Prošlo je sedam godina otkako je
Goran Tarlać u tekstu „Gitarijada – Širom zatvorenih očiju“, objavljenom na
Popboksu, jedan od dva najpoznatija zaječarska brenda i simbol dugovečnosti
roka na našim prostorima nazvao „cehovskim samozaljubljenim sirotinjskim
cirkusom čiji je najveći kvalitet to što se dešava samo jednom godišnje“,
dodavši da „nije siguran da je ljude koji vole Gitarijadu moguće ubediti u bilo
šta: život u buđavoj konzervi je njihova stvar, kao i činjenica što unutra
tavore već pola ljudskog veka“. I, ako ćemo pravo, nije mnogo pogrešio.
U vreme kada je Tarlać napisao
pomenuti tekst, program najdugovečnijeg rok festivala na ovim prostorima bio je
sačinjen, ako ne po ukusu mahom ljubitelja „teškog zvuka“, ono u skladu sa
jednim konzervativnim viđenjem rok muzike, što bi moglo biti sasvim
prihvatljivo da nije reč o festivalu koji predstavlja – ili bi bar trebalo da
predstavlja – jednu od najznačajnijih rok institucija na ovim prostorima. A
kako je i moglo biti drugačije kada je u to vreme Gitarijada bila neraskidivo
povezana sa „Dvestadvojkom“, koja se, reklo bi se iz onoga što se na nedavnom
niškom koncertu u njihovoj organizaciji – prvom takvom koji je autor ovog
teksta posetio posle dužeg vremena – u pauzama
između nastupa izvođača puštalo (Osmi Putnik, Divlje Jagode, Osvajači), veoma
malo promenila od vremena kada je potpisnik ovih redova prestao da je sluša.
Poslednjih godina, činilo se, stvari idu nabolje. Organizatori Gitarijade
uhvatili su korak sa vremenom, pa su u revijalnom delu festivala počeli da
nastupaju izvođači za koje ranijih godina nije bilo mesta i koji u trenutku
održavanja festivala predstavljaju relevantne pojave na regionalnoj sceni.
Istina, Gitarijada nikada nije prerasla u ono o čemu se dugo maštalo, festival
koji će zvučnim inostranim imenima privući publiku iz cele Jugosfere i Balkana,
no pitanje je koliko bi takva Gitarijada bila održiva.
No mnogi stari problemi su
ostali. Neafirmisani bendovi, zbog kojih – često se zaboravlja – Gitarijada i
postoji i dalje ne postižu uspehe kakve bi očekivali od pobednika „najvećeg
festivala demo bendova u Jugoistočnoj Evropi“. Valja naglasiti da je pomalo
preterana tvrdnja da su se od 1974, kada su počele da se vode precizne
evidencije o pobednicima, od svih bendova koji su osvajali prvo mesto po izboru
publike ili žirija afirmisala tek tri-četiri benda. Istina je nešto drugačija:
Zlatni Prsti, Galija, Ogledala, Revolveri, Bjesovi, Kazna Za Uši i Ništa Ali
Logopedi već su zauzeli svoja mesta u jugoslovenskom i post-jugoslovenskom rock
Panteonu, a nije isključeno da će im se, kada novi naraštaji zaljubljenika u
novi talas, teški rok i balkanski džez fjužn ponovo otkriju njihove radove,
pridružiti i sastavi poput Pauka, Dr Steela, Zijana i Karizme, koji i danas
uživaju kultni status. No kada govorimo o uspesima ispod očekivanih mislimo
prevashodno na naše savremenike, a tu se postavlja pitanje: šta se danas, u
vreme kada se domaća rok scena i po veličini tržišta, i po mogućnosti da se
trguje, i po pažnji mejnstrim medija, ali i po obilju drugih načina
informisanja bitno razlikuje od domaće rok scene iz 70-ih, 80-ih, pa i 90-ih
godina prošlog veka, smatra uspehom? Možda su očekivanja publike prevelika, a
bavljenje rok muzikom na ovim prostorima je danas, više no ikad, stvar
zadovoljstva (čitaj: slobodnog vremena). Naposletku, nije da Broken Strings,
Infest, Magma i Cotton Pickersi nemaju solidan broj poštovalaca.
Problem, dakle, nije ni u teoriji
(takmičenju mladih i neafirmisanih rok sastava), ni u praksi (nemogućnosti
pobednika takmičenja da postigne veće uspehe), koliko u pratećim pojavama.
