Neno Belan: Koncerti u Tvornici kulture bili su epski

Sa Nenom Belanom smo razgovarali o predstojećim izdanjima, tradicionalnim koncertima povodom Dana zaljubljenih, njegovim punk počecima i počecima jugoslovenskog rocka...

BR: Nedavno ste objavili singl „Jer je pjesma dio nas“. Na YouTubeu je moguće videti video uradak sa Vašim fotografijama iz detinjstva i iz raznih faza Vaše muzičke karijere. Ko je autor ovog zanimljivog „spota u iščekivanju službenog spota“?

Neno: Autor sam ja osobno i trebalo mi je jedno cijelo jutro da ga posložim. (smeh)

BR: Singlu „Jer je pjesma dio nas“ prethodili su singlovi „Daj mi, daj“ i „Anđela, anđele“. Hoće li se oni u dogledno vreme naći objedinjeni na studijskom albumu, ili ste se, kao veliki broj Vaših kolega, ipak okrenuli singlu kao dominantnom formatu?

Neno: Singl je meni dominantni format već više od 10 godina, mislim da sam jedan od prvih koji je počeo takvu praksu, a albumi, koje povremeno isto objavljujem, su ustvari kolekcija tih singlova. Tako će biti sa slijedećim nadolazećim albumom, te je odgovor na vaše pitanje – hoće.

BR: Prvi deo Vaše karijere bio je vezan za Spilt, a poslednjih petnaestak godina živite u Rijeci. Čini se da je tokom osamdesetih godina prošlog veka splitska rok scena bila okrenutija mejsntrim zvuku, a riječka artizmu, eksperimentisanju... U čemu je, po Vašem mišljenju, ležao uzrok te razlike u senzibilitetu?

Neno: Pa, možda u mentalitetu, odnosno mikrokulturi tih ljudi koji žive u tim gradovima. Rijeka je više industrijski i lučki grad, djelom s europskim, a djelom s mediteranskim mentalnim sklopom, dok je Split tipičan južnjački mediteranski grad.

BR: Široj publici je manje poznato da ste karijeru započeli u vreme novog talasa, nastupajući u grupi Narodno Blago, sa kojom ste pratili Marinka-Fon Biškića. Kako se danas sećate svojih pank početaka?

Neno: Pa, Marinko je bio panker, a mi njegov prateći bend jer nas je on zamolio za uslugu kako nije imao vlastiti bend. Inače, Narodno Blago je bio neovisan bend bez Marinka i njegovali smo rhythm & blues stil u maniru šezdesetih godina. U svakom slučaju, dobro smo se svi skupa zabavljali.

BR: Na početku karijere, Đavoli su izvodili obrade domaćih hitova iz šezdesetih godina, prvi album grupe, Ljubav i moda, dobio je ime po čuvenom filmu Ljubomira Radićevića, na EP-u Split Reggae Beat obradili ste „Beat na moru“ splitskih Delfina... Otkud takva fascinacija tim periodom u istoriji domaće popularne muzike? Kako Vam iz današnje perspektive izgleda to „doba nevinosti“ jugoslovenskog rocka?

Neno: Ja sam u životu najviše fasciniran Beatlesima, koji su najviše na mene utjecali. Naravno da sam se, logično, onda i zanimao što se događalo i na ovim prostorima u istom tom periodu djelovanja Beatlesa, pa sam to istraživao i zaljubio se u tu muziku. Naročito kad sam shvatio da boja mog vokala savršeno odgovara tom maniru, a i odlično sam se snašao kao kompozitor takvih pjesama.

BR: Godine 1987. Đavoli su u Novom Sadu snimili materijal za živi album, koji nikada nije objavljen jer ste, kako ste onda rekli, bili nezadovoljni kvalitetom snimaka. Postoji li šanse da nešto od tog materijala ikada ugleda svetlost dana?

Neno: To je bilo, čini mi se, 1987. ili 1988. u studiju M. Te snimke imam u svom vlasništvu te mi i danas zvuče kao izvrstan autentični dokumentarni soundtrack. Imam ih u planu objaviti u dogovoru s izdavačem i to baš ove godine na jubilarnu tridesetu godišnjicu od objave prvog službenog singla Đavola.

BR: Da li su danas, petnaestak godina nakon što je druga inkarnacija Đavola prestala sa radom, Đavoli i definitivno završena priča?

Neno: Definitivno jesu, jer imam svoj vjerni bend Fiumens, s kojima radim već 18 godina. Izvrsno funkcioniramo, a tim koji pobjeđuje se ne mijenja.

BR: Iduće godine Ljubav i moda puni trideset godina. Da li će, u okviru obeležavanja jubileja, album doživeti reizdanje, kao Ostani uz mene pre sedam godina?

Neno: To najviše ovisi o izdavaču, ja se toplo nadam da će to biti realizirano.

BR: Kako Vam se dopala obrada pesme „Nebo vraća osmjehe“ koju je grupa Eva Braun objavila na njihovom živom albumu Unplugged?

Neno: Nažalost, još nisam imao prilike čuti tu obradu, poslušat ću svakako. (smeh)

BR: Pored toga što ste producirali albume Daleke Obale i Perpera, početkom dvehiljaditih ste učestvovali u produciranju albuma Nelogični sastava nešto tvrđeg usmerenja Unlogic Skill. Kako je došlo do ove pomalo neobične saradnje?

Neno: U vlasništvu sam studija koji je u to doba komercijalno radio, pa se u njemu sve i svašta snimalo, bez obzira na žanr. Tako su me momci iz tog benda zamolili za snimanje i ja sam pristao. Inače, u studiju je snimano još na desetine drugih projekata. pa i Let 3, na primer.

BR: Ove godine ste, kao tradicionalne nastupe povodom Dana zaljubljenih, održali dva poluakustična koncerta u Tvornici kulture. Kakav je Vaš utisak nakon tih koncerata?

Neno: Mogu slobodno reći da su bili epski, jedni od najboljih u karijeri. Svaki je trajao po tri i po sata, pola svakog koncerta je bilo svirano u akustičnoj varijanti, a druga polovica u električnoj. Imali smo i goste, grupu De Tour i Juricu Pađena. Bile su to dvije večeri za pamćenje.

