Vladan Vučković Paja – Boemske rapsodije (2014)

Izdavač: WMAS Records

Datum izdavanja: 11. 2. 2014.

Producent: Perica Kaluđerović

Dužina trajanja: 53:34

Žanr: Balkan jazz, world music

Vladan Vučković Paja ulazi u red onih tihih a istrajnih delatnika srpske muzičke  scene. Bez velike pompe, a sa iskrenom ljubavlju i posvećenošću, Vučković je, kada nije radio kao traženi studijski muzičar ili nastupao sa Zdravkom Čolićem i Kikijem Lesendrićem, predano radio na svojim solo albumima: šest studijskih allbuma koje je objavio pre Boemskih rapsodija predstavljalo je prave male muzičke poslastice za ljubitelje instrumentalne muzike.

Njegovo sedmo studijsko izdanje, Boemske rapsodije, u izdanju World music asocijacije Srbije, donosi instrumentalne verzije narodnih pesama sa ovih prostora (pre svega sa juga i istoka Srbije; ovakvom izboru svakako je doprinela činjenica da je Vučković po rođenju Boranin), kako tradicionala („Niška banja, topla voda“, „Đelem, Đelem“, „Kafu mi draga ispeci“, „Tiho noći, moje zlato spava“), tako i onih čiji su autori poznati („Iz Krajine lepa Vlajna“, „Mito, bekrijo“, „Jesen stiže, dunjo moja“, „Staj, staj“, „Lela Vranjanka“, „Osam tamburaša s Petrovaradina“, „Stade se cveće rosom kititi“, „'Opa, 'opa“). Kako Vučković ističe, jedan od ciljeva ovog izdanja je podsećanje na autore pesama za koje verujemo da su potekle iz naroda, pa buklet, objavljen u vidu knjižice u kojoj je svaka pesma adekvatno ilustrovana maštovitim fotografijama Anđele Grozdanić, sadrži biografije autora i istorijat nastanka svake pesme. Na albumu, koji je producirao Vučkovićev stari saradnik, Perica Kaluđerović, Vučković je radio sa zvučnim imenima rok scene – Srđan Dunkić, Dejan Ilić Cvika, Vicko Milatović (na albumu svirao đembe), Filip Pat – te sa iskusnim studijskim muzičarima.

Vučković je kafanske bisere na ovom albumu odenuo u novo ruho, uvodeći povremeno elemente ne-balkanskog folklora (miris dalekog istoka u „Niška banja, topla voda“, prizvuk šansone u „Staj, staj“), te intrigantna aranžmanska rešenja, ne krnjeći nijednog trenutka senzibilitet pesama. Vučković se nije libio da u brže numere, poput „Mito bekrijo“ (možda najuspelija na albumu), „Lela Vranjanka“, „Staj, staj“, „'Opa, 'opa“ (za čije snimanje su korišćeni audio zapisi sa snimanja originalne verzije pesme; album je, inače, snimljen u Muzičkom ateljeu Louis), uvede distorziranu gitaru, što nipošto ne zvuči poput nasilnog osavremenjivanja, već asocira na zlatne dane jugoslovenskog folk rocka. U sporijim numeram se (ispravno) insistiralo na akustičnom zvuku, pa „Jesen stiže, dunjo moja“, „Osam tamburaša s Petrovaradina“, „Stade se cveće rosom kititi“, „Kafu mi, draga, ispeci“ i „Tiho noći moje zlato spava“ predstavljaju prijatne, pitke instrumentale. „Jesen stiže, dunjo moja“ i „Osam tamburaša s Petrovaradina“ nude izvrsno upletene zvuke gitare i čela (Dejan Timotijević), a u „Tiho noći, moje zlato spava“ u svojstvu instrumenta izvrsno je upotrebljen i hor. Uopšte, iako je ovaj album potpisan Vučkovićevim imenom, ostali instrumenti – čelo, saksofon, klarinet, truba, violina, harmonika, frula, kaval – nisu grubo podređeni gitari, već su sa njom u vešto postignutom saglasju, čime se naročito ističu sporije numere, koje počinje poput vedrih pop isntrumentala a završavaju prekrasnim prepletima. Bravure Vučkovićevih saradnika na Boemskim rapsodijama nimalo ne zaostaju za njegovim i, zajedno sa pažljivo brušenim detaljima, pretvaraju svako novo slušanje u prijatno iznenađenje.

Na Boemskim rapsodijama sve pršti od života, stoga ovom albumu naziv, koji, i boemijom i rapsodijom, sugeriše nesputanost i liričnost, sasvim pristaje. Vučkovićeve interpretacije kafanskih bisera izvrsno mogu funkcionisati i na sceni džez festivala, i u zadimljenoj balkanskoj kafani, i u malom velegradskom muzičkom klubu, svuda, dakle, gde je ono što se obično naziva dušom i dalje osnovni element muzike.