Recimo – bajkerski skup. Autoru ovog teksta nije sasvim jasno zašto se na skupu
motociklista, od kojih, ako ćemo pravo, dobar broj nisu zaljubljenici u rok muziku,
i dalje tvrdoglavo insistira. Istina, sada i sam bajkerski skup predstavlja
događaj sa nekakvom tradicijom (18 godina, nije to malo), ali takav skup u
okviru Gitarijade nema mnogo smisla ako mu muzički program festivala ne
odgovara svojom koncepcijom, što, bogu hvala, nije slučaj već nekoliko godina.
Zato na Kraljevici i postoji druga bina, na kojoj sviraju tribjut sastavi, i u
teoriji su svi sreći i zadovoljni, samo što u praksi nit' su zadovoljni
gorepomenuti motociklisti koji nisu ljubitelji rok muzike, nit' je zadovoljna
publika koja neretko mora da trpi demonstracije nezadovoljstva ovih prvih. A
onda, tu je i kašnjenje programa. Da se razumemo, nije idealna ni satnica po
kojoj bi program trebalo da se završi u dva izjutra, ali je mnogo gore njeno nepoštovanje
zbog koga se program završava u pet. Autoru teksta je poznato da je bar jedan
učesnik revijalnog dela Gitarijade izrazio nezadovoljstvo činjenicom da na binu
umesto u ponoć izlazi pred svitanje. Jedan ozbiljan festival, na šta Gitarijada
pretenduje, tako nešto sebi ne bi smeo da dozvoli. O izboru pobednika publike
da i ne govorimo: jačina vriska je svakako najgluplji mogući kriterijum za
odlučivanje kome će nagrada publike pripasti. Ako u takmičarskom delu festivala
učestvuje neki bend iz Zaječara, ovakav vid glasanja sasvim je nepotreban, pa
se i ove godine pobednik može predvideti sa velikom sigurnošću. Naravno, nisu
bez mana ni drugi potencijalni načini izbora pobednika publike, poput SMS
glasanja ili nekakvih glasačkih listića, ali bi oni barem stvarali privid
objektivnosti. Uz to, ne mogu se oteti utisku da organizatori žele da
Gitarijadu po svaku cenu učine velikom u regionalnim okvirima. Ove godine u
takmičarskom delu sviraće i bendovi iz Čakovca, Travnika, Kavadaraca, Nikšića,
Sarajeva i Novog Mesta. I to je lepo. Ali ja ne bih isključio mogućnost da su
zbog njih neki manje „egzotični“ a vredniji bendovi otpali...
Ove godine su se organizatori
festivala i dobrano obrukali. Za sve je, jasno je, kriva politika. Naravno,
Gitarijada nije bila pošteđena politike ni ranije – ne mislimo (samo) na čuvenu
diskfalifikaciju Direktora iz takmičenja – ali ovoga puta su stvari, čini se,
otišle predaleko. Naime, prvobitno su kao učesnici revijalnog dela najavljeni
Motörhead. Hajde-de, u to se još i moglo poverovati, nisu Motörhead toliko
velika marka koliko veruju naši metalci. A onda je iz organizacije stigla vest
da će na ovogodišnoj Gitarijadi verovatno nastupiti, ni manje ni više, Rage
Against The Machine – autoru ovog teksta bilo je veoma zanimljivo što su se
organizatori odlučili baš za sastav čijem se dolasku srpska publika nada već
gotovo deceniju i po. Sasvim očekivano, priča o RATM-u na Gitarijadi tiho se
ugasila. U međuvremenu, organizatori Gitarijadi su na sva zvona razglasili da
su dobili licencu od Vudstoka, da će se festival zvanično zvati Gitarijada by
Woodstock, što će, jelte, neobično pomoći njenoj promociji van granica naše
zemlje, te da će ove godine u žiriju sedeti izvesni Majkl Grin, prvi producent
ONOG Vudstoka. Novinari B92 su rešili da te navode, za svaki slučaj, provere,
pa smo tako saznali da Majkl Grin ne postoji, da je čovek sa kojim se producent
Gitarijade Marko Jeftić slikao zove Majkl Leng (mada je Jeftić, kada su mu je
novinarka „Devedesetdvojke“ pomenula da su stupili u kontakt sa Lengom,
insistirao da se on susreo sa Grinom), i da su on i Jeftić, po njegovim rečima,
„popili kafu, razgovarali o zvaničnim planovima, ali nisu napravili nikakav
zvaničan sporazum“. Leng je rekao još i: „On [Jeftić] me je pozvao da dođem u
Srbiju, ali sam mu rekao da sumnjam da ću imati vremena da to učinim ovog leta.
