priznamo ili ne – i te kako imao šta da kaže – pre par dana sam na nekoj od onih odvratnih radio stanica poput Radija S, koje tokom dvadeset godina svoga postojanja, pod parolom „Muzika koju Srbija najviše voli“, puštaju dvesta istih domaćih rock pesama, nekim čudom čuo „Manitua mi“; priznajem, mom mozgu je trebalo vremena da obradi informaciju da su bend koji izvodi tu pesmu i bend čiji sam novi album tih dana preslušavao ista grupa. No odmah sam se setio efektnog spota, što je u sećanje prizvalo i sjajne artističke spotove za „Mamu“, „Put“, „Zamisli“, „Klatno“ i „Neko te ima noćas“, pa, samim tim, i stihove koi su obeležili jedno vreme i u kojima se jedna generacija pronalazila. Ipak, Van Gogh su, ponajviše zahvaljujući umeću i neprepuštanju ničega slučaju, ušli u red bendova koji su doživeli dva zenita – artistički i komercijalni. Skloni smo da artističkim zenitom smatramo Opasan ples; ovaj drugi je, reklo bi se, predstavljalo Kolo, no hitični, mladoj publici svakako dopadljiv Neumeren u svemu navodi na pomisao da Van Gogh u drugi zenit možda još nisu dospeli.

Ocena: 2,9/5

Spisak pesama:

1. „Osećam da ludim“ – 4:06
2. „Uvek ima neka razlika“ – 3:06
3. „Prva i poslednja kap“ – 3:59
4. „Neumeren u svemu“ – 3:19
5. „Nešto vuče me dole“ – 3:54
6. „Viline vode“ – 4:22
7. „Moj nemir i ja“ – 3:25
8. „Skačem – skači“ – 3:31
9. „Previše za jednog, premalo za dvoje“ – 3:57
10. „Anđele, moj brate“ – 4:46

(Balkanrock.com, 10. januar 2014)

10 najboljih gostovanja muzičara u Simpsonovima

Kada su Simpsonovi pre više od četvrt veka stupili na male ekrane, svakako je malo ko mogao pomisliti da će postati najdugovečnija američka TV serija, a da će njeni junaci postati najpoznatija i najvoljenija porodica na svetu. Iza Simpsonovih danas su nebrojene nagrade, ogroman uticaj na popularnu kulturu (i kulturu uopšte), pa čak i na engleski jezik, i nasmejana lica stotina hiljada ljudi širom sveta.

Likovima u seriji svoje glasove pozajmila su brojna slavna imena iz sveta filma, muzike, televizije, sporta, književnosti, ali i nauke i politike, vrlo često glumeći sami sebe. Kako je serija odmicala i gubila na kreativnosti, duhovitosti, toplini, oštrini i realističnosti, tako su i gostovanja izgubila na funkcionalnosti i pretvorila se u gostovanja radi gostovanja, ali nikada nisu prestala da pobuđuju pažnju javnosti. Sting, Tom Jones, David Crosby, George Harrison, James Brown, James Taylor, Paul McCartney, Paul Anka, Peter Frampton, Cyndi Lauper, Kid Rock, Willie Nelson, Little Richard, "Weird Al" Yankovic, David Byrne, 50 Cent, Lionel Ritchie, Plácido Domingo, Ted Nugent, Lady Gaga, Tom Waits, Justin Bieber, te članovi Aerosmitha, Red Hot Chili Peppersa, Cypress Hilla, Smashing Pumpkinsa, Sonic Youtha, U2-a, Moody Bluesa, The B-52'sa, The Whoa, R.E.M.-a, Phisha, Blink-182-a, Los Lobosa, Metallice, The White Stripesa, Fall Out Boya i Sigur Rósa neke su od muzičkih zvezda koje su gostovale u seriji. Ovom prilikom nudimo vam listu (razume se, listu sasvim subjektivnu) deset najboljih gostovanja muzičara u Simpsonovima. Svakako, nije slučajno što je većina epizoda sa liste nastala pre kraja desete sezone, sa kojom se, po mišljenju većine kritičara, ali i publike, završilo zlatno doba Simpsonovih.

10. Mick Jagger, Keith Richards, Tom Petty, Elvis Costello, Brian Setzer i Lenny Kravitz („How I Spent My Strummer Vacation“, 14. sezona)

Da se ove i ovakve veličine nisu pojavile u drugoj epizodi četrnaeste sezone Simpsonovih, kada je pad kreativnosti, dakle i kvaliteta postao više nego očigledan, ona teško da bi se našla na ovoj listi. Pa ipak, iako epizoda o Homerovom boravku u „rokenrol kampu“ (inače poslednja epizoda Simpsonovih urađena tradicionalnom animacijom) zavređuje mesto u ovom tekstu pre svega zbog šest zvučnih imena, ona je ponudila nekoliko simpatičnih žaokica uperenih ka američkom poimanju rokenrola – Homer: „Biti rock zvezda podrazumeva piće, napijanje i opijanje!“, Apu: „I devojke sa dugim nogama koje umeju da upotrebe!“, Tom Petty: „Znači, vi želite samo plitkoumni rock za široke mase?“, Homer: „Tačno tako!“ – ali i samim gostima – kada Homer skine naočare Costellu, on poviče: „Moj imidž!“, a Jagger u jednom trenutku kaže Kravitzu: „Zar ne treba da nabudžiš prepone?“

9. Katy Perry („The Fight Before Christmas“, 22. sezona)

Gostovanje Perryeve u osmoj epizodi dvaesetdruge sezone Simpsonovih ulazi u red gostovanja radi gostovanja, koja su obeležila pozne sezone serije. Pa ipak, ono što ovo gostovanje čini naročito zanimljivim jesu činjenice da se ona u Simpsonovima pojavila i glasom i stasom, u poslednjem delu epizode koji predstavlja šarmantan omaž „Mapetima“, te da se pojavila u pripijenoj haljini koja ističe njene zanosne obline.

8. Randy Bachman i Frank Turner („Saddlesore Galactica“, 11. sezona)

Iako u vreme pojavljivanja trinaeste epiozde jedanaeste sezone Randy Bachman već devet godina nije bio član BTO-a (koji je tih godina, prirodno, nastupao samo pod inicijalima), u epizodi se pojavljuje kao član benda (mada su on i Frank Turner svoje govorne delove snimali odovojeno, budući da su u to vreme bili u prilično lošim odnosima). Nastup BTO-a na sprinfildskom vašaru povod je za šale na račun stadionskog rocka sedamdesetih, nesrećnog usuda benda sa samo jednim ili dva hita, te različitog poimanja onoga što rokenrol jeste i što bi trebalo da bude od strane različitih generacija. Tako će Bart pitati Homera: „Ko su ti prijatni stariji ljudi?“, na šta će Homer odgovoriti: „BTO! Kanadski odgovor na ELP! Njihov najveći hit je bio 'TCB'!“, a kada najave nove pesme, Homer će zahtevati da čuje „Takin' Care of Bussines“: „Bez priče, bez novih sranja, 'Takin Care of Bussines', odmah!“

7. Elton John („I'm With Cupid“, 10. sezona)

U četrnestoj epizodi desete sezone springfildski muževi zatvaraju Eltona Johna u kavez za prenos pasa, ubeđeni da ga je Apu, zbog čijih romantičnih gestova oni pred ženama ispadaju bednici, unajmio da peva Mandžuli. Elton John ipak uspeva da „progrize sebi put napolje“, da bi u romantičnom završetku epizode, kakvi su već u desetoj sezoni postali prilično retki,  održao koncert samo za Apua i Mandžulu, u staklenoj bašti na krovu Kviki Marta.