BR: Hoće li izvođenje Vaših pesama u ovoj „poluakustičnoj“ varijanti biti povod za neko predstojeće živo izdanje?

Neno: Ispravnije je reći u „akustičnoj“. Hoće, naravno. Snimke imamo i samo se čeka da uhvatim vremena i da to smiksam u studiju.

(Balkanrock.com, 24. februar 2015)

100 najboljih omota YU rocka

Tekst možete pročitati i galeriju pogledati na ovom linku.

Roman Goršek (Plejboj): „Album je u današnje vreme predugačak za slušanje“

Sa Romanom Goršekom, bas gitaristom Plejboja, razgovarali smo o predstojećem nastupu grupe na festivalu Vračar Rocks, njegovom prvom bendu, druženju sa članovima Partibrejkersa, nesuđenom nastupu Plejboja na koncertu Rolling Stonesa...

BR: Plejboj je nedavno objavio singl „Nije lako“, treći od ponovnog okupljanja benda. Da li se grupa i definitivno okrenula singlu kao novom dominantnom formatu, ili će se pesme, u dogledno vreme, ipak naći na studijskom albumu?

Roman: Za sada nam ovaj tempo odgovara, jer možemo i mi, a i publika da posvetimo dovoljno vremena svakoj novoj pesmi. Album je u današnje vreme predugačak za slušanje, ali sigurno da razmišljamo o izdanju, možda i vinilu.

BR: U spotu za „Nije lako“ pojavljuje se naša poznata manekenka Anđelija Vujović. Kako je došlo do saradnje sa njom?

Roman: Pa, Plejboji su oduvek bili okruženi zgodnim devojkama. (smeh) Pošto su se u našim spotovima od početka pojavljivale neke od najharizmatičnijih i najlepših devojaka Beograda, odlučili smo da i ovog puta održimo tu tradiciju. Nismo odoleli Anđelijinom izgledu i energiji, a uspešan rezultat te saradnje mogu svi da vide u spotu „Nije lako“, koji je snimio Ivan Šijak. Inače, Anđelija je izuzetna devojka i sluša isključivo rock 'n' roll, hvala joj što nam je ulepšala spot.

BR: Pre dve godine si, u razgovoru za naš portal, otkrio da prva tri albuma Partibrejkersa ulaze u red tvojih omiljenih albuma i da većinu pesama sa tih ploča znaš da odsviraš na gitari. Mnogima je malo poznato da je za ime vašeg prvog albuma, Sviraj dečko, zaslužan upravo Cane. U kolikoj meri je on bio „dobri duh“ benda na početku vaše karijere?

Roman: Neka naša ekipa je tada, ’87-’88, otkrila Partibrejkerse, i često smo bili jedina publika na njihovim prvim koncertima. Tog leta smo se i upoznali na trajektu za Lastovo, ostalo je sve istorija i dugogodišnje iskreno prijateljstvo. Kad smo 1992. napravili bend, Cane je pitao kako će da nam se zove bend, i prokomentarisao naziv Plejboj sa „Sviraj, dečko“. Tako je i prvi album dobio ime.

BR: Grupa Plejboj je svojevremeno, u vreme kada se od rock benda očekivala angažovanost, verovatno najviše zbog poetike i estetike, optužena za eskapizam. Kako danas gledaš na te tvrdnje?

Roman: Moram da priznam da smo mi često svesno i namerno pravili takve, kako kažeš, „eskapističke“ poteze. U trenutku besmisla devedesetih, ratova, politike koja se sve više mešala u život, želeli smo da pevamo o ljubavi, o nečemu lepom što smo doživeli, i da stvaramo muziku koja šalje pozitivne i lepe vibracije. Međutim, samo veza sa politikom je davala mogućnost za razvoj karijere i mi nismo hteli da pristanemo na to. Zaobišle su nas te turneje na kojima se promovisala neka politička priča, koja je, ispostavilo se, bila prevara.

BR: Plejboj je trebalo da 2006. godine nastupi kao predgrupa na beogradskom koncertu Rolling Stonesa, koji je na kraju otkazan. Da li žališ za činjenicom da niste svirali kao predgrupa Stonesima na koncertu koji su u Beogradu održali naredne, 2007. godine?

Roman: Pa, na žalost, to obično određuje organizator koncerta, a u ovom slučaju je to bio neko ko je imao svoju viziju. Stonesi su nam sigurno jedan od omiljenih bendova i bila bi nam čast, sigurno bismo dobro zvučali na tako velikoj bini. Drago mi je što je ipak, pored drugih, i Električni Orgazam svirao, jer oni to jedini realno i zaslužuju.

BR: Sarađivao si sa brojnim pop izvođačima – Mari Mari, Sašom Vasićem, Aleksandrom Radović i drugima – na njihovim studijskim izdanjima. Kakva iskustva nosiš iz rada u jednom drugačijem, pop miljeu?

Roman: Ja se godinama bavim muzičkom produkcijom i aranžiranjem, i uglavnom sam bio angažovan kao producent i aranžer ili sam miksao pesme. U suštini je to posao u studiju i tu nema mnogo kontakta sa ljudima. Međutim, to mi je dalo mogućnost da radim u najboljim muzičkim studijima, da poštujem rokove, vreme, tu nema miksanja danima i mesecima, sve je profi i imaš odgovornost. To je nemerljivo iskustvo, jer sad vrlo jednostavno dolazim do rešenja i bržim savetom mogu da rešim neke nedoumice u studiju ili prilikom snimanja, pomažem muzičarima i bendovima da ne gube vreme na gluposti. Što se tiče muzickog stila, to su uglavnom bile pesme koje komponovala Aleksandra Kovač, sa kojom sam suvlasnik u RAprodukciji, tako da je to bio isključivo soul, pop rock, country, funk, u suštini neka muzika koju poznajem i koja mi je na neki način bliska.

BR: Hoće li album Euforija Igorovog i tvog prvog benda ikada doživeti reizdanje na CD-u ili u digitalnoj formi?