O tome da budem u žiriju nije bilo ni reči.“ Na ovu vest na sajtu B92 pojavio
se neobično veliki broj komentara u kojima se veli kako neko, eto, iz ko zna
kojih razloga pokušava da omalovaži zaječarsku Gitarijadu, a organizatorima se
poručuje – samo napred! Naposletku, kada su uvideli da vrdanja nema i da
javnost očekuje odgovore na neka pitanja, organizatori Gitarijade su izdali
saopštenje u kome se kaže: „Javna ustanova Gitarijada Zaječar potvrđuje da su
naši predstavnici bili u Sjedinjenim američkim državama i da su tom prilikom
razgovarali sa producentima nekadašnjeg festivala Woodstock. Saradnja između
zaječarske Gitarijade i Woodstock-a nije precizno dogovorena ali se u načelima
pričalo o njoj. [...] Jedna benigna izjava poneta emocijom i željom da Zaječar
što brže napreduje, uz pomoć zaječarske Gitarijade, shvaćena je na pogrešan
način. Mi kao ljudi kolji su zaljubljeni u rokenrol, nosimo u sebi takve
emocije. Poznajući sisteme vrednosti uspeha naše zaječarske Gitarijade i kako
smo mukotrpno došli do 48. Gitarijade, nećemo dalje da polemišemo o tome da li
ćemo da sarađujemo i sa kim jer imamo puno posla kako bi što bolje i uspešnije
organizovali predstojeću manifestaciju...“ E sad, kad imamo na umu da su u
martu organizatori Gitarijade izdali saopštenje sa naslovom „Sada i zvanično –
Gitarijada by Woodstock“, možemo njihovo prethodno saopštenje da čitamo i kao:
„Eto, slagasmo vas, al' sve iz dobre namere“, a ovo „nećemo dalje da
polemišemo“ znači: „Bićemo strašno uvređeni ako nas budete dalje ispitivali“.
Naposletku, stigla je i vest da
će na otvaranju Gitarijade nastupiti Marija Šerifović „sa svojim bendom, a po
prvi put u svojoj karijeri će nastupiti sa obradama najčuvenijih stranih rok
hitova ikada!“ (tvbest.rs) Razume se da je ova vest naišla na zgražavanje rok
publike (mada je na portalima na kojima je vest objavljena moguće pročitati
neobično veliki broj komentara koji hvale Šerifovićevu i odluku organizatora da
je pozovu), ne zbog same Šerifovićeve, naravno, već zbog činjenica da će
Gitarijadu otvoriti neko ko sa rokom nema ama baš nikakve veze. Svaka čast
Šerifovićevoj i na glasu, i na muzičkom ukusu (pretpostavljamo da je i ona
jedna od onih silnih „rokera u duši“), ali rok je mnogo više od muzike, a
muzika kojom se Šerifovićeva bavi, ograničenim rokom trajanja i odsustvom svih
artističkih aspiracija, roku je suprotstavljena. Ovu bruku ne umanjuje ni
činjenica da Šerifovićeva nastupa na prvoj večeri festivala, na bini na
Romulijani, koja je tradicionalno slabije posećena od glavne bine na
Kraljevici, ni činjenica da su pre sedam godina na Gitarijadi svirali i
Valentino i Hari Mata Hari – jer su ovi sastavi nekada bili deo rok scene.
To što Gitarijada nije pošteđena
politike nije nikakvo čudo – Gitarijada se finansira iz gradskog budžeta, pa
čiji je grad, onoga je i Gitarijada. Upućeni vele da organizatora Gitarijade
ima od dve vrste – istinskih zaljubljenika u to što rade, i onih koji su posao
dobili po stranačkoj liniji. Govorkalo se ranijih godina i o mestu na bini i u žiriju
dodeljenom po stranačkom ključu. Nije čudno ni najavljivanje nastupa jednog
velikog inostranog sastava na Gitarijadi – takve su najave na ovim prostorima,
nažalost, i dalje veoma česte. Osećaju da su ove godine stvari izmakle kontroli
doprinosi činjenica da je ova najava stigla u jeku predizborne kampanje, a da
su je na internet portalima pratili komentari poput „Sve zvezde nam dolaze.