6. Spinal Tap („The Otto Show“, 3. sezona)

Michael McKean, Christopher Guest i stalni član glumačkog tima Simpsonovih Harry Shearer (direkstor Skiner, Kent Brokman, gospodin Berns, Smiters, Ned Flanders, prečasni Lavdžoj, doktor Hibert, Oto) pojavili su se u dvadesetdrugoj epizodi treće sezone kao likovi koje su tumačili u kvazidokumentarcu Ovo je Spinal Tap. Bart i Milhaus odlaze na nastup najpoznatijeg izmišljenog benda na svetu, „velikog u Bugarskoj, i onoj drugoj 'arskoj', Mađarskoj“, koncert koji se završava neredima, ali koji, kako to obično biva, u Bartu budi želju da postane rok muzičar.

5. Barry White („Whacking Day“, 4. sezona)

U dvadesetoj epizodi četvrte sezone Barry White je počasni gost na proslavi „Dana mlaćenja“, no napušta skup zgrožen kada sazna da je manifestacija kojoj prisustvuje posvećena mlaćenju zmija toljagama. Podjednako zgroženoj Lisi i Bartu White će svojim moćnim glasom, pevajući za ovu epizodu posebno snimljenu verziju pesme „Falling in Love Again (Can't Help It)“, pomoći da namame zmije u kuću i zaštite ih od razularene mase. White će u Simpsonovima ponovo gostovati već u davdesetdrugoj epizodi iste sezone.

4. Ringo Starr („Brush With Greatness“, 2. sezona)

U Simpsonovima su gostovali i Paul i George i Ringo, ali je Ringovo gostovanje u osamnaestoj epizodi druge sezone ostalo najupečatljivije, delom zato što je predstavljalo jedno od prvih gostovanja muzičkih zvezda u seriji, u njeno „doba nevinosti“, no ponajviše zato jer je epizoda u kojoj Ringo odgovarajući na pisma fanova stara četvrt veka otkriva svoj portret koji je Mardž naslikala skladno i šarmantno uklpoljena u priču.

3. Johny Cash („El Viaje Misterioso de Nuestro Jomer“, 8. sezona)

Cash je jedna od retkih muzičkih zvezda koja se u Simpsonovima nije pojavila glumeći samu sebe. Nakon što se u devetoj epizodi osme sezone najede „Quetzlzacatenango papričica, gajenih u dubinama drevne džungle od strane zatvorenika iz gvatemalskih ludnica“, Homer doživljava halucinaciju u kojoj sreće svog „duhovnog vodiča“, kojota kome glas pozajmljuje Cash. Teško je, zaista, zamisliti nekog drugog kako ovu ulogu igra bolje od country velikana.

2. Ramones („Rosebud“, 5. sezona)

„Želim samo da kažem da je ova gaža grozna!“

„Hej, turim ti ga, Springfilde!“

Ovim rečima svoj nastup na proslavi rođendana gospodina Bernsa počinje, kako ih najvljuje Smiters, „grupa mladih ljudi koji će svakako daleko stići“. Njihovo izvođenje pesme „Happy Birthday“, koju završavaju porukom: „Crkni, matoro kopile!“, uznemiruje gospodina Bernsa, koji izdaje naređenje da se, ni krivi ni dužni, ubiju – Rolling Stonesi. Marky Ramone će ovo gostovanje kasnije nazvati „vrhuncem karijere“ Ramonesa

1. Michael Jackson („Stark Raving Dad“, 3. sezona)

Michael Jackson je gostovao u prvoj epizodi treće sezone glumeći Leona Kompowskog, zidara iz Nju Džersija, koji isprva deluje kao da je veruje da je Michael Jackson, ali se na samom kraju epizode ispostavlja da se u tome pretvara jer to ljude oko njega čini srećnim. Scenario za ovu epizodu napisan je nakon što se Jackson, veliki fan serije, sam ponudio da gostuje u nekoj od epizoda. Ipak, pevačke deonice nije snimio Jackson, već Kipp Lennon, frontmen grupe Venice, a Jackson je potpisan kao „John Jay Smith“. (Autori serije bili su pravno obavezani da ne otkriju da je Jackson gostovao u seriji, iako je veliki deo publike i kritičara to shvatio. Jackson je, uz Dustina Hoffmana, jedini gost koji nije potpisan pravim imenom, i, nakon emitovanja ove epizode, autori su doneli odluku da svako ko pristane da gostuje u Simpsonovima mora pristati i da bude potpisan pravim imenom.) Ova epizoda nalazi se na prvom mestu ove liste ne samo zbog monthypythonovskog pojavljivanja Michaela Jacksona u ulozi čoveka koji glumi da veruje da je Michael Jackson, već zbog njegovog doprinosa urnebesnom humoru i toplini kojima je, kako je serija odmicala, odisalo sve manje epizoda.

Balkanrock.com (9. januar 2014)

Rockumentarnica: Uporno dozivanje anđela: Priče o Bori i Ribljoj Čorbi (2013)

Kada je četvorodelni dokumentarac Slobodana Simojlovića o liku i delu Bore Đorđevića i istorijatu Riblje Čorbe najavljen uz dosta pompe, nisam se nadao nečemu višem od činjenica poznatih i vrapcima na grani kao osnovi za hvalospeve. No Uporno dozivanje anđela me je, priznajem, više nego prijatno iznenadilo.