Roman: Upravo prebacujem snimke sa originalne kasete, i postaviću sve za početak na YouTube. Iznenađen sam koliko me ljudi pita za Euforiju, iako je to bilo davne 1990, ali me i raduje što taj bend dobija neki svoj kultni status.

BR: Kakav repertoar i šta sve spremate publici u Božidarcu?

Roman: Pre svega nam je drago da sviramo na Vračar Rocksu, jer smo svi tu iz kraja i često dođemo na piće i čujemo za neke nove i odlične mlade bendove koji sviraju najrazličitije muzičke stilove. Inače, Plejboj je sa prvim probama krenuo u jednom podrumu u Sinđelićevoj ulici davne 1992. Hvala Jack Danielsu i Duletu Vračar Rocksu što su pomogli da se ovaj koncert dogodi, jer danas retko ko podrzava rock 'n' roll. Sviraćemo kombinaciju starih pesama sa oba albuma, ali i neke pesme koje nismo do sad nikada izvodili. Gosti će nam biti sjajan mladi bend Sinestezija, koji su inače bend koji je prvi imao nastup na prvom Vračar Rocks festivalu, koji je održan pre tri godine.

(Balkanrock.com, 24. decembar 2014)

Vudu Popaj & Narodni Travari – Toolum (2014)

Izdavač: Multimedia Music / City Records

Datum izdavanja: 24. 10. 2014.

Ocena: 4,0/5

Producent: Kosta-Kole Bogdanović

Dužina trajanja: 43:12

Žanr: Rap metal

Vratija se Popaj! Voodoo Popeye, ili, po Vuku, Vudu Popaj, čovek nakon čije pojave je na srpskoj rap sceni i definitivno postalo sramota služiti se banalnim rimama i pionir repovanja na prizrensko-timočkom dijalektu objavio je novi studijski album. Istina, nije taj renesansni čovek od svog poslednjeg studijskog izdanja, Svi unutra (2007), prestao da se bavi raznovrsnim kulturnim delatnostima, ali je muzika poslednjih godina nekako slabo bila među njima.

No, u godini koja je na izmaku, pojavio se Toolum (asocijacija na američki metal sastav koju naslov nosi svakako je intencionalna), mnogi će reći: neobično izdanje. U pitanju je, naime, rap metal album. Naravno, fuzija rapa i metala nije nikakva novina na našoj sceni još od devedesetih godina prošlog veka, ama se od srpskih rap veterana takva vrsta eksperimentisanja, nekako (i na žalost), ne očekuje. Album je producirao Kosta-Kole Bogdanović, gitarista kultnog beogradskog metal sastava Rapidforce, a na snimanju su, pored Popaja i Bogdanovića, učestvovali i gitarista Zoran-Petra Petrović (poznati studijski muzičar), basista Vihor Ristić (Pero Defformero, ex Rapidforce), bubnjar Marko Mitrović (Rapidforce), i DJ Boban Stefanović, te, kao gosti, frontmen Bjesova Zoran Marinković Bjesomar i frontmen Presinga Zoran Radović Kiza, koji su Popaju pomagali u vokalnim deonicama.

U izboru saradnika Popaj nije pogrešio – Bogdanović je izvršio uspeo spoj Stefanovićevih uradaka sa svojim izvrsnim, masnim rifovima i energičnim deonicama ritam sekcije. Rezultat je žestoki, prljavi zvuk koji udara i ujeda, ali je dovoljno melodičan da bude himničan. No, ovakav zvuk zahteva određenu poetiku – bučan i besan pucanj među oči. A Popaj, čini se, društvene nakaznosti poput nepoštenja i nekulture, lopovluka i prostakluka prokazuje sa više uspeha svojim duhovitim kalamburima („Udri po sentimentu“, te fantastična „Balkan Boy“) no kada udara pravo u glavu („Idemo napred“, „Rigidna politika“, „Prevara svira bluz“, „I dalje isti“); uopšte, Popaj je, kao i uvek, odličan kada uz puno humora meandrira jezičkim tokovima, kao u larpurlartističkim komadima „Vladica“ (koji bi, možda, bio efektniji da je nešto kraći) i „Lovačka priča“, te minijaturi „Pisaća mašina“. Doduše, to ne znači da gorenavedene angažovane pesme nisu bez sjajnih momenata, duhovitih kalambura – „Odnosi prazni kao po kazni / Plastično cveće u zlatnoj vazni“ („Idemo napred“) ili „Šteluju vagu mislima dragu / Da vagaju istinitost sage o vragu“ („Rigidna politika“) – i opservacija – „Na birou, na biruou / Nikad posla nema / A kad nisi redovan odjava se sprema“ („Prevara svira bluz“); na ove stihove potpisnik ovih redova mogao bi da doda samo „Amen!“ – no, i u tim momentima se ogleda onaj Voodoo Popeye-beskrajno duhoviti majstor igri reči.

No, jednu činjenicu moramo imati u vidu – ovo je album Vudu Popaja i Narodnih Travara. Prema tome, treba ga meriti naročitim aršinima. Činjenica je da je Bogdanović više nego uspešno uhvatio duh Popajevih stihova – kao u eksplozivnoj „Idemo napred“, koja izvrsno funkcioniše kao uvodna, ili „Školskoj“, koja i pored teškog zvuka zvuči nežno i intimno i kojoj stihovi na „crnogorskom“ daju naročit šarm. Budući da su kao autori muzike i aranžmana svih pesama potpisani Popaj i Bogdanović, ovaj – valja podvući: izvrsno odsviran – album možemo, naposletku, posmatrati kao plod saradnje jednog rap i jednog metal veterana. Kao takav, on je ne samo više nego vredan pažnje, već je i, na našoj sceni, za sada, bez konkurencije. Na posletku, samom Popaju, sve i da nije zablistao kako ume, većina njegovih rap ispisnika (kojima on na ovom albumu posvećuje komade „Posveta“ i „Batica“) i dalje može, što bi se reklo, samo pljuvati pod prozor.

