Ime za svoj drugi studijski album članovi Hypnotizeda verovatno su odabrali nakon što su završili rad na
njemu i preslušali snimljeni materijal. „To je to, nema nazad“, mora da su rekli, „rodilo se, valja ga ili ljuljati, ili
baciti s litice“. Na žalost, članovi benda odlučili su se za prvu opciju.
Za ovaj sastav se baš i ne može reći da uživa naklonost publike;
naprotiv, najveći deo domaće rock publike prema Hypnotizedu (barem koliko sam
ja primetio) gaji snažan animozitet. Svakako, Hypnotized nisu najgori bend u
Srbiji – članovi-instrumentalisti pokazali su se u dosadašnjem radu kao
izuzetno kompetenti muzičari – ali pažnja medija koju uživaju, pažnja o kakvoj znatno
kvalitetniji bendovi, sa znatno dužim stažom, sa ogromnim uticajem na domaću
scenu, pa i sa znatno više komercijalnog potencijala mogu samo da sanjaju,
sasvim je neproporcionalna kvalitetu njihovih radova – a publici to ide na
živce. Otkud takva i tolika pažnja za mene je misterija. Doduše, nešto o
razlozima tolikog prisustva Hypnotizeda u medijima jesam načuo, no oduvek sam
verovao da na čaršijske priče ne treba obraćati previše pažnje. Činjenica je,
međutim, da ni veliko prisustvo u medijima Hypnotizedu nije donelo veću
popularnost (rock publika je danas malobrojnija no u vreme kada su i manje
autentični i talentovani izvođači mogli pronaći svoje mesto pod suncem, ali je
njen ukus znatno sofisticiraniji), te njihovu odluku da snime album sa obradama
„kafanskih hitova“ svakako treba tumačiti kao pokušaj da steknu poštovaoce među
širom publikom, što im, naravno, neće poći za rukom.
Nema nazad se samo uslovno može označiti kao folk rock
album – ovakvo određenje na našoj rock sceni uglavnom podrazumeva uplive
elemenata tradicionalne muzike u rock okvire; uplivi elemenata popularne muzike
u folk su na ovim prostorima doveli do rađanja zna-se-već-čega. Hypnotized su
se, doduše, od optužbi za koketrianje sa turbo
folkom osigurali obrađujući uglavnom istinske bisere domaće folk muzike
(„Vranjanka“, „Jesen u mom sokaku“, „Dva smo sveta različita“, „Prazna čaša na
mom stolu“, „Dotak'o sam dno života“, „Pijem“), te najviše što im se može
spočitati predstavlja obrađivanje pesama izvođača novokomponovane muzike nešto
sumnjivije (čitaj: proto turbo folk) provenijencije („Neću neću dijamante“, „Ti
ne ličiš ni na jednu“), budući da je obrada turbo komada „Lubenica“
growlovanjem dobila nesumnjiv parodijski prizvuk (što ne znači da je duhovita, a
to je, svakako bila namera članova benda). No teško da Hypnotizedova čitanja
ovih pesama možemo nazvati dobrim. Svakako, instrumenalnom delu Hypnotizeda,
naročito gitarskom dvojcu Đorđe Alempić-Dejan Janić, ne može se osporiti umeće,
no kvalitet svirke ni u kom slučaju ne korespondira sa kvalitetom vokalnih
deonica dvojice pevača, Hysterya – onog koji se dernja, jer growlovanje bez
ikakvog smisla ne možemo drugačije označiti – i Rock-oa – onog koji, dovraga,
čemu eufemizmi, ne zna da peva. A budući da je ovo stari problem Hypnotizeda,
jasno je da nije reč o intencionalnom amaterizmu kojim bi folk muzika
eventualno bila parodirana. No i da u ovom pogledu sve funkcioniše kao sat, Nema nazad bio bi naporan za slušanje. U
Hypnotizedovim aranžmanima ove pesme su dovedene do neprepoznatljivosti, gubeći
osnovnu instancu dobre narodne pesme – dušu.
Uostalom, našto obrađivati ove pesme u alternative rock i metal maniru?
Obraditi jedan „narodnjak“ još i može biti zanimljivo, mada ni u kom slučaju
neće predstavljati novinu, no zaludna je rabota snimati ceo album sa obradama
folk pesama a pritom ne naznačiti čak ni konture nekakvog koncepta. Tribute? Ne
verujem da je posredi bila želja Hypnotizeda da ukažu na činjenicu da smo zbog
smetlišta zaboravili na bisere. Parodija? U tom slučaju ovaj album je zakasnio
četvrt veka. Na trenutak, ponajviše zavaljujući Hysteryovom growlovanju,
stičete utisak da su Hypnotized želeli da obrade ovih pesama učine duhovitim,
što im, jelte, nije pošlo za rukom, dok sviračko umeće članova benda i na
momente inventivna aranžmanska rešenja („Jesen u mom sokaku“, „Prazna čaša na
mom stolu“) ovo poriču. U svakom slučaju, Nema
nazad je ono što jedan rock album ne sme biti – skup pesama nabacanih na
gomilu, i to skup nezanimljivih i za slušanje napornih obrada.
Hypnotized bi svakako trebalo da se zapitaju kome su to želeli da se
obrate ovim albumom? Folk pubici će ovaj album biti sasvim neprijemčiv –
komentari poput „Ma šta je, bre, ovo?“, koji već dolaze od publike, hm, nešto
manje sofisticiranog ukusa govore u prilog ovome – dok će rock publika, većina
koje ionako nema reči hvale za Hypnotized, ovaj album odbaciti zbog samog
koketiranja sa folk kulturom. A ako je kojim slučajem Nema nazad rezultat želje članova Hypnotizeda da grade mostove
pomirenja (što se da zaključiti iz nepodnošljivo iritantnog spota za prvi singl
sa albuma, „Lela Vranjanka“), ta želja je, blago rečeno – naivna. Kao što je
naivno bilo verovanje članova benda da će neko poželeti da zaista sluša Nema nazad.
Naravno, daleko od toga da je Nema
nazad Najgori Domaći Album Svih Vremena (najozbiljniji favoriti za ovu
titulu mogu se naći u domaćoj metal produkciji osamdesetih godina), ali je
veoma ozbiljan kandidat za najgore domaće rock izadnje u 2013. godini. Album od
proglašenja apsolutnim debaklom spašava umeće Alemića i Janića, te basiste
Marka Glavana i bubnjara Sexy Robota, a potom i produkcija, za koju je bio
zadužen u ovoj ulozi standardno dobar Nikola Vranjković. Oba elementa zavređuju
po polovinu zvezdice. Same pesme, razume se, od znatno su veće vrednosti, no na
ispitu nisu one same, već njihova čitanja.
Ocena: 1/5
Datum izdavanja: April 2013.
Žanr: Folk rock, heavy metal, alternative rock
Dužina trajanja: 41:42
Izdavač: Odličan hrčak
Producent: Hypnotized, Nikola Vranjković
Spisak pesama:
- „Lela Vranjanka“ – 4:21
- „Neću, neću dijamante“ – 4:32
- „Jesen u mom sokaku“ – 5:44
- „Dva smo sveta različita“ – 7:28
- „Lubenica“ – 2:39
- „Prazna čaša na mom stolu“ – 3:38
- „Ti ne ličiš ni na jednu“ – 3:55
- „Dotak'o sam dno života“ – 5:37
- „Pijem“ – 4:43
