U godini koja je za nama gotovo niko se nije setio jednog značajnog
jubileja – trideset godina od objavljivanja Rok
Mašine, prvog – i jedinog – studijskog albuma istoimene grupe. Jedan od
uzroka je svakako, pored činjenice da se ovakvih jubileja naši novinari retko
sete ako ih se ne sete sami muzičari, činjenica da Rok Mašinu mnogi smatraju tek
obnovljenom Pop Mašinom, te Rok Mašina
ispada tek četvrti, odnosno treći studijski, album Pop Mašine. Čak i ako se ne držimo
te računice, kompleksni albumi Kiselina i
Na izvoru svetlosti (od kojih je prvi
1998. godine proglašen šezdesetim na listi sto najvećih albuma jugoslovenske
popularne muzike, doživeo čak četiri reizdanja, ne računajući njegovo
pojavljivanje u okviru boks seta Antologija
1972 – 1976, i nebrojeno puta uziman za dokaz da „ni jugoslovenski rokenrol
pre Novog talasa nije bio zanemarljiv“ – Dimitrije Vojnov) mogu zaseniti Rok Mašinu i Izrod na granici, kojima su se nekadašnji članovi Pop Mašine
okrenuli nešto tvrđem, ali znatno jednostavnijem zvuku. No ako smo skloni da
Rok Mašinu posmatramo kao potpuno novi početak za Roberta Nemečeka i braću
Božinović, a skloni smo, manje zbog rečenice „Svaka sličnost sa grupom 'Pop
Mašina' je slučajna i nenamerna!“ ispisane na poleđini omota Rok Mašine, a više zbog stilskog
zaokreta koji su načinili nekadašnji članovi Pop Mašine, Rok Mašinu i Izrod na granici
videćemo kao izdanja koja predstavljaju značajne tačke na razvojnom putu
domaćeg teškog zvuka. U godini kada se navršava trideset godina od raspada Rok
Mašine i povlačenja Roberta Nemečeka sa domaće rock scene, ovim tekstom pokušavamo
da načinimo skroman doprinos ublažavanju nepravde nanete ovom potcenjenom bendu.
Svakako, nesreća Rok Mašine leži i u činjenici da je njen debi album
objavljen 1981, iste godine kada su se pojavili prvenci Šarla Akrobate,
Električnog Orgazma, Idola, Haustora, Filma, Bulevara, Pilota, Lačni Franza i
Zane, te Sunčana strana ulice Azre i Doživjeti stotu Bijelog Dugmeta, i kada su YU Grupa, Smak i S Vremena Na Vreme
objavili da prestaju sa radom. Svakako, preterano je reći da su mediji „sve što
je mirisalo na hard rock pokušavali da sahrane“ (Zoran-Kiza Zdravković), ali je
jugoslovenskim hard rock bendovima da bi opstali i/ili uspeli bila nužna
autentičnost (Kerber), komercijalni njuh (Divlje Jagode), srčanost (Atomsko
Sklonište), neretko tvrdoglavost (Vatreni Poljubac), ili sve to u sprezi sa poetskim
jezikom umnogome u skladu sa punk i novotalasnom poetikom i bliskim najširoj
publici (Riblja Čorba).
Rok Mašini nije nedostajalo autentičnosti, ali ni komercijalnog
potencijala – zvuk albuma Rok Mašina
umnogome je na tragu tada aktuelnih AC/DC i Whitesnake, ali i Def Leppard
(„Želim“ je jedna od prvih domaćih power balada na tragu „Bringin' On The
Heartbreak“), ali u tome verovatno leži i jedan od glavnih uzroka loše prođe
albuma. Prvenstveno hard rock album, prvenac Rok Mašine morao je ostavljati
utisak već viđenog čak i u jugoslovenskim okvirima, iako je tandem Božinović-Božinović
zvučao bitno drugačije od, recimo, tandema Kojić-Bajagić. Svakako, neuspehu albuma
je doprinela i činjenica da su se Rok Mašina tekstovima malo odmakli od
tradicije banalnih (neretko nebuloznih) tekstova, koja se u domaćem hard rocku proteže
od Smaka i početaka YU Grupe, preko Gordih, Grive, Osmog Putnika (Drage sestre moje...) i Legije, do Kraljevskog
Apartmana i Atlantide. No, ako u tekstovima Rok Mašine i nema dubine, oni su
svakako značajni jer nose nagoveštaj jedne nove poetike. Rok Mašina su među
prvima na domaćoj rock sceni u tekstove uveli „zakone ulice“ i „gradske ratnike
bez milosti“ („Zakon ulice“) – o sličnim temama govorili su i drugi, i ranije
(Parni Valjak), i u isto vreme (Bulevar) i docnije (Zabranjeno Pušenje), ali na
mnogo manje mitiziran način – makabrističko („Nešto strašno“), i, doduše
stidljivo, AC/DC-jevski i whitesnakeovski mačizam („Vatra“). Dodajte tome i
motiv oslobađanja iz okova pohotljivih udavača i društvenih konvencija („Neću
ti dati“, „Bilo mi je bolje“) i podizanje rock 'n' rolla na božanski pijedestal
(„Rok mašina“), i dobili ste osnove heavy metal poetike.