Valja odmah reći: dokumentarna serija Uporno dozivanje anđela: Priče o Bori i Ribljoj Čorbi, sačinjena od četiri pedesetpetominutne epizode, snimljena u produkciji Radio Televizije Srbije povodom 35 godina od osnivanja benda i objavljivanja „Lutke sa naslovne strane“, predstavlja verovatno najbolje dokumentarno ostvarenje kada je o Čorbi reč. Za to su detalji iz istorije benda ponajmanje zaslužni – priče o prvom sastanku u kafani „Šumatovac“ i odabiranju imena „Riblja Čorba“, Bajaginom dolasku u bend, legendarnom koncertu na Tašmajdanu, saradnji sa Johnom McCoyem, reakcijama koje su Borini stihovi izazivali u javnosti, pokušajima cenzure, pogibiji četrnaestogodišnje Željke Marković na koncertu u zagrebačkoj Ledenoj dvorani, veličanstvenim comebackom sa Istinom, gostovanjem Eddya Granta na „Amsterdamu“ dobro su poznate (mada možda ne i najširoj publici, kojoj je serija, samim tim što se emituje na nacionalnoj televiziji, i namenjena). Zato je druga epizoda, koja nosi naslov „Najlepše godine Riblje Čorbe“ i koja se bavi periodom od Bajaginog dolaska u bend do Muzičara koji piju, možda paradoksalno, najmanje zanimljiva (mada nije bez dosad nepoznatih činjenica i anegdota, u koje pre svega pruža uvid pre svega intervju sa Borinom nekadašnjom verenicom Majom Jovanović). Sa faktografske (no ne samo sa faktografske) strane znatno je zanimljivija epizoda, „Kad je bio samo Bora“ , koja se bavi Borinim muzičkim počecima u čačanskim Hermelinima, te prvim uspesima sa grupom Zajedno i karijerom u Suncokretu i Ranom Mrazu. Intervjui sa Pecom Popovićem i beskrajno simpatičnim nekadašnjim članovima Hermelina, Prvoslavom Savićem, Borkom Ilićem i Acom Dimitrijevićem, praćeni arhivskim snimcima Čačka iz šezdesetih godina prošlog veka i Gitarijade na Beogradskom sajmu, osvetljavaju prve Borine muzičke korake, ali ih i na vrlo živopisan način smeštaju u određeni kulturni i istorijski kontekst. Ovi minuti Upornog dozivanja anđela predstavljaju potencijalnu građu za istoriju početaka jugoslovenskog rokenrola i njegovog „doba nevinosti“ („To se dobro sećam, kad je Boro rek'o: 'Ima neko sranje, bre, u Češkoj, u Pragu, ovo-ono', ma ne, nas to uopšte nije interesovalo!“, kaže Savić, „Ma samo muzika, muzika je bila u prvom planu!“). Arhivski snimci grupe Zajedno i intervjui sa Marinom Nikolić i Ivanom Kačunković, nekadašnjim članicama grupe, te snimci sa proba za beogradsku postavku Isusa Hrista Superstara osvetljavaju dosad najmanje obrađivan period Borine karijere (ne računajući, naravno, početke u čačanskim srednjoškolskim bendovima), a naročito zanimljiv detalj predstavlja kratka izjava koju je Bora dao kao jedan od glumaca u mjuziklu; naime, snimak na kome mladi Bora pomalo stidljivo govori o želji za afirmacijom predstavlja njegov prvi video intervju.

Svakako, sve to ne znači da su minuti posvećeni karijeri Riblje Čorbe nezanimljivi. Dobar izbor sagovornika – uz Boru, Mišu, Vicka (koji je ovom prilikom dao jedan od njegovih najboljih intervjua), Džindžera, Bajagu, Čuturu i mladog Nikolu Zorića, te već pomenute članove Hermelina i grupe Zajedno i Pecu Popoviću, u seriji se pojavljuju i Jugoslav Vlahović, Snežana Jandrlić, Gorica Popović, Kornelije Kovač, Goran Bregović, Arsen Dedić, John McCoy (kome je ovo, ako se ne varam, prvi intervju u kameru o Ribljoj Čorbi), Ratko Adamović, Adam Puslojić – te prepliatnje priča o menjanju vetrova na jugoslovenskoj muzičkoj seni, cenzuri, turnejama sa hronologijom Riblje Čorbe izdvajaju Uporno dozivanje anđela od sličnih ostvarenja.  Lična nota koju je Simojlović dao seriji pričama o detinjstvu u socijalističkoj Jugoslaviji, prvim susretom sa pesmama Riblje Čorbe, vremenima kada je Riblju Čorbu vatreno voleo i kada je ljubav bledela, te ponovnom interesovanju za Riblju Čorbu koju je u njemu probudilo oduševljenje njegovih sinova pesmama grupe predstavlja naročit kvalitet serije. Podela uloge naratora vešto je izvedena: dok je Simojlović govorio o ličnim asocijacijama i emocijama, iznošenje biografskih i drugih podataka povereno je prepoznatljivom glasu Žarka Obračevića.

No najveći kvalitet ove serije predstavlja činjenica da ona nije sačinjena od pukih hvalospeva; Simojlović se, naime, hrabro uhvatio u koštac sa neprijatnim temama. Pad kvaliteta nakon Istine, problemi sa alkoholom (intervjui sa Borinim kafanskim prijateljima ulaze u najzanimljvije i najživopisnije delove serije), kontroverzni istupi u jeku rata – „Kada je krenuo silovito, to je bio jedan evropski duh, svetski duh protesta jednog Boba Dilena. E, čemu sad silaziti u ovaj provincijski kokošinjac koji nas sviju ponižava?“, pita se književnik Ratko Adamović – te Borina, kako kaže Arsen, „disidentska potreba“ da „i kada je bio enormno prihvaćen ima geslu odvojenosti“, potreba koja je Boru od pesnika i „glasnogovornika naroda“ pretvorila u komedijaša, nisu zaobiđeni. Činjenica da je Simojlić progovorio o temama koje su autori sličnih ostvarenja redovno zaobilazili ono je što stavlja Uporno dozivanje anđela daleko iznad drugih dokumentarnih, što pisanih što vizuelnih uradaka o Čorbi.