Ocena: 4/5

Spisak pesama:

1. „Idemo napred“ – 3:41
2. „Balkan Boy“ – 3:32
3. „Školska“ – 4:37
4. „Udri po sentimentu“ – 3:38
5. „Rigidna politika“ – 3:09
6. „Vladica“ – 3:13
7. „Posveta“ – 4:21
8. „Prevara svira bluz“ – 4:55
9. „Lovačka priča“ – 3:49
10. „I dalje isti“ – 3:52
11. „Batica“ – 3:39
12. „Pisaća mašina“ – 0:20

(Balkanrock.com, 16. januar 2015)

California Breed – California Breed (2014)

Izdavač: Frontiers Records

Datum izdavanja: 19. 5. 2014.

Producent: Dave Cobb

Dužina trajanja: 51:43

Žanr: Hard rock

Supergrupe neretko služe samo kao izduvni ventil i sredstva za dodatnu zaradu; sa onima iz teške kategorije takav je slučaj, čini se, češće no obično. No, ovakvi projekti počesto iznedre i ostvarenja više nego vredna pažnje.

Takav je prvenac California Breeda, nastalog nakon raspada Black Country Comuniona. Kada je ova supergrupa početkom prošle godine prestala sa radom, Glenn Hughes se vratio radu sa ljutim tezgarošima Kings Of Chaos i započeo rad na novom solo albumu. No, kada je upoznao javnosti malo poznatog dvadesettrogodišnjeg gitaristu Andrewa Watta – upoznao ih je zajednički prijatelj Julian Lennon – Hughes je odlučio da sa njim započne saradnju. Da preuzme bubnjarske palice pozvan je bivši Hughesov kolega iz Black Country Comuniona, Jason Bonham (koji je ubrzo nakon objavljivanja albuma napustio grupu zbog „profesionalnih obaveza“; na mestu bubnjara grupe trenutno se nalazi Joey Castillo). Hughes, Watt i Bonham su poslednje mesece 2013. godine proveli u studiju, da bi početkom ove godine ozvaničili nastanak novog benda, a u maju objavili svoje prvo (i verovatno poslednje, kako je već često slučaj sa grupama ovog tipa) izdanje, naslovljeno jednostavno California Breed. Šta se, dakle, krije iza naziva California Breed i šarenog omota?

Zvuk „Kalifornijskog soja“ je žestoki, bazični tvrdi rock, bez puno artističkih tendencija; nomen est omen, dakle. Ovaj album je proizvod saradnje tri generacije „teškaša“, pa je u pesmama osetno prožimanje različitih senzibiliteta. Istina, zvuk California Breeda se ponajviše naslanja na bluesirani hard rock sedamdesetih – u svemu što radi Jason Bonham neizbežno će se, na njegovu nesreću, osluškivati odjek Led Zeppelina, no teško je ne okarakterisati uvodnu „The Way“ kao ledzeppelinsku – ali ima u njima dosta teškometalne energije osamdesetih, ima sirovosti mladih rock sastava, ima, naposletku, čak i mirisa sijeltlske hard rock škole („Chemical Rain“, „The Grey“) i trunčice power popa („Spit You Out“), sve to uvijeno u moderno ruho – producent Dave Cobb je, svakako, sjajno odradio posao. Album je, naravno, pažljivo brušen, no tako da se doima nebrušenim, spontanim izlivom – tačnije: erupcijom – energije.

Možda je za ovo najzaslužniji mladi Watt, koji, verovatno ponajviše zahvaljujući muzičkoj lektiri, ne upada u zamku u koju upadaju mnogi mladi gitaristi iz hard rock miljea, zamku u koju navodi egocentrizam, a koju narod naziva masturbacijom na instrumentu. Njegove solaže su svedene i efektne, u funkciji pesme, a ne isticanja njegovog gitarističkog umeća. No Hughes i Bonham nimalo ne zaostaju za njim – Hughes je u odličnoj formi, hvala na pitanju; kada zapeva u višim registrima postaje jasno da nadimak „Glas rocka“ još uvek zaslužuje. Bonhamovo bubnjanje je čvrsto, precizno, ali nipošto kruto – i uopšte, u zvuku albuma ima nešto od boogie rock raspojasanosti.

Gotovo svaka pesma na albumu predstavlja pravi mali rock biser – od bluesirane „The Way“, preko AC/DC-evsko-whitesnakeovskih „Sweet Tea“, „Spit You Out“ i „Scars“, himničnih „Midnight Oil“ i „Solo“, progresivnijih „The Grey“, „Days They Come“, „Strong“, „Invisible“ i balada „Chemical Rain“, „All Falls Down“ i „Breathe“ (na kojoj je pevao i Julian Lennon), koje na izvrstan način spajaju tradiciju power balade i moderan zvuk. California Breed predstavlja izvrstan spoj najboljih elemenata stadionskog i garažnog hard rock senzibiliteta, sa temeljima u tradiciji, ali nipošto anahahron – naprotiv. Kao takav, on predstavlja pravu muzičku poslasticu, ne samo za hard & heavy sladokusce.

Ocena: 4,2/5

Spisak pesama:

1. „The Way“ – 3:54

2. „Sweet Tea“ – 3:52

3. „Chemical Rain“ – 4:38

4. „Midnight Oil“ – 4:45

5. „All Falls Down“ – 5:07

6. „The Grey“ – 3:55

7. „Days They Come“ – 4:17

8. „Spit You Out“ – 3:38

9. „Strong“ – 4:26

10. „Invisible“ – 4:44

11. „Scars“ – 4:10

12. „Breathe“ – 4:17

13. „Solo“ (Deluxe Edition bonus) – 4:48

(Balkanrock.com, 1. decembar 2014)

Winger – Better Days Comin' (2014)

Izdavač: Frontiers Records

Datum izdavanja: 23. 4. 2014.

Producent: Kip Winger

Dužina trajanja: 50:32

Žanr: Hard rock

Na pitanje zašto je od svih glam metal bendova druge generacije upravo Winger izabran da predstavlja predmet sprdnje u animiranoj seriji Beavis & Butt-head, te zašto Lars Urlich, u spotu za „Nothing Else Matters“, strelicama za pikado gađa baš poster Kipa Wingera, jedan od odgovora mogla bi biti činjenica da su Winger na vrhuncu svoje populanosti predstavljali otelovljenje estetike koje se svaki pravoverni metalac gnušao. A na pitanje kako je došlo do toga da Winger postanu simbol dekadencije jednog žanra odgovor bi mogao biti: Winger su na kraju osamdesetih godina prošlog veka bili veoma popularni, sveprisutni i veoma, veoma dosadni.