Elementi metal poetike još su izraženiji na EP-ju Izrod na granici. U pesmama „Granica“, „Nulti čas“ i „Promašen san“
osetna je težnja da se stihovima da nešto ozbiljniji ton. Tako su u „Nultom času“
apokaliptičke vizije, u kojima je moguće nazreti čak i motive iz Otkrovenja Jovanovog, implicitno, preko
naslova, dovedene u vezu sa „časovnikom sudnjeg dana“ i drugom čestom metal
temom, smakom sveta kao posledicom nuklearnog rata. I iako Rok Mašina nisu bili
prvi na domaćoj sceni koji su se pozabavili ovakvom tematikom, tekst pesme
„Nulti čas“ mnogo je bliži tekstovima pesama „Electric Funeral“ i „2 Minutes To
Midnight“ no poeziji Boška Obradovića. Tako i „Promašen san“, iako su se u njoj
članovi benda samo poigrali okultnim (manje stihovima, a više semplovanjem
glasa Alistera Crowleya) odiše posve drugačijom (čitaj: mračnijom) atmosferom no
što je progressive rock mistika sedamdesetih, ali i naivni makabrizam
savremenika Rok Mašine poput Gordija i Pomaranče. Rok Mašina se onome što
nazivamo heavy metalom u užem smislu približila ne samo tekstovima, ali je Izrod ipak ostao na granici žanrova.
Jer, nasuprot rainbowovske „Granice“, sabbathovskog „Promašenog sna“ i „Nultog
časa“ u kome je Nemeček zapevao falsetom, i u kome su braća Božinović zazvučala
sasvim maidenovski, našla se zeppelinska 12-bar himna „Rokenrol“ i live verzija
pesme „Bilo mi je bolje“. Izrod na granici nam omogućava da
naslutimo kojim bi putem Rok Mašina mogla nastaviti da nije ugasila motore, no
svaka tvrdnja, poput one da je Rok Mašina mogla postati ono što je
jugoslovenskoj rock sceni nedostajalo – autentični heavy metal bend sa dovoljno
komercijalnog potencijala (razume se da su zahtevom da bend bude autentičan
Divlje Jagode, a zahtevom da bude heavy metal i Kerber, isključeni iz
konkurencije) – predstavlja jedan od nebrojeno mnogo odgovora na pitanje „Šta
bi bilo kad bi...?“. Ipak, možemo slobodno reći da su reči Nenada Pejovića – „[...]
rak-rana našeg roka (pa i svega ostalog) nije, kao što se obično misli, bilo
večito kaskanje za trendovima koji su nastajali po prestonicama rok biznisa.
Primer Gordija pokazuje da i pored zavidne egzekutivne moći benda, svest
njegovih članova nije bila dovoljno razvijena kao muzika kojom su se učvrstili
na poziciji pionira ovdašnjeg metala“ – lako primenjive i na slučaj Rok Mašine.
Osvrnimo se radije na trenutno mesto Rok Mašine u ex-YU rock panteonu.
Po nekima će Rok Mašina biti jedan od zaboravljenih ali i najblistavijih bisera
jugoslovenske hard rock scene, po nekima tek fusnota u priči o Pop Mašini, no slobodno
možemo reći da Rok Mašina u svakom slučaju zaslužuje više, i da njena pojava
predstavlja jedan od kamena međaša na domaćoj hard rock sceni (kao što to,
uostalom, predstavlja i pojava Pop Mašine). Podsećamo da je među našim
bendovima koji su delovali tokom sedamdesetih moguće jasno identifikovati one
pod uticajem Deep Purplea i Led Zeppelina, pa čak pronaći i njihove pandane
(Smak, odnosno Bijelo Dugme), ali da uticaja Black Sabbatha nema previše ni u radovima
onih koji su bili ljubitelji muzike Kumova Metala (među kojima su, po
sopstvenom priznanju, bili i članovi dva pomenuta benda). Iako elemenata heavy
metala ima i u prljavim rifovima Rajka Kojića i režanju Bore Đorđevića, kao i
stoprocentom rokenrolu Milića Vukašinovića, heavy metal u svom najčistijem
obliku se na ovim prostorima pojavljuje tek početkom osamdesetih. Pritom se kao
ključna može uzeti 1981. godina, kada su Gordi Paklenim triom načinili iznenadni zaokret ka metalu, Divlje Jagode Staklenim hotelom nagovestile kojim će
putem ići kada mesto pevača zauzme Alen Islamović, a Pomaranča objavila svoj
prvenac, Peklenska pomaranča.