Pa ipak, Uporno dozivanje anđela nije bez nedostataka. Mogao je Jugoslav Vlahović, kao neko ko je oblikovanjem vizuelnih aspekata Čorbinlih albuma značajno uticao na njihovu umetničku koncepciju dobiti znatno više prostora; mogao je nešto prostora dobiti i Ivan Milosavljević Džule kao pesnik u čijem je delu uticaj Borinih stihova verovatno najizraženiji; mogao je o Čorbi govoriti i neko iz naraštaja muzičara koji su za njom došli (mada je pitanje ko bi se od njih, osim možda Neleta Karajlića, usudio da svoj status poljulja govoreći o bendu koji je popularno pljuvati); mogao se, naposletku, u seriji pojaviti neko od mlađih muzičkih kritičara, neko blizak epicentru dešavanja na rock sceni tokom poslednjih trinaest godina, neko ko bi rekao da je Riblja Čorba odavno izgubila uporište na srpskoj rock sceni zakoračivši „na glibave puteve srpske estrade“ (Nenad Pejović), da su Borini stihovi bar od Nojeve barke „banalna, do vulgarnosti trivijalizovana lirika“ (Uroš Smiljanić) i da mlada „vatrena publika“ o kojoj govori Gane Pecikoza nije sačinjena toliko od zaljubljenika u rokenrol koliko od klinaca kojima je Riblja Čorba prvi i najčešće i poslednji dodir sa rokenrolom, koji „Srbin je lud“ shvataju kao pohvalu ludosti a „Pogledaj dom svoj, anđele“ kao pesmu o „istorijskim nepravdama“ počinjenim nad srpskim narodom (kako je, uostalom, i sam Bora izgleda shvata pod stare dane), te lutkica koje ne bi imale ništa protiv da se nađu na naslovnim stranama, i da se „Lutka“, eto, peva baš njima, a koji će provod nakon Čorbinog koncerta nastaviti uz najnovije hitove Grand produkcije. Ipak, nedostatak ovakve persoektive Simojloviću nije zameriti – on, ako mu sve navedeno i jeste poznato (a vrlo je verovatno da nije, pošto, kako sam priznaje, od početka devedestih uglavnom nije pratio šta se dešava sa Čorbom) pripada generaciji koja je nedostatak kvaliteta u poslednjih petnaestak godina (najmanje) Čorbi sklona da oprosti. Uostalom, sam pokušaj da se fenomenu zvanom Riblja Čorba pristupi objektivno je, kako smo već rekli, za svaku pohvalu, a završetak poslednje epizode, iako naginje ka verovanju da je sve to narod odavno pozlatio, nije apsolutno pozitivno intoniran – misao da će konačni sud o Borinom liku i delu ipak dati vreme kao da ostaje da visi u vazduhu. Simojlović priču ne zatvara. Iz izjava Borinih saradnika i prijatelja moguće je kao zajedničku nit izdvojiti samo ono što je Dragan Ilić nedavno primetio, govoreći baš o Upornom dozivanju anđela: „Bora je proživeo i preživeo sve svoje zablude, kompromise, tragedije i veličanstvene trenutke. Nema foliranja. Zato, čak i kada se ne slažete sa njim – vi mu verujete da misli ono što govori, a to je danas retka osobina“.

Svakako nije slučajno što je završnu reč, koja se mirne duše mogla naći na početku prve epizode kao moto ove sjajne dokumentarne serije, dao baš Peca Popović, čovek koji je u suštinu vazda umeo pronikuti bolje i saopštiti je lepše no drugi: „Mi imamo problem što dolazimo iz ambijenta gde smo uvek mislili srcem a ne glavom. E, Bora je žrtva toga što je mnogo često u životu mislio srcem [...] Bora od toga nema ništa. Osim što ima ljubav jedne generacije, nerazumevanje druge generacije, jedni ga smatraju za izdajnika, jedni ga smatraju za onoga koji je rasprodao ideale Riblje Čorbe sa početka, neki ga smatraju za najgoru vrstu šoviniste, neki u njemu prepoznaju lepotu iskrenog nacionaliste, neki u njemu prepoznaju nepobeđenog pesnika, neki u njemu vide alkoholičara koji može još petnaest rundi da se takmiči sa svakim...“

Ocena: 4/5

Prvo prikazivanje: Oktobar 2013.

Scenario i režija: Slobodan Simojlović

Dužina trajanja: 55 min. (epizoda)

(Balkanrock.com, 6. decembar 2013)

Zele Lipovača (Divlje Jagode): „Pjesme moraju imati ‘nešto’ da bi pronašle put do publike“

Uoči objavljivanja jedanaestog studijskog ostvarenja Divljih Jagoda, razgovarali smo sa gitaristom i vođom benda, Zeletom Lipovačom, o novom albumu, počecima Divljih Jagoda, jugoslovenskoj hard i heavy sceni, saradnjom sa Mirzinim Jatom i Bombarderom…

BR: Izlazak novog studijskog albuma Divljih Jagoda, Biodinamička ljubav, očekuje se za koji dan. Šta možemo da očekujemo od predstojećeg albuma?

Zele: Kad malo bolje razmislim, ja u prošlosti od nijednog albuma nisam ništa posebno očekivao, a kako sad stoje stvari, mislim da se ništa promijenilo nije. Meni je uvijek bilo jako važno da dam svoj maksimum i da osim mene i publika bude zadovoljna. Logika stvari je da pjesme moraju imati „nešto“ da bi pronašle put do publike, jer bez toga sve skupa nema smisla. Svi dosadašnji albumi su imali manje ili više uspjeha i ako se računa da sam skoro na svakom uspio napraviti barem po jedan ili više hitova, onda nema razloga da to ne bude i sa Biodinamičkom ljubavi.

BR: Poslednje studijsko izdanje Divljih Jagoda, Od neba do neba, objavljeno je pre tačno jednu deceniju, 2003. godine. Bend je u međuvremenu dosta svirao, objavio nekoliko kompilacija, box set, ali ipak se nameće pitanje – zašto ovolika pauza?

Zele: Kako vjerujem da ništa nije slučajno, onda je sigurno da i ova duga pauza mora imati neko razumno objašnjenje i da je to prirodan slijed događaja u mom mikrosvijetu. Ja jednostavno nisam od onih koji snimaju samo zato što će im to donijeti neku korist, niti sam od onih koji snimaju samo zato što nakon svakog albuma slijedi novi, u što kraćem roku. Broj albuma nije toliko važan koliko je važno da su pjesme, koje se nalaze na tim albumima, ostavile traga i tjeraju nas da ih uvijek iznova slušamo, jer smo se, slušajući ih, osjećali dobro.

BR: Kakav je zvuk novog albuma? Singl „Ne, nisam ja“ je neke naveo na pomisao da će novi album predstavljati mekšu stranu Jagoda, da će podsećati na Labude, kad rata ne bude, a zatim je usledio ponovo snimljen „Đavolji grad“, pa opet nešto baladičnija „Kad te netko spomene“...

Zele: Singlovi „Ne, nisam ja“, „Samo da znaš“, „Đavolji grad“ i „Kad te netko spomene“ su redom, jedan za drugim, najavljivali novi album Biodinamička ljubav, koji će se ovih dana pojaviti u prodaji na prostorima zapadnog Balkana i šire, u izdanju Croatia Records. Nema nikakve potrebe da objašnjavam svoje „remek djelo“. Jednostavno, treba odvojiti 41 minutu i 23 sekunde i preslušati album. Nakon toga, nema razloga da bilo kome ne bude kristalno jasno šta je autor htio reći. Biodinamička ljubav, kao što sam naziv kaže, je album organskih ljubavnih pjesama u potpunom skladu sa prirodom i mislim da je to, u svakom smislu, ono što je publika od mene očekivala.

BR: Novi pevač Jagoda, Livio Berak, dolazi iz blues miljea. Da li je novi album Jagoda možda pomalo bluesiran?

Zele: Što se tiče Livia, on je to što se može čuti na novom albumu. Vjerujem da to nije njegov maksimum, jer je ovo prvi ozbiljan projekt u kojem je bio involviran. Nije sve išlo glatko kad je vokal u pitanju, ali smo zahvaljujući obostranom strpljenju i stvarno napornom radu, postigli sve ono što sam ja od Livia očekivao. Album je sve drugo samo ne, kako ti kažeš, „bluesiran“. Ipak, na albumu se nalazi jedan pravi blues, što je već dugo moja želja. Pjesma nosi naziv „Srce ne laže“ i kao gost na albumu pjeva je široj publici nepoznat Osječanin Vladimir Kmoniček.