U radovima Wingera nije bilo sirove energije Tesle ili Dangerous Toysa, nije bilo istraživanja hard rock nasleđa à la Cinderella ili Great Whitea, nije bilo poigravanja sa funkom à la Extreme ili Bang Tango, nije bilo luckastosti Zodiac Mindwarpa ili Danger Dangera, nije, naposletku, bilo ni nepodnošljive kičastosti Nitra ili Posiona. Winger su, naprosto, bili bolno nezanimljivi, uprkos pokušajima da u svoje radove unesu trunčicu američkog viđenja progresive. Da se razumemo, Winger nisu bili toliko loši – bilo je na američkoj glam metal sceni potkraj osamdesetih mnogo sastava neslušljivijih i nepodnošljivijih od njih, a gitarista Reb Beach (našoj publici mnogo poznatiji po svom paralelnom radu sa grupom tezgaroša koji sebe zovu Whitesnake) i klavijaturista Paul Taylor bili su izuzetno kompetentni muzičari; ponudili su Winger na svojim albumima i nekoliko istinskih bisera („Headed For A Heartbreak“, „Time To Surrender“), ama je većina onoga što su radili bilo prilično bledunjavo. Njihovi radovi, u poređenju sa ostatkom onovremene produkcije, možda i nisu smrdeli, ali nisu naročito ni mirisali.

No, evo, petnaestak godina kasnije taj isti sastav – ili gotovo isti: od originalne postave tu su Winger, Beach i bubnjar Rod Morgenstein, nema Taylora, ali je tu drugi gitarista John Roth – snima album Better Days Comin', koji je znatno zanimljiviji no njihovi rani radovi. O, ne, nisu članovi Wingera tokom poslednje dve decenije sazreli u artiste; istina, njihovi pokušaji da zvuče progresivno više nisu onako bledi, no progresivno se u njihovim pesmama i dalje svodi mahom na aranžmane i produkciju. Osnova ostaje ista – klasični tvrdi rock, no u znatno savremenijem, sirovijem pakovanju (za koje su Winger odlučili još na svom povratničkom albumu iz 2006, IV), čemu bitno doprinosi Kipov vokal, koji je sa godinama dobio na patini. U vreme kada su snimali Winger i In The Heart Of The Young Winger se nisu previše udaljavali od onoga što je u to vreme već predstavljalo manirizam u produkciji; danas oni sebi tu slobodu daju, razume se, u okvirima koje crtaju njihovo poimanje onoga što rock jeste i treba da bude i očekivanja fanova.

No, ako se forma u svojoj biti nije promenila (osim što je nešto manje pop obojena), evidentan je odmak od glamerske estetike kakav na svojim novijim izdanjima ne uspevaju da načine drugi glam veterani. Osim uvodne – inače jako dobre rokačine, sa sjajnim melodičnim napevom – „Midnight Driver Of The Lost Machine“ i popaste „So Long China“ (koja možda ukazuje okretanje hard rock sastava novom tržištu; ono će biti osvajano onako kako su nekada sastavi od Deep Purplea do Pomaranče osvajali – ili pokušavali da osvoje – japansko, snimajući pesme o tokijskim ženama), te donekle „Queen Babylon“, ostatak pesama bavi se temama koje bitno odskaču od glamerske poetike. Socijalne i političke teme, od trke za profitom (žestoka à la „Slave To The Grind“ rokačina „Rat Race“), preko urušavanja američkog sna („Out Of This World“, „Another Beautiful Day“, te, donekle, „Queen Of Babylon“) do onoga što će, bude li pravde, ostati zapamćeno kao Naftni ratovi (raskošno sablasna „Tin Soldier“). Tekstovi pesama „Queen Babylon“, „Rat Race“, „Tin Soldier“ i „Another Beautiful Day“, u kombinaciji sa energijom koju ispaljuju Morgenstein i dvojac Beach-Roth, prikazuju Winger u izdanju u kome ne očekujemo da vidimo nekadašnje perjanice glama, u kome naročito ne očekujemo da vidimo nekadašnje ponosne vlasnike hitova „Seventeen“ i „Miles Away“ – kao angažovan sastav.

Ipak, najuspelije komade na albumu predstavljaju laganiji komadi. Jako lepe, gotovo sedmominutne balade „Ever Wonder“ i „Out Of This World“ imaju hitičnog potencijala starih power balada grupe, ali su oslobođene ljigave pompeznosti. Sintetičke boje klavijatura jesu u duhu osamdesetih, no upotrebljene su sasvim skladno, a Beachevi jako dobri soloi doprinose tananom, ispovednom tonu ovih pesama, koji stoji nasuprot kičastoj ljubavi većoj od života tipičnoj za hard rock balade osamdesetih.

Sve u svemu, Better Days Comin' je sasvim pristojan hard rock album, nipošto vanserijski, razume se, ali takav da mu se ni Beavis i Butt-head možda ne bi rugali, da bi možda i Hetfield, Ulrich i Hammett sa odobravanjem klmnuli glavom. (Ovde ne možemo da ne primetimo da je činjenica da članovi Metallice danas supruge vode u kupovinu kod Armania a Winger snimaju angažovane pesme beskrajno zabavna.) Jedino naslov albuma ostaje misterija: o kakvim je to boljim danima reč? Optimistična naslovna numera je fin funky komad, ali sasvim odudara od ostatka materijala. Kako reče Duško Radović: čuli smo da će biti bolje, ali nisu hteli da nam kažu ni kome ni gde.