Pomenutim albumima možemo slobodno pridružiti i Rok Mašinu, kao album koji je, doduše, više odisao istim duhom no u
muzičkom pogledu imao sličnosti sa svojim gorepomenutim savremenicima. Već Izrod na granici ne možemo označiti kao
pionirski poduhvat na polju jugoslovenskog metala, jer je objavljen iste godine
kada se oglašava nova generacija teškaša (Ratnici/Warriors objavljuju svoj prvi
studijski album, a Kerber i Griva objavljuju svoje prvence, koji su ujedno i jedina njihova izdanja koja bi se mogla
označiti kao heavy metal), no to ne umanjuje sjaj ovog izdanja. Pogotovu ako
imamo na umu da je heavy metal scena domovine njegovih tvoraca oduvek bila
slabašna. Voleo bih da mogu reći,da se u zadnjih desetak godina stanje
drastično popravilo najbolje, a ako i nije da je to zbog celokupnog stanja u
kome je domaća rock scena, te kako neki tvrde, činjenice da čak i mediji orjentisani na rock
kulturu više pažnje poklanjaju punk rock i alternativnoj sceni. Voleo bih, ali
ne mogu. Između ostalog i zato što kvantitet ne znači i kvalitet.
Možda ima neke istine u tvrdnji da smo nacija „talentovanija“ za gorepomenute
žanrove no za heavy metal – kako, uostalom, drugačije objasniti činjenicu da su
među srpskim metal bendovima najviše domete u artističkom pogledu dostigli i
dostižu bendovi otvoreni za ekperimentisanje sa drugim žanrovima (Svarog,
Consecration, Trigger i drugi). A možda su posredi i pomanjkanje ličnog izraza
i, istovremeno, prevelike ambicije. U vreme kada predstavnici tzv. Nove srpske
scene inspiraciju traže među novotalasnim, ali ne samo novotalasnim herojima
(pioniri scene, Jarboli, izjavili su da nije slučajno što neke od njihovih pesama
podsećaju na rane radove YU Grupe) i opredeljuju se za tekstove na srpskom
jeziku, u Srbiji još uvek postoji nebrojeno metal bendova koji bi želeli da
postanu novi Iron Maiden, Pantera ili Slayer i, samim tim, glavne zvezde
Wackena ili Monsters of Rocka (sa druge strane, bendovi poput Alogie ili
Atlantide, poučeni svojim ili tuđim iskustvom, opredeljuju se za osvajanje
domaćeg tržišta, ali pritom zaboravljaju na stanje celokupne domaće rock scene,
te smekšavaju svoj zvuk do granice na kojoj on može postati prihvatljiv ljubiteljima
OT ili Amadeus Banda, no to je već druga priča) i, shodno tome, opredeljuju se
za tekstove na engleskom jeziku, računajući, naravno, i na činjenicu da domaća
publika mnogo teže prepoznaje gluposti kao takve ako nisu otpevane na njihovom
maternjem jeziku. Razlog što stihovi Rok Mašine nisu pisani na engleskom ne
leži samo u okrenutosti domaćem tržištu, jer je, po opšteprihvaćenoj tvrdnji
(koju činjenica da je najveći broj progressive rock/hard rock bendova prestao
sa radom sa dolaskom Novog talasa ozbiljno dovodi u pitanje), na jugoslovenskoj
rock sceni bilo mesta za sve, već svakako u želji članova benda da se obrate
prvenstveno domaćoj publici. Sa tekstovima Rok Mašine na naše prostore prvi put
prodire jedna nova poetika (Gorde ovde ne pominjemo iz već poznatih razloga),
no pionirski rad Rok Mašine na ovom polju ostao je nedovršen, pa o njima ne
možemo govoriti kao o našim prvim pravim metal pesnicima (ovoj tituli je,
zasad, najbliži Milan B. Popović) iz čijeg šinjela bi mogao izaći neki
tekstopisac.
No, i tvrdnja da bi domaća metal scena izgledala drugačije da je više
domaćih metal muzičara slušalo Rok Mašinu, kao ustalom i Pop Mašinu, ulazi u
domen pukih pretpostavki bez stvarnog pokrića. Kao što se novi talas britanskog
metala mogao pojaviti samo u domovini Deep Purplea, Led Zepelina i Black
Sabbatha, i kao što se glam metal mogao pojaviti samo u domovini Kissa,
Aerosmitha i Alicea Coopera, domaća progressive/hard rock scena sedamdesetih mogla
je biti prirodna i odlična baza za razvoj domaće metal scene – primeri Rok
Mašine i Gordih tu tvrdju dokazuju – pre trideset godina, doduše. Danas je,
verovatno, odviše kasno. Ipak, u vreme kada Trigger neuspešno obrađuju
novotalasne hitove, a Heaven Rain poluuspešno zaboravljene pop rock klasike, ja
bih mnogo više voleo da čujem neku od pesama Rok Mašine u izvedbi nekog domaćeg
benda.
(Balkanrock.com, 21. mart 2012)