BR: Mnogi Vam zameraju što još od Konja ne uspevate da održite kontinuitet kada je reč o pevačima...

Zele: Ima na desetine drugih bendova koji imaju taj kontinuitet, ali nemaju dva poštena takta jedne pjesme i takvo razmišljanje je čisti stereotip. Po toj logici Santana bi bio neuspješan, a Madonni bi mogli zamjerati to što nema duet sa jednim od Halida.

BR: Voleo bih da se malo vratimo u prošlost i popričamo o počecima Divljih Jagoda i istorijatu teškog zvuka na ovim postorima. Kada su se Divlje Jagode pojavile na sceni, bile su deo jedne generacije hard rock bendova – uz Atomsko Sklonište, Vatreni Poljubac, Riblju Čorbu – za koju mnogi smatraju da nije slučajno što su se pojavili u isto vreme (ili nešto ranije) kada i bendovi poput Motörheada, Saxona i Iron Maidena...

Zele: Moje odrastanje i sve što sam kao klinac upijao tih godina imalo je veze sa kulturom Zapada, a posebno kad je u pitanju gitara i bavljenje muzikom, tako da je bilo logično da sam malo kasnije napravio Jagode po uzoru na neke svjetske rock grupe i gitariste koji su me inspirisali. Vjerujem da je slična klima bila kod većine bendova sa Balkana koji su pokušavali sebe definirati kroz neki čvršći zvuk.

BR: Zvuk Divljih Jagoda bio je, kao i zvuk ostalih pomenutih bendova, uglavnom prečišćen od progresive koja je kod nas dominirala sve do kraja 70-ih, ali se u prvim radovima Divljih Jagoda oseća bliskost sa domaćom progresivom – tu je nešto simfoničniji zvuk, tu je obrada narodne „Moj dilbere“... Koliko su, ako su uopšte, jugoslovenski progressive rock bendovi sa kraja 60-ih i početka 70-ih uticali na Vas?

Zele: Svaki početak je pomalo lutanje i traženje onog po čemu ćeš biti prepoznat. S druge strane, koliko god sam ja bio inficiran bendovima i gitaristima sa Zapada, ne mogu reći da nije bilo dodirnih tačaka sa Balkanom i utjecaja na moje sviranje, ali i autorski rad kada su u pitanju prvi singlovi i donekle prvi album. Tu prvenstveno mislim na Dragi Jelića i YU Grupu. Jedini album koji sam ikada kupio, a da je imao veze sa Balkanom, bio je prvi album YU Grupe.

BR: Mnogo se tokom poslednjih desetak godina diskutovalo o počecima heavy metala na globalnom nivou, pa i mi možemo postaviti pitanje: Kada je, sa kojim izvođačem počeo heavy metal u Jugoslaviji?

Zele: Za nekog tko je vjerojatno bio najgori đak u srednjoj školi trebalo bi malo lakše pitanje. Iskreno nemam pojma. Ali jedno je sigurno, uspješnog benda u tom žanru nije bilo.

BR: Kao pioniri heavy metala u pravom smislu te reči mnogi u Srbiji označavaju grupu Gordi koju je predvodio Zlatko Manojlović. Sećate li se Gordih?

Zele: Naravno da se sjećam benda, a i Zlatka, sa kojim sam se u to vrijeme često viđao. Mislim da smo u više navrata nastupali na nekim zajedničkim koncertima. Ja sam se uvijek oduševljavao bendovima koji su svirali kao trio, a to su upravo bili Gordi. Iako je Zlatko bio i ostao izuzetan gitarista, po meni, neki veći uspjeh te grupe nije se desio, isključivo zbog nedostatka singlova, odnosno pjesama koje bi mogle dobiti etiketu hita.

BR: Kako danas ocenjujete jugoslovensku heavy metal scenu? Da li je ona uopšte postojala ili je samo bilo reči o izolovanim bendovima?

Zele: Pod uvjetom da je takva scena postojala i da je bilo dobrih bendova, bilo bi nerealno za očekivati da se desio neki veći uspjeh u agrarnoj zemlji kakva je bila Jugoslavija.

BR: Heavy metal je tokom osamdesetih godina u svetu doživeo veliku mejnstrim popularnost, ali su u prvu jugoslovensku rock ligu od heavy metal bendova dospele samo Divlje Jagode. Kako tumačite to što heavy metal na ovim prostorima tokom osamdesetih nije doživeo veliku mejnstrim popularnost?

Zele: Jedan od vodećih ljudi u EMI davno je izjavio da milijunski tiraži njihovih najvećih zvijezda kao i cijeli njihov biznis isključivo ovisi o malom broju velikih autora. Što znači, ako nema dobrih pjesama i ako nema singlova, nema ni prodaje, odnosno nema ni popularnosti. Nikada se nije desilo da jedan bend ili pjevač napravi značajniji uspjeh, a da nije bilo barem jedne hit pjesme. Mišljenja sam da ključ uspjeha, kako na Zapadu tako i na Balkanu, definitivno leži u autoru, odnosno u pjesmama. Međutim, kako je uspjeh kompleksna stvar, onda su naravno i svi drugi faktori važni. Ako se vratimo na ex-YU i realnoj činjenici da nije bilo „velikih pjesama“ i tome dodamo činjenicu da takva scena apsolutno nije bila kompatibilna sa prostorom na kojem je egzistirala, onda je potpuno jasno zašto su Divlje Јagode to što jesu.

BR: Moram da Vas pitam: šta mislite o radu grupe Kerber? Kako ih se sećate iz 80-ih, kada su Divlje Jagode i Kerber bili najpopurlariniji „teški“ bendovi u Jugoslaviji?

Zele: Postoje neki ljudi kojih se uvijek sjećate i kojima se iskreno veselite da ih vidite ponovo, a to je upravo Gale, vokal u grupi Kerber. Nekad davno bilo je druženja i zajedničkih koncerata, ali od tada iskreno ne znam puno o bendu niti znam šta se događalo svih ovih godina.

Da li ste ikada zažalili što niste prihvatili poziv da svirate u Whitesnakeu?

Zele: Jednostavno nisam htio biti seronja i ostaviti bend koji sam doveo do Londona. Vjerujem da ništa nije slučajno i da je moja odluka bila potpuno ispravna.

BR: Oduvek me je zanimalo: koliko je primeraka albuma Wild Strawberries prodato u inostranstvu? Raspolažete li nekim podacima?

Zele: To pitanje bi definitivno nekom drugom trebalo postaviti. (smeh)

BR: Malo je poznato da ste vi autor velikog hita „Apsolutno tvoj“ disco grupe Mirzino Јato...