Ocena: 3/5

Spisak pesama:

1. „Midnight Driver Of A Love Machine“ – 4:14

2. „Queen Babylon“ – 4:31

3. „Rat Race“ – 3:36

4. „Better Days Comin'“ – 3:31

5. „Tin Soldier“ – 3:49

6. „Ever Wonder“ – 6:52

7. „So Long China“ – 4:17

8. „Storm in Me“ – 4:42

9. „Be Who You Are Now“ – 5:11

10. „Out Of This World“ – 6:37

11. „Another Beautiful Day“ (Deluxe edition bonus) – 3:12

(Balkanrock.com, 20. oktobar 2014)

60 godina Rock ‘n’ Rolla: Top 10 iz 1966. godine

U 1966. godini broj američkih vojnika u Vijetnamu se popeo na 250.000; širom Sjedinjenih Država, ali i ostatka sveta, protestvuje se protiv rata. Martin Luther King govori protiv rata; na maršu za građanska prava u Čikagu biva pogođen kamenom. Iste godine je ubijen borac za ljudska prava James Meredith i osnovana Partija crnih pantera.

Tokom 1966. Gvajana, Bocvana, Lesoto i Barbados stiču nezavisnost od Velike Britanije. U Kini započinje Kulturna revolucija. Leonid Brezhnev postaje generalni sekretar Komunističke partije Sovjetskog Saveza, a Indira Gandhi premijer Indije. Ubijen je južnoafrički premijer Hendrik Verwoerd, idejni tvorac aparthejda. Haile Selassie posećuje Jamajku i sastaje se sa vođama rastafarijanaca. Luna 9 i Surveyor 1 sleću na Mesec. U Njujorku je osnovan pokret Hare Krišna, a LSD biva proglašen ilegalnim u Sjedinjenim Državama.

Te godine Vatikan odbacuje Index Librorum Prohibitorum. Majstor i Margarita Mihaila Bulgakova po prvi put će ugledati svetlost dana, u književnom časopisu Moskva, ali u cenzurisanoj verziji. Meša Selimović objavljuje roman Derviš i smrt. Umiru Andre Breton, Ana Ahmatova i Grigor Vitez. Oskara za najbolji film osvaja Zinnemannov Čovek za sva vremena. Tarkovsky snima Andreja Rubljova, Bergman Personu, Pontecorvo Bitku za Alžir, Leone Dobar, loš, zao, Nichols Ko se boji Virdžinije Vulf?, Antonioni Uvećanje, Truffau Farenhajt 451, Allen Šta ima, Tajger Lili?, a Warhol Devojke iz Čelzija. Počinje da se prikazuje televizijska serija Zvezdane staze. Lenny Bruce umire od prevelike doze morfijuma, Montgomery Clift od srčanog udara, Buster Keaton od posledica raka pluća, a Walt Disney nakon neuspešnog oporavka od operacije raka pluća. Na velikom platnu debituju Michael Douglas i Harrison Ford.

Iste godine Beatlesi objavljuju Revolver i održavaju svoj poslednji zvanični koncert, a John Lennon upoznaje Yoko Ono. Bob Dylan objavljuje Blonde On Blonde i počinje da nastupa sa „električnim“ bendom; njegova publika mu zviždi i skandira „Judo“; ubrzo doživljava nesreću sa motorom zbog koje se povlači iz javnosti. Rolling Stonesi objavljuju Aftermath, Beach Boysi Pet Sounds, Simon & Garfunkel Sounds Of Silence, a Yardbirdsi album Yardbirds (poznatiji kao Roger The Engineer). Svoje prvence objavljuju Cream, Frank Zappa & The Mothers Of Invention, Jefferson Airplane, The Mamas & The Papas, The Monkees, Buffalo Springfield, Small Faces, Love, Tim Buckley, The 13th Floor Elevators, The Incredible String Band i The Troggs. Mladi pevač David Jones menja prezime u Bowie. Osnovane su grupe The Jimi Hendrix Experience, Vanilla Fudge, Ten Years After, Slade, Moby Grape, Soft Machine, Barclay James Harvest i Iron Butterfly. Pevač Johnny Kidd gine u saobraćajnoj nesreći, a gitaista  Bobby Fuller umire pod nerazjašnjenim okolnostima. U Luksemburgu je održana jedanaesta Pesma Evrovizije; prvo mesto osvaja austrijski pevač Udo Jürgens, sa pesmom „Merci Chérie“.

Godina 1966. izuzetno je značajna i u istoriji jugoslovenske popularne muzike. Te godine su osnovani sastavi Grupa 220, Novi Fosili, Žeteoci, Mladi Levi, Džentlmeni, Bele Vrane i O'Hare, prvoj Gitarijadi na Beogradskom sajmu prisustvuje više od 10.000 ljudi, pokrenut je Džuboks, prvi jugoslovenski časopis posvećen rock muzici, održana je prva Gitarijada u Zaječaru, a Zlatni Dečaci postaju prvi jugoslovenski bend koji nastupa u Velikoj Britaniji.

10. The Monkees – I'm A Believer

Grupa The Monkees osnovana je 1965. godine na inicijativu filmskih delatnika Boba Rafelsona i Berta Schneidera, koji su želeli da snime seriju o grupi mladih muzičara „koji žele da budu Beatlesi, ali im to ne polazi za rukom“. Da obezbedi pesme koje će Monkeesi izvoditi u seriji angažovan je muzički producent i impresario Don Kirshner, poznat po nadimku „Čovek sa zlatnim uhom“. Tragajući za autorima, Kirshner je zapazio mladog pevača Neila Diamonda, koji je 1965. postigao prvi autorski uspeh sa pesmom „Sunday And Me“, koju je napisao za pop sastav Jay & The Americans. Među pesmama koje je Diamond prodao Krishneru našla se i pesma „I'm A Believer“, koju je Diamond već snimio; dogovor je bio da i Diamond ima pravo da objavi svoju verziju, ali tek nakon što ona postane hit u izvođenju Monkeesa – „izvođenju“ uslovno rečeno, budući da su Monkeesi na početku svoje karijere bili prinuđeni da više vremena posvete glumi i većinu sviračkog posla prepuste studijskim muzičarima. Vedri pop rock „I'm A Believer“, koji su obrađivali The Ventures, Four Tops, Robert Wyatt (na njegovoj verziji svirali su Andy Summers i Nick Mason), Eddie Murphy (za potrebe filma Šrek), Weezer (za potrebe filma Šrek 4: Uvek i zauvek) i naše Elipse, popela se na prvo mesto Billboardove Hot 100 liste. Hitovi „I'm A Believer“, „Last Train To Clarksville“, „A Little Bit Me, A Little Bit You“ i „Pleasant Valley Sunday“ načinili su Monkeese zvezdama, pa su članovi grupe odlučili da se, po okončanju emitovanja serije 1968. godine, izbore za pravo na upotrebu imena The Monkees i nastave svoju muzičku karijeru.