Ocena: 4,2/5

Spisak pesama:

1. „Niška banja, topla voda“ – 5:05
2. „Iz Krajine lepa Vlajna“ – 3:19
3. „Mito, bekrijo“ – 4:44
4. „Jesen stiže, dunjo moja“ – 4:35
5. „Staj, staj“ – 4:22
6. „Đelem, đelem“ – 6:07
7. „Lela Vranjanka“ – 4:59
8. „Osam tamburaša s Petrovaradina“ – 4:07
9. „Stade se cvećem rosom kititi“ – 4:12
10. „'Opa, 'opa“ – 3:36
11. „Kafu mi, draga, ispeci“ – 4:40
12. „Tiho noći, moje zlato spava“ – 3:36

(Balkanrock.com, 19. mart 2014)

Underdogs – Hero And The Devil (2014)

Izdavač: Samostalno izdanje

Datum izdavanja: januar 2013.

Producent: Underdogs

Dužina trajanja: 47:49

Žanr: Blues rock

Niški blues rockeri Underdogs objavili su nedavno svoje debi izdanje, Hero And The Devil.

Bend Underdogs osnovan je krajem 2010. godine. Čine ga Darko Ignjatović (vokal, gitara), Stefan Vasiljević (klavijature), Petar Milosavljević (bas gitara), Nikola Stojanović (bubanj) i Ivan Veljković (usna harmonika). Njihov samizdat debi već svojim omotom otkriva šta od njega možete očekivati – tu je „gospodin Skreč“, odvajkada prisutan u blues lirici, ali je tu i jamesdeanovski – rockerski, dakle – heroj. Tako se pesme Underdogsa kompozicijski i tekstualno, svirački i aranžerski temelje na blues nasleđu, dok su produkcijska rešenja modernija, na trenutke i veoma neobična, sa primesom alternative („Don't Wanna Stay“, „Come On“, „So Cold“), za šta je, svakako, umogome zaslužan pedigre ritam sekcije. Underdogsima uspeva da postignu efekat patine, a da ne zvuče produkcijski arhaično („Playing Your Game“, „King's Blues“). Uopšte, Underdogsi imaju izrazit osećaj za detalj – vodilo se na albumu računa o svakom instrumentu u svakom trenutku, te je talenat Ignjatovića, Vasiljevića i Veljkovića mogao doći do punog izražaja.

Ignjatović je vrstan instrumentalista. Njegovi soloi su melodični i skladni, njegove promene gitarskih boja čine album zanimljivim a ni jednog trenutka ne narušavaju njegovu kompaktnost, što je, svakako, priličan uspeh. No Ignjatoviću-pevaču moguće je nešto i zameriti: on, naime, u bržim numerama peva grleno, što na trenutke ume da zazvuči pomalo izveštačeno. No to mu nije previše zameriti, budući da u ovome nikako nije usamljen, naprotiv – ova greška manir je mnogih belih blues pevača, koji često zaboravljaju da su Eric Clapton, Stevie Ray Vaughan i Gary Moore dokazali da sirovost u glasu nije neophodan sastojak bluesa. Pravu meru sirovosti u glasu Ignjatović je uspeo da postigne u baladama „Don't Wanna Stay“ i izvesnoj osmominutnoj „So Cold“. Ove pesme ujedno predstavljaju i favorite autora teksta kada je o Hero And The Devil reč, uz sjajnu „Riverside“, koja nosi atmosferu luizijanskih močvara, te rock 'n' roll „Traveling Blues“; u ove dve pesme Underdogsi na zanimljiv način razvijaju isti lirski motiv.

Hero And The Devil predstavlja, verujemo, tek hvatanje zamaha od strane benda koji i te kako ima šta da ponudi. Sledeći album, na kome će, nadamo se, Underdogsi sarađivati sa nekim iskusnim producentom, koji će uspeti da ispravi sve neintencionalne neravnine i izvuče maksimum iz zvuka benda, predstavljaće tek još jedan korak u tom zamahu, jer nas Hero And The Devil uverava da vrelo kreativnosti i energije Underdogsa neće lako presušiti. Ovaj album predstavlja, što je, možda, i najvažnije, preporuku da Underdogse čujete uživo. Autor ovog teksta bio je fasciniran količinom energije koju je ovaj sastav sipao sa bine, podsećajući da se blues može svirati u svakom zadimljenom lokalu na planeti, ali i da svoju pravu moć pokazuje tek kada se izvodi uživo.

Ocena: 3,7/5

Spisak pesama:

1. „Can You Hear Me“ – 4:08
2. „Don't You Know Baby“ – 3:11
3. „Caroline“ – 3:58
4. „Don't Wanna Stay“ – 5:47
5. „Playing Your Game“ – 3:44
6. „King's Blues“ – 6:03
7. „Riverside“ – 3:59
8. „Traveling Blues“ – 5:24
9. „So Cold“ – 7:38
10. „Come On“ – 3:39

(Balkanrock.com, 24. februar 2014)