Zele: Mene publika uglavnom doživljava kao gitaristu, a tek onda kao autora i to uglavnom vezano za Divlje Jagode i, što se mene tiče, ja sam više od zadovoljnog. Velika većina ipak ne zna da sam ja kao autor i producent, radeći za druge, snimio 15 albuma i prodao milijune kopija. Pjesma „Apsolutno tvoj“ spada u vjerojatno najprodavanije i najvrćenije singlove od osamdesetih do danas. Honorar od te pjesme bio je dovoljan da se kupi malo veći stan. (smeh)

BR: Malo je poznato i da ste pomogli kultnom thrash metal bendu Bombarder u njihovim prvim koracima...

Zele: Meni su u sjećanju ostala druženja iz Doma Mladih, gdje je, kao i većina svirača iz Sarajeva, dolazio i Nešo Bombarder. Beskrajno duhovit, drag i vjerojatno jedini koji se obogatio od thrash metala… (smeh) Ne mislim da sam nešto bitno pomogao, ali sam barem pokušao. Sjećam se jedne izjave u intervjuu neke davne godine – Pita voditelj Nešu gdje nalazi inspiraciju za svoje sotonističke tekstove, a Nešo odgovara: „U mesnici Majmunović!“ To je mesnica koja se prije rata nalazila na Grbavici.

BR: Koliko pratite aktuelnu regionalnu scenu i postoji li neki mladi bend koji Vam je privukao pažnju?

Zele: Definitivno Santos Brothers.

BR: Čini se da svi vole muzičke liste – kako bi izgledala Vaša lista petorice najboljih gitarista sa ovih prostora, kao lista jednog od jugoslovenskih „gitarskih heroja“?

Zele: Ako ne moram, ja ipak ne bih pravio takvu listu, to ću prepustiti drugima.

(Balkanrock.com, 16. decembar 2013)

Tom Keifer – The Way Life Goes (2013)

Izdavač: Merovee Records

Datum izdavanja: 30.4.2013.

Producent: Chuck Turner, Tom Keifer, Savannah Keifer

Dužina trajanja: 51:32

Žanr: Rock, blues rock, hard rock

Grupa Cinderella predstavljala je jednu od najzanimljivijih (i najznačajnijih) pojava na američkoj glam metal sceni: za razliku od pionira scene – Quiet Riota, Dokkena, Mötley Crüea, Twisted Sistera i Ratta – na koje se prelilo dosta energije i kreativnosti njihovih NWOBHM kolega, i koji su tokom inicijalnih godina svoje karijere doista svirali heavy metal, Cinderella je pripadala drugom talasu glamera, znatno više inspirisanom radovima Kissa i Aerosmitha no Black Sabbatha i Judas Priesta.

No članovi Cinderelle svoje su uzore pronašli na trećoj strani – albume Night Songs i Long Cold Winter obeležio je ledzeppelinski i AC/DC-evski bluesirani hard rock nabijen teškometalnom energijom. Sa albumom Heartbreak Station postalo je jasno da su na članove benda ogroman uticaj imali i Rolling Stonesi, no ovaj album nije mogao spasti Cinderellu od sudbine njihove glam metal sabraće. Vreme od objavljivanja njihovog poslednjeg albuma, Still Climbing, do danas Cinderella, u začuđujuće stabilnoj postavi, provela je svirajući više u Americi a manje u ostatku sveta, redovno objavljujući žive albume (od nečega se mora živeti) i ne dajući naznaka da će snimiti novo studijsko izdanje. Zato je vest o solo prvencu frontmena benda, Toma Keifera, izazavala iznenađenje među Cinderellinim fanovima: od poslednjeg studijskog izdanja benda prošlo je gotovo dve decenije, a logo Cinderelle na omotu znatno lakše bi prodao album no ime Toma Keifera na istom mestu – ako imamo na umu i da je Keifer bio glavni autor u Cinderelli, jasno nam je da su se pesme sa The Way Life Goes komotno mogle naći na petom studijskom izdanju benda. Novac, dakle, nije odigrao presudnu ulogu, i Keiferova odluka da objavi solo album umesto novog albuma Cinderelle zavređuje poštovanje.

A jedan od razloga što ovaj album nije snimljen i objavljen pod firmom „Cinderella“ mogao bi biti i taj što dobar broj fanova benda čine tvrdoglavi nostalgičari koji očekuju novi Night Songs ili Long Cold Winter, dok Keifera zanimaju (i) nešto mekši zvuk i ozbiljnije teme – na stranu činjenica da pevanje njegovim karakterističnim vrišteće-hrapavim glasom za Keifera, koji je tokom dobrog dela devedsetih bolovao od pareze glasnih žica, danas svakako predstavlja veliki napor. Tako je nešto od vokalnog stila koje je negovao u vreme najveće slave Cinderelle moguće čuti tek u refrenima bržih pesama sa The Way Life Goes, koje, opet, ne čine ni polovinu materijala na albumu. Keiferov vrisak na početku uvodne „Solid Ground“, dakle, daje lažan nagoveštaj, no sama pesma umnogome otkriva šta možete očekivati od bržih pesama sa albuma: energičan, nebrušeni hard rock prošaran bluesom – na albumu nema sintetičkih boja, umnogome karakterističnih za žanr u kome je Keifer stekao slavu (mada ne i za radove njegovog benda); instrumenti poput usne harmonike i orgulja, karakterističniji za rane faze hard rocka, jasno otkrivaju da Keiferovo srce kuca znatno više u ritmu šezdesetih i sedamdesetih no osamdesetih. To nikako ne znači da The Way Life Goes možemo nazvati anahronim, naprotiv – upravo brži komadi, „Solid Ground“, „It's Not Enough“, „Mood Elevator“, te „Cold Day In Hell“, uz „Ain't That A Bitch“ glavni favorit autora teksta kada je o ovom albumu reč, nose uspešan spoj tradicionalnog i modernog, kako u aranžmanima i produkciji, tako i u melodiji. Jedina pesma koja unekoliko podseća (pre svega napevom „na-na-na-na-na“) na rane radove Keiferovog matičnog benda je završna „Babylon“, no ako imamo u vidu tematiku pesme postaje nam jasno da je ovakva forma proračuta sa ciljem stvaranja određene atmosfere, dok uvođenjem saksofona u pesmu postaje oneobičena.