9. The Supremes – You Keep Me Hangin' On

Pesmu „You Keep Me Hangin' On“ napisao je čuveni autorski i producentski trio Lamont Dozier-Brian Holland-Eddie Holland, koji je svojim delovanjem bitno uticao na definisanje „Motown zvuka“. Ova pesma, inovativnim rešenjima, poput multitrekinga i gitarskih deonica nalik na Morzeov kod, ulazi u red komada kojima su producenti poput Doziera i braće Holland, Phila Spectora i Georgea Martina sredinom šezdesetih menjali lice popularne muzike. Pesma je dospela na prvo mesto Billboardove Hot 100 liste; obrađivali su je Rod Stewart, Vanilla Fudge i Kim Wilde (dvaput, jednom sama i jednom sa nemačkom pevačicom Nenom).

8. Percy Sledge – When A Man Loves A Woman

Iako su kao autori Sledgeovog prvog hita i jedne od najlepših balada u istoriji popularne muzike potpisani članovi Sledgeovog tadašnjeg sastava, basista Calvin Lewis i orguljaš Andrew Wright, u pisanju pesme učestvovao je i sam pevač. Sledge je, kaže legenda, pesmu posvetio devojci koja ga je ostavila kako bi se posvetila karijeri foto-modela, ubrzo nakon što je dobio otkaz na svom tadašnjem „dnevnom“ poslu. Odluka da svojim prijateljima prepusti sve tantijeme koštala je Sledga stotine hiljada dolara – pesma se ubrzo po objavljivanju popela na prvo mesto Billboardovih Hot 100 i R&B lista i postala prva zlatna ploča Sledgeovog tadašnjeg izdavača, Atlantic Recordsa. Obrađivali su je The Spencer Davis Group, Johnny Rivers, Michael Bolton, pevali su je glumci Bette Midler i Tim Curry, ali nijedna od ovih verzija nije nosila onoliko emotivnog naboja kao Sledgeova.

7. Spencer Davis Group – Gimme Some Lovin'

Pesmu „Gimme Some Lovin'“ napisali su Davis i braća Windwood; Davis i Winwoodovi su jednostavan, efektan rif pozajmili iz pesme „Ain't That A Lot Of Love“, koju je nekoliko meseci ranije snimio američki soul pevač Homer Banks. Pesmu su obrađivali The Kingsmen, Traffic, Raven i Great White, pojavila se u filmu Braća Bluz, a pre nekoliko godina je svetlost dana ugledala verzija koju su još početkom sedamdesetih zajedno snimili R&B/soul sastavi The Supremes i Four Tops.

6. The Byrds – Eight Miles High

Pesmu „Eight Miles High“ napisali su Gene Clark, Jim McGuinn i David Crosby. Tekst pesme inspirisan je putovanjem losanđeleskih „Ptyca“ na turneju po Velikoj Britaniji u avgustu 1965. Muzika je, kaže legenda, bila inspirisana muzikom koju su Byrdsi slušali u autobusu tokom njihove novembarske turneje po Sjedinjenim Državama – albumima Johna Coltranea i Ravia Shankara. Originalnu verziju pesme, koju su članovi sastava smatrali uspelijom, snimljenu krajem 1965, tadašnji izdavač Byrdsa, Columbia Records, odbio je da objavi, zato što nije snimljena u Columbiinom studiju (ona će svetlost dana ugledati tek 1987. godine), pa je grupa početkom 1966. pesmu morala da snimi ponovo. Druga verzija pesme se popela na 14. mesto Billboardove Hot 100 liste; veruje se da pesma nije postigla veći uspeh zbog svoje artističnosti i kompleksnosti, ali pre svega zbog tvrdnji (koje, po kasnijim priznanjima članova grupe, nisu bile sasvim bez osnova) da aludira na uživanje droga. No iako nije postigla veći (mada jeste postigla ogroman) komercijalni uspeh, pesma je, upotrebom elemenata jazza i indijske muzike, ostvarila ogroman uticaj na psihodelični rock, koji se tih godina rađao. Pesmu su obrađivali Golden Earring (koji će po pesmi nazvati svoj peti album), Leo Kottke, Roxy Music, Hüsker Dü i Crowded House.

5. The Troggs – Wild Thing

„Idemo, 'Wild Thing', Divljakuša'!“ – Zoran Miščević

Pesmu „Wild Thing“ napisao je njujorški kantautor Chip Taylor, a izvorno ju je snimio američki sastav The Wild Ones, koji će u istoriji popularne muzike ostati upamćen samo kao originalni izvođač ove numere. Godinu dana nakon što su je Wild Ones snimili, pesmu su garažnom energijom nabili Britanci The Troggs; u njihovom izvođenju pesma o divljakuši je dospela na prvo mesto Billboardove Hot 100 liste. Nakon Troggsa pesmu su obrađivali i The Kingsmen, The Jimi Hendrix Experience, Jeff Beck, The Runaways, Amanda Lear, X, Cheap Trick i Chimaira, a sami Troggsi su, nakon što je njihova saradnja sa članovima R.E.M-a na albumu Athens Andover 1991. godine probudila ponovno interesovanje za njih, snimili još dve obrade – jednu sa glumcem Oliverom Reedom i igračem snukera Alexom Higginsom, a drugu sa bodibilderom i glumcem Wolfom.

4. Four Tops – Reach Out I'll Be There

Pesmu „Reach Out I'll Be There“ napisao je i producirao trio Dozier-Holland-Holland. Upečatljiva vokalna intepretacija Levia Stubbsa doprinela je tome da ova pesma, koja je provela dve nedelje na vrhu Billboardove Hot 100 liste, ostane upamćena kao jedno od najreprezentativnijih Motownovih izdanja. Obrađivali su je Gloria Gaynor, Diana Ross, Irene Cara, Sweet, Richie Kotzen i naši Oktobar 1864 (kao „Nađi me“).

