„If light were dark and dark were light
The moon a black hole in the blaze of night
A raven's wing as bright as tin
Then you, my love, would be darker than sin“
( „Invocation“)
Kada sam se nedavno susreo sa koncept-albumom Ljubav beogradskih hard rockera Trigger (ovaj sjajni album se
pojavio 2007, i, iako sam imao prilike da čujem neke od pesama sa albuma i
ranije, preslušao sam ga tek pre nekoliko meseci), nisam mogao da u glavi ne
povučem paralelu između ovog albuma i albuma Original Sin pop rock grupe Pandora’s Box. Jasno je da sličnosti u
zvuku dva benda ne treba tražiti – u pitanju je sličnost u koncepciji ova dva
albuma. I iako ne verujem da je Original
Sin ikada predstavljao deo muzičke lektire Dušana Svilokosa Đurića (gitariste
Trigerra i autora pesama), mračna atmosfera Ljubavi,
(„Alisa se našla s druge strane ogledala i otkrila da je završila u Sodomi i
Gomori“ – Hadžo) me je neodoljivo podsetila na atmosferu albuma Original Sin, nabijenog erotikom i gotikom,
„baroknom strašću i ’sleazy’ nevinošću [...] tinejdžerskim požudnim snovima “ (Malcolm
Dome), albuma „toliko grandioznog, toliko naduvanog [...] da bi se morao
označiti sa ’Metal’“ (Neil Jeffries).
Spiritus movens benda Pandora’s Box bio je Jim Steinman, kompozitor i
producent opčinjen radom producenta Phila Spectora i nemačkog kompozitora
Richarda Wagnera, koji je svetsku slavu stekao saradnjom sa Meat Loafom na hit
albumu Bat Out Of Hell (1977). Tokom
osamdesetih je objavio jedan solo album (Bad
For Good, 1980), sarađivao i razilazio se sa Meat Loafom u još par navrata,
sarađivao sa pevačicom Bonnie Tyler, gitaristom Billyem Squierom, hard rock
bendom Def Leppard (doduše neuspešno) i gothic rock bendom The Sisters Of
Mercy, između ostalih, da bi 1989. oko sebe okupio grupu pevačica božanstvenog
glasa – Pandora’s Box je, dakle, pre Steinmanov projekat nego bend u pravom smislu
reči – i sa njima snimio album Original
Sin. I iako album nije doživeo očekivani uspeh, većina pesama će, ponovo
snimljena (šest pesama sa albuma je kasnije snimio Meat Loaf, jednu pevačica Taylor
Dayne, a jednu Celine Dion), doživeti ogroman uspeh.
Original Sin je, rekosmo, u suštini pop rock album. Albumom
dominiraju balade, a ono malo pesama bržeg ritma je poprilično loše. I dok je „Good
Girls Go To Heaven (Bad Girls Go Everywhere)“ (nije je otpevala nijedna od
zvaničnih članica benda, već Holly Sherwood, koja je prethodno sarađivala sa
Steinmanom kao članica Fire Inc.-a), pesma o adolescentskom dobu i buđenju
seksualnosti, čak i simpatična – mada je razlog što tako mislim verovatno taj
što sam se sa ovom, originalnom verzijom pesme upoznao nakon što sam je čuo u
Meat Loafovoj upečatljivoj interpretaciji, sa dodatkom uvoda na saksofonu i
heavy rifa – „My Little Red Book“ i „Twentieth Century Fox“ su poprilično
odbojne. „My Little Red Book“, obrada pesme grupe Love, je još i slušljiva, uprkos
80s synth zvuku, ali „Twentieth Century Fox“, obrada pesme Doorsa, sa sve
fanfarama 20th Century Foxa, semplovanim Hendrixovim glasom („Foxy“) i pasažom
iz „Light My Fire“, ulazi u red najgorih obrada svih vremena. Dakle, pored toga
što balade čine okosnicu albuma, u njima leži i njegov glavni kvalitet. I iako
Steinmanove balade, ruku na srce, liče jedna na drugu – Steinman, istina, ne
insistira uvek na pompeznosti kada je o baladama reč („Heaven Can Wait“ Meat
Loafa, „1959“ grupe Sisters of Mercy), ali neobjašnjivo je zašto u njegovim
baladama mora da dominira klavir – na ovom albumu slušalac to gotovo i da ne
primećuje. Svakako je Steinman opasnost da album zazvuči monotono umnogome
izbegao instrumentalima i monolozima, ali to mu je uspelo prevashodno
zahvaljujući njegovom lirskom daru. Baveći se su pop muzici bezbroj puta
prežvakanim temama, Steinman je uvek uspevao da izbegne klopku banalnosti i da njegove
balade zvuče istinski nežno i proživljeno, delom zbog zdrave doze erotike i
bombastičnosti, a delom zato što je u njima često pristuan prizvuk nečeg
fantastičnog, magijkog i bajkovitog (pričom o Petru Panu i Nedođiji, na primer,
je Steinman bio insprisian tokom čitave karijere). Tako je „It's All Coming
Back To Me Now“, jedna od najlepših i najemotivnijih Steinmanovih balada,
inspirisana gotskim elementima Orkanskih
visova Emili Bronte. I upravo mi je „It’s All Coming Back To Me Now“
odzvanjala u glavi nakon slušanja Ljubavi
– ona, naime, predstavlja mnogo više od pesme o izgubljenoj ljubavi. Već sami
pasaži iz instrumentala „Requiem Metal“ na početku pesme unose izvestan nemir u
slušaoca, i ako zagrebete ispod površine otkrićete nešto erotično ali i mračno čežnjivo
na neki neobjašnjiv način („The flesh and fantasies – all coming back to me“) –
pesma budi ovaj osećaj u vama i ako niste gledali spotove za ovu pesmu (kažem
spotove, jer su pesmu nakon grupe snimili i Celine Dion i, naravno, Meat Loaf),
od kojih se svaki na svoj (onaj za originalnu verziju na erotičan, onaj za
verziju Celine Dion na ljigav, a onaj za Loafovu verziju na romantičan) način bavi
temama ljubavi i smrti. Sam Steinman je otkrio da je isnpiraciju pronašao u
najmakabrističnijem momentu Orkanskih
visova: „Ovo nisu Orkanski visovi Kate
Bush – mali, veseli Orkanski visovi
[pesma „Wuthering Heights“ Kate Bush sa njenog albuma The Kick Inside iz 1978]. Scena koju [u filmovima] uvek izbace je
ona kada Hitklif iskopa telo Ketrin i sa njim pleše po plaži na mesečini.