Zaslugu za to ima grad i gospodin Mirković“ i „Ponovo će Gitarijada da
zablista, odličan izbor muzičara i grupa koje će nastupati posle takmičarskog
dela. Stvarno odlično. Hvala Saša“ (autentični citati), što, jasno, podseća na
sredstva kojima se – dokazano, to više nisu pretpostavke – služi stranka
gospodina Mirkovića. Uglavnom, sve to ostavlja gorak ukus u ustima, a činjenica
da će Šerifovićeva ove godine nastupiti na Gitarijadi predstavlja tek dodatni
gorki začin. Neki, doduše, i dalje sumnjičavo vrte glavama, ali drugi podsećaju
da je sadašnji gradonačelnik Zaječara bivši menadžer Šerifovićeve, i da sumnji
mesta nema.
Naravno, većina stvari iznesena u
prethodnom pasusu predstavlja tek čaršijske priče. Činjenice su sledeće:
organizatori Gitarijade najavili su dolazak RATM-a na Gitarijadu. Ruku na srce,
nije rečeno da će oni sigurno doći, već da su organizatori „na korak od
dogovora“, ne objasnivši nam, pritom, zašto će RATM prekinuti pauzu u radu na
kojoj su još od 2011. da bi došli u Zajecar, Serbia. Hajde, da im i poverujemo
da su bili na korak od dogovora, ama se ozbiljni festivali takvim stvarima ne
hvale dok nemaju to i napismeno. Pored toga, organizatori su nam govorili o
nekakvoj saradnji sa Vudstokom, od koje neće biti ništa. A to smo saznali
dobrom voljom novinara kuće B92, koji su mogli, kako se to na ovim prostorima
najčešće čini, da najave koje su pomalo sumnjive naprosto ignorišu, što
omogućava organizatorima tih „velikih spektakala“ da se, kad se pokaže da
stvari neće biti baš onakve kakvim su predstavljane, izvuku, što bi rek'o Mita
Pantić, k'o puvanjak iz gaća – pojeo vuk magarca, idemo dalje.
A sve te krupne priče podsećaju
na onaj vic o Slobi u vozu: Skidajte prugu iza nas i stavljajte je ispred.
Stari sjaj, o kojem je autor ovog teksta saznavao samo posredno, ne vraća se
preko noći. Činilo se, proteklih godina, da je Gitarijada na dobrom putu: bila
su tu aktuelna imena sa regionalne scene, bio je tu izvanredno zanimljiv World
Music Stage na glavnom gradskom trgu, valjalo je krpiti rupe na pruzi, a ne
praviti novu. Drugim rečima: valjalo je popravljati gorenavedene stare probleme
i učiniti festival atraktivnijim za srpsku publiku – mada je publika posebna
priča; jedan njen deo će na Gitarijadu ići pa taman hedlajneri bili Amadeus i
OK bend, a drugi do nekog tamo Zaječara ne bi sišao sve i da na Kraljevici
zasviraju Rolling Stonesi – a ne pokušavati sa privlačenjem publike iz regiona.
Ako su, razume se, svi neobjašnjivi postupci organizatora predstavljali takve
pokušaje, a ne sredstvo za sticanje politilkih poena. Sredstvo koje je, bojim
se, upalilo, budući da je mene izvestan broj ljudi koje smatram pametnim
pitalo: „Brate, je l' si čuo za Rage na Gitarijadi?! Je l' idemo, a?!“
Ova Gitarijada, ako je sudeći po
imenima iz revijalnog dela, obećava. Tu su Van Gogh, Pero Defformero, Dža Ili
Bu, Goblini i Partibrejkersi, svi veoma aktuelni i traženi u ovom trenutku, tu
su i Kerber i YU Grupa, koji u ovom trenutku izvrsno zvuče uživo, tu je, ako ne
aktuealan, ono uvek drag i simpatičan Bruno Langer sa Atomskim Skloništem.
Doduše, ako malo bolje pogledate, uočićete da preovlađuje tvrđi zvuk u dve
svoje varijante, a sve to pomalo podseća na ne tako davnu prošlost Gitarijade.
No hajde, recimo da je to slučajnost... Ali tu je i stavljanje Divljanovog
nastupa na Romulijanu umesto na glavnu binu, tu je Slađana Milošević, čiji
nastup, moram da primetim, malo koga zanima (a organizatori su to morali znati,
pa nije čudno što se i o njenom nastupu štošta šuška), tu je, naposletku Marija
Šerifović. Kada bi mogli reći da Gitarijada nakon nje neće biti ista, bilo bi
to još i dobro. Bojim se da će Gitarijada još neko vreme ostati na mrtvoj
tački, bez dobre ideje šta i kako dalje.
(Balkanrock.com, 6. jun 2014)