Ni balade sa The Way Life Goes – „A Different Light“, „Thick & Thin“, „You Showed Me“, te prekrasne „Ask Me Yesterday“ i vedri folk rock „The Flower Song“ – ne podsećaju odviše na Keiferove stare radove. Nema u njima pompeznosti Cinderellinih power balada; balade sa ovog albuma su, iako se gdegde mogu čuti gudači, umnogome svedene – u njima dominiraju akustična gitara i klavir – i intimne. I upravo balade, uz naslovnu numeru i pomalo makabristični komad „Welcome To My Mind“, ostavljaju utisak da je The Way Life Goes album duboko iskren i ličan. Još od Heartbreak Station bilo je jasno da Keifer nije tek običan blazirani „kosoš“, no The Way Life Goes ostavlja utisak i da je to što svetla velikih reflektora više nisu uperena u njega možda probudilo ono najkreativnije u njegovom biću. Jasno, lepo je biti na vrhu, no tu još niko nije proveo čitav vek, „Aint that the way life goes?“, pita se Keifer u naslovnoj numeri. „Svakako da jeste, i sad, šta je tu je, i ovim sam sasvim zadovoljan“, kao da veli Keifer, koji se odlično snalazi u ulozi kantautora.

Ocena: 4,1/5

Spisak pesama:

1. „Solid Ground“ – 4:06

2. „A Different Light“ – 3:55

3. „It's Not Enough“ – 3:03

4. „Cold Day In Hell“ – 3:40

5. „Thick And Thin“ – 3:42

6. „Ask Me Yesterday“ – 3:54

7. „Fools Paradise“ – 3:23

8. „The Flower Song“ – 4:09

9. „Mood Elevator“ – 3:34

10. „Welcome To My Mind“ – 3:23

11. „You Showed Me“ – 4:19

12. „Ain't That A Bitch“ – 3:07

13. „The Way Life Goes“ – 3:43

14. „Babylon“ – 3:34

(Balkanrock.com, 23. novembar 2013)

Zabranjeno Pušenje - Radovi na cesti (2013)

Izdavač: Samostalno izdanje

Datum izdavanja: 10. 10. 2013.

Producent: Toni Lović, Sejo Sexon

Dužina trajanja: 45:00

Žanr: Rock, world music

Da je izdavaštvo kakvim smo ga do pre desetak godina poznavali umrlo govori i činjenica da se na postavljanje albuma za besplatan download odlučio i jedan sastav sa vrha rock scene rahmetli Jugoslavije. Jubilarni deseti studijski album Zabranjenog Pušenja („šesti studijski album Sejovog Pušenja!“, reći će neki, doduše sve malobrojniji) postao je dostupan za besplatno preuzimanje sa zvaničnog sajta benda (www.zabranjeno-pusenje.com) 10. oktobra u 10 časova.

Trademark zvuk Pušenja – srednjestrujaški gitarski rock sa etno i world music (izvrsna manuchaovska „Tri kile, tri godine“, te orijentalnim zvucima bojena „Egzotične ljepotice istoka“) elementima (za koje je ponajviše zaslužna violina sjajnog Roberta Boldižara), na momente garažne žestine – dominira albumom. Satirično pero Seja Sexona nije nimalo otupelo, on je i dalje majstor priče o malom čoveku u mutnim vremenima („Tri kile, tri godine“, „Lav“, „Egzotične ljepotice istoka“), a u energičnim pesmama „U tvoje ime“ i „Neprijatelj“ na maestralan način se pozabavio temom jedne sorte budala – za budale, štono se kaže, kao ni za pečurke, nema semena, no za ovu naročitu sortu je ovaj deo sveta posebno plodan – koje je, poslednjih godina, sve više na ovim prostorima:

„Forsiramo diktatore, napadamo vojne baze

Citiramo svete knjige, treniramo kamikaze

Rado ćemo izdajice razapeti na stub strama

Progutaće crna zemlja svakoga ko nije s nama

Ponajviše od vremena ja prosjedim ispred kuće

U gradu je gej parada i vehabije i tuče

Vani šeta lijepi đavo, al' mu niko ne zna ime

Djeca šute i ja šutim i svi bojimo se zime“

(„U tvoje ime“)

„Kratak je put, braćo

Od sunčanih dana do otvorenih rana

Kratak je put, braćo

Od ruke na ramenu do grada u plamenu

Kratak je put, braćo

Od oca nacije do mobilizacije

Kratak je put od čuvara rodne grude

Do 'Cijenjeni haaški sude... '“

(„Neprijatelj“)

Sejo više vidi no oni pod brdom – mlađi izvođači, koji svoje pero nisu vežbali u vremenima kada je satira mogla biti opasna rabota i koji se nisu nagledali svega čega on jeste – te je u stanju da napravi odmak od opštih mesta – lopova iz fotelje, pedofila u mantijama, kriminalaca i starleta, turbo folka i rijaliti programa – i sa puno uspeha ukaže na zlo koje čeka tu, iza ugla. Razume se, to ne znači da na novom albumu Pušenja nema i tih opštih tema, ali su one obrađene sa puno duha – „Teško je reći vlastitoj djeci / kad pitaju gdje su Gormiti i keksi“ („Tri kile, tri godine“); „Perfektna tetovaža, džepovi puni šarenih laža / Zgužvana kravata i iPhoni od  zlata“ („Mafija“) – i duhovitosti, u kojoj je ostalo dosta novoprimitivističkog. Ukratko, Sejo na Radovima na cesti potvrđuje status jednog od najvećih rock liričara ovih prostora.

Uprkos mračnim temama, Radovi na cesti su, ne možemo se oteti tom utisku, poprilično optimističniji od njihovih prethodnika, kako muzički, tako i tematski – „Ti voliš sapunice“, „Kafana kod Keke“, „Klasa optimist“, te duhovita balada „Reci 'da' svemu“.  Činjenica da je „Klasa optimist“ finalna na zvaničnom delu albuma (poslednja pesma na albumu, „Neprijatelj“, označena je kao bonus numera), čitavi Radovi na cesti dobijaju izrazito vedar ton. (Razume se, percepcija bi mogla biti znatno drugačija ako kao početak i kraj celine posmatramo uvodnu „U tvoje ime“ i „Neprijatelja“.) Svojevrsnom vedrinom odiše i emotivna balada „Boško i Admira“, koja počinje ritmom marša i stihovima o zemlji u kojoj je „nešto prekrilo vrijeme“ pa „nešto ljudi zaboraviše“, a završava se prekrasnim prepletima gitare i violine, vedrinom koja dolazi od podsećanja da su srca dva „stavila ljubav ispred zastava“. Ova balada muzički, te tihom setom i pričom o ljubavi uništenoj ratom umnogome posdeća na „Lijepu Almu“, no poređenje koje se nameće je ono između „Boška i Admire“ i pesme o ljubavi između Milana i Fazile, poređenje koje baš i nije red praviti, ne samo zato što je je priča o Milanu i Fazili izmišljena. No ako pesmu „Boško i Admira“ ipak rešimo da uporedimo sa pesmom „Ljubav udari često tamo gdje ne treba“, biće jasno da pva nema poetske lepote, ali ni, što je mnogo važnije, emotivnog naboja kao potonja. I upravo je taj emotivni naboj ono po čemu se albumi (sad već valja naglasiti:) Sexonovog Pušenja – uključujući i Radove na cesti – ne mogu meriti sa albumom Ja nisam odavle – mada bi se ne samo mogla meriti, veći bi ga i prestigla kompilacija na kojoj bi se našle „Fildžan viška“, „Možeš imat' moje tijelo“, „Yugo 45“, „Lijepa Alma“, „Počasna salva“, „Nema više“, „Dobro dvorište“, „Domovina“, „U gradu gdje nisam rođen“ i ine pesme slične tematike, te potresna „Kad procvatu behari“ snimljena sa Arabeskama.