3. The Beatles – Eleanor Rigby

Kao autori emotivne balade o usamljenosti i susretu do koga nikada ne dolazi potpisani su John Lennon i Paul McCartney, mada je McCartney bio njen glavni autor. On je, po sopstvenom priznanju, glavnu junakinju pesme nazvao po glumici Eleanor Bron, koja je sa Beatlesima glumila u filmu Upomoć!, i bristolskoj prodavnici koja je nosila ime „Rigby & Evens Ltd“. Neobičnu podudarnost predstavlja činjenica da na groblju kraj liverpulske Crkve svetog Petra (gde su se Lennon i McCartney prvi put sreli u leto 1957),  na kome su mladi Lennon i McCartney provodili dane, postoji nadgrobna ploča sa imenom Eleanor Rigby (McCartney je rekao da je moguće da je ime izronilo iz njegove podsvesti kada je pisao pesmu), a još neobičniju činjenica da je, sudeći po nekim istraživačima, i „prava“ Eleanor Rigby vodila usamljenički život. Pesmu su otpevali McCartney, Lennon i Harrison, ali niko od Beatlesa na njoj nije svirao – pesmu je odsvirao gudački oktet sačinjen od studijskih muzičara. Ova pesma predstavlja jedan od kamena međaša u istoriji rock muzike: inventivnim aranžmanskim rešenjima (uvođenje gudačkih deonica) i poetičnim stihovima ona ulazi u red pesama koje su Beatlese i rock muziku usmerile ka eksperimentu i artizmu. Vanilla Fudge, Joan Baez, Ray Charles, Booker T & The MGs, Aretha Franklin, The Four Tops, Rare Earth, John Denver, Shirley Bassey, Chick Corea, Kansas, Hank Marvin, Al Di Meola, Alice Cooper i Tangerine Dream su samo neki od izvođača koji su obrađivali pesmu. Nadgrobna ploča „prave“ Eleanor Rigby postala je važna tačka na turističkoj mapi Liverpula, a 1982. godine pevač, glumac i vajar Tommy Steele, pionir britanskog rocka i prva ostrvska rock 'n' roll zvezda, poklonio je gradu Liverpulu skulpturu koja predstavlja McCartneyovu junakinju.

2. The Rolling Stones – Paint It Black

Pesmu „Paint It Black“ su napisali Keith Richards (muzika) i Mick Jagger (stihovi). Na omotu singl-ploče naslov je, po, kako je Richards tvrdio, odluci izdavačke kuće, bio ispisan kao „Paint It, Black“, što se moglo čitati kao „Oboji, u crno“, ali i kao „Oboji, crnče“. Ovako ispisan naslov izazvao je različite reakcije – „Bilo je nekih čudnih pisama, 'rasnih' pisama. 'Da li u naslovu treba da stoji zapeta? Da li je to poredak sveta?'“, svedoči Richards – mada je u osnovi stihova, po Jaggerovom priznanju, ležao motiv mrtve drage. Sa ovom pesmom, koja se popela na prvo mesto Billboardove liste, sitar (prepoznatljivi rif odsvirao je Brian Jones) na velika vrata ulazi u popularnu muziku (mada su Beatlesi bili ti koji su ga uveli u rock). Pesmu su obrađivali Eric Burdon (dvaput – jednom sa Animalsima, jednom sa grupom War), U2, The Residents, bila je naročito zanimljiva metal sastavima – obrađivali su je, između ostalih, Anvil, W.A.S.P., Rage, The Black Dahlia Murder, Sister Sin i Ministry – a doživela je i obrade na nemačkom („Rot und schwarz“ Karela Gotta), francuskom („Marie-douceur, Marie-colère“ Marie Laforêt), italijanskom („Tutto nero“ Caterine Caselli), španskom („Todo Negro“ Los Salvajesa) i srpskom („U crno obojeno“ Dragana Kojića Kebe).

1. The Beach Boys – Good Vibrations

„Dobre vibracije“ je komponovao Brian Wilson, koji je s početka želeo da pesmu ponudi nekom crnom rhythm & blues sastavu, ali ga je producent David Anderle ubedio da pesmu snimi sa Beach Boysima. Tekst pesme napisao je Mike Love, inspirisan pojavom pokreta dece cveća. Pesmu je otpevao Carl Wilson. Brianova ideja bilo je uvođenje čela, a Loveova uvođenje temerina u pesmu; Brian je inspiraciju za produkciju pronašao u iskustvima sa LSD-em. Pesma je za osnovu imala rhythm & blues, a upotrebom egzotičnih instrumenata (pored čela i temerina korišćeni su i honki-tonk klavir, Hammond orgulje, dupli bas, usna harmonika, čembalo, drombulje i perkusije), neobičnim vokalnim aranžmanima i kompleksnom strukturom odskakala je od dotadašnje R&B produkcije. Ova „džepna simfonija“ je najavila zvučne kolaže kojima će se Brian služiti tokom rada na nikada finiširanom albumu Smile, te anticipirala progresivni rock i psihodelični soul. U vreme snimanja pesma je predstavljala najskuplji singl svih vremena, koštajući Beach Boyse gotovo koliko i čitav album Pet Sounds, koji joj je prethodio. Nisu svi članovi grupe bili oduševljeni njome; neki su verovali da je njen zvuk odviše „moderan“, a u jednom trenutku master trake su misteriozno nestale, da bi se još misterioznije pojavile u Brianovoj kući par dana kasnije. Ipak, pesma se popela na prvo mesto Billboardove Hot 100 liste i postala prvi milionski singl Beach Boysa. Ovako jedinstven komad rock muzike bilo je teško obraditi na zadovoljavajući način, pa su se izvođači poput Cyndi Lauper i Aira radije odlučiali za omaže pesmi. Todd Rundgren je 1976 objavio verziju pesme gotovo u potpunosti vernu originalu. Kada je upitan šta misli o njoj, Brian je rekao: „O, uradio je fantastičan posao, sjajan posao! Veoma sam ponosan na njegovu verziju.“

(Balkanrock.com, 23. oktobar 2013)