Mislim da malo šta može da bude operatičnije i strastvenije Želeo sam da
napišem pesmu o mrtvim stvarima koje se vraćaju u život. Želeo sam da napišem
pesmu o tome kako je biti porobljen i opsednut ljubavlju, a ne samo očaran i
srećan. Pesma je o mračnoj strani ljubavi.“ Najpesničkiji predmet na svetu je smrt
u tesnoj vezi sa Lepotom, smatrao je Edgar Alan Po, a Steinman se (kao i
Trigger – „U torbi od plastike“) ovim predmetom pozabavio sa prilično uspeha.
Ovaj mračni osećaj je do punog izražaja došao u
monolozima – kratkom uvodnom „Invocation“, „I've Been Dreaming Up A Storm
Lately“, koji izgovara Steinman, i koji, iako lirskiji, zaostaje pomalo za onim
morissonovskim sa Meat Loafovih albuma („Nocturnal Pleasure“, „Wasted Youth“,
pa i uvoda za „You Took The Words Right Out Of My Mouth“), i „The Want Ad“, u
kome je Steinman, baveći se perverznom stranom seksualnosti, pokazao sav raskoš
svog lirskog talenta i koja se može uvrstiti u sve antologije svetske rock
poezije – te u pesmi „Original Sin (The Natives Are Restless Tonight)“, koja,
uprkos odsustvu plemenskih ritmova, priziva slike vudu rituala. Osećanje
nelagode izazivaju i instrumentali – vagnerijanski „Requiem Metal“ (zapravo
pasaž iz Rekvijema Đuzepea Verdija;
Steinman je sa heavy metalom imao jako malo dodirnih tačaka u svojoj karijeri,
ali je oberučke prihvatio metal ikonografiju – uostalom, pesmom „Bat Out Of
Hell“ dominiraju upravo apokaliptične slike i žudnja za slobodom) i „The
Opening Of The Box“, i klavirski „Pray Lewd“ (virtuozno odsviran medley – nije
ga odsvirao Bittan, već Steven Margoshes – sačinjen od melodija nekoliko pesama
sa albuma). Ostalim baladama – „Safe Sex“ (svakako pomalo nesrećno odabran
naziv), „It Just Won't Quit“ i „The Future Just Aint’ What It Used To Be“ više
dominira osećanje sete no ono mračno i jezovito. No u njima nema patetike –
njima dominira mirenje sa prolaznošću ljubavi i neizvesnošću koju nosi
budućnost. Ali, kao što je na dno Pandorine kutije položena nada, tako se i
poslednja pesma na albumu, „The Future Just Ain’t What It Used To Be“, završava
prekrasnom gospel verzijom refrena – Steinman je majstor u tome da slušaoca,
nakon plovidbe nemirnim i uzburkanim morem, okrene ka horiznontu za koji tone
Sunce, i da ga podseti da će se ono, ma šta se dogodilo, i sutradan pojaviti.
Original Sin svakako zauzima zapaženo mesto u
Steinmanovom opusu. Steinman se nikada nije libio komercijalnosti i Original Sin je pop album snimljen sa
očiglednim pretenzijama da postane komercijalno veoma uspešan. Sa druge strane,
Steinman je tokom svoje karijere retko pristajao na kompromise, pa je tako Original Sin album sa njegovim
prepoznatljivim pečatom, prepun iznenađuujućih i bravuroznih detalja i sa nesumnjivo
rock poetikom. Po rečima Pieroa Scaruffia, album je „spojio dekadenti rock
sedamdesetih i punk duh osamdesetih“. Steinmanova opera o prvobitnom grehu,
„brutalna, kolosalna muzika maničnih krešenda, surovih ritmova i fantastičnih
horskih deonica“ (Scaruffi), je jedan izgubljenih dragulja rock muzike, koji
je, uprkos nesumnjivom kvalitetu, zalutao u svom putu do publike.
(Balkanrock.com, 2. septembar 2011)