A pominjanje albuma Ja nisam odavde nas navodi da se setimo onoga što odavno priželjkujemo. Eto, u narednoj godini Das Ist Walter proslaviće trideseti rođendan, a takvi su jubileji, kao što znamo, dobre prilike za pomirenja. Tjah, pusi snovi. Sejo Sexon je danas legitimni naslednik Waltera, Sabaha sa šejtanom, Zemlje Safari i Malih priča o velikoj ljubavi ne samo zbog prava na ime – Sejo je , ako i nije imao Neletove scenske energije ni vokalnih sposobnosti, sve ove godine radio pošteno, srčano i – uspešno, taktizirao nije, ali mu je taktika bila dobra, za raju nije igrao, ali je igrao kako je raja želela da Zabranjeno Pušenje igra. (Neki će reći da je posredi nedostatk sklonosti ka artizmu, ali će drugi na to uzvarititi da je reč o istinskoj ljubavi prema rokenrolu.) Proizvod talenta talenta, srčanosti i beskompromisnosti mora biti kvalitet – kakav je slučaj i sa Radovima na cesti. Fakat.

Ocena: 3,7/5

Spisak pesama:

1. „U tvoje ime“ – 2:51
2. „Tri kile, tri godine“ – 4:01
3. „Ti voliš sapunice“ – 3:16
4. „Kafana kod Keke“ – 3:53
5. „Boško i Admira“ – 5:34
6. „Reci 'da' svemu“ – 4:27
7. „Mafija“ – 3:27
8. „Lav“ – 4:35
9. „Egzotične ljepotice istoka“ – 4:39
10. „Klasa optimist“ – 3:51
11. „Neprijatelj“ (Bonus) – 4:26

(Balkanrock.com, 18. novembar 2013.)

Alexandria – Pro Bono (2013)

Izdavač: MP RTRS

Datum izdavanja: 3.7.2013.

Producent: Vladimir Negovanović

Dužina trajanja: 34:39

Žanr: Pop rock, power pop, hard rock

Mlada Muzička produkcija Radio Televizije Republike Srpske se zahukatava: nakon Boja zvuka Jadranke Stojaković i Grobovlasnika Nikole Pejakovića, MP RTRS nam donosi novi album grupe Alexandria, Pro Bono.

I dok su dva gorepomenuta albuma objavljena kao fizička izdanja, Pro Bono je objavljen za besplatan download sa zvaničnog sajta RTRS-a. „Šta li, dođavola, RTRS ima od toga?“, nisam mogao da prestanem da se pitam, dok nisam shvatio da MP RTRS olako poredim sa PGP RTS-om, posrnulim gigantom koji, tvrdoglavo odbijajući da se okuša u izdavanju albuma u digitalnom formatu, te sve ređe objavljujući a ostavljajući objavljeno nepromovisanim, sigurnim korakom ide ka svojoj propasti. MP RTRS, sa druge strane, pokazuje spremnost da pruži prostor i pomoć u promociji albuma jednom (relativno) mladom bendu, ne očekujući finansijsku niti kakvu sličnu dobit, i ovaj postupak je, razume se, za svaku pohvalu.

Sa druge strane, način na koji je Pro Bono objavljen zaslužuje kritike: umesto materijala (pesama i omota) spakovanog u arhivu, pesme sa albuma se sa sajta MP RTRS-a mogu preuzeti samo pojedinačno. Jedan rock album od svoje kompaktnosti ne sme gubiti ni kada je objavljen u digitalnom formatu, koji ne zahteva štednju na bukletu i drugim vizuelnim aspektima, koji su, kao što znamo, često od podjednake važnosti kao i same pesme.

A kada je o pesmama na albumu reč, one svakako zaslužuju pažnju. Energični hard rock komadi „Ljubav“ i „Nemam snage“ naterali su me da počnem sa povlačenjen paralele između Pro Bona i radova Alexandriinih sugrađana, Neura, no sa daljim slušanjem postalo mi je jasno da je teški zvuk Alexandrie stilsko rešenje, a ne žanrovsko opredeljenje. Članovi Alexandrie su svoj hardrockerski pedigre sa puno uspeha uneli u gitarski pop rock kojim se bave, te je Pro Bono vešto izveden preplet čvrstine i melodičnosti, za šta je, svakako, umnogome zaslužan Vlada Negovanović, standardno sjajan u ulozi producenta. Melodija je jedan od glavnih kvaliteta Alexandrie – „Vatra“, „Ruke“, „N.P.I.“, „Revolucija 22“ – no izvedba ne zaostaje za kvalitetom kompozicija – naročito valja pohvaliti upečatljive interpretacije frontmena Tibora Tišme („Ljubav“, „Nemam snage“ „Ruke“, „Šri Lanka“). A tu su, naposletku, i Tišmini intrigantni stihovi, koji odišu vedrinom i optimizmom; pesma „Dar“, na gojoj gostuje Zvonimir Đukić Đule, sa stihovima „Svijet je oko nas i pun je ljubavi, / Učini nešto dobro, od nekog mora početi, / Zašto ne bi to bio i ti? / Zašto ne bi to bila i ti?“, mogla bi se uzeti za programsku kada je o Pro Bono reč. No „Dar“ je možda i najmanje uspela pesma na albumu – kao da joj nedostaje one finoće i iskrenosti kakvu imaju „Vatra“, „Ruke“, „Heroji ulice“ i „N.P.I.“, te balade „Revolucija 22“ i akustična uspavanka „Šri Lanka“ sa prekrasnim gudačkim deonicama.

Nesreća ovog albuma je, bojim se, u tome što ulazi u red kvalitetnih srednjestrujaških izdanja koja su u „srećna vremena“ bila osnova rokenrol piramide, a danas su odviše mekana/mejstrimaška za rokenrol publiku, a odviše nerazumljiva za široke narodne mase. Želim da verujem da će Pro Bono dopreti do publike, jer je reč o jednom zdravom izdanju, doista snimljenom na „opšte dobro“.

 

Ocena: 3,3/5

Spisak pesama:

1. „Ljubav“ – 4:11
2. „Vatra“ – 3:33
3. „Nemam snage“ – 4:04
4. „Ruke“ – 4:31
5. „Heroji ulica“ – 2:57
6. „N.P.I“ – 3:52
7. „Dar“ – 2:46
8. „Revolucija 22“ – 4:47
9. „Šri Lanka“ – 3:58

(Balkanrock.com, 27. septembar 2013)